Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина. У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере. Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра. Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих. Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца. За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету. Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано. __________________ Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Imao sam sreću da početkom šezdesetih godina vidim i da čujem u Beogradskoj operi Čangalovića u "Borisu Godunovu" i u "Don Kihotu".
Izvedba "Godunova" (Oskar Danon, dirigent) je bila fascinirajuća, da sam bio potpuno izgubio osećaj za vreme i za mesto, gde sam se nalazio.
(To mi se kasnije dogodilo još samo prilikom izvedbe jednog Don Giovanni-a u Nemačkoj.)
"Don Kihot" je imao veoma zanimljivu scenografiju, rekao bih wilsonovski modernu, svedenu na minimum rekvizita i sa majstorski oskudnim osvetljenjem pozornice.
Posebno je bilo nezaboravno, kako je umetnicima uspelo da od Čangalovića, koji je bio skoro zdepast, da naprave na pozornici asteničnog dugonju.
Možda se Francuzima nije dopala lepa slavenska melanholija, koja je stalno bila prisutna u nezaboravnom Čangalovićevom glasu?
Читам овај стари текст, па ми нешто познат. Сетио сам се: био је на форуму SSC:
Хопала! Па то је мој текст. Сећам се и оног Рождённый ползать, летать не может.
Ево још једног омота „Дон Кихота“ (вероватно америчко издање):
Имали смо на старом форуму и пар врло лепих биографских прилога о Бреди Калеф, Јеврејки, која се за време окупације, као дете, спасла у католичкој цркви на Бановом Брду. Не могу да нађем те прилоге, а волео бих кад би их неко сакупио и поново објавио.
Него кад смо већ код плоча, пар сличица кутија са грамофонским плочама још неких опера (све некадашња Београдска опера – 1955. година):
Поуздани подаци сведоче да је први предак ове породице овде сахрањен 1800. године. Међутим, неки посредни докази упућују да су Калефи дошли у Београд пре више од 300 година. О томе и још понечем говори Бреда Калеф, потомак...
Радња деда-стрица у центру Београда, отворена 1903. године (слика горе).
Непосредан повод за причу која следи угнездио се у уводном делу једне друге повести. Реч је о тексту „Историја моје породице” коју је у „Годишњаку града Београда”, књига LI/2004, објавио Марко Д. Леко, потомак једне од најстаријих београдских породица. У њему, у том делу приче, господин Леко господствено је исписао и ове редове:
„Важно је истаћи да ми нисмо најстарија београдска породица чији потомци и данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно три стотине година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона опере београдског Народног позоришта...”
Дакле, ово је повест о најстаријој београдској породици, оној у којој су на ушћу двају река, један за другим, живели: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел, курђел, курлебало, сукордов, сурдепач, бела пчела, парђипан, ожмикур, курајбер, сакајтов, бели орао... Стари називи за претке које данас ретки потомци умеју без замуцкивања да понове.
А где сместити Бреду Калеф, последњег живог потомка Калефа у Белом граду?
Слева надесно: Јаковљева жена Ленка; Бредина и Матилдина прабака по оцу Матилда
Оснивачи Толеда
Име Калеф помиње се још у Старом завету, у време кад је Мојсије на Синајској гори примао Десет божјих заповести, а један од дванаесторице које је послао да истраже Хананску или „обећану” земљу био је - Калеб, односно Калеф. После је историја кренула својим током. Део Јевреја, Сефарди, настанио се у Шпанији (Сефард је, иначе, хебрејско име за Шпанију) и у хиљадугодишњој повести одиграо важну улогу у повести Иберијског полуострва. Ту су, у средњој Шпанији, основали и град Толедо, својевремено - од 1087. до 1560. године - престоницу уједињених краљевина Леона и Кастиље. У данашњем Музеју сефардских Јевреја у Толеду чува се податак да су управо Калефи основали град.
После скоро десет векова, инквизиција их је, 1492. године, прогнала с тла Шпаније и поново су кренули у потрагу за својим местом под Сунцем. Као веште занатлије, зналце многих језика и непревазиђене трговце, у Отоманској империји примили су их раширених руку. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице убрзо су своје општине основале и по целом Балканском полуострву.
