Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru... Mislim, u to vreme vise nije bilo borbi na ovom potezu.
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
Учитељ Миладин Зарић предавао је наставу у ОШ „Јанко Веселиновић“ на Дорћолу. проглашен је за хероја Совјетског Савеза због спасавања Савског моста од минирања, у време повлачења Немачке војске.
- Иначе, у алманаху ове школе из 1960. године, између осталог стоје и неки интересантни подаци:
1941. пензионисане су све учитељице без обзира на године службе са 300 динара месечне пензије у Недићевим динарима, као и сви мушкарци са 30 година службе.
- Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године погинули су наставник Петар Козомарић и наставница Љубица Пољакова. Са сигурношћу се зна да су своје животе, од ученика, у борбама широм земље положили Јосиф Алмузлино и Емил-Хајим Алмузлино. Ученица Бела Барух је стрељана 1943, а Јелена Демајо и учитељица Естира Русо нестале су у ратном вихору као и једанаесторо ученика првог разреда са групне фотографије из 1937. године. (претпостављам деца обележена крстићима).
.
И још један леп податак о простору Робијашке баште, о којој се говори у контексту образовања ученика ове школе двадесетих година ХХ века.:
Велика пажња је посвећивана честим излетима у природу. Најчешће се одлазило на Велики Калемегдан (Мали Калемегдан се тек 1904. почео подизати) и Робијашку башту, а једанпут годишње ишло се и у Топчидер. Робијашку башту обрађивали су робијаши-слободњаци а била је површине 5 хектара. Деца су кроз честе посете овом огледном добру, савршено употпуњавали иначе варошко и магловито теоретско знање из познавања природе. Приликом тих посета редовно су били почашћивани квалитетним воћем или цвећем, које се овде, поред поврћа, у великим количинама гајило. Ова башта, приликом херојске одбране Београда 1915. године, обележена је у нашој историји као једно од најкрвавијих бојишта, где је у дводневним искључиво бајонетским борбама, поред многобројних непријатеља, изгинуо скоро сав Сремски добровољачки одред.
Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru... Mislim, u to vreme vise nije bilo borbi na ovom potezu.
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
Vikipedija pise o tom ponovnom pokusaju unistenja mosta ali nepravilno prenosi da je "gadjan iz daljine". U stvarnosti, rec je bila o borbi vec na samom usponu na most. Da ne bese crvenoarmejaca... Sto se institucija tice, s obzirom da je M.Zaric ziveo na teritoriji danasnje opstine Savski venac, mi smo imali neku ideju da se nazove po njemu u tom kraju Savamale trg, neka ulica, itd. Ali, to opstina ne moze sama da uradi, vec je to odobrava Gradska komisja za imenovanje trgova i ulica. Sto se te komisije tice, mozda necu biti previse "kolegijalan" ali ni inicijativa da se plato iza zgrade opstine nazove po Danilu Kisu koji je tu ziveo i cija terasa gleda na taj parkic - odbijena je. A na ulazu zgrade, na interfonu, i dan danas stoji natpis "Kis"...
.. Sto se institucija tice, s obzirom da je M.Zaric ziveo na teritoriji danasnje opstine Savski venac, mi smo imali neku ideju da se nazove po njemu u tom kraju Savamale trg, neka ulica, itd. Ali, to opstina ne moze sama da uradi, vec je to odobrava Gradska komisja za imenovanje trgova i ulica. Sto se te komisije tice, mozda necu biti previse "kolegijalan" ali ni inicijativa da se plato iza zgrade opstine nazove po Danilu Kisu koji je tu ziveo i cija terasa gleda na taj parkic - odbijena je. A na ulazu zgrade, na interfonu, i dan danas stoji natpis "Kis"...
A Zarić već ima ulicu - u Borči...
Čudni kriterijumi, kao da se nazivi ulica dele po spisku, prema tome koji je prvi sledeći slobodan..
Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru... Mislim, u to vreme vise nije bilo borbi na ovom potezu.
