У телевизијском дневнику РТС-а први пут сам сазнао за поздравне и телеграме саучешћа... Кад би неки првоборац преминуо пола дневника би прошло у исказивању његове биографије а још трећина о томе ко је породици од државног врха послао телеграме. По броју телегрма знали смо ко је већа зверка и мислим да су Родољуб Чолаковић и Ђемал Бједић били апсолутни фаворити...
Мени отац и дан данас шаље телеграм за рођендан...Јави ми се службеница француске поште и лепо ми га испелује слово по слово а ја уредно препишем на папир и пошаљем оцу СМС да му кажем да сам телеграм примио а онда ми после два дана и сам телеграм стигне у сандуче...
Значи постоје телеграми још увек! Очигледно сам претерао.
Сећам се, није било тако давно кад су при слању телеграма могле да се изаберу и неке слике. Можда то још увек постоји.
Кад рекосте спеловање, сетих се још једног детаља. Кад сам слао телеграме из Немачке, али на српском, морао сам да потпишем изјаву, на којем језику сам писао и да сам најбољим знањем и савешћу поштовао правопис тог језика (ово последње због броја речи одн. цене).
Сетих се још једног детаља. Могао сам да бирам да ли да се телеграм достави одмах или заједно са текућом поштом (то је оно код Вас: после два дана). Наравно, разлика у цени. Рекао сам: ако уопште не пошаљем, не морам ништа да платим.
Срећом, мени нико не шаље SMS. Ја бар мислим, јер не знам шта се ради са тим ако уопште стигне. Мука ми је кад видим мобилни. Мени се већ неколико пута угасио конто — због некоришћења. И кад ми неким случајем затреба — не ради више.
Г. Дундо, добро дошли! Баш сам се питао ових дана да ли сте се вратили кући, недостају Ваша искуства. А када је о масти и 'лебу реч - ја не видех већ годинама ни једно дете да је истрчало на улицу или неко игралиште са кришком у руци. Можда због тога што су "хамбургери" превладали.
Do "Pariza" je "Kasina". Ta je kuæa nazidana jo 1858. godine i pripadala je Braæi Lukiæima iz Velikog Sela. U toj kuæi obrazovana je bila tada nekakva kasina za naroèi-te èlanove pa je po njoj dobio ime i lokal. Docnije, kada su se u nas razvila partijska takmièenja, "Kasina" je vai-la kao naprednjaèka kafana. To je naroèito vaila za vre-me svoga najznamenitijeg zakupca i gazde Vase Mijato-viæa, zvanog "bezobrazni Vasa", koji je ovu zgradu zave-tao Domu sirotne dece. Pre nekoliko godina poruena je stara zgrada i podignuta vrlo ugledna i moderna zgrada koja krasi Beograd. (Branislav Nuiæ)
слева на десно: Теразије, З.венац, М.Бирјузова ћошак са Ц.Милице
Погођено склониште у дворишту Вазнесенске цркве (десно), лево људи обележени тракама, готово сигурно Београђани Јевреји, рашчишћавају непознату локацију:
слева на десно: почетак Булевара К.Александра (Москва у позадини), Вилсонов трг (хотел Петроград), Аграрна бака & Панђелина кућа, К.Милоша са Масариковом.
и једна за Изногуда & Рељу: олупина југословенског бомбардера, претпостављам Бленхајм, врло занимљива камуфлажа на остатку крила око ронделе
Do "Pariza" je "Kasina". Ta je kuća nazidana je 1858. godine i pripadala je Braći Lukićima iz Velikog Sela. U toj kući obrazovana je bila tada nekakva kasina za naročite članove pa je po njoj dobio ime i lokal. Docnije, kada su se u nas razvila partijska takmičenja, "Kasina" je važila kao naprednjačka kafana. To je naročito važila za vreme svoga najznamenitijeg zakupca i gazde Vase Mijatovića, zvanog "Bezobrazni Vasa", koji je ovu zgradu zaveštao Domu sirotne dece. Pre nekoliko godina porušena je stara zgrada i podignuta vrlo ugledna i moderna zgrada koja krasi Beograd. (Branislav Nušić)
На Теразијама, где је касније сазидана палата „Касина“, пре педесет година била је обична зграда на спрат, која је прво носила назив „Гостионица код лафа“ [Некада су Срби лава, цара животиња, звали лаф, дакле „Гостионица код лава“], па је тек касније добила данашње име „Касина“. Та гостионица везана је за многе интересантне догађаје, не само по гостима, који су ти кафану посећивали, већ и по самом њеном закупцу, чувеноме газда Васи Мијатовићу, кога је цела чаршија звала Безобразни Васа. Такав надимак газда Васа није добио ни из какве милости, нити по каквој протекцији, већ једино по својој заслузи. Такав надимак никада га није љутио, нити се од њега женирао. Шта