Veoma me se doima, pa i porazava me, "analiza", ovog Buk-og priloga prizemnih objekata koji bili su na mestu danasnjeg Inst za patologiju Med. fakulteta u BG.
Zgrada Instituta i danas, naravno, postoji a postoji i ova ograda u prvom planu (gornja slika) koja ga deli od Infektivne klinike Med. fakulteta ( videli smo i ranije tu vrlo karakteristicnu ogradu i sa Rusima u Beogradu 1944g. a i bez njih, itd.).
Ali ( paz'te sad! ), postavicu ovih dana (ako me ambulatorno-difuzibilni Buk ne pretekne jer trenutno imam neka preca posla) sliku 'kucica' (u kojima i dan-danji zive privatna lica - cak gaje i baste s raznovrsnim povrcem kao da zive, doz'vol'cete, u Prokuplju a ne u BG) a koje se nahode nesto ( ~ 20m) nize od Inst. za patologiju. Atomisti foto-morfologije mozda utvrde da su ti objekti u stvari samo "dozidani" objekti koje nam pokazuje Buk "na mestu iste zgrade" a koji bi trebalo da su davno nestali zidanjem Instituta. Te danas skromne kucice mozda predstavljaju obstojanje "prethodnih objekata на месту исте зграде" ( Buk ) ali u malo dozidano-izmenjenom obliku. Trebalo bi to ipak da ekspertizuje Buk a ne ja. Il' da cekamo da padne sneg da naglasi obrise? g.
Панорама из друге половине тридесетих. Институт је лево на слици.
Виде се два објекта испод Института, али то није оно што се види на горњој слици. Слика са "баракама" које су претходиле Институту је преузета из Београдских општинских новина објављених 1930. године.
Knjaz Miloš je imao običaj da se izruguje i da ljudima iz svog okruženja daje pomalo uvredljive nadimake. Svog sekretara Živanovića zvao je Iguman, Dumbu, grčkog trgovca u Beču "Kadija", Anastasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa, "Molerčić".
Pitanje glasi: Koji nadimak je Miloš nadenuo Vuku Karadžiću.
RATOMIR BOGOJEVIĆ, Beograd arhitekte Ratomira Bogojevića (1912 – 1962), autor izložbe i knjige Bojan Kovačević
Izložba Beograd arhitekte Ratomira Bogojevića (1912 - 1968), autora Bojana Kovačevića, predstavilja ovog uglednog i pomalo zaboravljenog graditelja našeg grada kroz dva njegova kapitalna objekta - Dom štampe, na uglu ulice Kneza Mihaila i Trga republike, zgrade u kojoj je od 1961. smešten i Kulturni Centar Beograda i zgrade Odeon, na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša, kao i privatne vile u Višegradskoj, i nekoliko nerealizovanih projekata od kojih je svakako najpoznatiji prvonagrađeni za Muzej grada Beograda na konkursu iz 1953. godine. Pored originalnih arhitektonskih planova i mnoštva fotografija građevina u različitim fazama, na postavci su predstavljeni i lični predmeti iz arhitektonskog biroa Ratomira Bogojevića, fotografije iz porodičnog albuma, njegove knjige. Tokom trajanja izložbe biće predstavljena knjiga Esej o arhitekti Ratomiru Bogojeviću, koju je napisao arhitekta i kritičar arhitekture Bojan Kovačević, a suizdavači su Kulturni centar Beograda i Službeni glasnik. U okviru pratećeg programa biće organizovani brojni razgovori na teme zaštite arhitektonske baštine i proučavanja arhitektonskih vrednosti kao strategiji kulturne politike, problemu devastacije objekta, dizajnu javnog prostora, istoriji mesta na kome je 1958. sagrađen Dom štampe, stručna vođenja kroz izložbu i objekat, projekcije video materijala i tv filmova, ...
У процепу између зграда у Влајковићевој, Лоле Рибара и Хиландарској улици--зелена површина. Станари оближње три зграде лети овде седе сваког поподнева; неки понесу џезву са кафом и шећер " у коцке"; други донесу шољице и сместе се на столице и пањеве. Воде дуге, комшијске разговоре. Једним оком пазе шта раде деца. Често се послуже и кифлицама, гурабијама или симиткама, све у зависности која је домаћица шта спремила. "Атеље" још није био изграђен на плацу сестара Наумовић- Шећеровић.
