Hvala ti na podacima o ovom znacajnom srpskom paru. Neki detalji mi nisu bili poznati. Veza Draginjina i moje niske i beogradske familije je "legenda uzeg kruga" koja se usmeno prenosi jer ni moje babe je nisu upoznale ( u stvari nana-Lepa [bila je ranije na Forumu], oceva majka, ju je upoznala kao devojcica od oko 7. godina - nana bila je rodjena 1888g. i sahranjena je na beogradskom N. groblju). Gospodju Draginju su licno znale sve cetiri moje prababe (moji majka i otac bili su u izvesnoj rodbinskoj vezi pa je brak morao da bude odobren preko visih crkvenih instanci, itd. tako da su sve cetiri moje prababe bile medjusobno u tesnim famlijarnim kontaktima i dobro znale Gospodju Draginju a i same bile su dosta pobozne ). Postoji jos detalja o njenom karakteru, drzanju i plemenitosti. Mi imamo negde i jednu njenu staru fotografiju s posvetom kao i neke fotke deda Petra Bojovica ali nikako ih ne nalazim. H. na lepom postu koji i prilici kalibru ovog Foruma a i tebi. Pozdrav, grk
Угао Скадарске и Симине. Из колекције Милоша Јуришића. Фотографија се појавила у књизи Живот на улици... .
Књига је одлична и открила ми је доста тога што раније нисам могао да видим на фотографијама старог Београда. Након ове књиге све фотографије старог Београда постале су ми много живље, животније. Није пука фактографија...
Hvala ti na podacima o ovom znacajnom srpskom paru.
Био је то само сиже биографије, примерен величини форумског поста.
Већи рад О имену Петровца објављен је у годишњаку Историјског архива у Пожаревцу.
Нажалост, Станојло и Драгиња су релативно брзо били заборављени. Само неколико година после Станојлове смрти, Каниц је као ктитора храма Св Николе на Новом гробљу навео Манојла Петровића. Помиње их само Коста Христић у својим Успоменама старог Београђанина и Димитрије Ц. Ђорђевић у једном чланку у Политици. Било је потребно доста времена и превртања докумената у архивима да би се побила тврдња другог аутора да је Петровац добио име по Милутину Петровићу Ери, брату Хајдук Вељка Петровића. Изгледа да је Петровчанима било драже да се повежу са фамилијом јунака, какав је био Хајдук Вељко, него са својим суграђанином. Зашто би Милош дао Свину име човека (Милутина) који је био Милошев противник, присталица уставобранитеља, и коме је Милош силовао кћер, од чега је девојчица непосредно после тога умрла.
Просто, заборавили су свог суграђанина Станојла, који је био частан човек, лојалан својој домовини, као и кнезу Милошу у кнезу Михаилу, и који је дошао до највиших титула у Кнежевини Србији.
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава). Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Након смрти свог супруга, Драгиња је одлучила да о свом трошку сагради цркву у којој би заједно са породицом била и сахрањена. Несебично је у току живота помагала разна удружења, а највећи део преостале уштеђевине након изградње храма даровала је Српској православној цркви са посебном наменом да се оснује „Фонд Станојла и Драгиње Петровић“ из кога ће се материјално помагати студенти Богословског факултета, чије се оснивање у том периоду планирало.
Новоизграђено гробље још увек у том периоду није имало капелу или цркву. Изградња цркве посвећене Светом оцу Николају Мирликијском завршена је 1893. као задужбина Драгиње и Станојла Петровића. Освећена је 9. маја на празник Преноса моштију Светог оца Николаја.
О великом поштовању ове несебичне добротворке сведоче истакнуте црне заставе у знак жалости после њене смрти на згради Универзитета, Богословије, зградама свих просветних, средњих и стручних школа. Чак је одређен двонедељни распуст свих београдских школа. Њену смрт огласила су звона Саборне, Вазнесењске и Маркове цркве, а Дом жалости који се налазио на месту где је сад Српска књижевна задруга су посетили Архиепископ београдски и Митрополит српски Инокентије, бројни епископи, свештенство, општински чиновници, професори, и многи други. Спровод са ковчегом у коме је почивало њено тело прошао је кроз готово цео град, а црква Светог Николе је тим поводом била прекривена црнином.
