Комисија одређена за преглед стања у београдском телеграфу 1955. године. Тада је расходован последњи телеграфски апарат типа Хјуз (уведен у Србији први пут 1891. године) који је радио на телеграфској линији Београд-Тирана. Други слева је Бранко Секулић - Лала.
Ђачко купатило налазило се на обали Дунава, отприлике где је данас споменик браниоцима Београда из Првог светског рата. Изграђено је 1930-их на иницијативу професора гимнастике из Реалке. Личило је на остала купатила са дрвеним кабинама и ограђеним делом (тј. базеном). Испочетка отворено само за ђаке реалке, ускоро је постало доступно свима. Било је омиљено окупљалиште младих, поред њега се играо фудбал па и кошарка. 1959. у њега се усељава Академски кајак клуб који ту остаје све до његовог уклањања 1974. током радова на изградњи спортског центра "25. мај".
Зна ли неко нешто више о Ђачком купатилу на Дунаву од овога? Хвала унапред!
Скенирани делови су из књиге Сто година Друге београдске гимназије (1870-1970).
Из сећања Момчила Милошевића, предратног професора историје.
Из сећања Марине Мирковић, послератне професорке филозофије.
Марко Поповић, директор Друге београдске гимназије у двадесетим годинама.
Дакле, из текста произилази да је локација купатила на месту које је обележено стрелицом.
Данас би то била локација у околини Споменика бррниоцима Београда из 1915. (подигнут 1988.) и тениског стадиона.
Poslednjih 80-etak strana, na oba Foruma, zaista su njegov ogroman uspeh i inspiracija. Fotke Dusana Napijala, Milorada, Topcidera, Kizzonija, Francuza, Iznoguda, Buka, Dorcolca ... i cenjenih a ovde omaskom ne spomenutih Forumasa predstavljaju ne samo dokumente vec i veliku inspiraciju. Ta inspiracija vidjenim fotkama potpuni je oslonac za dole prilozeni tekst. Posvecen je jubilarnoj 4,000. strani.
O svetlosti, starim fotkama, o nama i vremenu
[ povodom 4,000. strane Foruma Stari Beograd ... ]
Bitna u svemu je generička, aksiološka Svetlost, čak svetlo u verziji miloreke akustike sakrosantnih reči pa i prometno, polirano svetlo komisionih izloga. Neraznatljivi oslonac svega, van svih je obrta i zamršaja – sa snagom autentične, ličnosne brižnosti. Držeći svu tvar u biću, sprečava ništavilo. Oduhotvoreno predupređenje senke i maski ( a to skrivanje njene suštine i rasvetljavajuće je), vremena i virova prošlosti. Ono što je toplotni ekvivalent mehaničkog, na starim slikama je svetlosni ekvivalent forme stilistički naslućivane. Oseća se sarkastična agonija prostora skučenog kao između ravni kristala prizme nekog fluidnog svetla (kao što se i termalnost nekada smatrala fluidom). Svetlost se odziva od stakla i višesmerno preslaže, kao u alosteriji pleksiglasa, jezičkim sondama opitnih reči, rečenicama koncentrisanim kao jezgro atoma. Sintagmatsko-metaforička reinterpretacija zbivanja skoro da je suvišna u domenu fizičkog ali u metafizičkom domenu ona je često zgodna jer tu ne postoji utvrđena referencijalna tačka razmatranja sem nekoliko moralnih nazora. Bilo je i u fotkama “pomisli što zveče ko suho zlato” (Tin) i glasovnih slikova tih pomisli, tajanstvenih i nerazumljivih, uz hinjeno posebni naglasak provincijskih fotografa. Kako modelovati ta mračna peraja, bezimena, povezana bežično – a srce se priljubljuje uz psihohemiju metafora, uz arhaičnost proiznošenja, čak i uz metateze slova? Ono unosi dinamiku u moguće. Otima se srce ka tom svetlu izvorne pojmovnosti, flešbeku nepomutivog kolektivnog sećanja na prognana pripovedanja, na stare jezičke forme i odjeke dubokih slovoprolića prajezika reči-stvorenja. Složenost metafora je van domašaja intelektualne imaginacije – zato ima više sanjarija nego zaključaka. Otuda i neologične, aforistički zaoštrene kovanice, nefamilijarni srazovi višeslojnih idioma neizglagoljivih impulsa i zaumna metaforička magija jednog metonimijskog okretanja ka onomastici divljeg dijalekta. Ka filologiji srca i probuđenim fonemskim srodstvima, zvukovnim pomislima odavno uspavanim. Jer duhovno a ne razum nadzire glote.
