kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
Било би јако добро када би се ту нашла и спомен-плоча.
Мени се допала идеја о нишама са свећама на зиду уз улицу, мислим да би то био прави израз пијетета према жртвама.
А промена имена улице још једном потврђује како је Србија, па самим тим и Београд, пуна супротности које се стичу у неком историјском тренутку.
Музеј логора који су основали Немци (тачније нацисти) да би затварали и убијали људе са ових простора, који су означени као непријатељи Трећег Рајха (иако је Јеврејима ускраћена чак и могућност да буду лојални), налази се у улици која носи име једног Немца (тачније Лужичког Србина), пруског официра који се несебично ставио у службу овог народа и постао један од нас.
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Nije valjda, pa koje su to ustvari ulice?
Tačno, sad sam proverio na Google earthu jedna je kod vile Jelena a druga na Banjici. Stvarno nedopustiv nemar.
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Општинске новине од 8. марта 1934. број 10, страна 87
Предлог за наименовање безимених улица у Београду
Површност и незнање чланова комисије из 2004. је очигледна, мада морам признати да генерал Штурм није заслужио баш овако завучено сокаче које је временом постало noblesse.
Tо што је безимени сокак 1934. године добио име, не обавезује наредне генерације да такву одлуку никада не доведу у питање.
Да се не расплињујемо, однос неких кругова према Штурму увек је био подозрив због порекла, било је ту и подметања, замерки и чега све не још па је ишла и прича да зато није постао војвода.
Можда је тога било и приликом одлучивања о додели имена овој малој улици а можда су све то само празна чаршијска наклапања.
Данас опет имамо оне који га називају чистим Србином (Србин је колико и Лајбниц) и оне који га називају правим Немцем. Наша посла.
Важна су дела која је оставио иза себе и недвосмислено својим чудноватим животним путем стекао почасно место у нашој историји и нашим срцима.
Грешака у именовању улица је одувек било, ево у истом броју Општинских новина имамо доделу имена улици бр.310 која се има звати Виктора Ига (не ради се о штампарској грешци), мада се у називима улица највише грешило после рата када је нова елита која је идеолошку острашћеност стављала испред знања и образовања, одлучивала о оваквим стварима.
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Molim one članove foruma koji žele da naš grad izgleda što lepše da bace pogled na moj prilog u rubrici "Neizdrž". Ili sam ja podpuno van savremenih trendova uredjenja parkova ili je ovo promašaj.
И деспот Стефан Лазаревић има две улице у Београду.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
И деспот Стефан Лазаревић има две улице у Београду.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
Интересантно, али данашњу Рузвелтову знам као некадашњу Гробљанску и таква је остала урезана у памћењу свима у мојој породици и ширем окружењу.
А кад већ говоримо о називима улица, да поменем и један парк: Парк Луке Ћеловића. Некадашњи парк Луке Ћеловића је растурен. Прво је пресечен на два дела током окупације 1942. када су Немци поставили данашњи "Трамвајски мост" и приступни пут. Јужни део је практично прогутала аутобуска станица а десни се још некако држи као Светоникољски трг око кога се врте аутобуси на излазној аутобуској станици.
На другој страни Карађорђеве улице, тамо где је некада пола блока заузимала Савамалска основна школа, између Каменичке и Личке, захваљујући једном од чешћих урбанистичких "решења" која су нам даривали Немци 6. априла 1941., после рата је настао парк. Као што знате, било је цличних случајева у Београду и у крајњој линији добро је да није дошло до поновног зидања на више таквих места. По мом скромном (ипак некомпетентном мишљењу) Београд је између два рата био мало преурбанизован. Тако је управо у то време изгубљен Позоришни трг односно цео некада широки простор био је сведен на узану трамвајску окретницу са спомеником кнезу Михаилу. Немачко бомбардовање (а и америчка) током Другог св. рата дали су шансу да се после рата Београд озелени.
