Da, u pitanju je kompleks zgrada Državne markarnice koje su započete pred rat po projektu arhitekte Josifa Najmana. Najmanova supruga, književnica Julija Najman napomenula je u jednom od svojih sećanja da su fasade građevina (i sam kompleks koji se sastojao od glavne zgrade, stambenih zgrada za radnike, kotlarnice i ostalih) rađene dok je njen suprug bio u zarobljeništvu (tj. u toku okupacije, bez njegovog neposrednog nadzora, tako da je sama gradnja završena drugačije od onoga što je on zamislio).
Да, као што сам и рекао...
bauk baukampf је написао/ла:
Данашње здање Института за испитивање материјала (ИМС) преко пута Сајма, на раскрсници са Руском улицом.
У првом плану се види и део улице Виктора Игоа а сликано је из дворишта куће у Жанке Стокић.
Јосиф Најман је након Шестоаприлског рата завршио у заробљеничком логору из кога успева да побегне, да би од 1942-1945 већи део времена провео у Швајцарској заједно са супругом Јулијом Најман.
Након рата се враћа у Београд и одмах се запошљава у архитектонском одсеку Комуналног одељења Извршног одбора Народног одбора (ИОНО) где врло брзо постаје шеф одсека и руководи израдом Генералног урбанистичког плана Београда 1950. године.
Јануара 1951. изненада умире.
Наиме, планови за зграду су постојали а објекат је завршен 1940. године изузев неколико стамбених зграда за раднике и помоћних зграда које су завршене током окупације.
Након савезничког бомбардовања и касније операција за ослобођење Београда, комплекс је претрпео незнатна оштећења која су након рата санирана.
Санацију и детаље је Најман тада могао да надгледа с обзиром на положај који је имао, тако да су наводи његове супруге о изведеним радовима који су се разликовали од пројекта (вероватно незнатно када говоримо о главној згради) мало претерани и наведени из неких других разлога.
Ради објективности некада жртвујете популарност али једно је писати са сентиментом а сасвим друго језиком чињеница.
То није разлог да некада сви седнемо за карирани столњак, без обзира да ли смо о Београду бринули увек и нове власти доживљавали као нешто страно Београду или почели да бринемо о њему у неким познијим годинама када су праве вредности потакнуте грижом савести закуцале на врата.
На нама је да их отворимо и не осуђујемо оне који праве компромисе јер не знамо каква их је мука на то натерала.
Ево фотографије једне свадбе у Београду, ту негде око 1970. Сигуран сам да ће неко погодити и где тачно...
Rekao bih da je u pitanju Bulbulder, crkva Svetog Lazara, sad da se setim kako se zove ulica nema sanse, mislim da je i ime menjano...a ova ulica u T na koju ova izlazi je bese Cegarska, ide od Dimitrijale do bivse Baje Sekulica, sad ne znam ime.
AUTODEMANTI!
GRESKAAAAAAAAAA!! Odma video.... Kajmakcalanska, Crkva pokrova Bogorodice slikano sa coska od Pop Stojanove! Al priznajte da ima veze i ono prvo! Samo bi iza crkve falila jedna ilica na levo.
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа?
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
То није разлог да некада сви седнемо за карирани столњак, (...)
Одлична идеја!
Само још да се договоримо када и где?
Ех, Изногуде, у мом случају је немогуће да ме пар ћевапа и пиво натерају да цвркућем по такту партизанских корачница :wink:
Шала, потребна је критична маса и договор важи...
Takodje sam crkao da opisem tramvaj belgijanac koji mozemo videti na ovoj fotki, koji me podsecao na vagon voza, sa staklima na sofersajbni ugnutim na unutra, ali su me ljudi bledo gledali, kao da opisujem Enterprise na ulicama Bg. I to oni koji bi po godinama i beogradskom stazu morali da se secaju.
А ми, који смо се возили Белгијанцима, памтимо и онај прозор који се отварао помоћу ручице - као у колима...
Сећам се и једне саобраћајке на кружном току код Аутокоманде - на самом уласку у Војводе Степе, када је један Белгијанац ударио у камион-мешалицу Татра. Старији посетиоци сајта добро знају да су Татре имале каросерију као тенк, али ни Белгијанац није био слабији, напротив. На трамвају само се поломио предњи десни мигавац и фарба је била огребана, а возача из Татре вадили су ватрогасци помоћу моторне тестере...