U zeničnom zenitu, bez ogledalskih reverzija strana, aura jedne visokomatrične prokurature sjaja lagano splašnjava kao šapat minuo u fijuku. Žarka svetlost što sinu, štedra bljeskom, pobeđuje prostor a svetlosne lamele, fibrile i flagele sučeljavaju se u svojim dinastičkim sukobima ili papskim ratovima. U dubokom katraništu neba crnjem od Ereba, ognjišta zvezdanih eskadrila (kô oči brojnih tunela ili žar livnica), kao zastupnici svetala neke iluminatske lože, trepere u log-linearnom modelu. Lûčenja tamne karbonarije svetlucavo-cvetastog sarafana svoda i njihove trajektorije kose defleksije sjaje nepronicivom čistotom s kormilom vremena koje se drugačije odmerava od našeg, godinama naprolet. Konfiguralna perspektiva tih zraka revnuje pod goblenskim kosim tkanjem darovana sa visina kao Toledo vez i čipka, kao ingeniozno zumirana već prednapisana budućnost.
Neke fotke izgledaju kao da nisu iz dalekih vremena … kao stara odeća koja, ako se brzo preraste, bude sasvim nova – njihovo vreme staje kao sat na ruci. Ta prošlost je kratkotrajna u naciljanom vremenu. Ono nije kao sintetsko vreme u filmovima i ne zna za beg jer ubrzanjem vremena prostor se smanjuje. Više je ono sat zamagljenih stakala, pogodan za forenzično hipnotizerstvo cenjenih Forumaša. Maniristički taktilna fluoroskopija prošlosti s fotki pokazuje, integrišući lekcije istorije, da je život nekada bio baš takav kako je i prikazan, ili smo bili mi, duhovni i čulni. Neke su pobledele u atavističkoj uvremenjenosti s drastično ubrzanim starenjem i gubitkom kontakta s realnošću, slične setnim pesmama o odvajanju od porodice. Dok ih gledamo s ganućem, dobijamo od svojih predaka ono što su oni želeli od nas. U obrnuto obeleženom vremenu, u daljini bljeska se čorbasta Sava i fantomski usijana voda Dunava suspendovane animacije s brodski povijenim brežuljkastim mostovima. Reke se sužavaju kao vremenske margine. Beograd u ognju i pod košavom, ali pod vatrom razumej ljubav a pod vetrom duh slobode. A vetar podstiče tu vatru. Sve je mirno jer ljubavi reči ne priliče – jedne snebivljivo radoznale srpske ljubavi kojoj nikako da preseku pupčanik. I sunčani časovi su tu i još kao zraci su. Nacionalni kolektiv ponaša se kao neka vrsta izvidnice bojevog duha, ubojite prošlosti. Nomadi su na svojoj zemlji sa svojim logorskim pozorištima i predstavama izbeglica. Nepredvidljivi, kao u podozrivom prostoru verovatnoća. Narod sa usađenim ambicijama genealoških pobuda i običajnih prava. Od detinjstva amanetisan osećajem/namerom ispunjenja osvetnog dûga. Božjom voljom je nezadovoljan ali je i ne tvori, što njegovo nezadovoljstvo čini nemerodavnim. Kao čovek koji je ženu naterao na šest abortusa a protestvuje zbog zločina u Bosni i drugde. Ostajemo i dalje jedna perspektiva u pokušaju, hrabra u izlišnostima i sklona oslikavanju sinonimima, rašivene teksture u duhu prototipa nacionalnog istorizma ili srpskog stila. Pobožni, kao posle tri časa veronauke zaredom. Žestoki, kao u kafani “Srpski car” na Smutekovcu u ul. Arhangela Mačevaoca #4. Imamo savesti ali joj baš i ne robujemo. Ne negiram empirijski progres svom narodu i nije da smo bez tvoračkog zanosa. S Grcima (kao neslovenima), so smo zemlje Balkana. I neosporno je da i dalje postoje divovi podviga, junaci koji su nadvisili i čudesa, iz obola đakona Avakuma ili Kolubarske kontraofanzive – zlatna kruna Nemanjića još blista, šantićevskim ostajanjem osveštana. A ima i nešto veštičje u Srbima, jer su mnoge očarali. Čudni vešci srca punih ljubavi.
