Može li neko na napiše nešto više o ovoj zgradi na Bogosloviji? Godina izgradnje, arhitekta, izvođač...
Ovu zgradu projektovao je arhitekta Rista Šekerinski, a završena je 1963. godine. Statički proračun (dela ili celih, nije poznato) armiranobetonske konstrukcije uradio je inž. Slobodan Romić, u to vreme asistent na ovom predmetu.
Rista Šekerinski je ugledni makedonski arhitekta, koji je, između ostalog svoja znanja sticao i od beogradskog predratnog arhitekte Ministarstva građevina, Jove Rankovića (kada se Ranković, posle Drugog svetskog rata preselio u Skoplje gde je bio i profesor). O biografiji Šekerinskog nema mnogo podataka na internetu, ali postoje izvesne publikacije u Makedoniji koje iscrpno o tome govore. Takođe, mislim da je ovaj autor još živ.
Zgrada je zbog svog specifičnog oblika prozvana i "Toblerone", ali sam čuo i da je postojala varijanta - "Jež".
Za još jednu sličnu osobu znam iz priča: to je pobožna zadužbinarka Draginja Petrović (1831 – †1901). Poštovala je načelo posebnosti svakog čoveka kao i moji toplički “predavači”. Ona pronašla je krst Kneza Lazara na Kosovu, otkupila ga i poslala Svetom caru Nikolaju II na dar za krunisanje za cara (izgradila je i hram na beogradskom Novom groblju). Sijala je od mirne odlučnosti kao bleštavo vilinsko platno. Služila je domaće slatko, uzmite, ... uzmite – zahvatite još jednom! U mladosti grejana plamenom preterane nade, a pijući kukutu od sveta, bliska nam je samo u rukopisnom stanju. Izgledala bi po nekada ukočeno, jer nameštenim izrazima svog dobrostivog lica skrivala bi suze. Ne bih se mogao opravdati da ih ne pomenem jer spadaju u “stare fotke”.
Станојло Петровић је рођен у Свину 1813. године, на дан Симеона Мироточивог (13. фебруара).Године 1826. уписан је као кадет прве официрске школе у Пожаревцу, а 1830. г. је међу првима промовисан у потпоручника.У Пожаревцу је 1833. године био војени комесар, односно руководио је гардом при кнежевом Конаку.Године 1839. Станојло је помоћник начелника пожаревачког округа.
После одласка кнеза Милоша са трона, кнез Михајло, 1840. године, капетана Станојла Петровића, због његове лојалности, проглашава својим ађутантом и промовише га у чин мајора.Када је 1842. године кнез Михајло Обреновић протеран, његов ађутант Станојло Петровић је остао у Београду и тајно се дописивао са кнезом, са циљем да се уставобранитељи оборе и Михајло се врати на престо.Преписка је ухваћена и Станојло је бачен у чувену Врачарску рупу, а затим је осуђен на 10 година тамновања у Гургусовачкој кули.
После две године сужањства, уз утицај руске дипломатије, Станојло је, 17 јула 1844. године, са још неколико присталица Обреновића, помилован од стране кнеза Александра Карађорђевића.Године 1848. кнез Александар позива добровољце који би да помогну Србима у Војводини, који су подигли револуцију.На чело Пожаревачке војске стављен је Станојло Петровић, помоћник начелника Округа црноречког.Око 3.000 српских војника је, 15. децембра 1848. године, прешло Дунав и упутило се ка Панчеву, где их је очекивао војвода Стеван Шупљикац.Станојло војводи подноси рапорт, а Шупљикац, од радости што браћа Срби долазе у помоћ, добија срчани удар и умире.Резултат револуције у Угарској је проглашење аутономије Војводине српске.
Потпуковник Станојло Петровић је 30. марта 1850. године именован начелником Окружја чачанског. Исте године жени се Драгињом Радовановић, ћерком трговца из Мостара, са којом добија сина Петра. Године 1854. Станојло бива премештен у Крагујевац, где је такође окружни начелник. Следеће године му син умире. Две године касније (1857), због сукоба са крагујевачким војним командантом, пуковником Јованом Лукавчевићем (иначе кнежевим пашеногом), Станојло тражи премештај, те постаје начелник Округа смедеревског.