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
Vikipedija pise o tom ponovnom pokusaju unistenja mosta ali nepravilno prenosi da je "gadjan iz daljine". U stvarnosti, rec je bila o borbi vec na samom usponu na most. Da ne bese crvenoarmejaca... Sto se institucija tice, s obzirom da je M.Zaric ziveo na teritoriji danasnje opstine Savski venac, mi smo imali neku ideju da se nazove po njemu u tom kraju Savamale trg, neka ulica, itd. Ali, to opstina ne moze sama da uradi, vec je to odobrava Gradska komisja za imenovanje trgova i ulica. Sto se te komisije tice, mozda necu biti previse "kolegijalan" ali ni inicijativa da se plato iza zgrade opstine nazove po Danilu Kisu koji je tu ziveo i cija terasa gleda na taj parkic - odbijena je. A na ulazu zgrade, na interfonu, i dan danas stoji natpis "Kis"...
Неће бити да 20. октобра није било борби за и око Немачког моста. Ово је извод из мојих белешки извађених из разних извора за дан 20. октобар 1944. године, а могуће је да мало делује смушено јер сам то вадио за себе и нисам се много трудио да "средим" текст:
Избивши у Карађорђеву улицу обе бригаде су заузеле полазни положај за напад на мост низводно од моста заклоњени оближњим кућама, хотелом "Бристол" и Пристаништем. Лево од моста, у баракама и магацинима Главне железничке станице полазни положај запосела је 22. српска (космајска) бригада, а између ових бригада биле су јединице 73. гардијске стрељачке дивизије и 13. гардијске мотомеханизоване бригаде ојачане пратећом артиљеријом. Међутим, све њихове јурише Немци заклоњени џаковима песка на деснообалном крају моста и уз помоћ артиљерије су спречавали тако да није било могуће прећи брисани простор од Карађорђеве и уздужног парка између "Бристола", Главне железничке станице и бараке до благог успона прилазног пута. Повремено су се изнад немачких положаја појављивали авиони ЦА који су у бришућем лету митраљирали и ракетирали немачке положаје. Око 6 часова положаје партизана и Црвеноармејаца надлетела су два Месершмита и бацили по две бомбе, од којих је једна пала у парк код хотела "Бристол". Око 10 часова над мостом појавили су се јуришни авиони Штурмовици 9. ваздухопловног корпуса који су бомбама и ракетама неутралисали немачку ПА и земаљску артиљерију и потом митраљирали немачку пешадију на деснообалној страни моста што је натерало Немце да се повуку на леву обалу Саве. Потом су авиони пренели дејства не леву обалу Саве док нису истрошили муницију, а после њиховог дејства ватру на немачке положаје у заравни Бежанијске косе, дуж железничке пруге за Земун и на аеродрому отвориле су Каћуше, а совјетска артиљерија тукла је предње немачке положаје. Одмах потом на јуриш кренули су тенкови и југословенска и совјетска пешадија и у 10 часова и 30 минута заузет је Савски мост који се потом совјетски инжењерци из састава 13. гардијске мотомеханизоване бригаде разминирали. Преко моста, по јакој кошави, прешли су тенкови 13. гардијске мотомеханизоване бригаде, јуришни одред 211. стрељачког пука 73. гардијске стрељачке дивизије, 1. батаљон "Марко Орешковић" 1. личке пролетерске бригаде, четири чете 1. батаљона 13. пролетерске бригаде "Раде Кончар" и предње јединице 22. српске (космајске) бригаде 6. пролетерске дивизије и формирали су ужи мостобран на левој обали Саве. Совјети су се по преласку моста развили десно а батаљон 1. личке и делови Космајске бригаде лево од моста, пред саме леве обале Саве. Око 11 часова почело је пребацивање главних снага у две упоредне колоне: десна југословенска и лева совјетска. Штурмовици пуковника Иванова и ловци потпуковника Шатилина подржавали су прелазак и дејства механизованих јединица и пешадије нападајући земунски аеродром и положаје немачке пољске и ПА артиљерије и минобацача на Бежанијској коси и у реону Земуна, а патролирали су и над мостом како би спречили немачке авионе да дејствују. Ипак, шест немачких авиона у ниском лету летећи током Саве према ушћу пробило се до моста баш у тренутку кад су преко њега прелазиле јединице 6. пролетерске дивизије и одбацило бомбе на мост. Једна бомба је ударила у коловоз, пробила дрвену подлогу и експлодирала у реци што је извалило неколико дасака на пешачком прелазу.
