Нисам сигуран, али мислим да кад бих данас отишао на пошту и обратио се младом чиновнику на шалтеру речима »Желим да пошаљем један телеграм«, овај би ме прво гледао бело, а затим би запитао »Је ли тежина већа или мања од 1 kg?« (при чему не бих знао да ли ме зеза или не). Потпуно могу да замислим такав сценарио.
Ја сам волео да телеграм саставим код куће, на једној цедуљи, лепо на миру. Нисам морао да преписујем на формулар. Чиновник би ту цедуљу намазао гум(и)арабиком и залепио на формулар.
Не знам, чини ми се да нема тога више. Ко још шаље приватан телеграм преко поште? И факс је већ скоро на издисају.
Обрни, осврни, телеграф и даље живи. Штавише, стално се подмлађује. И ово, шта сад пишем и шаљем вама, у суштини је телеграфија. Нажалост, без оних љубазних службеника у униформама,кожних торбица, савијених и залепљених цедуљица, бакшиша и чашица ракије. И без њихових честитки.
У телевизијском дневнику РТС-а први пут сам сазнао за поздравне и телеграме саучешћа... Кад би неки првоборац преминуо пола дневника би прошло у исказивању његове биографије а још трећина о томе ко је породици од државног врха послао телеграме. По броју телегрма знали смо ко је већа зверка и мислим да су Родољуб Чолаковић и Ђемал Бједић били апсолутни фаворити...
Мени отац и дан данас шаље телеграм за рођендан...Јави ми се службеница француске поште и лепо ми га испелује слово по слово а ја уредно препишем на папир и пошаљем оцу СМС да му кажем да сам телеграм примио а онда ми после два дана и сам телеграм стигне у сандуче...
Elem, te daaaaavne 1939. avgusta meseca, u predvečerje rata... bla, bla, bla... (mnogi nam zameriše što smo istog dana kada su Nemci napali Polsku pravili feštu), pošto su tesari izrezali daske... (u prethodnom postu),
fotoreporter se malo popeo ka Knezu...
A jel ima i ovo? Tada je fotoreporter već popio ladno pivce u Srpskom kralju sa organizatorima i spustio se na Dorćol.
Mada moram da priznam da pojma nemam našta se popeo kada je usliko nasipanje krivine? Drapšin je više udesno, a Dunavski vrtić je levo???
Eeeee, ovo je ono što fali ispred one kaldrmaške od VML
Koliko sam tada, kada je VMLužanin pustio onu fotku razmišljao šta mi smeta.
Ovde, brat-bratu ima garant preko metar i po peska, na najvišem delu, mislim tamo nizbrdo...
A kada bolje porazmislim, mi smo nekako baš u to vreme dobili prve Me-109 od Nemaca, a čekali smo isporuku još 95 komada. Pa nije ni čudo...
Uf, al izmešah babe i žabe, ali ko zna shvatiće
Није било лепше ужине за децу: комадешка свежег хлеба, одозго домаћа свињска маст, грубо посољено и посуто слатком алевом паприком. Није било детета које то није волело. Чак су и родитељи из финих београдских кућа, у свом очају што су им деца бледуњава и безвољна, слали ту децу у комшилук да се играју, где је тој деци пуцало за ушима док су ужинала маст и хлеб заједно са комшијском децом.
Омиљена нам је била и друга варијанта. Пекли смо кришке хлеба на плотни шпорета (данас би се рекло тостовали), врућ хлеб мазали белим луком и потом машћу.
Па што памтим, него и данас често једем маст и хлеб. Звучи парадоксално, али овде у Немачкој лако налазим у месарницама и самопослугама гарантовано топљену (не пресовану или центрифугирану) свињску маст са ситним чварцима. Производи се баш за мазање на хлеб. Док смо били млађи, окупљали смо се са пријатељима на вечере масти и хлеба. Немамо плотну шпорета већ електрични тостер, али бели лук и остало је све по старом. У зимским месецима употпуњавали смо „оргијање“ и салатом од киселог купуса (са маслиновим уљем и турском туцаном паприком – кад је бал нек’ је бал). Увозни кисели купус у главицама из Футога. Три дана није могао стан да се проветри. Године више не дозвољавају ове екстраваганције.
