Мислим да ову још нисмо имали. Скинух се са неког сајта посвећеног подунавским Швабама. Погрешно је потписана као 1947. година. Колико је мени познато црква је срушена 1955. године, а ово је фотографисано за време самог рушења. Можете видети човека на врху торња без крова.
Прескочих најважније, католичка црква св. Ванделина у Првомајској.
Парашутисто, каже се: Добар дан, овде Земун!
Ондак се каже, ако неког интересује, испред цркве се налазила телефонска говорница!
Немој да деца нагађају, дал је Земун или Доњи Вакуф, или Бронкс!
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac.Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби[/quote]
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac.Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
[/quote]
Slazem se sa vama da termin Srbijanac ne treba da bude uvredljiv i da se, verovatno, odnosi samo na stanovnike Srbije, a da se termin Srbin koristi za pripadnike naroda ili nacije.
Jedino vam poredjenje sa drugim drzavama nije najsrecnije jer se kod njih isti termin koristi i za stanovnika te zemlje kao i za pripadnika te nacije. (npr. Madjar je i stanovnik Madjarske a i pripadnik nacionalne manjine u Vojvodini i sl. Tako je i sa drugima ... Bugarin, Italijan, Nemac, Amerikanac ... nema Bugarinac ili Italijanac da bi se razlikovalo)
– Неколико нас деце смо најчешће ишли пешке, или смо се понекад возили и трамвајем до терена на Калемегдану, али смо скривали рекете од очију пролазника, јер тениски спорт још није био стекао право грађанства. Водио се као буржујски спорт све док тадашњи председник Тениског савеза Југославије, Мирко Мастиловић, није некако удесио да се у „Политици“ објави слика маршала Тита у тениском дресу и са рекетом у руци. Тек од тог дана ослободили смо скривене рекете који су најчешће били испод капута или џемпера, и осетили задовољство… Најзад је тадашња јавност прихватила нашу тениску секцију при СД Партизан, као све остале спортове, међу којима је фудбал био, наравно, најпривилегованији.
Јеленина спортска прича не почиње од ове анегдоте већ много раније, у породичном кругу у коме је одрастало седморо деце породице Генчић. Сви су се они бавили спортом, у који их је војничком дисциплином, још између два рата, увео деда, генерал Лазар Генчић, лекар-хирург.
Будући да су живели на Дедињу, имали су сјајне услове да се баве разним спортовима, на радост оца Јована, правника и мајке Бечлијке, који су их у свему подржавали. Наравно, генерал се ни у спорту није могао отети војничким правилима и понашању: рад, ред и дисциплина! Инсталирао је звоно које је унуке будило у 4.30 ујутру. То је био знак да се брзо облаче и да са дедом на челу прво трче, а потом гимнастицирају за шта је служио и један војнички, односно гимнастички разбој.
– Вежбали смо сваког дана, чак и по киши и тако стицали добру кондицију. На дедин захтев морали смо да се упишемо у разне спортске секције и клубове. Тако су брат Лазар и сестра Ана били атлетичари, Драгољуб бициклиста, Милојко тенисер, а ја прво па мушко – фудбалер! Скоро сваког дана играла сам фудбал са комшијском децом у близини данашње болнице „Др Драгиша Мишовић“. Шутирала сам лопту и десном и левом ногом, играла сам мушки и убрајали су ме у грубе фудбалере. Највише сам волела да браним на голу, па су ме нешто касније пријатељи приволели великом рукомету и одвели у Пету мешовиту гимназију, што је тада била огледна ДИФ-ова школа. То је била сјајна школа са сјајним професорима, у којој сам доста брзо постала рукометни голман. Са мном је играла и ученица те школе Бранка Скокнић, већ репрезентативка. Од ученика те школе споменула бих још фудбалера Лазића, ватерполисту Милана Мушкатировића, браћу Чебинац, Милутина Шошкића… Истовремено, са братом Лазом, тренирала сам атлетске дисциплине у Црвеној звезди.
(Део сећања Јелене Генчић у књизи „Тенис без граница“)
Хм, мислим да је то само ствар погледа на живот и на свет око себе.
Неко ће нешто схватити као компликацију, остатак тамне прошлости, заверу према неком или у односу на нешто, а неко ће то гледати само као чињеницу.
Неко ће различитости сматрати оптерећењем, компликацијом, а други ће на го гледати као на богатство.