Али да се вратим на паркове у Савамали. У задњих 10-15 година је парк између Карађорђеве, Личке, Гаврила Принципа и Каменичке два пута реконструисан. Прво је једно градско јавно предузеће било носилац радова али је поплочавање тако "фушерски" обављено да су плочице почеле да испадају већ после неколико месеци. Овај пут је изгледа то солидније урађено. Каснило се други пут са радовима поприлично а иако је реконструкција окончана радови нису завршени. На пр. нигде нема седишта око чесме на улазу из Гаврила Принципа мада се виде места у металним рамовима где би требало да буду причвршћена. А и бетонски висећи круг, који вероватно треба да буде некакав вењак, стоји више као неки "београдски" Стоунхеџ. Е тај парк је добио име Луке Ћеловића, вероватно зато што је онај који је сам Лука Ћеловић направио и лично о њему бринуо постао патрљак оригиналног и представља аутобуску станицу. Заправо извињавам се, парк се не зове по Луки Ћеловићу већ му је назив Парк Луке Ђеловића. Ако не верујте, прошетајте и погледајте плаву таблу окачену о ограду монтажног паркинга гледано из парка.
И деспот Стефан Лазаревић има две улице у Београду.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
Интересантно, али данашњу Рузвелтову знам као некадашњу Гробљанску и таква је остала урезана у памћењу свима у мојој породици и ширем окружењу.
А кад већ говоримо о називима улица, да поменем и један парк: Парк Луке Ћеловића. Некадашњи парк Луке Ћеловића је растурен. Прво је пресечен на два дела током окупације 1942. када су Немци поставили данашњи "Трамвајски мост" и приступни пут. Јужни део је практично прогутала аутобуска станица а десни се још некако држи као Светоникољски трг око кога се врте аутобуси на излазној аутобуској станици.
На другој страни Карађорђеве улице, тамо где је некада пола блока заузимала Савамалска основна школа, између Каменичке и Личке, захваљујући једном од чешћих урбанистичких "решења" која су нам даривали Немци 6. априла 1941., после рата је настао парк. Као што знате, било је цличних случајева у Београду и у крајњој линији добро је да није дошло до поновног зидања на више таквих места. По мом скромном (ипак некомпетентном мишљењу) Београд је између два рата био мало преурбанизован. Тако је управо у то време изгубљен Позоришни трг односно цео некада широки простор био је сведен на узану трамвајску окретницу са спомеником кнезу Михаилу. Немачко бомбардовање (а и америчка) током Другог св. рата дали су шансу да се после рата Београд озелени.
Али да се вратим на паркове у Савамали. У задњих 10-15 година је парк између Карађорђеве, Личке, Гаврила Принципа и Каменичке два пута реконструисан. Прво је једно градско јавно предузеће било носилац радова али је поплочавање тако "фушерски" обављено да су плочице почеле да испадају већ после неколико месеци. Овај пут је изгледа то солидније урађено. Каснило се други пут са радовима поприлично а иако је реконструкција окончана радови нису завршени. На пр. нигде нема седишта око чесме на улазу из Гаврила Принципа мада се виде места у металним рамовима где би требало да буду причвршћена. А и бетонски висећи круг, који вероватно треба да буде некакав вењак, стоји више као неки "београдски" Стоунхеџ. Е тај парк је добио име Луке Ћеловића, вероватно зато што је онај који је сам Лука Ћеловић направио и лично о њему бринуо постао патрљак оригиналног и представља аутобуску станицу. Заправо извињавам се, парк се не зове по Луки Ћеловићу већ му је назив Парк Луке Ђеловића. Ако не верујте, прошетајте и погледајте плаву таблу окачену о ограду монтажног паркинга гледано из парка.
Нисам случајно рекла "вратите др Владану улицу", јер се она доиста од 1940. до 1944. и звала др Владана. Тада га се, ето, за кратко, неко сетио. А мислим да би и најпримереније било да то буде баш она, из познатих разлога.
Између 1944. и 1946. је опет Гробљанска, ко је и зашто то мењао...?
Занимљиво је и да је од 1933. до 1940. улица била названа Гетеова.
Ово што пишете у вези са савамалским парковима је добар ( и драгоцен) опис, и одраз тога нашег прилично стихијског односа, полу-знања, и неселективног приступа историји. И, у складу с тим тог фушерско-импровизованог реализовања неких ствари.
У Светоникољском парку је ипак, још увек онај Ћирин крст - њега не могу нити желе да однесу, јер је од мермера.
Али, бисте Анастаса Јовановића у делу парка преко пута, код полазне аутобуске станице, већ одавно нема, а нико ништа поводом тога није предузео.
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
Било би јако добро када би се ту нашла и спомен-плоча.
Мени се допала идеја о нишама са свећама на зиду уз улицу, мислим да би то био прави израз пијетета према жртвама.
А промена имена улице још једном потврђује како је Србија, па самим тим и Београд, пуна супротности које се стичу у неком историјском тренутку.