више, изгледа да се он њиме чак и поносио. Није свакоме дато да уме лепо да буде безобразан, као рецимо Васа, који је у томе одиста носио рекорд. Тај надимак пратио је газда Васу све до гроба. И после његове смрти, још дуго времена, па око хоћете још и данас, Безобразни Васа је код многих Београђана остао у живој успомени. Ако сте баш ради да знате зашто је добио овај заслужени епитет, рећи ћу вам одмах. Добио је само зато што је имао нарочито задовољство да свакога свога госта пецне буд-зашто, да га насамари, па му се после смеје и он и цела кафана. Безобразни Васа притом није гледао ни на године старости ни на положај госта, који је заузимао у друштву. Сваки тако насамарени гост се, у почетку, љутио, али кад је после видео да он са сваким тера такву шегу, одбијао му је све на дару и жељно је очекивао да му врати истом мером. Међутим, кад би неко насамарио Безобразног Васу, онда се цела кафана тресла од смеха, а Безобразни Васа би се, црвен као рак, одједном нашао у неком послу око келнераја и правио се невешт, као да се то тицало неког другог, а не њега. Иначе, Безобразни Васа је био врло добар човек, и радо је свакоме излазио у сусрет и притицао у помоћ. Он је био познат целој предратној Србији, не само по своме безобразлуку, већ и по својој доброј кујни и још бољем пићу. Због тих својих угоститељских одлика, Васа је стекао, поред редовних гостију, као што су угледне занатлије, трговци, чиновници, још и симпатије елите ондашњега Београда, као и извесних боема и ђувеч кардаша.
*
Био је један кафеџија из унутрашњости, звани Репоња, који је био дорастао Безобразном Васи по безобразлуку и који је једва чекао да му врати жао за срамоту. По доласку у Београд, Репоња одседне код „Лафа“, па кад је приметио да га Васа није познао, направио се луд и пришао Васи, који је седео испред касе, са високим црвеним фесом на глави, те га је учтиво запитао: – Молим вас, господине, први пут овде долазим, како се зове ова кафана? Безобразни Васа се нашао чисто увређен, што овај не зна име тако чувене кафане, па му љутито одврати: – Зар не видиш да је ово „Лаф“?! – Извините, – рече Репоња учтивим тоном, – али ја пред собом видим само једног маторог магарца у фесу, а нигде не видим никаквога лафа! Кад је чуо овакве дрске речи и дошао до уверења да од њега има и горих, штоно кажу да има и над попом поп – Васа је зинуо од чуда и, онако згранут, није скидао поглед са Репоње. У том тренутку је праснуо громогласни узвик околних гостију: – Уа!... Уа, лаф са фесом у магарећој кожи!... Уа! После овога догађаја, Безобразни Васа је променио своју фирму. Уместо „Гостионица код Лафа“, стајала је само једна реч: „Касина“.
У телевизијском дневнику РТС-а први пут сам сазнао за поздравне и телеграме саучешћа... Кад би неки првоборац преминуо пола дневника би прошло у исказивању његове биографије а још трећина о томе ко је породици од државног врха послао телеграме. По броју телегрма знали смо ко је већа зверка и мислим да су Родољуб Чолаковић и Ђемал Бједић били апсолутни фаворити...
Мени отац и дан данас шаље телеграм за рођендан...Јави ми се службеница француске поште и лепо ми га испелује слово по слово а ја уредно препишем на папир и пошаљем оцу СМС да му кажем да сам телеграм примио а онда ми после два дана и сам телеграм стигне у сандуче...
Значи постоје телеграми још увек! Очигледно сам претерао.
Сећам се, није било тако давно кад су при слању телеграма могле да се изаберу и неке слике. Можда то још увек постоји.
Кад рекосте спеловање, сетих се још једног детаља. Кад сам слао телеграме из Немачке, али на српском, морао сам да потпишем изјаву, на којем језику сам писао и да сам најбољим знањем и савешћу поштовао правопис тог језика (ово последње због броја речи одн. цене).
Сетих се још једног детаља. Могао сам да бирам да ли да се телеграм достави одмах или заједно са текућом поштом (то је оно код Вас: после два дана). Наравно, разлика у цени. Рекао сам: ако уопште не пошаљем, не морам ништа да платим.
Срећом, мени нико не шаље SMS. Ја бар мислим, јер не знам шта се ради са тим ако уопште стигне. Мука ми је кад видим мобилни. Мени се већ неколико пута угасио конто — због некоришћења. И кад ми неким случајем затреба — не ради више.
Него шта него памтим! Мас’ и ’леба.