Српска књижевна задруга (основана 29. априла 1892. године у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15) била је наследник дома Драгиње Петровић у Краља Милана 19. На горњој слици кућа је већ припадала СКЗ. Следећа слика је фотографија Милана Јовановића из 1895. Дом Драгиње Петровић је четврта кућа с десна, гледајући од угла Ресавске и Краља Милана.
Ниједна од ових кућа данас не постоји, а пратећи само део ка Ресавској, прво је никла Палата Деванха 1930. у Краља Милана 21.
Осам година касније диже се Палата трговачког фонда (арх. Бранче Маринковић).
У време окупације кућа је још нетакнута.
Срушена је 1948. године.
1954. подигнута је зграда (арх. Никола Шерцер), а Српској књижевној задрузи додељено је приземље и први спрат. Ту се и данас налази позната књижара.
Srbija je u Balkanske ratove usla sa ukupno 370. vojnih i civilnih lekara. Tokom Balkanskih i I WW izgubila je svojih 153 lekara, 25 stranih lekara, 6. starijih i 21 mladjeg studenta medicine. Umrlo je i 11. zarobljenih kolega, lekara. Takav gubitak nije zabelezen ni u jednoj zemlji a verovatno ni u celoj istoriji ratovanje. To ne znaci da je Srbija posle ovih ratova imala prostih 370 - 153 lekara. Stariji lekari nisu ni mobilisani i mnogi od njih umrli su, internirani ili ubijeni u toku I WW.
Posle I WW ostalo je samo 36 lekara u Srbiji (da podsetim, od 370)! Ko moze u to da poveruje ? Nisu nasi lekari stedeli sebe. U par narednih postova donecu podatke o nekima od njih, 'opasni' junaci a bez oruzja. Mozda to i nije primereno ovom Forumu koji se ne bavi medicinom - moram da razmislim. Pitacu i zenu. I ona je lekar.
Vrelo: "Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u ratovima 1912 - 1918". Za stampu priredio D-r Vojislav M. Subotic (1922.). Koristio sam fototipsko izdanje ove knjige, [ SLD, 2012g. ].
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава). Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Da dalje ne potezem ovo posto ja sam nista i ne znam, ali se u familiji prenosi ( a kada se prenosi sve se i doteruje ) da se radi o krstu koji je spao sa presecenog vrata Kneza Lazara na Kosovu. Ako je tako, molekularna analiza ce pokazati tragove krvi na njemu sem ako nije pran i prepiran u proslosti. Po prici, to je bio najobicniji drveni krst. Ne znam ni da li je u njemu bilo "ugradjenih" svetih mostiju sto je nekada bio obicaj. Ko zna sta je istina. Nista se o tome nije pricalo ili ne predamnom. Mislim da je turcima bilo nebitno da li ce i ko uzeti okovratni krst Sv. Lazara kada su ga konacno obezglavili i tako reciprocirali Muratovu likvidaciju Obilicem. Zanimljivo pitanje je: gde je sada krst Sv. Kneza Lazara ako uopste jos i postoji i mozemo li ikako da ga vratimo ovamo u Srbiju jer tu mu je mesto ). To je resivo jedino na nivou velikodostojnika srpske i ruske crkve. Mislim, ah.., da preosveceni vladika Atanasije (Jevtic) mozda zna po nesto o tome. Ili bi mozda nesto poradio na tome.
Bilo bi zanimljivo istražiti da li je ovo bio predratni objekat koji je naknadno dozidan. Već duže vremena tragam za vilom Ferdinanda Gramberga, upravnika borskih rudnika, a koja je izgrađena tridesetih godina dvadesetog veka. Na jednoj fotografiji video sam maketu te vile i ona je podsećala na ovaj objekat (u sredini, bez prizidaka sa desne strane) - ali možda i grešim.
Vrlo zanimljivo. Ako postoje neki dodatni podaci, ili planovi rekonstrukcije, bio bih zahvalan. Ovi ljudi na drugoj fotografiji ne deluju mi kao "drugovi rukovodioci" iz 1955., ali svetiljke na terasi na obe slike izgledaju. Opet, sama arhitektura zgrade mnogo liči na predratne objekte, pre negoli na objekat iz 1955.
POZDRAV SVIMA ...