До поднева мост су прешли 211. и 214. пук 73. стрељачке дивизије, 13. гардијска механизована бригада, 2. мотострељачки батаљон 14. гардијске механизоване бригаде, 13. пролетерска бригада "Раде Кончар" 1. пролетерске дивизије као и два батаљона Космајске бригаде 6. пролетерске дивизије. Све ове јединице направиле су брешу у немачким линијама. Борци 22. српске (космајске) бригаде нападали су обалом Саве узводно ка заштитном насипу против поплава, а ка железничком насипу борци 1. личке пролетерске бригаде. Десно од њих, у захвату пута од моста ка Земуну пробијали су се 211. и 214. стрељачки пук 73. гардијске стрељачке дивизије уз садејство 13. и 14. гардијске механизоване бригаде. Десно од моста, низводно, мостобран је успоставила 13. пролетерска бригада "Раде Кончар" која је покушавала да напредује даље од управне зграде Старог сајмишта кроз мочварно и трском обрасло земљиште између земунског пута и Дунава. До 16 часова све ове снаге су овладале ширим мостобраном на левој обали Саве и железничке пруге.
Током дана Немци су неколико пута нападали и покушавали да поруше мост. Око поднева немачке јединице су уз подршку тенкова и артиљерије извршиле најснажнији противнапад из правца Земуна и том приликом је услед дејства немачке артиљерије дашчана подлога моста додатно оштећена. Напад је одбијен, а 13. пролетерска бригада наставила је наступање десном обалом Дунава ка Земуну. У захвату главног пута (данас Булевар Лењина) наступали су делови 73. стрељачке дивизије, а лево од друма преко пешчаних дина и бара ка аеродрому и селу Бежанији 1. личка пролетерска бригада и два батаљона Космајске бригаде. Око 17 часова југословенске и совјетске јединице, уз подршку совјетске авијације извеле су снажан напад на немачке положаје испред Земуна. Све до 18 часова Немци су жилаво бранили линију Железнички мост на Сави-насип старе железничке пруге од Београда ка Земуну-простор данашње зграде СИВ-Дунав, али јединице НОВЈ и ЦА успели су да заузму те положаје. Потом су Немци заузели нову линију одбране Железничка станица Земун-Аеродром-Бежанијска коса, где их је затекао мрак.
Користећи сумрак као и прохладно и влажно време Немци су покушали да дигну Савски мост у ваздух помоћу камиона напуњеног експлозивом, четири самоходна топа и јуришног одељења војника. Они су се из правца Земуна пробили кроз плитки предњи положај совјетских војника залеглих у ровове и приближили мосту тако што је камион ишао заклоњен јуришним топовима, а војници су ишли бочно и нешто иза камиона и јуришних топова са задатком да спрече прикрадање бомбаша, а своје аутоматско оружје користили су само у случају потребе штедећи муницију за каснији, жешћи окршај у повратку. Под ватром Црвеноармејаца успели су да се приближе мосту, али тада је на њих отворена ватра из совјетских ПТ топова и митраљеза који су уништили два јуришна топа, а камион напуњен експлозивом је експлодирао на навозу. Од експлозије настала је рупа са леве стране навоза ка мосту, али мост је остао неоштећен; преостале две самохотке су се вратиле ка Земуну.
Занимљиво је да немачки извештаји уопште не помињу учитеља Зарића, већ као разлог што мост није срушен наводе две чињенице: прво, нису имали одговарајући штапин већ класичан спорогорећи чиме је онемогућено истовремено детонирање експлозива постављеног у стубове моста; све мине су експлодирале, али не у исто време чиме је мост био само оштећен али не и срушен. Други разлог је што није било довољно времена да се поставе веће количине експлозива, а мост је миниран авионским бомбама од 50 кила.
Dakle, prema ovim zapisima Nemci su izvukli zastitnicu sa beogradske strane 20. oktobra oko 10h, a Sovjeti su na most krenuli oko 10.30h. Onda je znaci Zaric na most usao u tom intervalu?
Licno, logicnije mi deluje da su Nemci vec bili izvuceni u toku noci, a zaprecavali su prolaz artiljerijom sa bezanijske strane i naletima avijacije. I da je M.Zaric u toku te iste noci ili ranog jutra stupio na most... Fotografije Riste Marjanovica prikazuju obilje napustene nemacke (italijanske) tehnike upravo na tom potezu uspona na most: tehnika je ostavljena usled nemogucnosti prelaska ostecene podloge mosta. Posade ne bi napustale vozila pod borbom 20. ujutru, i to topova okrenutih ka Novom Beogradu, kao sto brojne slike pokazuju.