На Светог Андрију Првозваног, крајем 1858. године, у вароши Београду је одржана народна скупштина, на којој је збачен Александар Карађорђевић, а Милош Обреновић је поново изабран за кнеза. Изабрана је делегација која ће отићи у Букурешт да Милоша и Михајла позове да се врате у Србију. За вођу делегације одређен је Станојло Петровић. Трећег јануара 1859. г. свечано униформисани Станојло Петровић је некадашњем и будућем кнезу Милошу уручио писмо Народне скупштине. Кнез Милош је Станојла промовисао у свог ађутанта и државног саветника, а затим га прогласио заступником министра иностраних дела.
Житељи млавског места Свине су, 27. априла 1860. год. кнезу Милошу упутили молбу да се Свине преименује у Велики Милошевац. Као разлог за промену имена су предочили неприличност придева „свињски“ (свештеник, учитељ, начелник). Кнез је делегацију овог места сусрео 27. маја у Ореовици, где је донео одлуку да се Свине убудуће зове Петровац. Милан Милићевић, секретар кнеза Михајла Обреновића, сећа се да је Петровац добио име према презимену кнежевог ађутанта, државног саветника Станојла Петровића, који је рођен у овом месту. Одлука о промени имена је објављена 4. јуна 1860. г. у Званичним новинама Књажества Србије.
Када је постао државни саветник,Станојло Петровић се са супругом настанио у Београду, у кући која се налазила у Крагујевачкој улици број 75 (данас Улица краља Милана, преко пута Београђанке). Био је члан Државног савета до пензионисања, 1888. године. Станојло и Драгиња Петровић су били познати као скромни и побожни људи и као издашни донатори. Били су чланови, утемељачи и добротвори 17 духовних, радничких занатлијских, певачких и гимнастичких друштава. Њихове две највеће задужбине биле су Фонд за стипендирање студената богословског факултета и црква Светог Николе на Новом гробљу у Београду, где су и сахрањени, заједно са својим сином Петром. Цркву је осликао познати сликар Стева Тодоровић.
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Ово је писмо, које је цару упутила заједно са крстом:
Ваше Царско Величанство,Свемилостиви Господару,
С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског - Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије - вазда заштитнице српског народа.
Маја 1896. године, Београд.
Вашем Царском Величанству најпокорнија
Драгиња Петровић
Мој коментар:
Милићевић је писао да је кнез Милош одлучио да среско место Свине ново име добије према имену оца Станојла Петровића, који је учествовао у Првом и Другом српском устанку. Међутим, тај човек, Петар, је непознат историчарима. Не помиње се у историјским списима. Помињу се многи ратници и војводе из Млаве, као што је Петар Добрњац, Пауљ (Павле) Матејић и други, али се Станојлов отац не помиње. Мој утисак је да је кнез Милош хтео да се одужи свом верном саборцу и сараднику, али да Свину није могао дати Станојлово име, јер би то било нечувено у то доба, а опет, Свине је било мало место, иако среско, да би му дао своје име. Ни Обреновцу, као месту своје прве веће победе у Другом српском устанку, није дао своје име, већ презиме, односно име свог очуха.
По свој прилици је Милош хтео да утеши неутешне родитеље рано умрлог малог Петра (који је име добио по свом деди) и који више деце нису имали, па је Свину дао име Петровац (на Млави), а јавно оправдање му је било тобожње јунаштво Станојловог оца...
S kraja sedamdesetih. Prvi sto s leve strane kurir iz Sporta, iza njega do ulaza urednici iz iste redakcije, sto u sredini tehnička redakcija Novosti, sto desno rečni slovoslagači. Pije se BIP.