Hvala ti na podacima o ovom znacajnom srpskom paru. Neki detalji mi nisu bili poznati. Veza Draginjina i moje niske i beogradske familije je "legenda uzeg kruga" koja se usmeno prenosi jer ni moje babe je nisu upoznale ( u stvari nana-Lepa [bila je ranije na Forumu], oceva majka, ju je upoznala kao devojcica od oko 7. godina - nana bila je rodjena 1888g. i sahranjena je na beogradskom N. groblju). Gospodju Draginju su licno znale sve cetiri moje prababe (moji majka i otac bili su u izvesnoj rodbinskoj vezi pa je brak morao da bude odobren preko visih crkvenih instanci, itd. tako da su sve cetiri moje prababe bile medjusobno u tesnim famlijarnim kontaktima i dobro znale Gospodju Draginju a i same bile su dosta pobozne ). Postoji jos detalja o njenom karakteru, drzanju i plemenitosti. Mi imamo negde i jednu njenu staru fotografiju s posvetom kao i neke fotke deda Petra Bojovica ali nikako ih ne nalazim. H. na lepom postu koji i prilici kalibru ovog Foruma a i tebi. Pozdrav, grk
Угао Скадарске и Симине. Из колекције Милоша Јуришића. Фотографија се појавила у књизи Живот на улици... .
Књига је одлична и открила ми је доста тога што раније нисам могао да видим на фотографијама старог Београда. Након ове књиге све фотографије старог Београда постале су ми много живље, животније. Није пука фактографија...
Био је то само сиже биографије, примерен величини форумског поста.
Већи рад О имену Петровца објављен је у годишњаку Историјског архива у Пожаревцу.
Нажалост, Станојло и Драгиња су релативно брзо били заборављени. Само неколико година после Станојлове смрти, Каниц је као ктитора храма Св Николе на Новом гробљу навео Манојла Петровића. Помиње их само Коста Христић у својим Успоменама старог Београђанина и Димитрије Ц. Ђорђевић у једном чланку у Политици.
Било је потребно доста времена и превртања докумената у архивима да би се побила тврдња другог аутора да је Петровац добио име по Милутину Петровићу Ери, брату Хајдук Вељка Петровића. Изгледа да је Петровчанима било драже да се повежу са фамилијом јунака, какав је био Хајдук Вељко, него са својим суграђанином. Зашто би Милош дао Свину име човека (Милутина) који је био Милошев противник, присталица уставобранитеља, и коме је Милош силовао кћер, од чега је девојчица непосредно после тога умрла.
Просто, заборавили су свог суграђанина Станојла, који је био частан човек, лојалан својој домовини, као и кнезу Милошу у кнезу Михаилу, и који је дошао до највиших титула у Кнежевини Србији.
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Мало шира прича је овде.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/950/tekst/crkva-svetog-oca-nikole-na-novom-groblju/
Новоизграђено гробље још увек у том периоду није имало капелу или цркву. Изградња цркве посвећене Светом оцу Николају Мирликијском завршена је 1893. као задужбина Драгиње и Станојла Петровића. Освећена је 9. маја на празник Преноса моштију Светог оца Николаја.
О великом поштовању ове несебичне добротворке сведоче истакнуте црне заставе у знак жалости после њене смрти на згради Универзитета, Богословије, зградама свих просветних, средњих и стручних школа. Чак је одређен двонедељни распуст свих београдских школа. Њену смрт огласила су звона Саборне, Вазнесењске и Маркове цркве, а Дом жалости који се налазио на месту где је сад Српска књижевна задруга су посетили Архиепископ београдски и Митрополит српски Инокентије, бројни епископи, свештенство, општински чиновници, професори, и многи други. Спровод са ковчегом у коме је почивало њено тело прошао је кроз готово цео град, а црква Светог Николе је тим поводом била прекривена црнином.
Српска књижевна задруга (основана 29. априла 1892. године у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15) била је наследник дома Драгиње Петровић у Краља Милана 19. На горњој слици кућа је већ припадала СКЗ. Следећа слика је фотографија Милана Јовановића из 1895. Дом Драгиње Петровић је четврта кућа с десна, гледајући од угла Ресавске и Краља Милана.
Ниједна од ових кућа данас не постоји, а пратећи само део ка Ресавској, прво је никла Палата Деванха 1930. у Краља Милана 21.