Uostalom, zvanicna istorija slavi 20. oktobar kao dan oslobodjenja jer su u toku noci 19/20 poslednji vojnici Vermahta napustili Beograd camcima kod stubova mosta K.Aleksandra u Karadjordjevoj (kalemegdanska grupa i deo snaga koje su cekale evakuaciju u vinarskim pecinama ispod Kosancicevog venca). (Grupa sa Cukarice se prema toj verziji ne racuna iako su oni pruzali otpor jos neko vreme i preko Save se prebacili u noci 21/22).
Inace, moj stric je kao borac neidentifikovane partizanske jedinice preko mosta presao u mrklom mraku - pod borbom. Da li je to bilo u noci 19 na 20 ili dvadesetog u rano jutro, nemoguce je danas utvrditi. Prema njegovom iskazu, dosta boraca je izgubilo zivot propadajuci u Savu kroz rupe izmedju unistenih dasaka, a deo je stradao pod gusenicama sovjetskih tenkova koji se nisu zaustavljali pred prestravljenim pesadincima koji su se batrgali sredinom mosta da predju preko reke. takodje, njegova jedinica je po prelasku mosta zaklon trazila sa desne strane mosta, izmedju nekih poluunistenih kuca...
Na ovoj fotografiji V.Limica koju nam je prikazao Vukoman vidi se dejstvo sovjetskih IL-2 na levu obalu Save kod Sajmista, negde u rano jutro. Mozda je to jedan od napada o kome se govori u Iznogudovim zapisima...?
Ово скоро сигурно није околина Београда већ негде у динарским пределима. Женска ношња би и могла да буде и из околине Београда, али мушка личи на херцеговачку. Сасвим је могуће да је ово нека компилација аутора који је изабрао ношње из различитих крајева које му се највише допадају, сместио их у недефинисану сеоску колибу и назвао слику "Околина Београда" јер је Београд једино што су странци од Србије знали. То је типичан поступак тога доба. И на осталим илустрацијама које је Милорад поставио види се доста људи у ношњама из динарских крајева тек да атмосфера буде егзотичнија.
У праву си, Уличаре....
Ипак, пренео сам потписе из новина дословно или по смислу.
Има још једна чињеница: у Српско-турском рату је било и доста добровољаца одасвуд. Било је Руса (преко 4.000), људи из Босне, Херцеговине, Црне Горе. Ако неколико страница уназад погледаш слике руског ратног илустратора, Поленова, видећеш једног Црногорца, старину у црногорској народној ношњи, али у дну, у сигнатури слике је означен датум и место у Србији. Црногорац је био командир једне добровољачке јединице.
Или, сећате ли се Барбанти-Бродана, Италијана који је био добровољац у Српско-турском рату. Јединица сачињена од Италијана, добровољаца, упућена је на Дрину. О свом боравку овде он је написао и књигу...
Дакле, у праву си, али узми у обзир и ове друге чињенице...
Тачно је да на овој слици ниједан мушкарац нема одело или капу какву су носили Србијанци, Шумадинци... и у том делу си у праву.
И ја сам се двоумио да ли да поставим слику. Али, пошто ионако имамо сувише мало илустрација из тог доба, једна више није премного... Ево, можемо да замислимо да су мушкарци отишли према Алексинцу, да се боре, а да је група херцеговачких добровољаца смештена у кући да преноћи, на конак.... Јесте натегнуто објашњење, признајем, али да бар мало оправдамо илустратора.
А они су знали и фотографије Софијских храмова да "сместе" у Београд, и обратно, барем је нама овде то познато. Знамо колико пута нам је Булвита слао слике Београда са потписом Софија, или је међу сликама овде постованим препознавао бугарске мотиве...
Хе, хе, хе... могућ је и такав сценарио, наравно. Не брини превише, Миле, нисам ја мислио да упутим неку озбиљну критику већ више да обратим пажњу да су тадашњи илустратори били склони измишљању многих детаља, а понекад и више од тога.
http://img19.imageshack.us/img19/3991/dsc0186uu.jpg
Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru...