Музеј логора који су основали Немци (тачније нацисти) да би затварали и убијали људе са ових простора, који су означени као непријатељи Трећег Рајха (иако је Јеврејима ускраћена чак и могућност да буду лојални), налази се у улици која носи име једног Немца (тачније Лужичког Србина), пруског официра који се несебично ставио у службу овог народа и постао један од нас.
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
POZDRAV SVIMA ...
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Nije valjda, pa koje su to ustvari ulice?
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Nije valjda, pa koje su to ustvari ulice?
Tačno, sad sam proverio na Google earthu jedna je kod vile Jelena a druga na Banjici. Stvarno nedopustiv nemar.
Ништа мање није зачуђујуће (заправо апсурдно) да је та улица добила име по Штурму иако на само 200-300 метара одатле од 1934. постоји улица Генерала Штурма. Зашто тако? И докле? Има ли краја количини глупости која може да се направи у именовању улица?
Potpuno se slažem!
Општинске новине од 8. марта 1934. број 10, страна 87
Предлог за наименовање безимених улица у Београду
Површност и незнање чланова комисије из 2004. је очигледна, мада морам признати да генерал Штурм није заслужио баш овако завучено сокаче које је временом постало noblesse.
Tо што је безимени сокак 1934. године добио име, не обавезује наредне генерације да такву одлуку никада не доведу у питање.
Да се не расплињујемо, однос неких кругова према Штурму увек је био подозрив због порекла, било је ту и подметања, замерки и чега све не још па је ишла и прича да зато није постао војвода.
Можда је тога било и приликом одлучивања о додели имена овој малој улици а можда су све то само празна чаршијска наклапања.
Данас опет имамо оне који га називају чистим Србином (Србин је колико и Лајбниц) и оне који га називају правим Немцем. Наша посла.
Важна су дела која је оставио иза себе и недвосмислено својим чудноватим животним путем стекао почасно место у нашој историји и нашим срцима.
Грешака у именовању улица је одувек било, ево у истом броју Општинских новина имамо доделу имена улици бр.310 која се има звати Виктора Ига (не ради се о штампарској грешци), мада се у називима улица највише грешило после рата када је нова елита која је идеолошку острашћеност стављала испред знања и образовања, одлучивала о оваквим стварима.
На жалост, до дана данашњег имамо примере који су срамотни када су преименовања назива улица у питању.
Уличаревa реакција због оваквог аматеризма је оправдана али мало претерана, рекао бих.
Такође бих се сложио да је садашње стање са две улице назване по истој личности, које се уз то налазе и на незнатној удаљености, потпуни апсурд.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
Интересантно, али данашњу Рузвелтову знам као некадашњу Гробљанску и таква је остала урезана у памћењу свима у мојој породици и ширем окружењу.
А кад већ говоримо о називима улица, да поменем и један парк: Парк Луке Ћеловића. Некадашњи парк Луке Ћеловића је растурен. Прво је пресечен на два дела током окупације 1942. када су Немци поставили данашњи "Трамвајски мост" и приступни пут. Јужни део је практично прогутала аутобуска станица а десни се још некако држи као Светоникољски трг око кога се врте аутобуси на излазној аутобуској станици.
На другој страни Карађорђеве улице, тамо где је некада пола блока заузимала Савамалска основна школа, између Каменичке и Личке, захваљујући једном од чешћих урбанистичких "решења" која су нам даривали Немци 6. априла 1941., после рата је настао парк. Као што знате, било је цличних случајева у Београду и у крајњој линији добро је да није дошло до поновног зидања на више таквих места. По мом скромном (ипак некомпетентном мишљењу) Београд је између два рата био мало преурбанизован. Тако је управо у то време изгубљен Позоришни трг односно цео некада широки простор био је сведен на узану трамвајску окретницу са спомеником кнезу Михаилу. Немачко бомбардовање (а и америчка) током Другог св. рата дали су шансу да се после рата Београд озелени.
