Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Један од најбогатији људи свог времена, амерички индустријалац шкотског порекла Ендру Карнеги, запамћен је и као велеки добротвор. Несебично je подизао библиотеке широм света, културу, уметност, образовање…
Његовим новцем је направљена и Универзитетска библиотека која данас носи име Светозара Марковића. (Уопште не знам зашто?) Београд му се одужио улицом, која је на свим таблама неправилно написана као Улица Карнеџијева.
Једна од најмањих београдских улица додељена је Милану Кујунџићу Абердару, такође добротвору, филозофу, политичару, српском посланику у Риму, председнику Народне Скупштине... Улица има тек десетак кућних бројева, а на табли уместо да пише Улица Абердарева, стојио Улица Абардарева.
Нећу више да коментаришем, највише ме боли ово око задужбинара, а осталих примера има колико ти душа иште. Поставља се питање – ко даје налоге радницима који праве ове табле?
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima ali i još većem (a nedostojnijem postupku) rane posleratne vlasti koja je Knjeginji Ljubici oduzela ulicu, preimenovala je u Boleslava Bjeruta, pa kasnije narečenom takođe oduzela to pravo, premeštajući ime velikog pesnika tri bloka dalje (Zmajeva - u tom obliku - je bila ulica pored Doma vojske/Doma JNA/Ratničkog doma). U oba slučaja učinjen je svojevrstan haos imenovanjem ulica "do pola i od pola" i zadržavanjem istih kućnih brojeva, pa ovakve "dvoimene" ulice (što je svojevrstan nonsens) imaju brojanje koje počinje "iz sredine";
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Oko autorstva kuće slikara Bete i Riste Vukanović podignute 1901-03 u našoj stručnoj javnosti se vodi rasprava. Bogunović smatra da je ova kuća delo Kapetanovića koji je potpisan na planovima, a ne Titelbaha koji tvrdi da je on autor ove složeno plastično i likovno koncipirane zgrade.
Pitanje glasi u kojoj ulici se nalazila kućaslikara Bete i Riste Vukanović?
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima ali i još većem (a nedostojnijem postupku) rane posleratne vlasti koja je Knjeginji Ljubici oduzela ulicu, preimenovala je u Boleslava Bjeruta, pa kasnije narečenom takođe oduzela to pravo, premeštajući ime velikog pesnika tri bloka dalje (Zmajeva - u tom obliku - je bila ulica pored Doma vojske/Doma JNA/Ratničkog doma). U oba slučaja učinjen je svojevrstan haos imenovanjem ulica "do pola i od pola" i zadržavanjem istih kućnih brojeva, pa ovakve "dvoimene" ulice (što je svojevrstan nonsens) imaju brojanje koje počinje "iz sredine";
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Одличан пост.
А оваквих ружних примера, на жалост, има још много, тешко их је све и набројати, рецимо: 27. марта и Краљице Марије, па улица Миладина Зарића је у Борчи, Јеремије Станојевића у насељу Камендин на крај Земуна, музичар Милан Младеновић има и улицу и плато... Док краљ Александар Карађорђевић, сем студентског дома, више нема никакав спомен у овоме граду... И, какве везе Пашић има с дотичним платоом испред дворане ДС, а већ и чисто физички је постављањем тога споменика упропашћен тај простор. (Посебно је питање да ли је тај Пашић заправо уопште и заслужио... Но, нећу овде даље, о томе није тема).
У вези с подебљаним: управо на тај ревизионизам ја мислим кад о томе говорим.
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima ali i još većem (a nedostojnijem postupku) rane posleratne vlasti koja je Knjeginji Ljubici oduzela ulicu, preimenovala je u Boleslava Bjeruta, pa kasnije narečenom takođe oduzela to pravo, premeštajući ime velikog pesnika tri bloka dalje (Zmajeva - u tom obliku - je bila ulica pored Doma vojske/Doma JNA/Ratničkog doma). U oba slučaja učinjen je svojevrstan haos imenovanjem ulica "do pola i od pola" i zadržavanjem istih kućnih brojeva, pa ovakve "dvoimene" ulice (što je svojevrstan nonsens) imaju brojanje koje počinje "iz sredine";
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Потпуно се слажемо, што се да видети из мојих речи које си цитирао а изјава о претераности реакције се односила на цепање кошуље уз лелек (drama queen) од које нема неке вајде.
Ево, овим би могли да ударимо темеље за једну омању студију - опсервацију коју можемо да саставимо овде на форуму и упутимо је Комисији.
Има ли добровољаца?
Ево, овим би могли да ударимо темеље за једну омању студију - опсервацију коју можемо да саставимо овде на форуму и упутимо је Комисији.
