Некада, када се душеци нису пунили пластиком, пеном, федерима, па чак и водом, користила се за пуњење душека природна вуна. Често су се и јастуци и јоргани пунили вуном, мада се користили и памук и перје. И вуна и памук су се после извесног времена коришћења слепљивали, душеци, јоргани и јастуци су постајали тањи и тврђи, а истовремено су се и спољне тканине похабале. Куповао се нов цвилих за душеке, нов атлас за јоргане, али вуна и памук се нису бацали. Заједно са јорганџијом долазио је и дрндар да растресе вуну и памук.
Дрндање је било посебан занат, а као алат користило се дрндало (не треба бркати са савременим појмом дрндалица). Дрндало је било направа у облику јаког лука или мотке са затегнутом тетивом, у коју се ударало маљицом. Слепљена вуна се простирала на неку равну површину, обично под, тетива се ударцима маљицом побуђивала на јаке вибрације и надносила над вуну. Те вибрације су растресале вуну.
Једном приликом сам се посебно забављао гледајући једног дрндара који је имао шупљу дрвену маљицу, скоро у облику чутуре и напуњену ракијом. Повремено је правио кратке паузе, отварао маљицу и натезао ракију.
Не знам докле је постојао занат ручних дрндара у Београду. За време Другог светског рата појавиле су се по Београду, паралелно са мањим млиновима за млевење кукуруза и житарица, такође и машинске влачарнице за вуну. Грађани су скупљали изношене и већ и поцепане вунене делове одеће (нарочито пуловере, шалове, рукавице, чарапе) и носили их у влачарнице. Неки пут се додавало и мало вуне из неког душека или јастука. Из машина је излазила растресена вуна, која је могла да се преде. Онда су на сцену наступале комшијске таште, свекрве, снаје и заове, које су, долазећи са села, понеле и своје преслице и вретена. Једном упредена вуна брзо је долазила на штрикаће игле супруга, мајки, сестара и тетака.
Ова врста „домаће радиности“ одржавала се и још неколико година после рата, јер дуго је требало док је могло нешто од одеће да се купи у слободној продаји.
Новопроизведени предмети од старе вуне имали су један карактеристичан дизајн у погледу „слагања“ боја. Дроњци, које смо носили у влачарнице, имали су разноразне боје. Машине влачаре су то на неки волшебан начин (увек сам се дивио) измешале и добијала се једна смеша која ме је подсећала на руску салату. Наша „нова“ одећа је изгледала отприлике овако:
Рекао бих да је пола Београда носило вунену одећу са поменутим дезеном. Не може да се каже цео Београд; некоме се задржало и нешто од пре рата, неко је добијао америчке пакете, а неко је куповао у Дипломатском магацину.
Ипак, слатко су изгледале наше девојке у тим шареним вуненим јакницама и пуловерима; пасовали су уз сваку боју коже, очију и косе.
Скоро сам, у неком од постова спомињао, колико знам последњу вуновлачарску радњу у Београду, Сарајевска 43!
Власник радње је пре извесног времена сређивао радни простор, па сам имао прилику да се ближе упознам са машином
тзв. влачарицом из четрдесетих година прошлог века, на којој се и данас ради. Нажалост немам слику радње па ћу искористити
ову Б.Дебељковића за локацију радње. Иначе, још увек се рано ујутро могу видети људи како са џаковима вуне чекају испред радње!
Вуновлачара је локал са леве стране ( види се само бочна страна локала ), локал са огледалом је некадашња стаклорезачка радња, данас се ту праве
рамови за слике.
Фотографије са delcampe-a, како је дато у опису снимљене су 25. и 26. маја 1941.године.
Интересантно да су немачки војници на свим фотографијама без наоружања! да ли то значи да су се осећали сигурним у то време у Београду?
ДУНДО, 13. фебруар 2010. Skyscrapercity, post 15154
Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина. У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере. Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра. Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих. Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца. За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету. Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано. __________________ Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина. У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере. Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра. Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих. Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца. За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету. Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано. __________________ Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Imao sam sreću da početkom šezdesetih godina vidim i da čujem u Beogradskoj operi Čangalovića u "Borisu Godunovu" i u "Don Kihotu".
Izvedba "Godunova" (Oskar Danon, dirigent) je bila fascinirajuća, da sam bio potpuno izgubio osećaj za vreme i za mesto, gde sam se nalazio.
(To mi se kasnije dogodilo još samo prilikom izvedbe jednog Don Giovanni-a u Nemačkoj.)
"Don Kihot" je imao veoma zanimljivu scenografiju, rekao bih wilsonovski modernu, svedenu na minimum rekvizita i sa majstorski oskudnim osvetljenjem pozornice.
Posebno je bilo nezaboravno, kako je umetnicima uspelo da od Čangalovića, koji je bio skoro zdepast, da naprave na pozornici asteničnog dugonju.
Možda se Francuzima nije dopala lepa slavenska melanholija, koja je stalno bila prisutna u nezaboravnom Čangalovićevom glasu?
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Spomen medalja povodom 50 godina drugog srpskog ustanka 1865. godine,
dodeljivana porodicama poginulih i preminulih ustanika ,
osnovao je knez Mihajlo i dodeljene su na svečanosti u Topčideru 23. V 1865.godine.