Наравно да ни Београд није био на крај света, напротив. Трагове њиховог вековног присуства на овим просторима, међутим, прилично је тешко тачно документовати. И то из, бар, два разлога. Један је што је култура Сефарда увек била усмена, никад писана. Док су Ашкенази, Јевреји са севера Европе, били мајстори писане речи, њихови рођаци Сефарди били су велики приповедачи који су стотинама година, још од протеривања из Шпаније, с колена на колено преносили народне умотворине и песме, наравно и приче које би с поуздањем потврђивале њихово трајање на одређеним местима.
Али, већина сефардских Јевреја који су живели на Балкану побијена је током Другог светског рата, па је и читаво усмено благо које су створили ишчезло заједно с њима. Остали су тек бледи трагови.
Слева надесно: Викица Калеф, Ленка Кон и Ленка Калеф (слева надесно); Естира и Салом Русо, убијени на београдском Сајмишту
Гробље, најопипљивији сведок
Наша позната оперска певачица, мецосопран завидне међународне каријере, Бреда Калеф, са сестром Лидијом (Матилдом), данас је последња од Калефових у Београду. Пребира по сећању и ретким писаним траговима о повести своје породице у нашем главном граду и каже:
„Много сећања, али и докумената, нестало је нестанком двадесет и шест чланова моје породице у Другом светском рату. Преживеле смо само сестра и ја. Ипак, знам да је најстарији писани траг Калефа у Београду из 1800. године. То је гроб, камени саркофаг, с именом Еве Калеф. Тада је гробље било на данашњем Ташмајдану одакле су јеврејски гробови пребачени на Јеврејско гробље и ту је, нажалост, најопипљивија историја моје породице.
Међутим, неки посредни докази потврђују да је породица Калеф дошла у Београд пре више од 300 година. Углавном су били трговци, имали су банке и радње, али не и земљу јер им није било дозвољено да буду земљопоседници. То им је одобрио тек краљ Александар Карађорђевић и, у знак захвалности, касније је подигнута шума у најлепшем делу Израела, на путу од Тел Авива према Јерусалиму, која носи његово име.
Калефи, као и највећи део Јевреја, живели су на сиромашном Дорћолу, око данашње Јеврејске улице. Сматрало се да је неко успео тек кад је подигао кућу изнад Душанове улице, настанио се - што би се рекло - у кругу „двојке”. Моја сестра и ја рођене смо у Јовановој улици број 3, потврда да су моји припадали имућнијем слоју грађанства. У Јеврејском историјском музеју сазнала сам да ми је прадеда био Самуел...
Иначе, у крштеници мог оца Аврама, као и у мојој, пише да смо Срби јеврејске вероисповести. Додуше, баба Мазал - најстарија жена трговац на Балкану - била је ортодоксна и веома је држала до вере и обичаја, као и деда Нисим, али мој отац већ није био такав. Рецимо, пошто у Београду није било кошер ресторана, моја баба никад није отишла у кафану. Али, и мој отац и мој деда, као и неки други преци за које се зна да су гинули у ратовима за Србију, били су истинске српске патриоте.
С друге стране, свака јеврејска породица била је обавезна да месечно даје одређену суму у фонд који је постојао при Јеврејској општини за помоћ сиромашним Јеврејима. Ако се има у виду да овакво правило постоји и у Кумранским записима, не чуди што Јевреји нису пропали, а све до пре шездесетак година нису имали ни своју државу. Јеврејска општина у Београду била је средиште друштвеног живота, и ја се сећам да су ту долазили и припадници других вера. На пример, чест гост била је и велика глумица Жанка Стокић...”
бака Мазал и Деда Нисим.