А пре подне је овде и Баненце. Он више није дете, а седи са децом. Рођен је 1943. године и нико не зна ко му је отац. Његова мама, тетка Јела, стиди се што је Баненце оболео још као беба. Непрекидно његово стање правда тиме што га отац није желео. Иако је цела фамилија одбацила тетка Јелу због овог њеног "копилчета", Баненце је растао уз мајчину потпуну преданост. Између два стана која ће да поспреми, тетка Јела сврати кући, и из стана у приземљу довезе сина у двориште. Не треба да брине- на Баненцета ће пазити нека "дежурна" мама, све до послеподне.
Тетка Јела нема много пријатеља, јер од невоље се сви склањају. Она због тога није огорчена. Понекад само изговори "Е, од чега бежали- то вас стигло"...Храбро подноси своју судбину и труди се да Баненце има све што му је потребно. Тетка Јела спрема туђе станове и пегла " по кућама" .Она и не сања да ће, једном, у Београду моћи да се купе пелене за одрасле, па сваке вечери, лети или зими, на конопац у дворишту разапиње расцепљене, дуге комаде чаршава од којих прави траке, па их слаже у "пелене". Свакога дана она опере и искува један велики лонац ових дугих трака...
Поред Баненцета се, на ћебету, играју Драган и Снежана. Играју " фудбал- ексербол" и свађају се, а Баненце се смеје, од срца. Изнели су га из колица и сада он рукама дотиче свежу траву и ћебе испод себе. Иако су му ноге згрчене од прележане дечје пaрализе, а око врата му виси окачена портикла јер "фајта" све око себе док покушава да прича, он ужива у друштву ове млађе деце, која га прихватају и за коју је Баненце само један комшија, као и сваки други. Његови вршњаци се у пролазима цмачу са девојкама, или играју "на мале голиће" у парку у Косовској, а он седи на трави и радује се животу.
Ову сцену је отргао од заборава један тата из Косовске, 30, јула 1962. године.
У процепу између зграда у Влајковићевој, Лоле Рибара и Хиландарској улици--зелена површина. Станари оближње три зграде лети овде седе сваког поподнева; неки понесу џезву са кафом и шећер " у коцке"; други донесу шољице и сместе се на столице и пањеве. Воде дуге, комшијске разговоре. Једним оком пазе шта раде деца. Често се послуже и кифлицама, гурабијама или симиткама, све у зависности која је домаћица шта спремила. "Атеље" још није био изграђен на плацу сестара Наумовић- Шећеровић.
А пре подне је овде и Баненце. Он више није дете, а седи са децом. Рођен је 1943. године и нико не зна ко му је отац. Његова мама, тетка Јела, стиди се што је Баненце оболео још као беба. Непрекидно његово стање правда тиме што га отац није желео. Иако је цела фамилија одбацила тетка Јелу због овог њеног "копилчета", Баненце је растао уз мајчину потпуну преданост. Између два стана која ће да поспреми, тетка Јела сврати кући, и из стана у приземљу довезе сина у двориште. Не треба да брине- на Баненцета ће пазити нека "дежурна" мама, све до послеподне.
Тетка Јела нема много пријатеља, јер од невоље се сви склањају. Она због тога није огорчена. Понекад само изговори "Е, од чега бежали- то вас стигло"...Храбро подноси своју судбину и труди се да Баненце има све што му је потребно. Тетка Јела спрема туђе станове и пегла " по кућама" .Она и не сања да ће, једном, у Београду моћи да се купе пелене за одрасле, па сваке вечери, лети или зими, на конопац у дворишту разапиње расцепљене, дуге комаде чаршава од којих прави траке, па их слаже у "пелене". Свакога дана она опере и искува један велики лонац ових дугих трака...
Поред Баненцета се, на ћебету, играју Драган и Снежана. Играју " фудбал- ексербол" и свађају се, а Баненце се смеје, од срца. Изнели су га из колица и сада он рукама дотиче свежу траву и ћебе испод себе. Иако су му ноге згрчене од прележане дечје пaрализе, а око врата му виси окачена портикла јер "фајта" све око себе док покушава да прича, он ужива у друштву ове млађе деце, која га прихватају и за коју је Баненце само један комшија, као и сваки други. Његови вршњаци се у пролазима цмачу са девојкама, или играју "на мале голиће" у парку у Косовској, а он седи на трави и радује се животу.