Neće biti, sigurno je slikano pre 1953. jer je te godine počela izgradnja zgrade Hempro-a Alekseja Brkića na ovom praznom mestu koje se vidi pored zgrade OD Jugoslavija. Ovo je jedna od najlepših fotografija beogradskih trolejbusa. A evo je i cele:
Дрндање вуне
Некада, када се душеци нису пунили пластиком, пеном, федерима, па чак и водом, користила се за пуњење душека природна вуна. Често су се и јастуци и јоргани пунили вуном, мада се користили и памук и перје. И вуна и памук су се после извесног времена коришћења слепљивали, душеци, јоргани и јастуци су постајали тањи и тврђи, а истовремено су се и спољне тканине похабале. Куповао се нов цвилих за душеке, нов атлас за јоргане, али вуна и памук се нису бацали. Заједно са јорганџијом долазио је и дрндар да растресе вуну и памук.
Дрндање је било посебан занат, а као алат користило се дрндало (не треба бркати са савременим појмом дрндалица). Дрндало је било направа у облику јаког лука или мотке са затегнутом тетивом, у коју се ударало маљицом. Слепљена вуна се простирала на неку равну површину, обично под, тетива се ударцима маљицом побуђивала на јаке вибрације и надносила над вуну. Те вибрације су растресале вуну.
Једном приликом сам се посебно забављао гледајући једног дрндара који је имао шупљу дрвену маљицу, скоро у облику чутуре и напуњену ракијом. Повремено је правио кратке паузе, отварао маљицу и натезао ракију.
Не знам докле је постојао занат ручних дрндара у Београду. За време Другог светског рата појавиле су се по Београду, паралелно са мањим млиновима за млевење кукуруза и житарица, такође и машинске влачарнице за вуну. Грађани су скупљали изношене и већ и поцепане вунене делове одеће (нарочито пуловере, шалове, рукавице, чарапе) и носили их у влачарнице. Неки пут се додавало и мало вуне из неког душека или јастука. Из машина је излазила растресена вуна, која је могла да се преде. Онда су на сцену наступале комшијске таште, свекрве, снаје и заове, које су, долазећи са села, понеле и своје преслице и вретена. Једном упредена вуна брзо је долазила на штрикаће игле супруга, мајки, сестара и тетака.
Ова врста „домаће радиности“ одржавала се и још неколико година после рата, јер дуго је требало док је могло нешто од одеће да се купи у слободној продаји.
Новопроизведени предмети од старе вуне имали су један карактеристичан дизајн у погледу „слагања“ боја. Дроњци, које смо носили у влачарнице, имали су разноразне боје. Машине влачаре су то на неки волшебан начин (увек сам се дивио) измешале и добијала се једна смеша која ме је подсећала на руску салату. Наша „нова“ одећа је изгледала отприлике овако:
Рекао бих да је пола Београда носило вунену одећу са поменутим дезеном. Не може да се каже цео Београд; некоме се задржало и нешто од пре рата, неко је добијао америчке пакете, а неко је куповао у Дипломатском магацину.
Ипак, слатко су изгледале наше девојке у тим шареним вуненим јакницама и пуловерима; пасовали су уз сваку боју коже, очију и косе.
Скоро сам, у неком од постова спомињао, колико знам последњу вуновлачарску радњу у Београду, Сарајевска 43!
Власник радње је пре извесног времена сређивао радни простор, па сам имао прилику да се ближе упознам са машином
тзв. влачарицом из четрдесетих година прошлог века, на којој се и данас ради. Нажалост немам слику радње па ћу искористити
ову Б.Дебељковића за локацију радње. Иначе, још увек се рано ујутро могу видети људи како са џаковима вуне чекају испред радње!
Вуновлачара је локал са леве стране ( види се само бочна страна локала ), локал са огледалом је некадашња стаклорезачка радња, данас се ту праве
рамови за слике.
Интересантно да су немачки војници на свим фотографијама без наоружања! да ли то значи да су се осећали сигурним у то време у Београду?
Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина.
У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере.
Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра.
Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих.
Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца.
За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету.
Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано.
__________________
Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Одох на сунце!
Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина.
У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере.
Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра.
Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих.
Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца.
За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету.
Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано.
__________________
Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Imao sam sreću da početkom šezdesetih godina vidim i da čujem u Beogradskoj operi Čangalovića u "Borisu Godunovu" i u "Don Kihotu".
Izvedba "Godunova" (Oskar Danon, dirigent) je bila fascinirajuća, da sam bio potpuno izgubio osećaj za vreme i za mesto, gde sam se nalazio.
(To mi se kasnije dogodilo još samo prilikom izvedbe jednog Don Giovanni-a u Nemačkoj.)
"Don Kihot" je imao veoma zanimljivu scenografiju, rekao bih wilsonovski modernu, svedenu na minimum rekvizita i sa majstorski oskudnim osvetljenjem pozornice.
Posebno je bilo nezaboravno, kako je umetnicima uspelo da od Čangalovića, koji je bio skoro zdepast, da naprave na pozornici asteničnog dugonju.
Možda se Francuzima nije dopala lepa slavenska melanholija, koja je stalno bila prisutna u nezaboravnom Čangalovićevom glasu?
Spomen medalja povodom 50 godina drugog srpskog ustanka 1865. godine,
dodeljivana porodicama poginulih i preminulih ustanika ,
osnovao je knez Mihajlo i dodeljene su na svečanosti u Topčideru 23. V 1865.godine.
POZDRAV SVIMA .....
Generacija rodjena 1935. Znaci ovo bi mogla biti 1941. ili 1942. godina. Osnovna skola "Vuk Karadzic"
... ваљда 1956