Има ли добровољаца?
Samo ukoliko ta studija ima ikakvog upliva u dalji rad Komisije.
У вези с подебљаним: управо на тај ревизионизам ја мислим кад о томе говорим.
Душан Богдановић је народни херој Београда али није био комуниста. Био је политичар, истакнути члан Народне сељачке странке и публициста.
Са комунистима и партизанима је одржавао контакте, био је заточеник логора на Бањици а 1944. је стрељан у Јајинцима.
Дакле, у овом случају се не ради о ревизионизму већ о незнању и површности које, руку на срце, предњачи у односу на зле ревизионистичке намере Комисије.
То наравно не значи да данас ревизионизма нема у Комисији и друштву уопште али га на овом форуму сигурно није било иако сте Ви тврдили супротно.
Бруталног ревизионизма, свесног мењања историјских чињеница је било после рата а последице су још увек видљиве, ето и у називима улица, што је Милован добро приметио али Ви нисте подебљали.
Или терате инат или сте једноставно пристрасни али то је Ваше право.
Да ли је по Вама ревизионизам када улица Моше Пијаде постане опет Дечанска? Или је требало да се врати назив Кардељева? Да ли је први назив Два јелена ипак најверодостојнији? И тако даље...
Волео бих да се јавите као добровољац јер сматрам да би Ваше познавање теме било веома корисно за реализацију ове идеје.
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Ludaci, nemam drugu rec.
Кад смо већ код улица и њихових имена.
Један од најбогатији људи свог времена, амерички индустријалац шкотског порекла Ендру Карнеги, запамћен је и као велеки добротвор. Несебично je подизао библиотеке широм света, културу, уметност, образовање…
Његовим новцем је направљена и Универзитетска библиотека која данас носи име Светозара Марковића. (Уопште не знам зашто?) Београд му се одужио улицом, која је на свим таблама неправилно написана као Улица Карнеџијева.
Једна од најмањих београдских улица додељена је Милану Кујунџићу Абердару, такође добротвору, филозофу, политичару, српском посланику у Риму, председнику Народне Скупштине... Улица има тек десетак кућних бројева, а на табли уместо да пише Улица Абердарева, стојио Улица Абардарева.
Нећу више да коментаришем, највише ме боли ово око задужбинара, а осталих примера има колико ти душа иште.
Поставља се питање – ко даје налоге радницима који праве ове табле?
Итд… Глупостима никад краја
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Pitanje glasi u kojoj ulici se nalazila kuća slikara Bete i Riste Vukanović?
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Одличан пост.
А оваквих ружних примера, на жалост, има још много, тешко их је све и набројати, рецимо: 27. марта и Краљице Марије, па улица Миладина Зарића је у Борчи, Јеремије Станојевића у насељу Камендин на крај Земуна, музичар Милан Младеновић има и улицу и плато... Док краљ Александар Карађорђевић, сем студентског дома, више нема никакав спомен у овоме граду... И, какве везе Пашић има с дотичним платоом испред дворане ДС, а већ и чисто физички је постављањем тога споменика упропашћен тај простор. (Посебно је питање да ли је тај Пашић заправо уопште и заслужио... Но, нећу овде даље, о томе није тема).
У вези с подебљаним: управо на тај ревизионизам ја мислим кад о томе говорим.
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Meni se ne čini da je Uličareva rekacija preterana, čak bih rekao da je i preblaga.
Rad komisije je porazna slika našeg nemara, nepoznavanja opšte i posebne istorije, ali, istovremeno i ideološke ostrašćenosti koja traje i dalje. Pomanjkanje elementarne pismenosti je dodatni šlag na tortu.
Posebno, ako se uzme u obzir da je na čelu komisije osoba koja se (možda samo na papiru), toliko puta zalagala za otklon od palanačkog primitivizma, urbanističkog haosa i bezumlja i svega onoga što nas je u talasima zapljusnulo u protekle dve decenije.
Više puta sam navodio ovde, ali nije samo slučaj imenovanja istim ličnostima bliskih ulica jedini problem.
Ima tu i novoučinjenih istorijskih nepravdi, i pregršt nedoslednosti u vraćanju imena.
