Заиста необично делује употреба различитих врста слова у новинским насловима. Не знам да ли се то коси са правилима типографије.
Za to vreme ovakvi naslovi su baš neuobičajeni. Pogotovo što smo se mi pridržavali tvrdih „nemačkih pravila“ gde je ovo nedopustivo za dnevne novine a pogotovo za ovakvu vrstu rubrike.
Da je u pitanju kulturna strana, možda bi i moglo da se provuče jer su u to vreme bili formirani razni umetnički pravci Art-deco-a, ali ovako... Mada familije slova ne pripadaju art-decou.
Ostali elementi na strani su OK, samo su naslovi „u problemu“. Primetićete da na strani nema podnaslova, pa se verovatno na ovaj način htelo jednim udarcem rešiti širi opis teksta, jer nisu u pitanju samo različite familije pisama već i različite gradacije.
Liči mi na preteču Ćuruvijinog Telegrafa.
Некада, када се душеци нису пунили пластиком, пеном, федерима, па чак и водом, користила се за пуњење душека природна вуна. Често су се и јастуци и јоргани пунили вуном, мада се користили и памук и перје. И вуна и памук су се после извесног времена коришћења слепљивали, душеци, јоргани и јастуци су постајали тањи и тврђи, а истовремено су се и спољне тканине похабале. Куповао се нов цвилих за душеке, нов атлас за јоргане, али вуна и памук се нису бацали. Заједно са јорганџијом долазио је и дрндар да растресе вуну и памук.
Дрндање је било посебан занат, а као алат користило се дрндало (не треба бркати са савременим појмом дрндалица). Дрндало је било направа у облику јаког лука или мотке са затегнутом тетивом, у коју се ударало маљицом. Слепљена вуна се простирала на неку равну површину, обично под, тетива се ударцима маљицом побуђивала на јаке вибрације и надносила над вуну. Те вибрације су растресале вуну.
Једном приликом сам се посебно забављао гледајући једног дрндара који је имао шупљу дрвену маљицу, скоро у облику чутуре и напуњену ракијом. Повремено је правио кратке паузе, отварао маљицу и натезао ракију.
Не знам докле је постојао занат ручних дрндара у Београду. За време Другог светског рата појавиле су се по Београду, паралелно са мањим млиновима за млевење кукуруза и житарица, такође и машинске влачарнице за вуну. Грађани су скупљали изношене и већ и поцепане вунене делове одеће (нарочито пуловере, шалове, рукавице, чарапе) и носили их у влачарнице. Неки пут се додавало и мало вуне из неког душека или јастука. Из машина је излазила растресена вуна, која је могла да се преде. Онда су на сцену наступале комшијске таште, свекрве, снаје и заове, које су, долазећи са села, понеле и своје преслице и вретена. Једном упредена вуна брзо је долазила на штрикаће игле супруга, мајки, сестара и тетака.
Ова врста „домаће радиности“ одржавала се и још неколико година после рата, јер дуго је требало док је могло нешто од одеће да се купи у слободној продаји.
Новопроизведени предмети од старе вуне имали су један карактеристичан дизајн у погледу „слагања“ боја. Дроњци, које смо носили у влачарнице, имали су разноразне боје. Машине влачаре су то на неки волшебан начин (увек сам се дивио) измешале и добијала се једна смеша која ме је подсећала на руску салату. Наша „нова“ одећа је изгледала отприлике овако:
Рекао бих да је пола Београда носило вунену одећу са поменутим дезеном. Не може да се каже цео Београд; некоме се задржало и нешто од пре рата, неко је добијао америчке пакете, а неко је куповао у Дипломатском магацину.
Ипак, слатко су изгледале наше девојке у тим шареним вуненим јакницама и пуловерима; пасовали су уз сваку боју коже, очију и косе.
Ускочка бр. 8
Da li neko zna nešto više o ovoj zgradi i štampariji u njoj. Vidim da je u pitanju neka secesija.....
treba mi malo novija slika,mislim neposredno pre renoviranja zgrade,negde oko 1970-te
Заиста необично делује употреба различитих врста слова у новинским насловима. Не знам да ли се то коси са правилима типографије.