Узгред речено, данас сам вечерао маст и тазе хлеб, са хоргошком паприком. То сам планирао већ поподне, пре него што сам видео ову слику. Зар бих се оволико расписао да ми није пријала та мас' на 'лебу?
A jel ima i ovo? Tada je fotoreporter već popio ladno pivce u Srpskom kralju sa organizatorima i spustio se na Dorćol.
Mada moram da priznam da pojma nemam našta se popeo kada je usliko nasipanje krivine? Drapšin je više udesno, a Dunavski vrtić je levo???
Vrtic je ovaj coskic zgrade dole levo sto proviruje.
Да, пре неколико година су из унутрашњег јавног телеграфског саобраћаја повучени телепринтери. Међутим, још увек постоје телеграми и телеграфске упутнице. Само што се сада не отправљају телепринтером, већ ПостНет-ом, поштанском интерном интернет мрежом. Зато сада нема класичних телеграфских упутница, већ ПостНет упутница...
У међународном телеграфском саобраћају још увек се телеграми размењују телепринтерима.
У свом некадашњем животу сам, поред других послова, био и поштански инспектор. Између осталог, посао ми је био да прегледам телеграме. Контролисао сам да ли су тачно избројане речи и да ли је исправно примењен ценовник.
Пре десетак година, готово 90% телеграфског саобраћаја су чиниле само две категорије: телеграфске упутнице (цена је била незнатно виша од обичних поштанских упутница, а новац је могао бити уручен за сат времена од тренутка слања) и изјаве саучешћа, односно телеграми саучешћа, које су готово искључиво слали Црногорци. У Црној Гори, и међу Црногорцима у неким крајевима Србије, појавио се однекуд нови обичај: да се над одром покојника, или изнад самог гроба, пре спуштања почившег у гроб, читају телеграми саучешћа. Баш сви приспели телеграми. И онда је то трајало и трајало... Фамилије су се, кажу, такмичиле који ће покојник добити више телеграма, односно коме ће дуже читати телеграме изнад одра.
Увек се нађе нешто око чега ће се људи надметати.
Чудан модеран обичај, вредан проучавања етнографа...
Ја сам волео да телеграм саставим код куће, на једној цедуљи, лепо на миру. Нисам морао да преписујем на формулар. Чиновник би ту цедуљу намазао гум(и)арабиком и залепио на формулар.
Не знам, чини ми се да нема тога више. Ко још шаље приватан телеграм преко поште? И факс је већ скоро на издисају.
Обрни, осврни, телеграф и даље живи. Штавише, стално се подмлађује. И ово, шта сад пишем и шаљем вама, у суштини је телеграфија. Нажалост, без оних љубазних службеника у униформама, кожних торбица, савијених и залепљених цедуљица, бакшиша и чашица ракије. И без њихових честитки.
У телевизијском дневнику РТС-а први пут сам сазнао за поздравне и телеграме саучешћа... Кад би неки првоборац преминуо пола дневника би прошло у исказивању његове биографије а још трећина о томе ко је породици од државног врха послао телеграме. По броју телегрма знали смо ко је већа зверка и мислим да су Родољуб Чолаковић и Ђемал Бједић били апсолутни фаворити...
Мени отац и дан данас шаље телеграм за рођендан...Јави ми се службеница француске поште и лепо ми га испелује слово по слово а ја уредно препишем на папир и пошаљем оцу СМС да му кажем да сам телеграм примио а онда ми после два дана и сам телеграм стигне у сандуче...