Тако је и са народима, нацијама, народностима и осећањима везаним са тим односима...
Никада никог нисам гледао као представника другог народа. Увек сам га гледао као човека или жену који се према мени односи на овај или други начин. И мој однос према њему, њој, је зависио само од наших личних односа. Дакле, какав је тај човек као комшија, колега, пријатељ, а та жена као рођака (иако друге народности), колегиница, партнерка у љубавној вези...
Слажем се са Сколетом да је код нас све компликовано. Погледајте само родбинске, породичне односе.
Остали породични односи: Стриц, стрина (очев брат и његова супруга) Ујак, ујна (мајчин брат и његова супруга) Тетка, теча (очева или мајчина сестра и њен супруг) Синовац, синовица, ( братов син или ћерка , другом брату) Братанац, братаница (братов син или ћерка, његовој сестри)
Још неки односи: Свекар, свекрва (мужевљеви родитељи) Девер, јетрва (мужевљев брат и његова супруга) Заова, својак (мужевљева сестра и њен супруг) Таст, ташта (женини родитељи) Шурак, шурњаја (женин брат и његова супруга) Свастика, пашеног (женина сестра и њен супруг) Свастић, свастичина (син и ћерка женине сестре) Зет (ћеркин или сестрин муж) Снаја (синовљева, унукова или братова жена)
Пријатељ, прија ( отац и мајка синовљеве супруге или ћеркиног мужа
Нисам сигуран да су овде обухваћени сви односи...
А, док сам живео у Сарајеву, од породице код које сам становао чуо сам да они не познају друге називе за родбинске и породичне односе, осим: отац, мајка, дјед, баба, прадјед, прабаба, брат, сестра, ујак, ујна, стриц, стрина (и слични називи, амиџа, даиџа), а све остало су рођаци и родице. Нема браће и сестара од тетке и стрица итд... Врло једноставно.
Кад погледаш, стварно смо компликован народ.
Мада бих ја рекао да смо ми народ богатих односа и нијанси у њима.
Могућност да сваку врсту односа прецизно дефинишеш и даш му назив је резултат богатства језика, а језик је основа културе народа.
Једино ако нам се употреба таквих назива изричито забрани, јер не одговара европским стандардима.
Јебига, неким народима и државама историјско памћење и не досеже до шеснаесте генерације уназад. како ће онда знати да би могао да има ожмикура, курајбера или белог орла!
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac.Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
Slazem se sa vama da termin Srbijanac ne treba da bude uvredljiv i da se, verovatno, odnosi samo na stanovnike Srbije, a da se termin Srbin koristi za pripadnike naroda ili nacije.
Jedino vam poredjenje sa drugim drzavama nije najsrecnije jer se kod njih isti termin koristi i za stanovnika te zemlje kao i za pripadnika te nacije. (npr. Madjar je i stanovnik Madjarske a i pripadnik nacionalne manjine u Vojvodini i sl. Tako je i sa drugima ... Bugarin, Italijan, Nemac, Amerikanac ... nema Bugarinac ili Italijanac da bi se razlikovalo)
Термин "Србијанац" тешко је назвати баш "увредљивим".
Он се употребљава, грубо подељено, у два случаја.
Као географска одредница, за Србе јужно од Саве и Дунава и источно од Дрине. У том случају је прихватљив, а често се сами Срби међусобно тако ближе одређују. (Моја баба, Сремица, употребљавала је тај термин у овоме смислу).
Друга употреба је у политичком смислу, и она може имати, и има из одређених кругова призвук злоупотребе. Но, таква обично долази од несрба, и нама политички ненаклоњених кругова. И познаваоци историје знају њено порекло.
На ову другу треба реаговати, или обратити пажњу.
Дакле, битан је, као и за много шта друго - КОНТЕКСТ.
Хм, мислим да је то само ствар погледа на живот и на свет око себе.
Ниједна реч не мора, сама по себи да буде увредљива. И свака може бити увредљива!
Године 1964. провео сам лето у Словенији, у Брежицама. Био сам дете и на обали реке Крке, на плажи сам с тетком говорио српски. Када сам покушао да се играм са неким девојчицама, оне су скочиле и склониле се од мене говорећи с презиром: Бежи, ти си ХРВАТ!
Касније сам, у мањим местима у Србији, слушао своје вршњаке који су са ниподаштавањем говорили о Београђанима, као о блазираним мекушцима. Наравно, била је то завист младића и девојака из мањих места.