Ову сцену је отргао од заборава један тата из Косовске, 30, јула 1962. године.
E, uvazena Vesnice, bas natera suze na moje izraubovane hipermetropne oci - svaka ti cast na ovom silovitom prilogu koji, za razliku od mnogih arhitektonsko-plasticnih priloga "radi dokazivanja" ( mada i oni osetno nose sopstvenu 'spiritualnost' graditeljstva ), ima vise vracarsko-palilulstva ( Vlajkoviceva-Lole Ribara- Hilandarska [ u kojoj sam i rodjen na # 23] ), srpstva pa i kosmopolitske dusevnosti nego svi tvoji ( a i bilo ciji - sem mozda priloga o stranim med. misijama u SRB ) prethodni amigdalni prilozi do sada (exp2). Poznata lokacija, bolesni Banence (s portiklicom i karakteristicnim grcem sardonicnog trizmusa kao posledica grubih manipulacija pri porodjaju majke) i njegovi mentalni vrsnjaci deca, svakako ce dirnuti i uvazene hiper-eksperte Foruma. Jer ovaj Forum mnogi prate ne samo zbog njegove puke egzaktnosti (na cast im) vec i zbog likova sa fotografija koji nisu hteli da odbiju da zive, koji bili su smeli u uzbudjenjima bez laznih saga podstaknutih pravdanjima - koji nisu bili persone. Tastina, umiruca od stida, prava na svoj zivot odricala se lako ( ali ne i na svoj dom ). Vascelo doba je zurno pristizalo ali s podmladjujucim kupanjima, tocenjem u tenucima. Apsorbovani sanjarenjima, psovali jesu i Boga Licno. Ali bez velike brige - posto bili su zivotoljupci, ergo i smrtoljupci bili su. Nije ih skrhao zivot, vec gordost. Prava ljubav bas ne voli lepotu, cesto aljkava je i javasna, sto vidi se na sve strane (ne samo na ovoj fotki). Gde ljubavi prave nema, sve je "pod konac". Ali ljubav ova beogradska, posvecena, koja skriva se pod velom grubog izrugivanja i poluozbiljnog omalovazavanja, ljubav je koja ne pravi razliku od sunceve svetlosti i prasine u njoj. Gledam ovu tvoju fotku a mislim i na srpske junake i ustanike u nasoj burnoj istoriji koji nam sada deluju nekako strano a s kojima danas nas zblizava najvise pesma i alkohol. Ova fotka je metafora cuvstva, slika je nekadasnjeg novog preporoda.
Овај Мишић никако да ме остави на миру.
Veoma me se doima, pa i porazava me, "analiza", ovog Buk-og priloga prizemnih objekata koji bili su na mestu danasnjeg Inst za patologiju Med. fakulteta u BG.
Zgrada Instituta i danas, naravno, postoji a postoji i ova ograda u prvom planu (gornja slika) koja ga deli od Infektivne klinike Med. fakulteta ( videli smo i ranije tu vrlo karakteristicnu ogradu i sa Rusima u Beogradu 1944g. a i bez njih, itd.).
Ali ( paz'te sad! ), postavicu ovih dana (ako me ambulatorno-difuzibilni Buk ne pretekne jer trenutno imam neka preca posla) sliku 'kucica' (u kojima i dan-danji zive privatna lica - cak gaje i baste s raznovrsnim povrcem kao da zive, doz'vol'cete, u Prokuplju a ne u BG) a koje se nahode nesto ( ~ 20m) nize od Inst. za patologiju. Atomisti foto-morfologije mozda utvrde da su ti objekti u stvari samo "dozidani" objekti koje nam pokazuje Buk "na mestu iste zgrade" a koji bi trebalo da su davno nestali zidanjem Instituta. Te danas skromne kucice mozda predstavljaju obstojanje "prethodnih objekata на месту исте зграде" ( Buk ) ali u malo dozidano-izmenjenom obliku. Trebalo bi to ipak da ekspertizuje Buk a ne ja. Il' da cekamo da padne sneg da naglasi obrise? g.
