stima sve, samo gledas pogresnu fotku, ja sam komentarisao onu sa stanicom kod Hrama, koju je Varos kapija postavio uz ovu...al je mozda i ona iscezla, nisam proveravao, jer ima opet kurtzshlus na dve strane.
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа.
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
Савршено ништа не знам о овом цртежу - чак се више не сећам од кога сам га добио. По легенди испод цртежа очигледно је да је из неке књиге, али које?
У дну цртежа види се и текст који би могао да гласи "дани уласка октобра 1944", мада сам другу и трећу реч текста претпоставио.
Ни наведене године не могу се јасно разазнати - да ли је прва година 1943. или 1945.?
Раније је било речи на форуму (да л' овом или оном) да су Немци издали наредбу да се сви Јевреји морају јавити у Пожарну команду на Ташмајдану... а кад би се јавили само би их спровели прекопута - у логор, а одатле у вечно непознато.
Не верујем да је логор коришћен и после ослобођења - ослободиоцима то није било потребно...
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, (...)
Не врата него прозора. Изнад сваког четвртастог прозора налазила се ручица (курбла) којом се покретна горња половина прозора отварала. На фотографијама које сам поставио јасно се види да се горњи део прозора отварао.
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, (...)
Не врата него прозора. Изнад сваког четвртастог прозора налазила се ручица (курбла) којом се покретна горња половина прозора отварала. На фотографијама које сам поставио јасно се види да се горњи део прозора отварао.
Poznat mi princip, ali se ni toga ne secam
Al se zato setih sad da je sredinom osamdesetih u prostoru za naziv linije iznad glava vozaca bio sistem dve rolne koje su se okretale malom kurblicom dok vozac ne namota do naziva i broja zeljene linije.
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа.
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
Савршено ништа не знам о овом цртежу - чак се више не сећам од кога сам га добио. По легенди испод цртежа очигледно је да је из неке књиге, али које?
У дну цртежа види се и текст који би могао да гласи "дани уласка октобра 1944", мада сам другу и трећу реч текста претпоставио.
Ни наведене године не могу се јасно разазнати - да ли је прва година 1943. или 1945.?
Раније је било речи на форуму (да л' овом или оном) да су Немци издали наредбу да се сви Јевреји морају јавити у Пожарну команду на Ташмајдану... а кад би се јавили само би их спровели прекопута - у логор, а одатле у вечно непознато.
Не верујем да је логор коришћен и после ослобођења - ослободиоцима то није било потребно...
Колико ја видим изнад ћириличног натписа Београд 1943-52 налази се и латинични натпис у два реда на немачком на коме пише
"Концентрациони логор
ратни заробљеници"
Највероватније је овде био и ратни и послератни логор, с обзиром на натпис и на године 1943-у и 1952-у. Те године су последњи транспорти немачких ратних заробљеника из Југославије враћени у Немачку.
За ово ми се чини да је код Храма, оно и данас прометно стајалиште. Које године су дизајниране ове табле? Имамо ли неке боље слике?
Ja se odlično sećam belgijanaca sa betonskim podom i prozorima koji su se otvarali na ručku. Da bi se prozor otvorio trebalo je malo više "kurblati" bez obzira što visina otvora nije bila velika. Bila je, čini mi se, ručka na vratima da bi se vrata mehanički otvarala u slučaju potrebe, trzajem. Sećam se i pulta za kojim je sedeo kočničar. Ubrzanje i kočenje je ostvarivano nožnim pedalama. Na pultu su bila dva-tri reda uredno "složenih" prekidača karakterističnog oblika kao i kontrolnih okruglih lampica. Sedišta za putnike su bila niska ali udobna, debelo tapacirana.
Stajališne table koje se vide na snimku osmišljene su prvom polovinom ili sredinom 1970-ih kada je osmišljen nov, zonski tarifni sistem a Gradsko Saobraćajno Preduzeće (GSP) promenilo ime u Gradsko Saobraćajno Beograd (GSB). Novim tarifnim sistemom celo uže područje grada je podeljeno (prvobitno) na tri zone, I zona je bila praktično "krug dvojke" tako da se po tarifi jedne zone vozilo iz centra do Karađorđevog parka a sa periferije do Slavije. Bilo je nekoliko takvih "preklapanja" odnosno "neutralnih" zona. Učenici srednjih škola su tada prvi put dobili markice za sve linije dok su studenti imali sistem mesečnih markica i pre toga. Đačke povlastice do uvođenja zonskog tarifnog sistema važile su isključivo za određene linije od kuće do škole i dve prigradske linije (po izboru) a pri ulasku u vozilo đak je kupovao "povlašćenu kartu" (najjeftinija karta) bez obzira koliko se vozi datom linijom. Ista situacija je bila i sa invalidskim kartama a pri uvođenju zonskog tariifnog sistema i zaposlenima su uvedene mesečne markice. Mislim da se stariji članovi ovog foruma sećaju svega toga :)
Јосиф Најман је након Шестоаприлског рата завршио у заробљеничком логору из кога успева да побегне, да би од 1942-1945 већи део времена провео у Швајцарској заједно са супругом Јулијом Најман.