Prizmama vazduha tetradno poklano svetlo idolnog prisjaja, optički vulkan kome je nedopustivo nošenje maski, kristalni perezvon odsaja svetlosnog glisanda, svetlost bodra i prozorljiva generativna je superpozicija obnavljanja. A tamni lenjiri rogljastih senki koje same sobom svojuju po silnicama polja i valenci, kameno-verujuće svetlo, suri je odsjaj mat-maćehe zraka. Tu je i jarka vitražna (kao u freskopisu) samosvest koja oličuje i previšuje svako prirodno svetlo. Ona prisvaja stvarnost. Neprestana, nezasenjena pažnja neznana ćorsokaku liberalnog egocentrizma, ponosu nestrpljivih. Nije preterano ako kažem da su neki uspeli da je dostignu kao jedno prizivno, trezvenoumno-slovesno, blagoliko dopadanje — ostavljajući nam, kao zaveštanje, svoj život za podražavanje. Izgledali su kao da su snažni probisveti puni sjaja moćnih zadovoljenja – kao svesni novih zakona žuđenja, onih najsrdžbenijih. To nije bio pogled pun permanentne nade kao kod psihopata koji su uvek deca. U njihovom plemenitom prostoljudiju s nebeskom svetlošću u očima, bio je evidentan neulovljivi aristokratizam. Skrivali su krotko svoju tajnu jednim zaštitnim stavom, kao da umirući sami sebi nadkrivaju pokrovom lice – kao da ne bi hteli nešto da strgnu. Akcenat im je bio u obnovljenju neke retrogradne vere a ne u starini slova. Njihov smeran odziv (ne kvijetistički pasivan) bio je kao u stihirama na “Gospodi vozvah …” nevskih pojaca. Jedan takav iz Prokuplja odležao je dva meseca jer je za “Borbu”, mada krotkim šapatom, rekao: “Borba za 2 dinara”. Za šalu su znali samo oni koji se ne boje. Par takvih mojih “veroučitelja” bili su borci, odlučni ljudi. Svojim uzdržavanjem su nas ukoravali, ne legalno nego pravdom vere. Uglavnom bili su van crkve ali i van partije. Dobro je radilo tajnovodstvo njihove “babičke” škole porodiljstva duha, jedno diskretno ‘ministarstvo za brigu i staranje’. Nemir u nama bio je od svojeglavosti, zapažali mi to ili ne. Nemir samovolje. [Uz crtu prkosa koja odražava i majčina brakolomstva zbog čega se u detinjstvu pati ne samo kao sin vec i duboko erotski. I roditeljske, ponekad svirepe, psihološke i telesne eksperimente jednih nad drugima.] — Ali među njih spada i osvećeni otac Serafim (Koprivica), prepodobni obraz crkve, iz s. Vukojevca, iz Krpimeje kod Kuršumlije [zamonašen u manastiru Ajdanovac kod Prokuplja a sahranjen u manastiru Budisavci kraj Peći]. Malo je poznat. U pokretima svih njih bilo je nečega stoički detinjeg ili kao namenjenog mladenicima (ali kriterijumi im nisu bili detinjasti). I baš to, ta stoička snaga detinjeg, i ništa drugo, uticalo je na ljude da se promene. Odučavalo je od istančanog egoizma koga nismo ni svesni, od lažnog vaspitanja. Ispao sam njihov najslabiji đak ako sam to ikada i bio. — Za još jednu sličnu osobu znam iz priča: to je pobožna zadužbinarka Draginja Petrović (1831 – †1901). Poštovala je načelo posebnosti svakog čoveka kao i moji toplički “predavači”. Ona pronašla je krst Kneza Lazara na Kosovu, otkupila ga i poslala Svetom caru Nikolaju II na dar za krunisanje za cara (izgradila je i hram na beogradskom Novom groblju). Sijala je od mirne odlučnosti kao bleštavo vilinsko platno. Služila je domaće slatko, uzmite, ... uzmite – zahvatite još jednom! U mladosti grejana plamenom preterane nade, a pijući kukutu od sveta, bliska nam je samo u rukopisnom stanju. Izgledala bi po nekada ukočeno, jer nameštenim izrazima svog dobrostivog lica skrivala bi suze. Ne bih se mogao opravdati da ih ne pomenem jer spadaju u “stare fotke”.
Tačno je da ništa ne dokazuje vrednovatelj koji previše dokazuje – slično jalovom pokušaju objašnjenja magije putem čuda. Nepodnošljiv ali neodoljiv neizdrž, neprebol, neoprost vampirskih iluzija misli. Osećajni homofoni (slični po duhovnom sazvučju) i homografi (isto napisani i čitani ali drugog značenja), pohlepne čari, vodene divljine, asociraju me na večeri u vrbacima Toplice, opijum izčezlih letnjih sutona. Kapelna obzorja Kočića i Ćipika. Samo da bih mogao na miru da čitam, zdat za knjigu, tražio sam svuda nemetežnost i tišinu kao muva izmet. Ostalo mi je bilo sebičnjački nevažno. Zmijugavi slíkovi jezikoslovstva, praizvorna