Elem, te daaaaavne 1939. avgusta meseca, u predvečerje rata... bla, bla, bla... (mnogi nam zameriše što smo istog dana kada su Nemci napali Polsku pravili feštu), pošto su tesari izrezali daske... (u prethodnom postu),
fotoreporter se malo popeo ka Knezu...
Mada moram da priznam da pojma nemam našta se popeo kada je usliko nasipanje krivine? Drapšin je više udesno, a Dunavski vrtić je levo???
Već sam se poplašio da ovde nikoga nema...
Elem, da se još jednom podsetimo
Ovde, brat-bratu ima garant preko metar i po peska, na najvišem delu, mislim tamo nizbrdo...
A kada bolje porazmislim, mi smo nekako baš u to vreme dobili prve Me-109 od Nemaca, a čekali smo isporuku još 95 komada. Pa nije ni čudo...
Uf, al izmešah babe i žabe, ali ko zna shvatiće
Него шта него памтим! Мас’ и ’леба.
Није било лепше ужине за децу: комадешка свежег хлеба, одозго домаћа свињска маст, грубо посољено и посуто слатком алевом паприком. Није било детета које то није волело. Чак су и родитељи из финих београдских кућа, у свом очају што су им деца бледуњава и безвољна, слали ту децу у комшилук да се играју, где је тој деци пуцало за ушима док су ужинала маст и хлеб заједно са комшијском децом.
Омиљена нам је била и друга варијанта. Пекли смо кришке хлеба на плотни шпорета (данас би се рекло тостовали), врућ хлеб мазали белим луком и потом машћу.
Па што памтим, него и данас често једем маст и хлеб. Звучи парадоксално, али овде у Немачкој лако налазим у месарницама и самопослугама гарантовано топљену (не пресовану или центрифугирану) свињску маст са ситним чварцима. Производи се баш за мазање на хлеб. Док смо били млађи, окупљали смо се са пријатељима на вечере масти и хлеба. Немамо плотну шпорета већ електрични тостер, али бели лук и остало је све по старом. У зимским месецима употпуњавали смо „оргијање“ и салатом од киселог купуса (са маслиновим уљем и турском туцаном паприком – кад је бал нек’ је бал). Увозни кисели купус у главицама из Футога. Три дана није могао стан да се проветри. Године више не дозвољавају ове екстраваганције.
Узгред речено, данас сам вечерао маст и тазе хлеб, са хоргошком паприком. То сам планирао већ поподне, пре него што сам видео ову слику. Зар бих се оволико расписао да ми није пријала та мас' на 'лебу?
Па зар се то иселило из Београда?
Mada moram da priznam da pojma nemam našta se popeo kada je usliko nasipanje krivine? Drapšin je više udesno, a Dunavski vrtić je levo???
Vrtic je ovaj coskic zgrade dole levo sto proviruje.
У међународном телеграфском саобраћају још увек се телеграми размењују телепринтерима.
У свом некадашњем животу сам, поред других послова, био и поштански инспектор. Између осталог, посао ми је био да прегледам телеграме. Контролисао сам да ли су тачно избројане речи и да ли је исправно примењен ценовник.
Пре десетак година, готово 90% телеграфског саобраћаја су чиниле само две категорије: телеграфске упутнице (цена је била незнатно виша од обичних поштанских упутница, а новац је могао бити уручен за сат времена од тренутка слања) и изјаве саучешћа, односно телеграми саучешћа, које су готово искључиво слали Црногорци. У Црној Гори, и међу Црногорцима у неким крајевима Србије, појавио се однекуд нови обичај: да се над одром покојника, или изнад самог гроба, пре спуштања почившег у гроб, читају телеграми саучешћа. Баш сви приспели телеграми. И онда је то трајало и трајало... Фамилије су се, кажу, такмичиле који ће покојник добити више телеграма, односно коме ће дуже читати телеграме изнад одра.
Увек се нађе нешто око чега ће се људи надметати.
Чудан модеран обичај, вредан проучавања етнографа...