Како сам добила име
Потоња судбина породице Калеф у Београду можда се понајбоље огледа у судбини саме Бреде којој је, иначе, право име било Рахел, Рахел Калеф. У својим сећањима на детињство и ратне дане исписала је и ове редове:
„Рођена сам у породици која је традицију јеврејске вере и живљења строго поштовала. Детињство ми је протекло у радости, слози и љубави. Нажалост, 1941. године, кад сам имала десет година, тамни облаци надвили су се над мојом породицом. Сви способни мушкарци, одмах по уласку окупатора у Београд, покупљени су у такозване радне бригаде за Јевреје. Првоформирана бригада, у којој су били сви моји, до последњег је убијена. Остале су жене и деца, незаштићени и као такви лак плен окупатора.
Мој отац и бака смештени су у Јеврејску болницу, јер ми је отац био у инвалидским колицима а бака већ у поодмаклим годинама. Из ове болнице одведени су специјалним возилима с гасним коморама и од тада им се губи траг за сва времена. Кућу су нам окупатори запечатили са свим стварима, тако да смо остали на улици без ичега, наравно и без средстава за живот.
Сестра и ја склоњене смо на периферију Београда. У прво време криле смо се у Кошутњаку, да би нас касније прихватиле часне сестре католичког манастира на Бановом брду. Нашу судбину испричале су свом старешини, жупнику Андреји Тумпеју, једном предивном племенитом човеку који нас је прихватио, набавио лажна документа и на тај начин спасао. Захваљујући тим документима могле смо да се упишемо у школу и укључимо у нормалан живот јер нас тамо нико није познавао.
Бреда Калеф као Кармен у истоименој опери.
Тада се нисам звала Бреда Калеф. Моје право име било је Рахел Калеф, а с лажним документима постала сам Бреда Ограјеншек, незаконито дете, избеглица из Словеније. Под овим именом уписана сам у редовну школу на Бановом брду...
Како нам је боравиште на тавану било близу чукаричке железничке станице, ноћу сам одлазила да крадем угаљ из вагона упркос томе што су их чували немачки војници... Одлазила сам и чамцем преко Саве, на Аду Циганлију, да скупљам суво грање за огрев. На реци сам била сведок језивих призора, јер су низ воду пловили унакажени лешеви. И, које ли ироније, ја сам их бројала, не помишљајући да се међу њима налазио и неко од мојих најближих.
У суседству је становао један мајстор који је у граду имао ташнерску радионицу с продавницом. Једног дана сам се усудила да га посетим и замолим да ме прими на занат како бих могла нешто да зарадим. Одмеравао ме је од главе до пете, гледао детиње ручице, танке мршаве ноге, нешто се мргодио, вртео главом и на крају ме ипак примио. Од тада је мој дан изгледао овако: рано устајање како бих могла да заузмем ред за следовање проје, затим пешачење пругом уског колосека, која је ишла од Чукарице према граду, до локала у коме сам учила занат и радила; по завршетку посла хитро натраг како бих могла да стигнем на поподневну школску наставу.
Страшна судбина задесила је Чукарицу за време савезничког бомбардовања. Бачене су „тепих бомбе” које су сравниле зграде у делу изнад хиподрома. Сестра и ја смо у последњем тренутку утрчале у један ров који је, након пада бомбе, био делимично затрпан тако да смо успеле да се извучемо с лакшим повредама...
Кад је Београд коначно ослобођен, вратиле смо се у нашу празну кућу коју су Немци опљачкали. Од читаве куће добиле смо на коришћење само две просторије. И даље смо живеле тешко. Никаквих прихода ни помоћи није било...”
Преци и потомци – Бреда Калеф на Јеврејском гробљу
Медаља праведника
У овом сетном путовању кроз прошлост Бреда Калеф напомиње да је име задржала у знак поштовања према жупнику који је спасао и сестру и њу, тако да њено пуно име данас гласи: Рахел Бреда Калеф-Симоновић. И не само то. Уз помоћ расположиве документације успела је да издејствује да јерусалимски Музеј сећања Јад Вашем додели Андреји Тумпеју у јеврејском свету врло цењену Медаљу праведника која је посмртно уручена његовим рођацима.