Осам година касније диже се Палата трговачког фонда (арх. Бранче Маринковић).
У време окупације кућа је још нетакнута.
Срушена је 1948. године.
1954. подигнута је зграда (арх. Никола Шерцер), а Српској књижевној задрузи додељено је приземље и први спрат. Ту се и данас налази позната књижара.
Lekari I rezervne bolnice [ Vranja (1914.) ]
Uzgred, smrtnost srpskih lekara 1912 - 1918g.:
Srbija je u Balkanske ratove usla sa ukupno 370. vojnih i civilnih lekara. Tokom Balkanskih i I WW izgubila je svojih 153 lekara, 25 stranih lekara, 6. starijih i 21 mladjeg studenta medicine. Umrlo je i 11. zarobljenih kolega, lekara. Takav gubitak nije zabelezen ni u jednoj zemlji a verovatno ni u celoj istoriji ratovanje. To ne znaci da je Srbija posle ovih ratova imala prostih 370 - 153 lekara. Stariji lekari nisu ni mobilisani i mnogi od njih umrli su, internirani ili ubijeni u toku I WW.
Posle I WW ostalo je samo 36 lekara u Srbiji (da podsetim, od 370)! Ko moze u to da poveruje ? Nisu nasi lekari stedeli sebe. U par narednih postova donecu podatke o nekima od njih, 'opasni' junaci a bez oruzja. Mozda to i nije primereno ovom Forumu koji se ne bavi medicinom - moram da razmislim. Pitacu i zenu. I ona je lekar.
Vrelo: "Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u ratovima 1912 - 1918". Za stampu priredio D-r Vojislav M. Subotic (1922.). Koristio sam fototipsko izdanje ove knjige, [ SLD, 2012g. ].
После смрти свог супруга, Драгиња Петровић се посветила Богу.
Од дрвета, нађеног на Косовом пољу, а сачуваном у некој српској породици, дала је да се направи крст и да се окује златом. Тај крст је посветила руском цару Николају Другом.
Мало шира прича је овде.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Da dalje ne potezem ovo posto ja sam nista i ne znam, ali se u familiji prenosi ( a kada se prenosi sve se i doteruje ) da se radi o krstu koji je spao sa presecenog vrata Kneza Lazara na Kosovu. Ako je tako, molekularna analiza ce pokazati tragove krvi na njemu sem ako nije pran i prepiran u proslosti. Po prici, to je bio najobicniji drveni krst. Ne znam ni da li je u njemu bilo "ugradjenih" svetih mostiju sto je nekada bio obicaj. Ko zna sta je istina. Nista se o tome nije pricalo ili ne predamnom. Mislim da je turcima bilo nebitno da li ce i ko uzeti okovratni krst Sv. Lazara kada su ga konacno obezglavili i tako reciprocirali Muratovu likvidaciju Obilicem. Zanimljivo pitanje je: gde je sada krst Sv. Kneza Lazara ako uopste jos i postoji i mozemo li ikako da ga vratimo ovamo u Srbiju jer tu mu je mesto ). To je resivo jedino na nivou velikodostojnika srpske i ruske crkve. Mislim, ah.., da preosveceni vladika Atanasije (Jevtic) mozda zna po nesto o tome. Ili bi mozda nesto poradio na tome.
Ne postoji više, sve prezidano ljepše i novije:
http://binged.it/1at3HTe
Bilo bi zanimljivo istražiti da li je ovo bio predratni objekat koji je naknadno dozidan. Već duže vremena tragam za vilom Ferdinanda Gramberga, upravnika borskih rudnika, a koja je izgrađena tridesetih godina dvadesetog veka. Na jednoj fotografiji video sam maketu te vile i ona je podsećala na ovaj objekat (u sredini, bez prizidaka sa desne strane) - ali možda i grešim.
Vrlo zanimljivo. Ako postoje neki dodatni podaci, ili planovi rekonstrukcije, bio bih zahvalan. Ovi ljudi na drugoj fotografiji ne deluju mi kao "drugovi rukovodioci" iz 1955., ali svetiljke na terasi na obe slike izgledaju. Opet, sama arhitektura zgrade mnogo liči na predratne objekte, pre negoli na objekat iz 1955.