frenezija reči ahromatski oštrog smisla ili “uosećavanja” metafora prema eruptivnom treperenju sklopa i auditivne boje rečenice, interesovali su me i tada. Nametali su demonski mračnu radost déjà vu-a, iluziju prvog trenutka ( pevanje je to rešilo još u Filipu Višnjiću ). Zagristi u sopstvenu jasnoću van šturih rešetki značenja, prevazići efemerno svaštarstvo misli i golih notacija uz mudro varanje sebe, usled osvete onog pročitanog. Sudbinski bol, želja za smislom. Ili požuda za refleksima? Postavljalo se i pitanje sopstvenog smisla, smisla prazverinjih impulsa i pevca plamnog kvazi-voljnih zapovedi iz dubina instikata a ne svesti. Javljali su se i svetlosni odjeci s kubeta pećskih i Karagač, Karagač iz bajki, i utvarni zavičaj Žegligovski surovih narodnih pevanja – zbog ljubve krvi i soka, razvali manastirišta i drevnog “Uvi mnje!” Teško je bilo (jer istinito je nadrealno) prozreti suštinu, zgrabiti naslut Onoga što se događalo upravo pred očima jer svet je imitator, “grimaser”. Mehanički čovečni (“aktivističke” etike), zverski pažljivih pogleda s preživelim izrazima lica, svi igrali su tada pipirevku strogim nadleštvima “smisla”. Bili su nedovoljno odumrli da bi slovili za prijatne ljude uprkos scenskih nadimaka. Tukli su supruge čuvajući se ljubavi žene. Svojeglavi i u absentizmu. Njihova ležerna lakomislenost (isto što i oholost) i neko razvejavanje, kao pogledi unatrag, obeshrabrivali su me. Zagonetne dogodovštine nisu išle dalje od značajnih pogleda. Pokušaji da se prodre do ličnog putem bezličnih razgovora i izfoliranih pokreta, suviše “faciranim” procenjivačkim osmesima. Rukovanja sa svakim kao da smo zajedno uspeli u nekom složenom i izvanrednom poduhvatu ( očuvano po selima i poluvarošima, tamo gde još ne prave razliku između ekoloških i socijalnih uslova). Stalna ažuriranja poverljivosti i pozerske teoreme. Raspitivanja o žalostima u okolini i zadnjim inovacijama totalitarizma. Svuda: podrugljivi agnostici, propagandisti rituala, homoerotske militantne savesti konfliktne slobode, izdajničke intimnosti, samo-parodični tipovi sofisticirane iskrenosti a bez dodira s realnošću, budući u međusobnom kontaktu samo odsjajima, kao prozorska okna. A upravo te refleksije su obrtale i sumnjičile takvu “realnost” kao padinama izokrenut eho. Talenti za uzgajanje mode, skriveni iza jezuitski utilitarnih egopetalnih fasada, svedočili su (skoro kauzalno izvodeći) o diktaturi i svemoći svečanih predstava i kako one nastaju. Uz to, svetske revolucije po ćoškovima i gložena tolerantnost. Lajali su psi preplašeni od noći i tišine – više lavež nego sporazumevanje. Oni psi što njuškaju ranjenike. Sva tumačenja (pa i advokaturnog sveštenstva) bila su – pleva, prašina – jedna iluzija, kao difrakciona duga u trepavicama. A sve ucveljene trebalo je pomilovati (pa streljati). Više je bilo smisla u troboru kiše po ćeramidi, u šumu krošnji jablanova, u škripi starih šarki. Zavist palanke crpla je snagu iz neostvarenosti drugih, suplement do ostvarenja nastupajućih draži. Pošto se slepački radilo moglo se videti i žmureći – a slepi ljudi, nek’ izvinu, tvrdoglavi su. Sanotvorna utopija je pobeđivala svaku ironiju. Raščlanjivanjem bola on bi nestajao ali i patnja stimuliše mnoge radosti mada ne pruža sreću. Niko tu nije bio kriv, pa ni proleteri gardejci. I oni pili su do besvesti jer shvatili su igru. Bila je neophodna etilična autohipnoza uz čizmeni špiritus KGB-a. Sva ljubav (ljubavna mimikrija) ovog sveta sagrađena je na sebeljublju. A sada je nastupilo vreme za skeptično sujeverje, za utiske tipa osećaja-u-vodi, za želju za pijanstvom, svima pa i meni. Vreme unutrašnje a ne spoljašnje samoće. Ipak, postojalo je poštenje. Bilo je i jakih indicija da neodgonetljive suštine ima i da je tu, na uvidu – beskrajno blagoslovena čeličana trajne slave. I šta joj je iskon, gde se stâni? Odrodio sam se od očiglednog, od večnog prapočela zbog postojanja dveju stvarnosti, razdvojene Sueckim kanalom. Tako danas izgleda da je tada bilo, mada je od mene (pravog) malo ostalo u meni. Naravno, bez gore pomenutih nastavnika sâm ne bih učinio baš ništa ali i njih sam na kraju izneverio.