Da bi se sačuvao plovni park, načelnik štaba Vrhovne Komande vojvoda Mišić je naredio, 25. novembra 1918, načelniku Inžinjerskog odelenja Vrhovne komande pukovniku Đurđu Laziću da odmah od komandanta Plovidbe na Dunavu zatraži jedan brod, sa kojim bi otplovio za Vukovar. Tamo je tebalo da obezbedi plovni materijal i zalihe na njemu i da organizuje, da se što pre prebaci što veća količina hrane i ogreva za Beograd. Istog dana Lazić je od komandanta Plovidbe na Dunavu, admirala Trubridža, dobio putnički brod Radecki (kasnije nazvan Vojvoda Mišić).
Ovu zgradu projektovao je arhitekta Rista Šekerinski, a završena je 1963. godine. Statički proračun (dela ili celih, nije poznato) armiranobetonske konstrukcije uradio je inž. Slobodan Romić, u to vreme asistent na ovom predmetu.
Rista Šekerinski je ugledni makedonski arhitekta, koji je, između ostalog svoja znanja sticao i od beogradskog predratnog arhitekte Ministarstva građevina, Jove Rankovića (kada se Ranković, posle Drugog svetskog rata preselio u Skoplje gde je bio i profesor). O biografiji Šekerinskog nema mnogo podataka na internetu, ali postoje izvesne publikacije u Makedoniji koje iscrpno o tome govore. Takođe, mislim da je ovaj autor još živ.
Zgrada je zbog svog specifičnog oblika prozvana i "Toblerone", ali sam čuo i da je postojala varijanta - "Jež".
Поздрав Земунцима, Жилету и Дарку!
Станојло Петровић је рођен у Свину 1813. године, на дан Симеона Мироточивог (13. фебруара). Године 1826. уписан је као кадет прве официрске школе у Пожаревцу, а 1830. г. је међу првима промовисан у потпоручника. У Пожаревцу је 1833. године био војени комесар, односно руководио је гардом при кнежевом Конаку. Године 1839. Станојло је помоћник начелника пожаревачког округа.
После одласка кнеза Милоша са трона, кнез Михајло, 1840. године, капетана Станојла Петровића, због његове лојалности, проглашава својим ађутантом и промовише га у чин мајора. Када је 1842. године кнез Михајло Обреновић протеран, његов ађутант Станојло Петровић је остао у Београду и тајно се дописивао са кнезом, са циљем да се уставобранитељи оборе и Михајло се врати на престо. Преписка је ухваћена и Станојло је бачен у чувену Врачарску рупу, а затим је осуђен на 10 година тамновања у Гургусовачкој кули.
После две године сужањства, уз утицај руске дипломатије, Станојло је, 17 јула 1844. године, са још неколико присталица Обреновића, помилован од стране кнеза Александра Карађорђевића. Године 1848. кнез Александар позива добровољце који би да помогну Србима у Војводини, који су подигли револуцију. На чело Пожаревачке војске стављен је Станојло Петровић, помоћник начелника Округа црноречког. Око 3.000 српских војника је, 15. децембра 1848. године, прешло Дунав и упутило се ка Панчеву, где их је очекивао војвода Стеван Шупљикац. Станојло војводи подноси рапорт, а Шупљикац, од радости што браћа Срби долазе у помоћ, добија срчани удар и умире. Резултат револуције у Угарској је проглашење аутономије Војводине српске.
Потпуковник Станојло Петровић је 30. марта 1850. године именован начелником Окружја чачанског. Исте године жени се Драгињом Радовановић, ћерком трговца из Мостара, са којом добија сина Петра. Године 1854. Станојло бива премештен у Крагујевац, где је такође окружни начелник. Следеће године му син умире. Две године касније (1857), због сукоба са крагујевачким војним командантом, пуковником Јованом Лукавчевићем (иначе кнежевим пашеногом), Станојло тражи премештај, те постаје начелник Округа смедеревског.