Након рата се враћа у Београд и одмах се запошљава у архитектонском одсеку Комуналног одељења Извршног одбора Народног одбора (ИОНО) где врло брзо постаје шеф одсека и руководи израдом Генералног урбанистичког плана Београда 1950. године.
Јануара 1951. изненада умире.
Наиме, планови за зграду су постојали а објекат је завршен 1940. године изузев неколико стамбених зграда за раднике и помоћних зграда које су завршене током окупације.
Након савезничког бомбардовања и касније операција за ослобођење Београда, комплекс је претрпео незнатна оштећења која су након рата санирана.
Санацију и детаље је Најман тада могао да надгледа с обзиром на положај који је имао, тако да су наводи његове супруге о изведеним радовима који су се разликовали од пројекта (вероватно незнатно када говоримо о главној згради) мало претерани и наведени из неких других разлога.
Ради објективности некада жртвујете популарност али једно је писати са сентиментом а сасвим друго језиком чињеница.
Uz dopunu da se na navedenim fotografijama jasno može sagledati da do 1943. ili 1944. (a svakako posle 1942.) objekat markarnice nije mogao biti završen, već je "izidan" u meri u kojoj se i vidi na fotografijama.
Takođe, koliko je neko mogao da nadgleda ili ne dovršenje svog dela posle rata poprilično je spekulativno nagađanje, pa makar ta osoba bila (kao što je to bio Josif Najman) na čelu komunalnih i drugih građevinskih organizacija koje su se bavile obnovom porušenih zgrada. U priču se, takođe, upliće i saznanje o posleratnoj prenameni objekta u drugu namenu i svrhu.
Poznato je da su mnogi oštećeni objekti obnavljani - bilo u toku okupacije bilo posle rata - po projektima sasvim drugih lica koja su nam ostala nepoznata. U slučaju manjih stambenih zgrada, napomenuo sam više puta, to su bili pravi mali herojski poduhvati jer su predratne zgrade obnavljane identičnim materijalima i u identične oblike i forme kao što su bile i pre rata, u doba krajnje oskudice i siromaštva i u vreme kada nije moglo biti govora o armiji učenih zanatlija koje su izvele sve one sjajne predratne primere u doba do 1941.
Najzad, postojao je jedan broj objekata koji nisu dovršeni kako su zamišljeni ili autentično obnovljeni. Sve je ipak bilo na savesti arhitekata.
Dva primera su rečita: Dobrovićeva kritika Brašovanove obnove Starog dvora (koji je slavnog takmaca i konkuretna kritikovao što je kao vrsni poznavaoc stilova upotrebio stilsku dogradnju ka Aleksandrovoj ulici/Bulevaru.
Drugi je primer još značajniji jer svedoči o visokom nivou svesti stručne sredine - arhitekta koji je rekonstruisao Krsmanovićevu kuću (Protokol) na Terazijama doživeo je od strane kolega veliko "ribanje" što je postavio neautetničan ulazni portal u kovanom gvožđu koji je, iako stilski i, iako danas ne bode oči, za arhitekte od znanja materije predstavljao nepotrebnu i lošu intervenciju.
Lepo bi bilo da i danas postoje ovakvi stručni forumi i da oni imaju nekakvu izvršnu vlast. Barem bi Beograd tada bio van ruku nepismenih i samozvanih dunđera u čije je ruke dopao i koji su ga u dobroj meri upropastili pod firmom "obnove"...
I na kraju, vraćajući se na Markarnicu/Institut: konačan sud o nepoštovanju autorstva Najmanovog dela može se dati samo simultanim poređenjem oba projekta. Sa svoje strane izneo sam jedan delić priče koji je autentičan kao svedočenje osobe koja je bila vrlo bliska akteru izgradnje ove zgrade.
Kompletna istorije je, svakako, daleko složenija i, čini mi se, danas, jedino ispisiva na osnovu sačuvanih dokumenata, jer svedoka odavno - nema.
stima sve, samo gledas pogresnu fotku, ja sam komentarisao onu sa stanicom kod Hrama, koju je Varos kapija postavio uz ovu...al je mozda i ona iscezla, nisam proveravao, jer ima opet kurtzshlus na dve strane.