*
* *
Iz mračnih šumskih voda i mahala senke iščekuju veče. Po neki šaroviti zrak samo sine kao osoba oživela posle ekshumacije ili ekshumirana pa naknadno kremirana. Zraci su se birali kao na nekoj računaljci sa raznobojnim kuglicama, na dûginom abakusu s novim svojstvima deljivosti i originalnim uspravljanjima. Kao što san sumira probdeno. Zagasito zelenilo i egzekutivni konjički skokovi blesaka skoro mentalne oštrine, ljubopitljivi i bezobzirni, slivali su se, tako jačajući u sebi. Svetlo kao da je odraslo s kostimom pejzaža u kome se našlo, vinuvši se kô ptica iz klanca. Parabole svetlije dubine, kao u borilištima privilegovanih, tj. svetlost učešća u prostoru favorizivanog shvatanja, kao poletno dizanje glave zbog sreće u porodičnoj slozi, izdiže se iza paravana slučajnog do simboličke vrednosti – jedno politično svetlo koje “laže” delima a ne rečima. Baš to pontifikujuće svetlo votivno je zarilo iz orfičkih prareči, značajnih za mnoge pojmove, nizom malih interniranja osećaja u njihov sjaj. Kao da sam ja bio ispaljen ka tim svetlima a ne ona ka meni. To je bio svetosni falset i kristal, i kristala sin, princ tog svetla – ples vokalnih baklji i vetar oblaka – ali bio je to istovremeno i prodor gore pomenutog stoicizma dečije naive. Jer gde to svetlo takneš, dušu dotičeš, a gde takneš dušu tu si dotakao i to svetlo. Istinit je život detinjski i sanjarski a izveštačen onaj pragmatički. Ono iluzorno u životu u psihi je istina.
Suviše je pohlepan čovek kome ni Bog nije dovoljan. Celovita vera, pouzdanje u fokus Svetla nije gola himera. To pouzdanje drži svoju unutrašnjost sebi stalno prisutnom. A ciničnost, izdaja je celog sveta i čovečanstva. I moji Topličani, a ko sve još ne, kušaju Boga u srcu. Neznajući da to čine. U Prokuplju, po broju tamnoputih nalik Aleksandriji. Omađijani figurinama socijalnih finesa zaboravljamo da ne mozak i ne um već “srce govori razum” (kao u Ps. 48: 3). Tj. istina treba da je u srcu i odatle mudrost izlazi (a ne iz razuma). I to plameno svetlo je u srcu, ne u razumu. Imali su ga oni koji su umeli da najdublje ćute o toj svetlosti. Jer ono što je unutra, pod savešću srca – to je duboko a nisu restoranski vodvilji, filozofski sistemi, kvantna mehanika. Ali i čudesa, kada ih biva, lako se zaboravljaju. Um je skršen i iskrivljen zbog nasilja i nepravde nad njim a čovek je stvoren da bude neprisiljiv. Otud samotnost karaktera u dobro uvežbanoj samoći, zavodničke romanse i organizaciona ponašanja. Pozna ženstvenost zbog neiskorišćenog devojaštva. Desenzitizacija nepravdi politikanstvom jer obmane pružaju sigurnost. Tako se zadovoljava i potreba za zaokupljenošću i stvara jedan vid zapadne odsutnosti i individualističke zatvorenosti u sebe. Igra sunca i oblaka sa talasima uvala. Ne mislim ovde, i svugde u stenografiji aluzija, na materijalno sunce, oblake i talase … itd. Neka nas ne zavede prirodno svetlo. Kao oblakom ili nepogodom skriva (zaklanja) se od nas Sunce svetlosti sujetnim multiversom spoljnjeg sveta – a mi od tog sveta stvaramo svet svog sopstva.
Sjaj srebrnog Svetla fotodisociran u bljesku i bravado njenog odsjaja – drugačiji je sjaj od sjaja majki koje sijaju od slabosti (premora) pa ipak je imao puno i zajedničkog s njim. Sjaj kao elegantna zlatna statueta i svetlosni odraz samog njenog stava (držanja) koji osvećuje srce. Svojim svetlosnim krilima ta sveblistajuća zlatna statueta levitira u meandrima etra. Kakvo je to evangelsko svetlo? Kako da kažem da je? Kako titlovati ideje o Njemu osim očima savremenosti (u smislu večne savremenosti)? To je nemoguće zbog našeg trenutnog nepoštovanja sopstvene sadašnjosti usled čega nam se oduzima prošlost pa skrnavimo sopstvene istorijske spomenike. A budućnost nam se oduzima propadanjem ekonomske baze. Nismo mi loši, nego upravo dobar čovek ne može a da ne pljune na sebe pod takvim uslovima. Da ne sabije život u alegoriju i ne karikira sopstvene ponašajne crte. Neki gestovi postali su i polise osiguranja. A onaj ko se te iskričave svetlosti drži, i ta svetlost njega drži – za čim je pre tragao, sad to za njim hita. Žar tog devičjeg svetla obznana je nekog novog zaveta, koji sopstvenim sjajem bleska za nas. Istovremeno, ono je i videlo i smisao koje tama ne obuzima – neposrednost poimanja, kao što misao zna za pogled. Nikada prestaro Biće, kao kruška rodna i u starosti. Svetlost jednom čak utelovljena a neprepoznata. Očituje se duhovnom radošću, nekom lakoćom u svemu, rasterećenošću koja nastupa u trenu. Ona daje slobodnu volju koja kroz slobodu postaje ljubav sâma a ne stilska vernost, osnova svih zapovesti. I to je etički princip, dublji od panteizma, gde se razum manifestuje kao vera, volja kao ljubav a želja kao nada. Bez nekog uticaja tvrdim da bih mogao da navedem i reči nekih svetitelja (a i njihova sveta čudaštva) ovom u prilog ali nisam merodavan da ih javno iznosim.