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Kao osnova za tekst je poslužio članak na Vikipediji.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD_%D0%9...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
POZDRAV SVIMA ...
http://img19.imageshack.us/img19/3991/dsc0186uu.jpg
Учитељ Миладин Зарић предавао је наставу у ОШ „Јанко Веселиновић“ на Дорћолу. проглашен је за хероја Совјетског Савеза због спасавања Савског моста од минирања, у време повлачења Немачке војске.
- Иначе, у алманаху ове школе из 1960. године, између осталог стоје и неки интересантни подаци:
1941. пензионисане су све учитељице без обзира на године службе са 300 динара месечне пензије у Недићевим динарима, као и сви мушкарци са 30 година службе.
- Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године погинули су наставник Петар Козомарић и наставница Љубица Пољакова. Са сигурношћу се зна да су своје животе, од ученика, у борбама широм земље положили Јосиф Алмузлино и Емил-Хајим Алмузлино. Ученица Бела Барух је стрељана 1943, а Јелена Демајо и учитељица Естира Русо нестале су у ратном вихору као и једанаесторо ученика првог разреда са групне фотографије из 1937. године. (претпостављам деца обележена крстићима).
И још један леп податак о простору Робијашке баште, о којој се говори у контексту образовања ученика ове школе двадесетих година ХХ века.:
Велика пажња је посвећивана честим излетима у природу. Најчешће се одлазило на Велики Калемегдан (Мали Калемегдан се тек 1904. почео подизати) и Робијашку башту, а једанпут годишње ишло се и у Топчидер. Робијашку башту обрађивали су робијаши-слободњаци а била је површине 5 хектара. Деца су кроз честе посете овом огледном добру, савршено употпуњавали иначе варошко и магловито теоретско знање из познавања природе. Приликом тих посета редовно су били почашћивани квалитетним воћем или цвећем, које се овде, поред поврћа, у великим количинама гајило. Ова башта, приликом херојске одбране Београда 1915. године, обележена је у нашој историји као једно од најкрвавијих бојишта, где је у дводневним искључиво бајонетским борбама, поред многобројних непријатеља, изгинуо скоро сав Сремски добровољачки одред.
http://www.zvucnamapadorcola.rs/blog/wp-content/uploads/2013/03/ALMANAH-fin.pdf
Na listu numerisanom sa br 18 se spominje i učitelj Zarić.
http://img19.imageshack.us/img19/3991/dsc0186uu.jpg
Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru...
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Kao osnova za tekst je poslužio članak na Vikipediji.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD_%D0%9...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
Vikipedija pise o tom ponovnom pokusaju unistenja mosta ali nepravilno prenosi da je "gadjan iz daljine". U stvarnosti, rec je bila o borbi vec na samom usponu na most. Da ne bese crvenoarmejaca... Sto se institucija tice, s obzirom da je M.Zaric ziveo na teritoriji danasnje opstine Savski venac, mi smo imali neku ideju da se nazove po njemu u tom kraju Savamale trg, neka ulica, itd. Ali, to opstina ne moze sama da uradi, vec je to odobrava Gradska komisja za imenovanje trgova i ulica. Sto se te komisije tice, mozda necu biti previse "kolegijalan" ali ni inicijativa da se plato iza zgrade opstine nazove po Danilu Kisu koji je tu ziveo i cija terasa gleda na taj parkic - odbijena je. A na ulazu zgrade, na interfonu, i dan danas stoji natpis "Kis"...
A Zarić već ima ulicu - u Borči...
Čudni kriterijumi, kao da se nazivi ulica dele po spisku, prema tome koji je prvi sledeći slobodan..
http://img19.imageshack.us/img19/3991/dsc0186uu.jpg
Hm, sad da je bas "u jeku borbi" 20-og ujutru...
Lepo je da se neko setio da postavi ovakvu tablu, makar i provizorno.
Inace, manje je poznato da su Nemci kasnije u toku tog dana pokusali da se sa novobeogradske strane ponovo probiju na most sa dva kamiona natovarena eksplozivom u pratnji dve samohotke "StuG", kako bi ga porusili, ali su ih sovjetski protivtenkovski topovi unistili na samom pocetku uspona na most, otprilike tamo gde je danas raskrsnica kod Parking servisa... Tako da, istorije radi, treba znati i to. "Most Miladina Zarica i nepoznatih sovjetskih protivtenkista"...
Kao osnova za tekst je poslužio članak na Vikipediji.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD_%D0%9...
Ovo je bila privatna inicijativa mladih entuzijasta.