Г. Дундо, добро дошли! Баш сам се питао ових дана да ли сте се вратили кући, недостају Ваша искуства. А када је о масти и 'лебу реч - ја не видех већ годинама ни једно дете да је истрчало на улицу или неко игралиште са кришком у руци. Можда због тога што су "хамбургери" превладали.
∙――∙ ――― ――∙∙ ―∙∙ ∙―∙ ∙― ∙∙∙― ―∙ ∙∙
― ∙ ∙―∙∙ ∙ ――∙ ∙―∙ ∙― ――
Кажу да се Срби највише плаше три ствари: воде, промаје и телеграма! Мислим да редослед и није битан.
recimo ova
Погођено склониште у дворишту Вазнесенске цркве (десно), лево људи обележени тракама, готово сигурно Београђани Јевреји, рашчишћавају непознату локацију:
слева на десно: почетак Булевара К.Александра (Москва у позадини), Вилсонов трг (хотел Петроград), Аграрна бака & Панђелина кућа, К.Милоша са Масариковом.
и једна за Изногуда & Рељу: олупина југословенског бомбардера, претпостављам Бленхајм, врло занимљива камуфлажа на остатку крила око ронделе
На Теразијама, где је касније сазидана палата „Касина“, пре педесет година била је обична зграда на спрат, која је прво носила назив „Гостионица код лафа“ [Некада су Срби лава, цара животиња, звали лаф, дакле „Гостионица код лава“], па је тек касније добила данашње име „Касина“. Та гостионица везана је за многе интересантне догађаје, не само по гостима, који су ти кафану посећивали, већ и по самом њеном закупцу, чувеноме газда Васи Мијатовићу, кога је цела чаршија звала Безобразни Васа.
Такав надимак газда Васа није добио ни из какве милости, нити по каквој протекцији, већ једино по својој заслузи. Такав надимак никада га није љутио, нити се од њега женирао. Шта више, изгледа да се он њиме чак и поносио. Није свакоме дато да уме лепо да буде безобразан, као рецимо Васа, који је у томе одиста носио рекорд. Тај надимак пратио је газда Васу све до гроба. И после његове смрти, још дуго времена, па око хоћете још и данас, Безобразни Васа је код многих Београђана остао у живој успомени.
Ако сте баш ради да знате зашто је добио овај заслужени епитет, рећи ћу вам одмах. Добио је само зато што је имао нарочито задовољство да свакога свога госта пецне буд-зашто, да га насамари, па му се после смеје и он и цела кафана. Безобразни Васа притом није гледао ни на године старости ни на положај госта, који је заузимао у друштву. Сваки тако насамарени гост се, у почетку, љутио, али кад је после видео да он са сваким тера такву шегу, одбијао му је све на дару и жељно је очекивао да му врати истом мером. Међутим, кад би неко насамарио Безобразног Васу, онда се цела кафана тресла од смеха, а Безобразни Васа би се, црвен као рак, одједном нашао у неком послу око келнераја и правио се невешт, као да се то тицало неког другог, а не њега.
Иначе, Безобразни Васа је био врло добар човек, и радо је свакоме излазио у сусрет и притицао у помоћ. Он је био познат целој предратној Србији, не само по своме безобразлуку, већ и по својој доброј кујни и још бољем пићу. Због тих својих угоститељских одлика, Васа је стекао, поред редовних гостију, као што су угледне занатлије, трговци, чиновници, још и симпатије елите ондашњега Београда, као и извесних боема и ђувеч кардаша.
*
Био је један кафеџија из унутрашњости, звани Репоња, који је био дорастао Безобразном Васи по безобразлуку и који је једва чекао да му врати жао за срамоту.
По доласку у Београд, Репоња одседне код „Лафа“, па кад је приметио да га Васа није познао, направио се луд и пришао Васи, који је седео испред касе, са високим црвеним фесом на глави, те га је учтиво запитао:
– Молим вас, господине, први пут овде долазим, како се зове ова кафана?
Безобразни Васа се нашао чисто увређен, што овај не зна име тако чувене кафане, па му љутито одврати:
– Зар не видиш да је ово „Лаф“?!
– Извините, – рече Репоња учтивим тоном, – али ја пред собом видим само једног маторог магарца у фесу, а нигде не видим никаквога лафа!
Кад је чуо овакве дрске речи и дошао до уверења да од њега има и горих, штоно кажу да има и над попом поп – Васа је зинуо од чуда и, онако згранут, није скидао поглед са Репоње. У том тренутку је праснуо громогласни узвик околних гостију:
– Уа!... Уа, лаф са фесом у магарећој кожи!... Уа!
После овога догађаја, Безобразни Васа је променио своју фирму. Уместо „Гостионица код Лафа“, стајала је само једна реч: „Касина“.