Као други крај скале, поновићу моју некадашњу причу о томе да ме је мајка давала Циганки (тада их нисмо вали Ромкињама) да ме подоји. То говори о односу сељака из Скобаља код Смедерева о својим комшијама, који су ту живели вековима и да ти сељаци (и моја мајка је била сељанка) нису имали никакву одбојност према Циганима са којима су заједно проживљавали сиромаштво пре рата, затим окупацију, а после рата насилне откупе.
Противник сам сваке дискриминације, националне, родне, расне...
Али не реагујем на сваку глупост или израз просташтва, необразованости, незнања, погрешно усмерене фрустрације. Просто, то је беспотребно губљење времена, а придавање сувишног значаја таквим стварима још више подстиче такве иступе.
Прескочих најважније, католичка црква св. Ванделина у Првомајској.
Парашутисто, каже се: Добар дан, овде Земун!
Ондак се каже, ако неког интересује, испред цркве се налазила телефонска говорница!
Немој да деца нагађају, дал је Земун или Доњи Вакуф, или Бронкс!
Otkrovenje - Zlokovićev "FIAT" građen je i dovršavan u toku okupacije... sjajna slika!
"NOVO VREME" - 6.3.1943.G.
POZDRAV SVIMA ...
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac. Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби[/quote]
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac. Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
[/quote]
Slazem se sa vama da termin Srbijanac ne treba da bude uvredljiv i da se, verovatno, odnosi samo na stanovnike Srbije, a da se termin Srbin koristi za pripadnike naroda ili nacije.
Jedino vam poredjenje sa drugim drzavama nije najsrecnije jer se kod njih isti termin koristi i za stanovnika te zemlje kao i za pripadnika te nacije. (npr. Madjar je i stanovnik Madjarske a i pripadnik nacionalne manjine u Vojvodini i sl. Tako je i sa drugima ... Bugarin, Italijan, Nemac, Amerikanac ... nema Bugarinac ili Italijanac da bi se razlikovalo)
KOD NAS JE SVE UVEK KOMPLIKOVANO ...
У „свлачионици“
– Неколико нас деце смо најчешће ишли пешке, или смо се понекад возили и трамвајем до терена на Калемегдану, али смо скривали рекете од очију пролазника, јер тениски спорт још није био стекао право грађанства. Водио се као буржујски спорт све док тадашњи председник Тениског савеза Југославије, Мирко Мастиловић, није некако удесио да се у „Политици“ објави слика маршала Тита у тениском дресу и са рекетом у руци. Тек од тог дана ослободили смо скривене рекете који су најчешће били испод капута или џемпера, и осетили задовољство… Најзад је тадашња јавност прихватила нашу тениску секцију при СД Партизан, као све остале спортове, међу којима је фудбал био, наравно, најпривилегованији.
Јеленина спортска прича не почиње од ове анегдоте већ много раније, у породичном кругу у коме је одрастало седморо деце породице Генчић. Сви су се они бавили спортом, у који их је војничком дисциплином, још између два рата, увео деда, генерал Лазар Генчић, лекар-хирург.
Будући да су живели на Дедињу, имали су сјајне услове да се баве разним спортовима, на радост оца Јована, правника и мајке Бечлијке, који су их у свему подржавали. Наравно, генерал се ни у спорту није могао отети војничким правилима и понашању: рад, ред и дисциплина! Инсталирао је звоно које је унуке будило у 4.30 ујутру. То је био знак да се брзо облаче и да са дедом на челу прво трче, а потом гимнастицирају за шта је служио и један војнички, односно гимнастички разбој.
– Вежбали смо сваког дана, чак и по киши и тако стицали добру кондицију. На дедин захтев морали смо да се упишемо у разне спортске секције и клубове. Тако су брат Лазар и сестра Ана били атлетичари, Драгољуб бициклиста, Милојко тенисер, а ја прво па мушко – фудбалер! Скоро сваког дана играла сам фудбал са комшијском децом у близини данашње болнице „Др Драгиша Мишовић“. Шутирала сам лопту и десном и левом ногом, играла сам мушки и убрајали су ме у грубе фудбалере. Највише сам волела да браним на голу, па су ме нешто касније пријатељи приволели великом рукомету и одвели у Пету мешовиту гимназију, што је тада била огледна ДИФ-ова школа. То је била сјајна школа са сјајним професорима, у којој сам доста брзо постала рукометни голман. Са мном је играла и ученица те школе Бранка Скокнић, већ репрезентативка. Од ученика те школе споменула бих још фудбалера Лазића, ватерполисту Милана Мушкатировића, браћу Чебинац, Милутина Шошкића… Истовремено, са братом Лазом, тренирала сам атлетске дисциплине у Црвеној звезди.