Navešću samo neke:
- slučajevi "Solomonskog rešenja" u primeru ulica Knjeginje Ljubice/Zmaj Jovine i Kraljice Marije/27. marta. Verovatno se nadležni u komisiji nisu želeli da zameraju istorijskim datumima
- slučajevi nedoslednog vraćanja imenima ulica kojima je prethodno vraćeno (metodom slučajnog uzorka, rekao bih) drugo ime: primeri današnjih ulica Makenzijeve i Cara Nikolaja Drugog. Ovde je komisija učinila tešku nepravdu istoriji: pošto "nije mogla" više da vrati ulicu Cara Nikole Drugog Makenzijevoj (jer je njoj vraćeno ime koju deceniju ranije, u doba razračunavanja sa komunizmom i Maršalom Tolbuhinom, a još "nedovoljne" ljubavi prema Rusima) pa je to ime dala ulici 14. decembra koja se na nju - nadovezuje, negirajući pritom istorijski kontekst ili čitav jedan grad (Priština, odnosno krvave studentske demonstracije 1940. godine);
- slučajevi poptunog nepoznavanja ličnosti i novokomponovanog razračunavanja sa tobožnjim "komunistima" i "komunističkim nasleđem": ulica Dušana Bogdanovića kojoj je ime promenjeno u Patrijarha Gavila;
- slučajevi ideološke prirode - po pravilu i dalje se "ne smeju" vraćati ulice koje imaju veze sa monarhijom, dinastijom Karađorđevića, i bližom, pred-komunističkom prošlošću (tu su komisiji posebno "mrski" Knez Pavle, Knjeginja Olga, Kralj Petar Drugi, Kraljević Tomislav, Andreja...). I sa Obrenovićima nije ništa bolje, verovatno da se ne ističe značaj vladara. Miloša Velikog je, tako, posle rata, postala - Kneza Miloša;
- davanje imena Dr. Milutina Borisavljevića, čoveku čije se ime pominje u svetskim enciklopedijama arhitekture, čoveku ogromne kulture i propovedniku sređivanja Beograda u urbanistički iole podnošljiv oblik, jednom sokačetu u Borči (svaka čast Borčanima, ali valjda je Borisavljević zaslužio nešto više);
- nasilno oduzimanje imena ulicama koje su istorijski bile vezane za određeni kraj grada ili lokalne stanovnike - Teslina ulica imenovana je na izričit zahtev stanovnika ovog kraja, njegovih Ličana...
A vezi sa uličnim tablama i nepismenošću proizvođača (pa i onih koji to odobravaju i kače) - Dr. Ivan Đaja je tako postao Ćaja.
Izgleda da se kod ulice Ilije Garašanina neko setio da nakaradno "Ulica Ilija Garašanin" (kao da je neki pamučni kombinat) koje je osvanulo devedesetih, promeni u iole prihvatljiv oblik. Pre rata je, pride, važilo pravilo kojeg se danas niko ne drži: poznatije ličnosti zadržavali su u imenu ulica samo prezime. Tako je Garašaninova ulica pre rata nosila upravo ovaj naziv (današnja Svetozara Markovića)...
Потпуно се слажемо, што се да видети из мојих речи које си цитирао а изјава о претераности реакције се односила на цепање кошуље уз лелек (drama queen) од које нема неке вајде.
Ево, овим би могли да ударимо темеље за једну омању студију - опсервацију коју можемо да саставимо овде на форуму и упутимо је Комисији.
Има ли добровољаца?
Ево, овим би могли да ударимо темеље за једну омању студију - опсервацију коју можемо да саставимо овде на форуму и упутимо је Комисији.
Има ли добровољаца?
Samo ukoliko ta studija ima ikakvog upliva u dalji rad Komisije.
Što znamo da je iluzija posebne vrste.
Dotični će ionako raditi šta im je volja.
У вези с подебљаним: управо на тај ревизионизам ја мислим кад о томе говорим.
Душан Богдановић је народни херој Београда али није био комуниста. Био је политичар, истакнути члан Народне сељачке странке и публициста.
Са комунистима и партизанима је одржавао контакте, био је заточеник логора на Бањици а 1944. је стрељан у Јајинцима.
Дакле, у овом случају се не ради о ревизионизму већ о незнању и површности које, руку на срце, предњачи у односу на зле ревизионистичке намере Комисије.
То наравно не значи да данас ревизионизма нема у Комисији и друштву уопште али га на овом форуму сигурно није било иако сте Ви тврдили супротно.
Бруталног ревизионизма, свесног мењања историјских чињеница је било после рата а последице су још увек видљиве, ето и у називима улица, што је Милован добро приметио али Ви нисте подебљали.
Или терате инат или сте једноставно пристрасни али то је Ваше право.
Да ли је по Вама ревизионизам када улица Моше Пијаде постане опет Дечанска? Или је требало да се врати назив Кардељева? Да ли је први назив Два јелена ипак најверодостојнији? И тако даље...
Волео бих да се јавите као добровољац јер сматрам да би Ваше познавање теме било веома корисно за реализацију ове идеје.