Ukorevajući s veličanstvom, opomene nesazdanog svetla pune su starodrevne blagosti. Ta opitna svetlost je prizor duha javljen zbog sjaja velike želje mnogih iskrenih, nama uglavnom nepoznatih. Ona spaljuje neverstvo u nama i dar je brida oštrice pažnje. A ljubomorni plač, fetišizam uspeha, prkosna tuga, strani su joj jer vređaju prauzrok. Ako smo prestali da budemo sinovi, to ćemo ponovo postati u toj svetlosti kada u njoj nađemo roditelje – tada ćemo ponovo postati i unuci. Ne navode li na to bar malo i stare fotke? Ulazak u tu svetlost izgleda da je jedino što životu daje uzvišen smisao, apstrahujući dobra dela. Tiho ali kao sunce jasno, ona nas uči kroz istinu i kao galeb leti njen svetao zrak. A na osnovu sopstvenog narcizma pouzdano znam da uči čak i one što nikada nisu voleli verujući da je to cinična laž.
*
* *
Pitanje naznačenja Svetla (i nadalje svetla) pitanje je smisla naše lične samosvesti a ne našeg pukog biološkog bitisanja. Ne radi se o moralno-legalnom odnosu prema svetlu veċ o ličnosnoj zajednici s njim. Taj odnos nije samo stvar našeg poboljšanja, odgovornosti, čestitosti ili moralnosti uopšte (jer divio sam se nekim kriminalcima uvidevši da među njima ima mnogih koji vrede više od mene). Cilj treba da bude sjedinjenost s tim iluminantnim svetlosnim refleksima ali ne na jevtin, spoljašnji način veċ istinski. Mi ne težimo toliko ljubavi samoj (ona ċe postati prava tek u tom svetlu) koliko čeznemo za obzorjem istinski uzvišenog i stvaralačkog. To nije obnavljanje po uzoru na starinu, niti neka velika ljubav. Doduše, i to može u početku da nas opčini u taoce zanosa ali kasnije počinje da se oseċa praznina u sebi, nije više sve potaman. Razni sadržaji s ciljem da ispune prazninu samo još više zatočuju, ne pronalazimo u njima potpunu sreċu. To i jeste mučna istina našeg ugovora s postojanjem – usiljavanje svojeg “ja”. Usled veće brige za spoljašnju harmoniju nego za duhovnu dubinu, starinski život nam izgleda primitivan. Ali ne, on je bio prirodniji kao što je to i život po selima. Moralno usavršavanje (cilj zapadnog humanizma) ne može biti pravi cilj čovekovog života – mora postojati nešto uzvišenije. To nije ni samovoljni egoizam jer donosi duhovnu smrt. Čovek voli očigledno ali neočigledno mu to neće oprostiti. Da, duhovni život je neobjašnjiv ali je dobro da se zna da on postoji. Nije objašnjiv ni sudeoništvom logoreje iz nerazumnih misaonih perambulacija. Naša priroda želi lično jedinstvo sa svetlošću pažnje a ne moralne poslastice. Ta svetlost izgleda nedokučivo ali ona nam se istovremeno i obraća, duboko je čovečanska (ličnosna). Kao što je tajanstven i nedokučiv duh pravih humanista – onih istinskih svih vekova. To srebrnasto presijavanje svetlosti napete pažnje prosvetljuje um i u nju treba biti utkiven stalno ili bar duže vreme a ne samo u magnovenim ekspanzijama svesti (i srca). Ona je iznad moraliteta hitnji socijalnih interakcija, porotne zajednice savesti. Stvarna je jer kad do nje dosegnemo spoljašnje okolnosti momentano menjaju se kao i mi sami. Nastaje jedna drugačija stvarnost, duhovno vođena. Tada okolnosti postaju predestinirane i svete a ne samo ceremonijalna prolaznost. Zbog toga samo moralno usavršavanje pa i savršenstvo nisu zamena za duhovno svetlo ma koliko doprinosili napretku. Tu svetlost nazivaju i prvolikim svetlom. Ona je prečeznuti, najuzvišeniji cilj svemu. Ima je i na Forumskim foto-iskopinama iznemoglih doba, više nego u delima lepih umetnosti. Stare fotke zato kao da dolaze iz neke budućnosti skrivene u panorami prošlog vremena i vremenskih/svetlosnih otisaka neizrecivog izgovora. Kao što razumevamo Beograd ali ne možemo da ga objasnimo. Tako stare fotke dopiru kao savremene vesti, zaodenute u formu bivših predstava i simbola, ali ispunjene smislom tog svetla i zaokretima sudbine. To bezimeno svetlo i jeste osnova prave ljubavi a ne one hirovite i sentimentalne iz močvara samovolje koja ne želi sebe da okrivljuje. I ko želi pravu ljubav (shvatajući ljubav u najširem smislu) može da je stekne jedino kroz opitovanje tog duhovno bliskog svetla. Svetla čija je autentičnost nepojmljiva umu jer nije simbolička već netvarna u jednom vanrazumskom smislu. Ipak, ona je opitna, iskustvena. Kao kada nekog koga iskreno volimo, recimo roditelje, osećate u jedinstvu sa sobom. Upravo takvo, ličnosno a ne apstraktno, zajedničarenje moguće je i sa svetlošću duha.