Иначе, Белгијанци су имали под од бетона дебелог безмало пола метра. Кад су расходовани, у Градксом саобраћајном били су шокирани кад су видели да на доњем построју од челика нема ни најмањег трага корозије... Један Белгијанац продат је Белгијанцима, а задњи преостали трамвај тог типа код нас, како сам чуо, изгорео је у пожару депоа Музеја ГСП-а.
Smem da kazem da sam se i ja vozio belgijancima, ne mozda u dugom stazu, al ih se svakako dobro secam. Secam ih se cak u periodu pre nego sto je na ovoj fotki kod hrama. Belgijanac na fotki kod hrama je sa pantografom umesto sa trolom. To znaci da je fotka napravljena u periodu pocetka 80-ih kada su stigli prvi CKD-KT4 tramvaji i kada su poceli da ostale tramvaje polako prefarbavaju u crveno, kao i da im klasicnu mono trolu menjaju pantografima kakvi su bili na CKD.
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, ali se zato vrlo zivo secam malog pulta za konduktera koji se nalazio kod zadnjih vrata, ne samo u belgijancima, vec i u ostalim starijim modelima tramvaja.
Takodje se zahvaljujem na fotki "triescetvorki" u Zorinoj, i da dopunim precizno da je fotka uradjena sa terase na prvom spratu u broju 6.
Тражећи једно, нашао сам друго - две фотографије после бомбардовања Београда за које појма немам одакле ми:
Da, u pitanju je kompleks zgrada Državne markarnice koje su započete pred rat po projektu arhitekte Josifa Najmana. Najmanova supruga, književnica Julija Najman napomenula je u jednom od svojih sećanja da su fasade građevina (i sam kompleks koji se sastojao od glavne zgrade, stambenih zgrada za radnike, kotlarnice i ostalih) rađene dok je njen suprug bio u zarobljeništvu (tj. u toku okupacije, bez njegovog neposrednog nadzora, tako da je sama gradnja završena drugačije od onoga što je on zamislio).
Да, као што сам и рекао...
Данашње здање Института за испитивање материјала (ИМС) преко пута Сајма, на раскрсници са Руском улицом.
У првом плану се види и део улице Виктора Игоа а сликано је из дворишта куће у Жанке Стокић.
Јосиф Најман је након Шестоаприлског рата завршио у заробљеничком логору из кога успева да побегне, да би од 1942-1945 већи део времена провео у Швајцарској заједно са супругом Јулијом Најман.
Након рата се враћа у Београд и одмах се запошљава у архитектонском одсеку Комуналног одељења Извршног одбора Народног одбора (ИОНО) где врло брзо постаје шеф одсека и руководи израдом Генералног урбанистичког плана Београда 1950. године.
Јануара 1951. изненада умире.
Наиме, планови за зграду су постојали а објекат је завршен 1940. године изузев неколико стамбених зграда за раднике и помоћних зграда које су завршене током окупације.
Након савезничког бомбардовања и касније операција за ослобођење Београда, комплекс је претрпео незнатна оштећења која су након рата санирана.
Санацију и детаље је Најман тада могао да надгледа с обзиром на положај који је имао, тако да су наводи његове супруге о изведеним радовима који су се разликовали од пројекта (вероватно незнатно када говоримо о главној згради) мало претерани и наведени из неких других разлога.
Ради објективности некада жртвујете популарност али једно је писати са сентиментом а сасвим друго језиком чињеница.
То није разлог да некада сви седнемо за карирани столњак, без обзира да ли смо о Београду бринули увек и нове власти доживљавали као нешто страно Београду или почели да бринемо о њему у неким познијим годинама када су праве вредности потакнуте грижом савести закуцале на врата.
На нама је да их отворимо и не осуђујемо оне који праве компромисе јер не знамо каква их је мука на то натерала.
То није разлог да некада сви седнемо за карирани столњак, (...)
Одлична идеја!
Само још да се договоримо када и где?