На Светог Андрију Првозваног, крајем 1858. године, у вароши Београду је одржана народна скупштина, на којој је збачен Александар Карађорђевић, а Милош Обреновић је поново изабран за кнеза. Изабрана је делегација која ће отићи у Букурешт да Милоша и Михајла позове да се врате у Србију. За вођу делегације одређен је Станојло Петровић. Трећег јануара 1859. г. свечано униформисани Станојло Петровић је некадашњем и будућем кнезу Милошу уручио писмо Народне скупштине. Кнез Милош је Станојла промовисао у свог ађутанта и државног саветника, а затим га прогласио заступником министра иностраних дела.
Житељи млавског места Свине су, 27. априла 1860. год. кнезу Милошу упутили молбу да се Свине преименује у Велики Милошевац. Као разлог за промену имена су предочили неприличност придева „свињски“ (свештеник, учитељ, начелник). Кнез је делегацију овог места сусрео 27. маја у Ореовици, где је донео одлуку да се Свине убудуће зове Петровац. Милан Милићевић, секретар кнеза Михајла Обреновића, сећа се да је Петровац добио име према презимену кнежевог ађутанта, државног саветника Станојла Петровића, који је рођен у овом месту. Одлука о промени имена је објављена 4. јуна 1860. г. у Званичним новинама Књажества Србије.
Када је постао државни саветник,Станојло Петровић се са супругом настанио у Београду, у кући која се налазила у Крагујевачкој улици број 75 (данас Улица краља Милана, преко пута Београђанке). Био је члан Државног савета до пензионисања, 1888. године. Станојло и Драгиња Петровић су били познати као скромни и побожни људи и као издашни донатори. Били су чланови, утемељачи и добротвори 17 духовних, радничких занатлијских, певачких и гимнастичких друштава. Њихове две највеће задужбине биле су Фонд за стипендирање студената богословског факултета и црква Светог Николе на Новом гробљу у Београду, где су и сахрањени, заједно са својим сином Петром. Цркву је осликао познати сликар Стева Тодоровић.
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Ово је писмо, које је цару упутила заједно са крстом:
Ваше Царско Величанство, Свемилостиви Господару,
С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског - Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије - вазда заштитнице српског народа.
Маја 1896. године, Београд.
Вашем Царском Величанству најпокорнија
Драгиња Петровић
Мој коментар:
Милићевић је писао да је кнез Милош одлучио да среско место Свине ново име добије према имену оца Станојла Петровића, који је учествовао у Првом и Другом српском устанку. Међутим, тај човек, Петар, је непознат историчарима. Не помиње се у историјским списима. Помињу се многи ратници и војводе из Млаве, као што је Петар Добрњац, Пауљ (Павле) Матејић и други, али се Станојлов отац не помиње. Мој утисак је да је кнез Милош хтео да се одужи свом верном саборцу и сараднику, али да Свину није могао дати Станојлово име, јер би то било нечувено у то доба, а опет, Свине је било мало место, иако среско, да би му дао своје име. Ни Обреновцу, као месту своје прве веће победе у Другом српском устанку, није дао своје име, већ презиме, односно име свог очуха.
По свој прилици је Милош хтео да утеши неутешне родитеље рано умрлог малог Петра (који је име добио по свом деди) и који више деце нису имали, па је Свину дао име Петровац (на Млави), а јавно оправдање му је било тобожње јунаштво Станојловог оца...
S kraja sedamdesetih. Prvi sto s leve strane kurir iz Sporta, iza njega do ulaza urednici iz iste redakcije, sto u sredini tehnička redakcija Novosti, sto desno rečni slovoslagači. Pije se BIP.
Da bi se sačuvao plovni park, načelnik štaba Vrhovne Komande vojvoda Mišić je naredio, 25. novembra 1918, načelniku Inžinjerskog odelenja Vrhovne komande pukovniku Đurđu Laziću da odmah od komandanta Plovidbe na Dunavu zatraži jedan brod, sa kojim bi otplovio za Vukovar. Tamo je tebalo da obezbedi plovni materijal i zalihe na njemu i da organizuje, da se što pre prebaci što veća količina hrane i ogreva za Beograd. Istog dana Lazić je od komandanta Plovidbe na Dunavu, admirala Trubridža, dobio putnički brod Radecki (kasnije nazvan Vojvoda Mišić).