На улазу у Јеврејско гробље наша саговорница нам показује велики споменик с именима погинулих у ратовима за Србију. Међу њима су и Калефови. Мало ниже је и спомен-плоча с именима свих страдалих у Другом светском рату, а између мноштва гробова - нажалост, многи запуштени, иако је Бреда неколико њих обновила - с натписима, на хебрејском и на (искључиво) српској ћирилици, који сведоче о многовеком земаљском трајању Калефових у Београду.
Кћи Бреде Калеф и архитекте Банета Симоновића је Симонида, некадашњи новинар у „Политици”, а данас саветник канадске владе у Торонту. С децом је, ипак, често у Београду, код родитеља, али и као предавач на неким овдашњим универзитетима. Дуга нит Калефових на овим просторима као да спрема пређу за неко ново ткање.
Петар Милатовић
ПРОБАО САМ ДА НАЂЕМ ДУНДОВ ТЕКСТ О БРЕДИ КАЛЕФ НА ОНОМ ФОРУМУ, УЗ ПОМОЋ ПРЕТРАЖИВАЧА, И НИСАМ УСПЕО.
ОВДЕ САМ НАШАО ЧЛАНАК ПЕТРА МИЛАТОВИЋА...
Na poleđini dve od ovih šest fotografija koje sam zajedno nabavio piše da je u pitanju Rakovica. Da li su sve, ne znam...
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
Поуздани подаци сведоче да је први предак ове породице овде сахрањен 1800. године. Међутим, неки посредни докази упућују да су Калефи дошли у Београд пре више од 300 година. О томе и још понечем говори Бреда Калеф, потомак...
. . .
Драги господине Гаврило,
Не знам како да Вам се захвалим за овај лепи чланак о Бреди Калеф. Посебно ми је драго што сте га објавили и тиме пуно допринели обогаћивању наше теме и материјалом о иначе запостављеном подручју музичке уметности некадашњег Београда.
Дозволио сам себи да издвојим неколико фотографија Бреде Калеф из Википедије.
Бреда Калеф у улози Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа.
Бреда Калеф и тенор Плацидо Доминго у Београду.
Бреда Калеф, италијански тенор Франко Корели*) и београдски пијаниста Зденко Марасовић (као корепетитор) у згради Народног позоришта. Ова фотографија ми је посебно драга јер на њој се види и Зденко Марасовић, некада најомиљенији београдски пијаниста, који је почетком шездесетих година, услед болести, морао да се повуче са концертног подијума. Чуо сам да је опроштајно вече провео у бару „Кристал“, где је сео за клавир и свирао композиције Ј. С. Баха и других барокних композитора, док је публика пажљиво слушала и поздравила бурним аплаузом. Публика, која је у бар дошла због друге музике. Такав је био Зденко.
Дивна фотографија: Бреда и Оскар Данон. Шта још да се каже?
*) Једном приликом ми је Даница Мастиловић (сопран у Франкфурту) рекла да није видела већег трематора него што је Франко Корели (употребила је баш реч трематор). На овој слици управо тако и изгледа.
Рожденный ползать - летать не может! (Ко је рођен да пузи - не може да лети!) (или Ко је пузио целог живота - не зна да цени слободу) Био је то Дундов мото, потпис на форуму Skyscrapercity, уствари цитат из Песме о Соколу Максима Горког.
Горки је ово најпре, 1898. године, написао као песму у прози, а касније је само додао увод и епилог. Песма о соколу је била прво дело Горког које је преведено на српски. Најпре га је превео Никола Николајевић, 1900. године, а онда и кадет санктпетербуршког пажевског корпуса Александар Карађорђевић.
Дело можете прочитати у оригиналу, на руском језику, овде: Песня о Соколе
Садржај:
На топлој и влажној узвисини лежи Смук (или Слепић) - врста змије.
Недалеко од њега са неба паде Соко, рањен у некој ваздушној борби.
Иако тешко рањен, Соко се довуче до ивице литице и баци се у понор, да би још једном, пред смрт, осетио слободан лет.