Dopuna- ima je na strani 3736.
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа.
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
Савршено ништа не знам о овом цртежу - чак се више не сећам од кога сам га добио. По легенди испод цртежа очигледно је да је из неке књиге, али које?
У дну цртежа види се и текст који би могао да гласи "дани уласка октобра 1944", мада сам другу и трећу реч текста претпоставио.
Ни наведене године не могу се јасно разазнати - да ли је прва година 1943. или 1945.?
Раније је било речи на форуму (да л' овом или оном) да су Немци издали наредбу да се сви Јевреји морају јавити у Пожарну команду на Ташмајдану... а кад би се јавили само би их спровели прекопута - у логор, а одатле у вечно непознато.
Не верујем да је логор коришћен и после ослобођења - ослободиоцима то није било потребно...
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, (...)
Не врата него прозора. Изнад сваког четвртастог прозора налазила се ручица (курбла) којом се покретна горња половина прозора отварала. На фотографијама које сам поставио јасно се види да се горњи део прозора отварао.
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, (...)
Не врата него прозора. Изнад сваког четвртастог прозора налазила се ручица (курбла) којом се покретна горња половина прозора отварала. На фотографијама које сам поставио јасно се види да се горњи део прозора отварао.
Poznat mi princip, ali se ni toga ne secam
Al se zato setih sad da je sredinom osamdesetih u prostoru za naziv linije iznad glava vozaca bio sistem dve rolne koje su se okretale malom kurblicom dok vozac ne namota do naziva i broja zeljene linije.
Можда ће ово утицати да наш Баук запева корачнице:
http://www.youtube.com/watch?v=smVocX90_vw
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа.
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
Савршено ништа не знам о овом цртежу - чак се више не сећам од кога сам га добио. По легенди испод цртежа очигледно је да је из неке књиге, али које?
У дну цртежа види се и текст који би могао да гласи "дани уласка октобра 1944", мада сам другу и трећу реч текста претпоставио.
Ни наведене године не могу се јасно разазнати - да ли је прва година 1943. или 1945.?
Раније је било речи на форуму (да л' овом или оном) да су Немци издали наредбу да се сви Јевреји морају јавити у Пожарну команду на Ташмајдану... а кад би се јавили само би их спровели прекопута - у логор, а одатле у вечно непознато.
Не верујем да је логор коришћен и после ослобођења - ослободиоцима то није било потребно...
Колико ја видим изнад ћириличног натписа Београд 1943-52 налази се и латинични натпис у два реда на немачком на коме пише
"Концентрациони логор
ратни заробљеници"
Највероватније је овде био и ратни и послератни логор, с обзиром на натпис и на године 1943-у и 1952-у. Те године су последњи транспорти немачких ратних заробљеника из Југославије враћени у Немачку.
За ово ми се чини да је код Храма, оно и данас прометно стајалиште. Које године су дизајниране ове табле? Имамо ли неке боље слике?
Ja se odlično sećam belgijanaca sa betonskim podom i prozorima koji su se otvarali na ručku. Da bi se prozor otvorio trebalo je malo više "kurblati" bez obzira što visina otvora nije bila velika. Bila je, čini mi se, ručka na vratima da bi se vrata mehanički otvarala u slučaju potrebe, trzajem. Sećam se i pulta za kojim je sedeo kočničar. Ubrzanje i kočenje je ostvarivano nožnim pedalama. Na pultu su bila dva-tri reda uredno "složenih" prekidača karakterističnog oblika kao i kontrolnih okruglih lampica. Sedišta za putnike su bila niska ali udobna, debelo tapacirana.
Stajališne table koje se vide na snimku osmišljene su prvom polovinom ili sredinom 1970-ih kada je osmišljen nov, zonski tarifni sistem a Gradsko Saobraćajno Preduzeće (GSP) promenilo ime u Gradsko Saobraćajno Beograd (GSB). Novim tarifnim sistemom celo uže područje grada je podeljeno (prvobitno) na tri zone, I zona je bila praktično "krug dvojke" tako da se po tarifi jedne zone vozilo iz centra do Karađorđevog parka a sa periferije do Slavije. Bilo je nekoliko takvih "preklapanja" odnosno "neutralnih" zona. Učenici srednjih škola su tada prvi put dobili markice za sve linije dok su studenti imali sistem mesečnih markica i pre toga. Đačke povlastice do uvođenja zonskog tarifnog sistema važile su isključivo za određene linije od kuće do škole i dve prigradske linije (po izboru) a pri ulasku u vozilo đak je kupovao "povlašćenu kartu" (najjeftinija karta) bez obzira koliko se vozi datom linijom. Ista situacija je bila i sa invalidskim kartama a pri uvođenju zonskog tariifnog sistema i zaposlenima su uvedene mesečne markice. Mislim da se stariji članovi ovog foruma sećaju svega toga :)
Јосиф Најман је након Шестоаприлског рата завршио у заробљеничком логору из кога успева да побегне, да би од 1942-1945 већи део времена провео у Швајцарској заједно са супругом Јулијом Најман.