Виде се два објекта испод Института, али то није оно што се види на горњој слици. Слика са "баракама" које су претходиле Институту је преузета из Београдских општинских новина објављених 1930. године.
Pitanje glasi: Koji nadimak je Miloš nadenuo Vuku Karadžiću.
http://www.kcb.org.rs/OProgramima/Likovniprogram/LikovniNajave/tabid/1086/AnnID/2053/language/sr-Latn-CS/Default.aspx
RATOMIR BOGOJEVIĆ, Beograd arhitekte Ratomira Bogojevića (1912 – 1962), autor izložbe i knjige Bojan Kovačević
Izložba Beograd arhitekte Ratomira Bogojevića (1912 - 1968), autora Bojana Kovačevića, predstavilja ovog uglednog i pomalo zaboravljenog graditelja našeg grada kroz dva njegova kapitalna objekta - Dom štampe, na uglu ulice Kneza Mihaila i Trga republike, zgrade u kojoj je od 1961. smešten i Kulturni Centar Beograda i zgrade Odeon, na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša, kao i privatne vile u Višegradskoj, i nekoliko nerealizovanih projekata od kojih je svakako najpoznatiji prvonagrađeni za Muzej grada Beograda na konkursu iz 1953. godine. Pored originalnih arhitektonskih planova i mnoštva fotografija građevina u različitim fazama, na postavci su predstavljeni i lični predmeti iz arhitektonskog biroa Ratomira Bogojevića, fotografije iz porodičnog albuma, njegove knjige. Tokom trajanja izložbe biće predstavljena knjiga Esej o arhitekti Ratomiru Bogojeviću, koju je napisao arhitekta i kritičar arhitekture Bojan Kovačević, a suizdavači su Kulturni centar Beograda i Službeni glasnik. U okviru pratećeg programa biće organizovani brojni razgovori na teme zaštite arhitektonske baštine i proučavanja arhitektonskih vrednosti kao strategiji kulturne politike, problemu devastacije objekta, dizajnu javnog prostora, istoriji mesta na kome je 1958. sagrađen Dom štampe, stručna vođenja kroz izložbu i objekat, projekcije video materijala i tv filmova, ...
А пре подне је овде и Баненце. Он више није дете, а седи са децом. Рођен је 1943. године и нико не зна ко му је отац. Његова мама, тетка Јела, стиди се што је Баненце оболео још као беба. Непрекидно његово стање правда тиме што га отац није желео. Иако је цела фамилија одбацила тетка Јелу због овог њеног "копилчета", Баненце је растао уз мајчину потпуну преданост. Између два стана која ће да поспреми, тетка Јела сврати кући, и из стана у приземљу довезе сина у двориште. Не треба да брине- на Баненцета ће пазити нека "дежурна" мама, све до послеподне.
Тетка Јела нема много пријатеља, јер од невоље се сви склањају. Она због тога није огорчена. Понекад само изговори "Е, од чега бежали- то вас стигло"...Храбро подноси своју судбину и труди се да Баненце има све што му је потребно. Тетка Јела спрема туђе станове и пегла " по кућама" .Она и не сања да ће, једном, у Београду моћи да се купе пелене за одрасле, па сваке вечери, лети или зими, на конопац у дворишту разапиње расцепљене, дуге комаде чаршава од којих прави траке, па их слаже у "пелене". Свакога дана она опере и искува један велики лонац ових дугих трака...
Поред Баненцета се, на ћебету, играју Драган и Снежана. Играју " фудбал- ексербол" и свађају се, а Баненце се смеје, од срца. Изнели су га из колица и сада он рукама дотиче свежу траву и ћебе испод себе. Иако су му ноге згрчене од прележане дечје пaрализе, а око врата му виси окачена портикла јер "фајта" све око себе док покушава да прича, он ужива у друштву ове млађе деце, која га прихватају и за коју је Баненце само један комшија, као и сваки други. Његови вршњаци се у пролазима цмачу са девојкама, или играју "на мале голиће" у парку у Косовској, а он седи на трави и радује се животу.
Ову сцену је отргао од заборава један тата из Косовске, 30, јула 1962. године.