Слепићу никако није било јасно шта је то тако лепо у летењу, да би било вредно смрти...
Уствари, Песма о соколу је песма о слободи.
Na poleđini dve od ovih šest fotografija koje sam zajedno nabavio piše da je u pitanju Rakovica. Da li su sve, ne znam...
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1946
1949
HVALA na ovim kadrovima ! Vraćaju me u detinjstvo.
Ovo kao da je reklamni spot firme Riste Jovanovica.....
Jedino ne mogu locirati "Burek" radnju .
Kolonijalna prodavnica je bila levo ispred motocikliste. Obe moto-fotografije su nastale u delu Viševačke ulice koji je 1970-75, nestao pri gradnji nove železničke stanice u Rakovici. Fotografija bicikliste i kafane "Užice".... Biciklista je u današnjoj ul. Patrijarha Dimitrija kod nekadašnje okretnice tramvaja 3, dok je kafana iza pruge u Viševačkoj, desno iviruje OSNOVNA ŠKOLA (stara)... Zgrada kafane je srušena, ali ostali objekti levo od nje , postoje i danas.
Poslednja fotografija sa porodičnom kućom Jovanovića...... Mislim da ta kuća postoji i danas, na uglu Viševačke i Grmečke....
Na poleđini dve od ovih šest fotografija koje sam zajedno nabavio piše da je u pitanju Rakovica. Da li su sve, ne znam...
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1946
И ова капиталистичка бакалница је убрзо била национализована. На згради пише ДОЛЕ ШПЕКУЛАНТИ. Народ се питао и обогатио.
Na poleđini dve od ovih šest fotografija koje sam zajedno nabavio piše da je u pitanju Rakovica. Da li su sve, ne znam...
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
И ова капиталистичка бакалница је убрзо била национализована. На згради пише ДОЛЕ ШПЕКУЛАНТИ. Народ се питао и обогатио.
Poštovani g. Dundo, ako bolje pogledate stanje prozora i vrata na kolonijalnoj radnji, videćete da je još tada začeo sindrom
UPADA SA MAŠINKAMA, u tuđi posed... Šalu na stranu, ja ovu kuću znam kao stambenu, u kojoj je živeo čika Rista, jer su mu onu
reprezentativnu kuću u Viševačkoj "nacionalizovali", i uselili 6 porodica...
Uopšte, na svim fotografijama Rakovice vide se vile raznih viđenih ljudi i političara onog doba....
Pamtim samo da su dve velike vile, u blizini škole , bile ministarske !?
Многи данас не знају и неће да знају да је Београдска опера пре пола века уживала велик углед и била позната у целом свету. 1954. је Београдска опера открила „рупу“ у тржишту и поставила као прво оперу „Борис Годунов“ Модеста Мусоргског, са Мирославом Чангаловићем у главној улози. Опера је изведена на руском језику, што је био раритет не само на Западу, већ и у Југославији. Првих неколико представа публика је прихватила са скепсом. Сећам се добро, чуо сам да је представа добра, отишао сам на благајну, без гужве и реда купио улазницу. Већ нешто касније представе су биле из вечери у вече распродате. Није потрајало дуго, а београдски „Годунов“ се прочуо и у иностранству, па су почела гостовања. Неки критичари су тврдили да је Чангаловић био најбољи „Годунов“ после Шаљапина.
У међувремену Опера је спремала и друга дела руске оперске литературе: „Кнез Игор“, „Хованшчина“, „Сорочински сајам“, „Евгеније Оњегин“... Са овим репертоаром почела су обилна гостовања по иностранству. Интересантан је податак, да су приликом гостовања у Италији људи на улици прилазили нашим уметницима, поздрављали их, хтели с њима да разговарају. Били су одушевљени да чују и руске опере.
Слава Београдске опере ишла је дотле, да је она почетком шездесетих именована за отварање Фестивала Позоришта нација у Паризу. Ту је дошло до неког кобног неспоразума. У знак захвалности домаћинима Београђани су за отварање фестивала спремили оперу „Дон Кихот“ Жила Маснеа. Да ли су само зли језици причали или је стварно тако било, Французи су се увредили и наљутили, као да су само они имали монопол за извођење те опере. Можда представа није одговарала њиховом укусу, па су то сматрали скрнављењем француског културног добра.