(Део сећања Јелене Генчић у књизи „Тенис без граница“)
Лондон 1961.
Фотографије су из Јелениног личног албума.
Хм, мислим да је то само ствар погледа на живот и на свет око себе.
Неко ће нешто схватити као компликацију, остатак тамне прошлости, заверу према неком или у односу на нешто, а неко ће то гледати само као чињеницу.
Неко ће различитости сматрати оптерећењем, компликацијом, а други ће на го гледати као на богатство.
Тако је и са народима, нацијама, народностима и осећањима везаним са тим односима...
Никада никог нисам гледао као представника другог народа. Увек сам га гледао као човека или жену који се према мени односи на овај или други начин. И мој однос према њему, њој, је зависио само од наших личних односа. Дакле, какав је тај човек као комшија, колега, пријатељ, а та жена као рођака (иако друге народности), колегиница, партнерка у љубавној вези...
Слажем се са Сколетом да је код нас све компликовано. Погледајте само родбинске, породичне односе.
Сроднички односи, према колену:
16. Бели орао, бела пчела
15. Сајкатава, сајкатавка
14. Курајбер, курајбера
13. Ожмикура, ожмикурка
12. Парђупан, парђупана
11. Судепач, судепача
10. Сукурдол, сукурдола
9. Курлебало, курлебала
8. Курђун, курђуна
7. Аскурђел, аскурђела
6. Курђел, курђела
5. Наврдеда, наврбаба
4. Чукундеда, чукунбаба
3. Прадеда, прабаба
2. Деда, баба
1. Отац, мајка (очух, маћеха)
0. Син, ћерка (пасторак, пасторка)
1. Унук, унука
2. Праунук, праунука
3. Чукунунук, чукунунука
4. Беле пчеле
Остали породични односи:
Стриц, стрина (очев брат и његова супруга)
Ујак, ујна (мајчин брат и његова супруга)
Тетка, теча (очева или мајчина сестра и њен супруг)
Синовац, синовица, ( братов син или ћерка , другом брату)
Братанац, братаница (братов син или ћерка, његовој сестри)
Још неки односи:
Пријатељ, прија ( отац и мајка синовљеве супруге или ћеркиног мужаСвекар, свекрва (мужевљеви родитељи)
Девер, јетрва (мужевљев брат и његова супруга)
Заова, својак (мужевљева сестра и њен супруг)
Таст, ташта (женини родитељи)
Шурак, шурњаја (женин брат и његова супруга)
Свастика, пашеног (женина сестра и њен супруг)
Свастић, свастичина (син и ћерка женине сестре)
Зет (ћеркин или сестрин муж)
Снаја (синовљева, унукова или братова жена)
Нисам сигуран да су овде обухваћени сви односи...
А, док сам живео у Сарајеву, од породице код које сам становао чуо сам да они не познају друге називе за родбинске и породичне односе, осим: отац, мајка, дјед, баба, прадјед, прабаба, брат, сестра, ујак, ујна, стриц, стрина (и слични називи, амиџа, даиџа), а све остало су рођаци и родице. Нема браће и сестара од тетке и стрица итд... Врло једноставно.
Кад погледаш, стварно смо компликован народ.
Мада бих ја рекао да смо ми народ богатих односа и нијанси у њима.
Могућност да сваку врсту односа прецизно дефинишеш и даш му назив је резултат богатства језика, а језик је основа културе народа.
Једино ако нам се употреба таквих назива изричито забрани, јер не одговара европским стандардима.
Јебига, неким народима и државама историјско памћење и не досеже до шеснаесте генерације уназад. како ће онда знати да би могао да има ожмикура, курајбера или белог орла!
Nemojte me pogrešno shvatiti, ali mene vređa kad me neko nazove Srbijancem. Ja jesam izdanak ove nacije na koju se ova rugoba od reči odnosi (dakle iz Srbije) ali ne priznajem da sam Srbijanac. Ovo je izmišljeni termin koji se raširio i ušao u upotrebu a predstavlja u krajnjoj liniji ili porugu ili zlu misao onog ko je (svesno) izgovara.