Dok se institucije ne pokrenu, stajaće ovako kako je postavljeno (naravno, ukoliko neko pre toga ne ukrade tablu).
Vikipedija pise o tom ponovnom pokusaju unistenja mosta ali nepravilno prenosi da je "gadjan iz daljine". U stvarnosti, rec je bila o borbi vec na samom usponu na most. Da ne bese crvenoarmejaca... Sto se institucija tice, s obzirom da je M.Zaric ziveo na teritoriji danasnje opstine Savski venac, mi smo imali neku ideju da se nazove po njemu u tom kraju Savamale trg, neka ulica, itd. Ali, to opstina ne moze sama da uradi, vec je to odobrava Gradska komisja za imenovanje trgova i ulica. Sto se te komisije tice, mozda necu biti previse "kolegijalan" ali ni inicijativa da se plato iza zgrade opstine nazove po Danilu Kisu koji je tu ziveo i cija terasa gleda na taj parkic - odbijena je. A na ulazu zgrade, na interfonu, i dan danas stoji natpis "Kis"...
Неће бити да 20. октобра није било борби за и око Немачког моста. Ово је извод из мојих белешки извађених из разних извора за дан 20. октобар 1944. године, а могуће је да мало делује смушено јер сам то вадио за себе и нисам се много трудио да "средим" текст:
Избивши у Карађорђеву улицу обе бригаде су заузеле полазни положај за напад на мост низводно од моста заклоњени оближњим кућама, хотелом "Бристол" и Пристаништем. Лево од моста, у баракама и магацинима Главне железничке станице полазни положај запосела је 22. српска (космајска) бригада, а између ових бригада биле су јединице 73. гардијске стрељачке дивизије и 13. гардијске мотомеханизоване бригаде ојачане пратећом артиљеријом. Међутим, све њихове јурише Немци заклоњени џаковима песка на деснообалном крају моста и уз помоћ артиљерије су спречавали тако да није било могуће прећи брисани простор од Карађорђеве и уздужног парка између "Бристола", Главне железничке станице и бараке до благог успона прилазног пута. Повремено су се изнад немачких положаја појављивали авиони ЦА који су у бришућем лету митраљирали и ракетирали немачке положаје. Око 6 часова положаје партизана и Црвеноармејаца надлетела су два Месершмита и бацили по две бомбе, од којих је једна пала у парк код хотела "Бристол". Око 10 часова над мостом појавили су се јуришни авиони Штурмовици 9. ваздухопловног корпуса који су бомбама и ракетама неутралисали немачку ПА и земаљску артиљерију и потом митраљирали немачку пешадију на деснообалној страни моста што је натерало Немце да се повуку на леву обалу Саве. Потом су авиони пренели дејства не леву обалу Саве док нису истрошили муницију, а после њиховог дејства ватру на немачке положаје у заравни Бежанијске косе, дуж железничке пруге за Земун и на аеродрому отвориле су Каћуше, а совјетска артиљерија тукла је предње немачке положаје. Одмах потом на јуриш кренули су тенкови и југословенска и совјетска пешадија и у 10 часова и 30 минута заузет је Савски мост који се потом совјетски инжењерци из састава 13. гардијске мотомеханизоване бригаде разминирали. Преко моста, по јакој кошави, прешли су тенкови 13. гардијске мотомеханизоване бригаде, јуришни одред 211. стрељачког пука 73. гардијске стрељачке дивизије, 1. батаљон "Марко Орешковић" 1. личке пролетерске бригаде, четири чете 1. батаљона 13. пролетерске бригаде "Раде Кончар" и предње јединице 22. српске (космајске) бригаде 6. пролетерске дивизије и формирали су ужи мостобран на левој обали Саве. Совјети су се по преласку моста развили десно а батаљон 1. личке и делови Космајске бригаде лево од моста, пред саме леве обале Саве. Око 11 часова почело је пребацивање главних снага у две упоредне колоне: десна југословенска и лева совјетска. Штурмовици пуковника Иванова и ловци потпуковника Шатилина подржавали су прелазак и дејства механизованих јединица и пешадије нападајући земунски аеродром и положаје немачке пољске и ПА артиљерије и минобацача на Бежанијској коси и у реону Земуна, а патролирали су и над мостом како би спречили немачке авионе да дејствују. Ипак, шест немачких авиона у ниском лету летећи током Саве према ушћу пробило се до моста баш у тренутку кад су преко њега прелазиле јединице 6. пролетерске дивизије и одбацило бомбе на мост. Једна бомба је ударила у коловоз, пробила дрвену подлогу и експлодирала у реци што је извалило неколико дасака на пешачком прелазу.