А пре подне је овде и Баненце. Он више није дете, а седи са децом. Рођен је 1943. године и нико не зна ко му је отац. Његова мама, тетка Јела, стиди се што је Баненце оболео још као беба. Непрекидно његово стање правда тиме што га отац није желео. Иако је цела фамилија одбацила тетка Јелу због овог њеног "копилчета", Баненце је растао уз мајчину потпуну преданост. Између два стана која ће да поспреми, тетка Јела сврати кући, и из стана у приземљу довезе сина у двориште. Не треба да брине- на Баненцета ће пазити нека "дежурна" мама, све до послеподне.
Тетка Јела нема много пријатеља, јер од невоље се сви склањају. Она због тога није огорчена. Понекад само изговори "Е, од чега бежали- то вас стигло"...Храбро подноси своју судбину и труди се да Баненце има све што му је потребно. Тетка Јела спрема туђе станове и пегла " по кућама" .Она и не сања да ће, једном, у Београду моћи да се купе пелене за одрасле, па сваке вечери, лети или зими, на конопац у дворишту разапиње расцепљене, дуге комаде чаршава од којих прави траке, па их слаже у "пелене". Свакога дана она опере и искува један велики лонац ових дугих трака...
Поред Баненцета се, на ћебету, играју Драган и Снежана. Играју " фудбал- ексербол" и свађају се, а Баненце се смеје, од срца. Изнели су га из колица и сада он рукама дотиче свежу траву и ћебе испод себе. Иако су му ноге згрчене од прележане дечје пaрализе, а око врата му виси окачена портикла јер "фајта" све око себе док покушава да прича, он ужива у друштву ове млађе деце, која га прихватају и за коју је Баненце само један комшија, као и сваки други. Његови вршњаци се у пролазима цмачу са девојкама, или играју "на мале голиће" у парку у Косовској, а он седи на трави и радује се животу.
Ову сцену је отргао од заборава један тата из Косовске, 30, јула 1962. године.
E, uvazena Vesnice, bas natera suze na moje izraubovane hipermetropne oci - svaka ti cast na ovom silovitom prilogu koji, za razliku od mnogih arhitektonsko-plasticnih priloga "radi dokazivanja" ( mada i oni osetno nose sopstvenu 'spiritualnost' graditeljstva ), ima vise vracarsko-palilulstva ( Vlajkoviceva-Lole Ribara- Hilandarska [ u kojoj sam i rodjen na # 23] ), srpstva pa i kosmopolitske dusevnosti nego svi tvoji ( a i bilo ciji - sem mozda priloga o stranim med. misijama u SRB ) prethodni amigdalni prilozi do sada (exp2). Poznata lokacija, bolesni Banence (s portiklicom i karakteristicnim grcem sardonicnog trizmusa kao posledica grubih manipulacija pri porodjaju majke) i njegovi mentalni vrsnjaci deca, svakako ce dirnuti i uvazene hiper-eksperte Foruma. Jer ovaj Forum mnogi prate ne samo zbog njegove puke egzaktnosti (na cast im) vec i zbog likova sa fotografija koji nisu hteli da odbiju da zive, koji bili su smeli u uzbudjenjima bez laznih saga podstaknutih pravdanjima - koji nisu bili persone. Tastina, umiruca od stida, prava na svoj zivot odricala se lako ( ali ne i na svoj dom ). Vascelo doba je zurno pristizalo ali s podmladjujucim kupanjima, tocenjem u tenucima. Apsorbovani sanjarenjima, psovali jesu i Boga Licno. Ali bez velike brige - posto bili su zivotoljupci, ergo i smrtoljupci bili su. Nije ih skrhao zivot, vec gordost. Prava ljubav bas ne voli lepotu, cesto aljkava je i javasna, sto vidi se na sve strane (ne samo na ovoj fotki). Gde ljubavi prave nema, sve je "pod konac". Ali ljubav ova beogradska, posvecena, koja skriva se pod velom grubog izrugivanja i poluozbiljnog omalovazavanja, ljubav je koja ne pravi razliku od sunceve svetlosti i prasine u njoj. Gledam ovu tvoju fotku a mislim i na srpske junake i ustanike u nasoj burnoj istoriji koji nam sada deluju nekako strano a s kojima danas nas zblizava najvise pesma i alkohol. Ova fotka je metafora cuvstva, slika je nekadasnjeg novog preporoda.
H. grk
pise Beograd, ali gde bi ovo moglo biti?