Rekao bih da je u pitanju Bulbulder, crkva Svetog Lazara, sad da se setim kako se zove ulica nema sanse, mislim da je i ime menjano...a ova ulica u T na koju ova izlazi je bese Cegarska, ide od Dimitrijale do bivse Baje Sekulica, sad ne znam ime.
AUTODEMANTI!
GRESKAAAAAAAAAA!! Odma video.... Kajmakcalanska, Crkva pokrova Bogorodice slikano sa coska od Pop Stojanove! Al priznajte da ima veze i ono prvo! Samo bi iza crkve falila jedna ilica na levo.
Још једна фотографија која је ко зна одакле испливала...
На снимку види се Ерпорт Сити, али десно је задњи сачувани хангар Старог аеродрома:
Успео сам да пронађем цртеж логора наспрам Пожарне команде на Ташмајдану који сам обећао ММиловану још кад-икад. Истина, чини ми се да ју је већ поставила Звездарка, али не мари да се понови - да се зло не би заборавило и поновило:
Да, то је тај цртеж.
Да ли имате неке ближе податке о настанку овог цртежа?
У десном доњем углу видимо име Саша Николић за које претпостављам да је ауторово.
Десно имамо натпис код кога се разазнају речи: Koncentracioni logor - Kriges...lager, Београд 1943-52.
Да ли ово значи да је реч о заробљеничком логору који је био у функцији нових власти и после рата?
То није разлог да некада сви седнемо за карирани столњак, (...)
Одлична идеја!
Само још да се договоримо када и где?
Ех, Изногуде, у мом случају је немогуће да ме пар ћевапа и пиво натерају да цвркућем по такту партизанских корачница :wink:
Шала, потребна је критична маса и договор важи...
Ово је у Булевару, иза трамваја и платана (колики су само!) је Правни факултет.
Хммм... Изгледа да овде нешто не штима... Кад сам малочас писао о Белгијанцима, мислио сам на овај трамвај:
Takodje sam crkao da opisem tramvaj belgijanac koji mozemo videti na ovoj fotki, koji me podsecao na vagon voza, sa staklima na sofersajbni ugnutim na unutra, ali su me ljudi bledo gledali, kao da opisujem Enterprise na ulicama Bg. I to oni koji bi po godinama i beogradskom stazu morali da se secaju.
А ми, који смо се возили Белгијанцима, памтимо и онај прозор који се отварао помоћу ручице - као у колима...
Сећам се и једне саобраћајке на кружном току код Аутокоманде - на самом уласку у Војводе Степе, када је један Белгијанац ударио у камион-мешалицу Татра. Старији посетиоци сајта добро знају да су Татре имале каросерију као тенк, али ни Белгијанац није био слабији, напротив. На трамвају само се поломио предњи десни мигавац и фарба је била огребана, а возача из Татре вадили су ватрогасци помоћу моторне тестере...
Иначе, Белгијанци су имали под од бетона дебелог безмало пола метра. Кад су расходовани, у Градксом саобраћајном били су шокирани кад су видели да на доњем построју од челика нема ни најмањег трага корозије... Један Белгијанац продат је Белгијанцима, а задњи преостали трамвај тог типа код нас, како сам чуо, изгорео је у пожару депоа Музеја ГСП-а.
Smem da kazem da sam se i ja vozio belgijancima, ne mozda u dugom stazu, al ih se svakako dobro secam. Secam ih se cak u periodu pre nego sto je na ovoj fotki kod hrama. Belgijanac na fotki kod hrama je sa pantografom umesto sa trolom. To znaci da je fotka napravljena u periodu pocetka 80-ih kada su stigli prvi CKD-KT4 tramvaji i kada su poceli da ostale tramvaje polako prefarbavaju u crveno, kao i da im klasicnu mono trolu menjaju pantografima kakvi su bili na CKD.
Detalja otvaranja vrata sa rucicom se iskreno ne secam, ali se zato vrlo zivo secam malog pulta za konduktera koji se nalazio kod zadnjih vrata, ne samo u belgijancima, vec i u ostalim starijim modelima tramvaja.
Takodje se zahvaljujem na fotki "triescetvorki" u Zorinoj, i da dopunim precizno da je fotka uradjena sa terase na prvom spratu u broju 6.