До поднева мост су прешли 211. и 214. пук 73. стрељачке дивизије, 13. гардијска механизована бригада, 2. мотострељачки батаљон 14. гардијске механизоване бригаде, 13. пролетерска бригада "Раде Кончар" 1. пролетерске дивизије као и два батаљона Космајске бригаде 6. пролетерске дивизије. Све ове јединице направиле су брешу у немачким линијама. Борци 22. српске (космајске) бригаде нападали су обалом Саве узводно ка заштитном насипу против поплава, а ка железничком насипу борци 1. личке пролетерске бригаде. Десно од њих, у захвату пута од моста ка Земуну пробијали су се 211. и 214. стрељачки пук 73. гардијске стрељачке дивизије уз садејство 13. и 14. гардијске механизоване бригаде. Десно од моста, низводно, мостобран је успоставила 13. пролетерска бригада "Раде Кончар" која је покушавала да напредује даље од управне зграде Старог сајмишта кроз мочварно и трском обрасло земљиште између земунског пута и Дунава. До 16 часова све ове снаге су овладале ширим мостобраном на левој обали Саве и железничке пруге.
Током дана Немци су неколико пута нападали и покушавали да поруше мост. Око поднева немачке јединице су уз подршку тенкова и артиљерије извршиле најснажнији противнапад из правца Земуна и том приликом је услед дејства немачке артиљерије дашчана подлога моста додатно оштећена. Напад је одбијен, а 13. пролетерска бригада наставила је наступање десном обалом Дунава ка Земуну. У захвату главног пута (данас Булевар Лењина) наступали су делови 73. стрељачке дивизије, а лево од друма преко пешчаних дина и бара ка аеродрому и селу Бежанији 1. личка пролетерска бригада и два батаљона Космајске бригаде. Око 17 часова југословенске и совјетске јединице, уз подршку совјетске авијације извеле су снажан напад на немачке положаје испред Земуна. Све до 18 часова Немци су жилаво бранили линију Железнички мост на Сави-насип старе железничке пруге од Београда ка Земуну-простор данашње зграде СИВ-Дунав, али јединице НОВЈ и ЦА успели су да заузму те положаје. Потом су Немци заузели нову линију одбране Железничка станица Земун-Аеродром-Бежанијска коса, где их је затекао мрак.
Користећи сумрак као и прохладно и влажно време Немци су покушали да дигну Савски мост у ваздух помоћу камиона напуњеног експлозивом, четири самоходна топа и јуришног одељења војника. Они су се из правца Земуна пробили кроз плитки предњи положај совјетских војника залеглих у ровове и приближили мосту тако што је камион ишао заклоњен јуришним топовима, а војници су ишли бочно и нешто иза камиона и јуришних топова са задатком да спрече прикрадање бомбаша, а своје аутоматско оружје користили су само у случају потребе штедећи муницију за каснији, жешћи окршај у повратку. Под ватром Црвеноармејаца успели су да се приближе мосту, али тада је на њих отворена ватра из совјетских ПТ топова и митраљеза који су уништили два јуришна топа, а камион напуњен експлозивом је експлодирао на навозу. Од експлозије настала је рупа са леве стране навоза ка мосту, али мост је остао неоштећен; преостале две самохотке су се вратиле ка Земуну.
Занимљиво је да немачки извештаји уопште не помињу учитеља Зарића, већ као разлог што мост није срушен наводе две чињенице: прво, нису имали одговарајући штапин већ класичан спорогорећи чиме је онемогућено истовремено детонирање експлозива постављеног у стубове моста; све мине су експлодирале, али не у исто време чиме је мост био само оштећен али не и срушен. Други разлог је што није било довољно времена да се поставе веће количине експлозива, а мост је миниран авионским бомбама од 50 кила.