Бранко пише:
"Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви?
Хрваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане"...
Није израз "Србијанац" одскора у употреби
То је као кад би се неко "увредио" што га зову Пера Перић а он заиста и јесте Пера Перић. Треба разликовати изразе "Србин" и "Србијанац", то није исто. "Србин" је припадник српског народа за кога још не знамо одакле је, а "Србијанац" је човек из Србије који уопште не мора да буде Србин по народности! Ни сваки Србин не мора да буде и Србијанац, него из Босне, Мађарске, Аустрије, Хрватске, Америке... а "Србијанац" је човек из Србије који по народности може да буде и Бугарин, Мађар, Шиптар, Словак, Хрват. Слично је и са "Албанцем" и "Шиптаром". "Албанац" је држављанин, становник, поданик државе Албаније, који може али и не мора да буде и Шиптар по народности, а "Шиптар" је припадник народа који може, али и не мора да буде баш из Албаније, него из Србије, Македоније, Хрватске, Америке, Швајцарске... "Аустријанац" може, али и не мора да буде баш Немац по народности, него Мађар, Словак, Србин... а "Немац" је припадник народа који и не мора да буде баш из Немачке, него из Швајцарске, Аустрије, Србије...
Бити "Србијанац" не може да буде ништа "увредљиво", баш као ни "Канађанин", "Аргентинац", "Аустралијанац", "Американац", "Швајцарац", "Југословен". Ти изрази само указују чији је тај човек становник, држављанин, поданик, а народност је нешто друго.
Slazem se sa vama da termin Srbijanac ne treba da bude uvredljiv i da se, verovatno, odnosi samo na stanovnike Srbije, a da se termin Srbin koristi za pripadnike naroda ili nacije.
Jedino vam poredjenje sa drugim drzavama nije najsrecnije jer se kod njih isti termin koristi i za stanovnika te zemlje kao i za pripadnika te nacije. (npr. Madjar je i stanovnik Madjarske a i pripadnik nacionalne manjine u Vojvodini i sl. Tako je i sa drugima ... Bugarin, Italijan, Nemac, Amerikanac ... nema Bugarinac ili Italijanac da bi se razlikovalo)
KOD NAS JE SVE UVEK KOMPLIKOVANO ...
[/quote]
***************************************************************************************
Термин "Србијанац" тешко је назвати баш "увредљивим".
Он се употребљава, грубо подељено, у два случаја.
Као географска одредница, за Србе јужно од Саве и Дунава и источно од Дрине. У том случају је прихватљив, а често се сами Срби међусобно тако ближе одређују. (Моја баба, Сремица, употребљавала је тај термин у овоме смислу).
Друга употреба је у политичком смислу, и она може имати, и има из одређених кругова призвук злоупотребе. Но, таква обично долази од несрба, и нама политички ненаклоњених кругова. И познаваоци историје знају њено порекло.
На ову другу треба реаговати, или обратити пажњу.
Дакле, битан је, као и за много шта друго - КОНТЕКСТ.
Ниједна реч не мора, сама по себи да буде увредљива. И свака може бити увредљива!
Године 1964. провео сам лето у Словенији, у Брежицама. Био сам дете и на обали реке Крке, на плажи сам с тетком говорио српски. Када сам покушао да се играм са неким девојчицама, оне су скочиле и склониле се од мене говорећи с презиром: Бежи, ти си ХРВАТ!
Касније сам, у мањим местима у Србији, слушао своје вршњаке који су са ниподаштавањем говорили о Београђанима, као о блазираним мекушцима. Наравно, била је то завист младића и девојака из мањих места.
Као други крај скале, поновићу моју некадашњу причу о томе да ме је мајка давала Циганки (тада их нисмо вали Ромкињама) да ме подоји. То говори о односу сељака из Скобаља код Смедерева о својим комшијама, који су ту живели вековима и да ти сељаци (и моја мајка је била сељанка) нису имали никакву одбојност према Циганима са којима су заједно проживљавали сиромаштво пре рата, затим окупацију, а после рата насилне откупе.
Противник сам сваке дискриминације, националне, родне, расне...
Али не реагујем на сваку глупост или израз просташтва, необразованости, незнања, погрешно усмерене фрустрације. Просто, то је беспотребно губљење времена, а придавање сувишног значаја таквим стварима још више подстиче такве иступе.