Али да се вратим на паркове у Савамали. У задњих 10-15 година је парк између Карађорђеве, Личке, Гаврила Принципа и Каменичке два пута реконструисан. Прво је једно градско јавно предузеће било носилац радова али је поплочавање тако "фушерски" обављено да су плочице почеле да испадају већ после неколико месеци. Овај пут је изгледа то солидније урађено. Каснило се други пут са радовима поприлично а иако је реконструкција окончана радови нису завршени. На пр. нигде нема седишта око чесме на улазу из Гаврила Принципа мада се виде места у металним рамовима где би требало да буду причвршћена. А и бетонски висећи круг, који вероватно треба да буде некакав вењак, стоји више као неки "београдски" Стоунхеџ. Е тај парк је добио име Луке Ћеловића, вероватно зато што је онај који је сам Лука Ћеловић направио и лично о њему бринуо постао патрљак оригиналног и представља аутобуску станицу. Заправо извињавам се, парк се не зове по Луки Ћеловићу већ му је назив Парк Луке Ђеловића. Ако не верујте, прошетајте и погледајте плаву таблу окачену о ограду монтажног паркинга гледано из парка.
Такође, су релативно и близу.
Колико год да је деспот Стефан заиста важан и значајан владар, један од најзначајнијих у српској историји, да ли је заслужио баш две улице, док неки немају ниједну?
Др Владан Ђорђевић, на пример један од најзаслужнијих Срба, нема ниједну.
Ево предлога надлежнима за именовање улица у Београду:
Вратите др Владану иначе врло његову улицу, данашњу Рузвелтову.
Интересантно, али данашњу Рузвелтову знам као некадашњу Гробљанску и таква је остала урезана у памћењу свима у мојој породици и ширем окружењу.
А кад већ говоримо о називима улица, да поменем и један парк: Парк Луке Ћеловића. Некадашњи парк Луке Ћеловића је растурен. Прво је пресечен на два дела током окупације 1942. када су Немци поставили данашњи "Трамвајски мост" и приступни пут. Јужни део је практично прогутала аутобуска станица а десни се још некако држи као Светоникољски трг око кога се врте аутобуси на излазној аутобуској станици.
На другој страни Карађорђеве улице, тамо где је некада пола блока заузимала Савамалска основна школа, између Каменичке и Личке, захваљујући једном од чешћих урбанистичких "решења" која су нам даривали Немци 6. априла 1941., после рата је настао парк. Као што знате, било је цличних случајева у Београду и у крајњој линији добро је да није дошло до поновног зидања на више таквих места. По мом скромном (ипак некомпетентном мишљењу) Београд је између два рата био мало преурбанизован. Тако је управо у то време изгубљен Позоришни трг односно цео некада широки простор био је сведен на узану трамвајску окретницу са спомеником кнезу Михаилу. Немачко бомбардовање (а и америчка) током Другог св. рата дали су шансу да се после рата Београд озелени.
Али да се вратим на паркове у Савамали. У задњих 10-15 година је парк између Карађорђеве, Личке, Гаврила Принципа и Каменичке два пута реконструисан. Прво је једно градско јавно предузеће било носилац радова али је поплочавање тако "фушерски" обављено да су плочице почеле да испадају већ после неколико месеци. Овај пут је изгледа то солидније урађено. Каснило се други пут са радовима поприлично а иако је реконструкција окончана радови нису завршени. На пр. нигде нема седишта око чесме на улазу из Гаврила Принципа мада се виде места у металним рамовима где би требало да буду причвршћена. А и бетонски висећи круг, који вероватно треба да буде некакав вењак, стоји више као неки "београдски" Стоунхеџ. Е тај парк је добио име Луке Ћеловића, вероватно зато што је онај који је сам Лука Ћеловић направио и лично о њему бринуо постао патрљак оригиналног и представља аутобуску станицу. Заправо извињавам се, парк се не зове по Луки Ћеловићу већ му је назив Парк Луке Ђеловића. Ако не верујте, прошетајте и погледајте плаву таблу окачену о ограду монтажног паркинга гледано из парка.
Нисам случајно рекла "вратите др Владану улицу", јер се она доиста од 1940. до 1944. и звала др Владана. Тада га се, ето, за кратко, неко сетио. А мислим да би и најпримереније било да то буде баш она, из познатих разлога.
Између 1944. и 1946. је опет Гробљанска, ко је и зашто то мењао...?
Занимљиво је и да је од 1933. до 1940. улица била названа Гетеова.
Ово што пишете у вези са савамалским парковима је добар ( и драгоцен) опис, и одраз тога нашег прилично стихијског односа, полу-знања, и неселективног приступа историји. И, у складу с тим тог фушерско-импровизованог реализовања неких ствари.
У Светоникољском парку је ипак, још увек онај Ћирин крст - њега не могу нити желе да однесу, јер је од мермера.
Али, бисте Анастаса Јовановића у делу парка преко пута, код полазне аутобуске станице, већ одавно нема, а нико ништа поводом тога није предузео.