Као што смо већ поменули, фонографска издавачка кућа је у дворани Коларчевог универзитета вредно снимала цео репертоар руских опера (снимила је чак и „Дон Кихота“). Захваљујући томе остали су врло вредни записи из историје Београдске опере. Не знам да ли се још ико интересује за њих.
Стицајем више околности слава Београдске опере брзо се гасила. Нуђени су уговори које београдски уметници нису могли да испуне (на пример у Америци 100 представа „Годунова“ за 90 дана). На светској сцени појавили су се други таленти (на пример Борис Христов или Николај Гјауров, који су потиснули Чангаловића). Интересантно је да су и касније настајали неки снимци за плоче, али при томе су комбиновани извођачи из више оперских кућа. Од Београђана бивали су ангажовани обично хор и Меланија Бугариновић, за које у то време у свету није било такмаца.
За успон и славу Београдске опере најзаслужнији је био Оскар Данон, тај музички геније који је 1945. године стао за диригентски пулт у преправљеној униформи неког немачког официра, да би 10 година касније доживљавао овације у целом свету.
Све ово и много више о Београдској опери не сме да остане незаписано.
__________________
Рождённый ползать, летать не может. (М. Горький)
Imao sam sreću da početkom šezdesetih godina vidim i da čujem u Beogradskoj operi Čangalovića u "Borisu Godunovu" i u "Don Kihotu".
Izvedba "Godunova" (Oskar Danon, dirigent) je bila fascinirajuća, da sam bio potpuno izgubio osećaj za vreme i za mesto, gde sam se nalazio.
(To mi se kasnije dogodilo još samo prilikom izvedbe jednog Don Giovanni-a u Nemačkoj.)
"Don Kihot" je imao veoma zanimljivu scenografiju, rekao bih wilsonovski modernu, svedenu na minimum rekvizita i sa majstorski oskudnim osvetljenjem pozornice.
Posebno je bilo nezaboravno, kako je umetnicima uspelo da od Čangalovića, koji je bio skoro zdepast, da naprave na pozornici asteničnog dugonju.
Možda se Francuzima nije dopala lepa slavenska melanholija, koja je stalno bila prisutna u nezaboravnom Čangalovićevom glasu?
Читам овај стари текст, па ми нешто познат. Сетио сам се: био је на форуму SSC:
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=758
Хопала! Па то је мој текст. Сећам се и оног Рождённый ползать, летать не может.
Ево још једног омота „Дон Кихота“ (вероватно америчко издање):
Имали смо на старом форуму и пар врло лепих биографских прилога о Бреди Калеф, Јеврејки, која се за време окупације, као дете, спасла у католичкој цркви на Бановом Брду. Не могу да нађем те прилоге, а волео бих кад би их неко сакупио и поново објавио.
Него кад смо већ код плоча, пар сличица кутија са грамофонским плочама још неких опера (све некадашња Београдска опера – 1955. година):
Можда је све ово било, али није важно.
Петар Милатовић
ПРОБАО САМ ДА НАЂЕМ ДУНДОВ ТЕКСТ О БРЕДИ КАЛЕФ НА ОНОМ ФОРУМУ, УЗ ПОМОЋ ПРЕТРАЖИВАЧА, И НИСАМ УСПЕО.
ОВДЕ САМ НАШАО ЧЛАНАК ПЕТРА МИЛАТОВИЋА...
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1946
1949
Драги господине Гаврило,
Не знам како да Вам се захвалим за овај лепи чланак о Бреди Калеф. Посебно ми је драго што сте га објавили и тиме пуно допринели обогаћивању наше теме и материјалом о иначе запостављеном подручју музичке уметности некадашњег Београда.
Дозволио сам себи да издвојим неколико фотографија Бреде Калеф из Википедије.
Бреда Калеф у улози Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа.