Након рата се враћа у Београд и одмах се запошљава у архитектонском одсеку Комуналног одељења Извршног одбора Народног одбора (ИОНО) где врло брзо постаје шеф одсека и руководи израдом Генералног урбанистичког плана Београда 1950. године.
Јануара 1951. изненада умире.
Наиме, планови за зграду су постојали а објекат је завршен 1940. године изузев неколико стамбених зграда за раднике и помоћних зграда које су завршене током окупације.
Након савезничког бомбардовања и касније операција за ослобођење Београда, комплекс је претрпео незнатна оштећења која су након рата санирана.
Санацију и детаље је Најман тада могао да надгледа с обзиром на положај који је имао, тако да су наводи његове супруге о изведеним радовима који су се разликовали од пројекта (вероватно незнатно када говоримо о главној згради) мало претерани и наведени из неких других разлога.
Ради објективности некада жртвујете популарност али једно је писати са сентиментом а сасвим друго језиком чињеница.
Uz dopunu da se na navedenim fotografijama jasno može sagledati da do 1943. ili 1944. (a svakako posle 1942.) objekat markarnice nije mogao biti završen, već je "izidan" u meri u kojoj se i vidi na fotografijama.
Takođe, koliko je neko mogao da nadgleda ili ne dovršenje svog dela posle rata poprilično je spekulativno nagađanje, pa makar ta osoba bila (kao što je to bio Josif Najman) na čelu komunalnih i drugih građevinskih organizacija koje su se bavile obnovom porušenih zgrada. U priču se, takođe, upliće i saznanje o posleratnoj prenameni objekta u drugu namenu i svrhu.
Poznato je da su mnogi oštećeni objekti obnavljani - bilo u toku okupacije bilo posle rata - po projektima sasvim drugih lica koja su nam ostala nepoznata. U slučaju manjih stambenih zgrada, napomenuo sam više puta, to su bili pravi mali herojski poduhvati jer su predratne zgrade obnavljane identičnim materijalima i u identične oblike i forme kao što su bile i pre rata, u doba krajnje oskudice i siromaštva i u vreme kada nije moglo biti govora o armiji učenih zanatlija koje su izvele sve one sjajne predratne primere u doba do 1941.
Najzad, postojao je jedan broj objekata koji nisu dovršeni kako su zamišljeni ili autentično obnovljeni. Sve je ipak bilo na savesti arhitekata.
Dva primera su rečita: Dobrovićeva kritika Brašovanove obnove Starog dvora (koji je slavnog takmaca i konkuretna kritikovao što je kao vrsni poznavaoc stilova upotrebio stilsku dogradnju ka Aleksandrovoj ulici/Bulevaru.
Drugi je primer još značajniji jer svedoči o visokom nivou svesti stručne sredine - arhitekta koji je rekonstruisao Krsmanovićevu kuću (Protokol) na Terazijama doživeo je od strane kolega veliko "ribanje" što je postavio neautetničan ulazni portal u kovanom gvožđu koji je, iako stilski i, iako danas ne bode oči, za arhitekte od znanja materije predstavljao nepotrebnu i lošu intervenciju.
Lepo bi bilo da i danas postoje ovakvi stručni forumi i da oni imaju nekakvu izvršnu vlast. Barem bi Beograd tada bio van ruku nepismenih i samozvanih dunđera u čije je ruke dopao i koji su ga u dobroj meri upropastili pod firmom "obnove"...
I na kraju, vraćajući se na Markarnicu/Institut: konačan sud o nepoštovanju autorstva Najmanovog dela može se dati samo simultanim poređenjem oba projekta. Sa svoje strane izneo sam jedan delić priče koji je autentičan kao svedočenje osobe koja je bila vrlo bliska akteru izgradnje ove zgrade.
Kompletna istorije je, svakako, daleko složenija i, čini mi se, danas, jedino ispisiva na osnovu sačuvanih dokumenata, jer svedoka odavno - nema.