Sebičluk je uzrok svakog zla, pomućenosti, tuge, sumnji, nastupne treme. Iz perspektive dominantnog očajanja naših dana, taština je ljubav obolela od neutaženog samoljublja. Već je dovoljno tašto ako sebi ne priznajemo da smo razočarani životom. Tada on postaje promašaj i sve što činimo biva kao uzalud. Tugovanje zbog neispunjenosti (neostvarenosti u pedantskom fanatizmu) posledica je nezaokupljenosti večnim stvarima. Nju ne moze potpuno da ukloni ni imažinistčko šivenje metafora, ni nostalgija za starim formulama i izrazima – lozinkama osećaja starosrpske pismenosti i slušnog blaga folklornih kulisa. Ni predanjsko hvalebno pojanje, ni znameni raspevi, poruke dijalekata ili drevna molitvena poezija. Jer koliko god bili zanosni i vremena i rokovi reči – to nisu naša vremena a i reči ne znače uvek ono što mi želimo da izrazimo. U bistroj svetlosti pažljive svesti to svetlo je reč koja se samoizgovara a ne reč koju neko može da izgovori – smisao sâm, ne samo intuicija već i sugestija formirana u reč. Reč koju možemo da slušamo a da ne čujemo, da čujemo a da ne razumemo, da razumemo i odmah izgubimo.
Bez fokusa na tu svetlost sve ono divno, požrtvovano i zakonito što činimo lako gubi svoju vrednost. Kao novac bez zlatne podloge. A drugačije biva kada sve to činimo u plamencu fokusa te svetlosti. Mislim da tu i leži tajna spokojne čari i pošalica mojih prokupačkih idola iz rane mladosti. Opet o njima: njihove dosetke s blagim lukavstvom i usrdna živost u kontaktu nisu bili iz uma svakodnevice već iz smisla (logosa) tog bezimenog svetla, svetla bezazlenog dečjeg obešenjaštva. Iz potaje skrivenog viteštva jedne inspirativne indignacije svetom, prebojene strašću nepojmljivo tanane proporcionalnosti. To je nas dečake veoma menjalo jer svetlost ne podleže uzrastu. Ponovo smo se rađali. I njihovi psi skoro da su bili očovečeni. “Gvozdenopukovci”, moji ratni i mirnodobski prinčevi i baroni, nisu me kritikovali već su me primoravali da ponavljam za njima što me je ganulo. Nasađujući svetlosnu vrlinu, oni su bili snishodljivi a sa druge strane čvrsti, što kažu “Čuvaj ih se!” Za njih nisu postojala manje važna pitanja. Videli su srce ljudsko, nisu im bila potrebna svedočanstva. Nisu imali simpatija (jer simpatija je oblik straha). I već to što su smatrali da su zasluge same po sebi dovoljne za uspeh bilo je odraz njihovog neprihvatanja ovog sveta. Nije bilo sladunjavih vaspitnih ubeđivanja zamotanih u poučnost. A ime te njihove umesnosti stava (brižne odlučnosti) je ljubav. Kao da su pitali: ”A vi, kada će te da budete kao mi?” Ne samo da su bili producenti tog svetla nego su i živeli kroz njega, ljubavlju i taktom pokorivši mnoga srca. Njima je bio stran duh avanturisanja svoje inteligencije i njena udvorička moralna načela. Moralizam, pa ni onaj crkveni, nije pravi izraz autentičnosti magičnog realizma tog svetla koje ne predaju ni po veronaučnim ustanovama. Vaspitna nauka (moralna i svaka druga, takođe uzvišena) nije krajnji cilj života. Ona je samo sredstvo (svetloliki zlatokrug oreola) za kandidaturu za udeoničarstvo u tom svetlu. Zapadna filozofija, hermeneutika šarma uređenog besmisla i samoljublja ne pruža ono istinsko dostojanstvo držanja i samopoštovanje mojih topličkih uzora. Jer agentura zapadnih dogmata krivice priznaje individue (jedinke) a ne ličnosti. Zato i slobodarske poruke zatvorskih rukopisa bivaju ovekovečene zaboravom. I naši iracionalni životi kriju se pod izgledom razumnih. Prozelitizam tog svetla nadvladava individualne interesa nadmenog šamanizma ovog sveta i donosi jedno novo otvaranje za zajednucu s njim. Kao što dobra misao ozaruje prostor. Otuda privlačnost čežnje, zebnji i prave (ne licemerne, glumljene) žudnje ka spasenju.