Za to vreme ovakvi naslovi su baš neuobičajeni. Pogotovo što smo se mi pridržavali tvrdih „nemačkih pravila“ gde je ovo nedopustivo za dnevne novine a pogotovo za ovakvu vrstu rubrike.
Da je u pitanju kulturna strana, možda bi i moglo da se provuče jer su u to vreme bili formirani razni umetnički pravci Art-deco-a, ali ovako... Mada familije slova ne pripadaju art-decou.
Ostali elementi na strani su OK, samo su naslovi „u problemu“. Primetićete da na strani nema podnaslova, pa se verovatno na ovaj način htelo jednim udarcem rešiti širi opis teksta, jer nisu u pitanju samo različite familije pisama već i različite gradacije.
Liči mi na preteču Ćuruvijinog Telegrafa.
Извињење аутору за лоше скенове из каталога.
Šta je ovo:
Padine Kalemegdana prema Savi su maltene pod - šumom....
Дрндање вуне
Некада, када се душеци нису пунили пластиком, пеном, федерима, па чак и водом, користила се за пуњење душека природна вуна. Често су се и јастуци и јоргани пунили вуном, мада се користили и памук и перје. И вуна и памук су се после извесног времена коришћења слепљивали, душеци, јоргани и јастуци су постајали тањи и тврђи, а истовремено су се и спољне тканине похабале. Куповао се нов цвилих за душеке, нов атлас за јоргане, али вуна и памук се нису бацали. Заједно са јорганџијом долазио је и дрндар да растресе вуну и памук.
Дрндање је било посебан занат, а као алат користило се дрндало (не треба бркати са савременим појмом дрндалица). Дрндало је било направа у облику јаког лука или мотке са затегнутом тетивом, у коју се ударало маљицом. Слепљена вуна се простирала на неку равну површину, обично под, тетива се ударцима маљицом побуђивала на јаке вибрације и надносила над вуну. Те вибрације су растресале вуну.
Једном приликом сам се посебно забављао гледајући једног дрндара који је имао шупљу дрвену маљицу, скоро у облику чутуре и напуњену ракијом. Повремено је правио кратке паузе, отварао маљицу и натезао ракију.
Не знам докле је постојао занат ручних дрндара у Београду. За време Другог светског рата појавиле су се по Београду, паралелно са мањим млиновима за млевење кукуруза и житарица, такође и машинске влачарнице за вуну. Грађани су скупљали изношене и већ и поцепане вунене делове одеће (нарочито пуловере, шалове, рукавице, чарапе) и носили их у влачарнице. Неки пут се додавало и мало вуне из неког душека или јастука. Из машина је излазила растресена вуна, која је могла да се преде. Онда су на сцену наступале комшијске таште, свекрве, снаје и заове, које су, долазећи са села, понеле и своје преслице и вретена. Једном упредена вуна брзо је долазила на штрикаће игле супруга, мајки, сестара и тетака.
Ова врста „домаће радиности“ одржавала се и још неколико година после рата, јер дуго је требало док је могло нешто од одеће да се купи у слободној продаји.
Новопроизведени предмети од старе вуне имали су један карактеристичан дизајн у погледу „слагања“ боја. Дроњци, које смо носили у влачарнице, имали су разноразне боје. Машине влачаре су то на неки волшебан начин (увек сам се дивио) измешале и добијала се једна смеша која ме је подсећала на руску салату. Наша „нова“ одећа је изгледала отприлике овако:
Рекао бих да је пола Београда носило вунену одећу са поменутим дезеном. Не може да се каже цео Београд; некоме се задржало и нешто од пре рата, неко је добијао америчке пакете, а неко је куповао у Дипломатском магацину.
Ипак, слатко су изгледале наше девојке у тим шареним вуненим јакницама и пуловерима; пасовали су уз сваку боју коже, очију и косе.