Бреда Калеф и тенор Плацидо Доминго у Београду.
Бреда Калеф, италијански тенор Франко Корели*) и београдски пијаниста Зденко Марасовић (као корепетитор) у згради Народног позоришта. Ова фотографија ми је посебно драга јер на њој се види и Зденко Марасовић, некада најомиљенији београдски пијаниста, који је почетком шездесетих година, услед болести, морао да се повуче са концертног подијума. Чуо сам да је опроштајно вече провео у бару „Кристал“, где је сео за клавир и свирао композиције Ј. С. Баха и других барокних композитора, док је публика пажљиво слушала и поздравила бурним аплаузом. Публика, која је у бар дошла због друге музике. Такав је био Зденко.
Дивна фотографија: Бреда и Оскар Данон. Шта још да се каже?
*) Једном приликом ми је Даница Мастиловић (сопран у Франкфурту) рекла да није видела већег трематора него што је Франко Корели (употребила је баш реч трематор). На овој слици управо тако и изгледа.
Био је то Дундов мото, потпис на форуму Skyscrapercity, уствари цитат из Песме о Соколу Максима Горког.
Горки је ово најпре, 1898. године, написао као песму у прози, а касније је само додао увод и епилог.
Песма о соколу је била прво дело Горког које је преведено на српски. Најпре га је превео Никола Николајевић, 1900. године, а онда и кадет санктпетербуршког пажевског корпуса Александар Карађорђевић.
Дело можете прочитати у оригиналу, на руском језику, овде: Песня о Соколе
Садржај:
На топлој и влажној узвисини лежи Смук (или Слепић) - врста змије.
Недалеко од њега са неба паде Соко, рањен у некој ваздушној борби.
Иако тешко рањен, Соко се довуче до ивице литице и баци се у понор, да би још једном, пред смрт, осетио слободан лет.
Слепићу никако није било јасно шта је то тако лепо у летењу, да би било вредно смрти...
Уствари, Песма о соколу је песма о слободи.
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1946
1949
HVALA na ovim kadrovima ! Vraćaju me u detinjstvo.
Ovo kao da je reklamni spot firme Riste Jovanovica.....
Jedino ne mogu locirati "Burek" radnju .
Kolonijalna prodavnica je bila levo ispred motocikliste. Obe moto-fotografije su nastale u delu Viševačke ulice koji je 1970-75, nestao pri gradnji nove železničke stanice u Rakovici. Fotografija bicikliste i kafane "Užice".... Biciklista je u današnjoj ul. Patrijarha Dimitrija kod nekadašnje okretnice tramvaja 3, dok je kafana iza pruge u Viševačkoj, desno iviruje OSNOVNA ŠKOLA (stara)... Zgrada kafane je srušena, ali ostali objekti levo od nje , postoje i danas.
Poslednja fotografija sa porodičnom kućom Jovanovića...... Mislim da ta kuća postoji i danas, na uglu Viševačke i Grmečke....
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1946
И ова капиталистичка бакалница је убрзо била национализована. На згради пише ДОЛЕ ШПЕКУЛАНТИ. Народ се питао и обогатио.
Kod onih na kojima nešto piše nalazi se datum. Poleđine ostalih su prazne.
1949
Ovo je ista lokacija.
И ова капиталистичка бакалница је убрзо била национализована. На згради пише ДОЛЕ ШПЕКУЛАНТИ. Народ се питао и обогатио.
Poštovani g. Dundo, ako bolje pogledate stanje prozora i vrata na kolonijalnoj radnji, videćete da je još tada začeo sindrom
UPADA SA MAŠINKAMA, u tuđi posed... Šalu na stranu, ja ovu kuću znam kao stambenu, u kojoj je živeo čika Rista, jer su mu onu
reprezentativnu kuću u Viševačkoj "nacionalizovali", i uselili 6 porodica...
Uopšte, na svim fotografijama Rakovice vide se vile raznih viđenih ljudi i političara onog doba....
Pamtim samo da su dve velike vile, u blizini škole , bile ministarske !?