Kristalno jasno, živo iskustvo pravog života traže naročito mladi želeći da ostvare svoju unutrašnju snagu. Oni od starijih traže pogled saosećanja a ne utehu. Ne znajući da je gorčina dezinficijens i bežeći od očajanja oni u tom begu ne uspevaju putem droga, podsticajne mode, muzike i praznih troškarenja koji ih sprečavaju da misle da su usamljeni. Mafija, koju ne čine hulje i nitkovi (većinu takvih ona odbacuje), čine samobitne osobe neiskorenljivo žilavog duha zavedene ciljevima materijalističnog društva. Inače bliska višnjem svetu, a videći laž etike i morala koje društvo nameće, mafija ga izvrgava ruglu premošćujući agoniju teskobe, sâm krik istine. I sve nečovečne strahote i varke raznih idealizama (i svih –izama) ovog sveta služe da se utoli bol zbog iracionalne ljudske kobi. Naravno, radi se o pogrešnom gambitu opasnog entuzijazma kakav je bio i komunizam, o prevarama svojim mišljenjem kao stranim snimkom sopstvenog glasa. Ovi putevi pogrešno su usmerili mnoge ljude jer davali su lažan predukus onog svetla koje je u osnovi svega. Ono po nekad na kratko zasija kao bleštavi carski ljiljani iz bogatih staklenih basti, kao sunce među suncima.
I tako ta zastupnička svetlost duhovnog vida ide njivama sveta kao neki pokrovitelj useva, van oskudnih kvadratura, lečeći od očaja. Jedino ona, što ponavlja ono od iskona “čekam te”. Ona se projavljuje kao čvrsto uverenje u budućost i razbistreno, optimističko samosagledavanje. Ako je nešto tražilo razjašnjenje, sada staje na svoje mesto dajući nadu i ispravku. Bez te svetlosti iznad časti i ugleda – samo smrtna pustoš i nemoć. S posvećenjem njoj, ono vidljivo smanjuje se a ono tajnovito postaje sve vidljivije. Jer postoji mir vidljivi (lažni mir umirene gordosti) ali postoji i jedan sluh za elokventni mir samosagledavanja. Reke i jezera kupaju se u jarkom sjaju neba i kao prinadležnost tome liskunsko sevanje politure beskranih prostora prigušene vatre života. Neprepoznata u opseni, ona se ne nudi ali se predaje, ona sve vodi i tok je vascelog vremena.
Угао Студентског трга 10 и Браће Југовића. У првом плану зграда Исидора Сумбула.
Zna li se možda da li projekat ove zgrade ima ikakve veze sa arhitektom Samuelom Sumbulom?
Угао Студентског трга 10 и Браће Југовића. У првом плану зграда Исидора Сумбула.
Zna li se možda da li projekat ove zgrade ima ikakve veze sa arhitektom Samuelom Sumbulom?
Ја имам ово о архитекти Самуилу Сумбулу. Изгледа да је престао са пројектима крајем двадесетих.
А Маневић има нешто шири списак дела, али све у истом периоду.
Цртеж Луке Младеновића из 1929. године. Угао Славије и Краља Милана.
Историјски архив Београда у својим плановима за 2013. има и ово:
Вероватноћа да издање има везе са Јуниором и Сениором: огромна.
Угао Скадарске и Симине. Из колекције Милоша Јуришића. Фотографија се појавила у књизи Живот на улици... .
Зна ли неко нешто више о Ђачком купатилу на Дунаву од овога? Хвала унапред!
Скенирани делови су из књиге Сто година Друге београдске гимназије (1870-1970).
Из сећања Момчила Милошевића, предратног професора историје.
Из сећања Марине Мирковић, послератне професорке филозофије.
Марко Поповић, директор Друге београдске гимназије у двадесетим годинама.
Дакле, из текста произилази да је локација купатила на месту које је обележено стрелицом.
Данас би то била локација у околини Споменика бррниоцима Београда из 1915. (подигнут 1988.) и тениског стадиона.
И на крају слика купатила.
Poslednjih 80-etak strana, na oba Foruma, zaista su njegov ogroman uspeh i inspiracija. Fotke Dusana Napijala, Milorada, Topcidera, Kizzonija, Francuza, Iznoguda, Buka, Dorcolca ... i cenjenih a ovde omaskom ne spomenutih Forumasa predstavljaju ne samo dokumente vec i veliku inspiraciju. Ta inspiracija vidjenim fotkama potpuni je oslonac za dole prilozeni tekst. Posvecen je jubilarnoj 4,000. strani.