Licno, logicnije mi deluje da su Nemci vec bili izvuceni u toku noci, a zaprecavali su prolaz artiljerijom sa bezanijske strane i naletima avijacije. I da je M.Zaric u toku te iste noci ili ranog jutra stupio na most... Fotografije Riste Marjanovica prikazuju obilje napustene nemacke (italijanske) tehnike upravo na tom potezu uspona na most: tehnika je ostavljena usled nemogucnosti prelaska ostecene podloge mosta. Posade ne bi napustale vozila pod borbom 20. ujutru, i to topova okrenutih ka Novom Beogradu, kao sto brojne slike pokazuju.
Uostalom, zvanicna istorija slavi 20. oktobar kao dan oslobodjenja jer su u toku noci 19/20 poslednji vojnici Vermahta napustili Beograd camcima kod stubova mosta K.Aleksandra u Karadjordjevoj (kalemegdanska grupa i deo snaga koje su cekale evakuaciju u vinarskim pecinama ispod Kosancicevog venca). (Grupa sa Cukarice se prema toj verziji ne racuna iako su oni pruzali otpor jos neko vreme i preko Save se prebacili u noci 21/22).
Inace, moj stric je kao borac neidentifikovane partizanske jedinice preko mosta presao u mrklom mraku - pod borbom. Da li je to bilo u noci 19 na 20 ili dvadesetog u rano jutro, nemoguce je danas utvrditi. Prema njegovom iskazu, dosta boraca je izgubilo zivot propadajuci u Savu kroz rupe izmedju unistenih dasaka, a deo je stradao pod gusenicama sovjetskih tenkova koji se nisu zaustavljali pred prestravljenim pesadincima koji su se batrgali sredinom mosta da predju preko reke. takodje, njegova jedinica je po prelasku mosta zaklon trazila sa desne strane mosta, izmedju nekih poluunistenih kuca...
Na ovoj fotografiji V.Limica koju nam je prikazao Vukoman vidi se dejstvo sovjetskih IL-2 na levu obalu Save kod Sajmista, negde u rano jutro. Mozda je to jedan od napada o kome se govori u Iznogudovim zapisima...?
Ово скоро сигурно није околина Београда већ негде у динарским пределима. Женска ношња би и могла да буде и из околине Београда, али мушка личи на херцеговачку. Сасвим је могуће да је ово нека компилација аутора који је изабрао ношње из различитих крајева које му се највише допадају, сместио их у недефинисану сеоску колибу и назвао слику "Околина Београда" јер је Београд једино што су странци од Србије знали. То је типичан поступак тога доба. И на осталим илустрацијама које је Милорад поставио види се доста људи у ношњама из динарских крајева тек да атмосфера буде егзотичнија.
У праву си, Уличаре....
Ипак, пренео сам потписе из новина дословно или по смислу.
Има још једна чињеница: у Српско-турском рату је било и доста добровољаца одасвуд. Било је Руса (преко 4.000), људи из Босне, Херцеговине, Црне Горе. Ако неколико страница уназад погледаш слике руског ратног илустратора, Поленова, видећеш једног Црногорца, старину у црногорској народној ношњи, али у дну, у сигнатури слике је означен датум и место у Србији. Црногорац је био командир једне добровољачке јединице.
Или, сећате ли се Барбанти-Бродана, Италијана који је био добровољац у Српско-турском рату. Јединица сачињена од Италијана, добровољаца, упућена је на Дрину. О свом боравку овде он је написао и књигу...
Дакле, у праву си, али узми у обзир и ове друге чињенице...
Тачно је да на овој слици ниједан мушкарац нема одело или капу какву су носили Србијанци, Шумадинци... и у том делу си у праву.
И ја сам се двоумио да ли да поставим слику. Али, пошто ионако имамо сувише мало илустрација из тог доба, једна више није премного... Ево, можемо да замислимо да су мушкарци отишли према Алексинцу, да се боре, а да је група херцеговачких добровољаца смештена у кући да преноћи, на конак.... Јесте натегнуто објашњење, признајем, али да бар мало оправдамо илустратора.
А они су знали и фотографије Софијских храмова да "сместе" у Београд, и обратно, барем је нама овде то познато. Знамо колико пута нам је Булвита слао слике Београда са потписом Софија, или је међу сликама овде постованим препознавао бугарске мотиве...
Хе, хе, хе... могућ је и такав сценарио, наравно. Не брини превише, Миле, нисам ја мислио да упутим неку озбиљну критику већ више да обратим пажњу да су тадашњи илустратори били склони измишљању многих детаља, а понекад и више од тога.