Нисам сигуран, али мислим да кад бих данас отишао на пошту и обратио се младом чиновнику на шалтеру речима »Желим да пошаљем један телеграм«, овај би ме прво гледао бело, а затим би запитао »Је ли тежина већа или мања од 1 kg?« (при чему не бих знао да ли ме зеза или не). Потпуно могу да замислим такав сценарио.
Некада смо слали и примали телеграме. Ако изузмем оне важне државне, војне и партијске, оне са строгим наредбама, директивима и поздравима разним конгресима — ми смртни смо по неки пут јављали некоме нешто, а по најчешће честитали разна славља. Ишло се на пошту, ту се добијао формулар и на њему се писали адреса и порука. Морало је да се напише читко, а пре свега речи су морале да се јасно раздвајају: плаћало се по броју речи. Наравно, то је мамило и на кајшарење, па се неки пут речи и састављале. Оштро око чиновника је то одмах запажало и доводило у ред, али било је и недоумица (хвала Богу, као и данас кад пишемо). Долазило је и до расправа, али у случају недоумица странка је имала право.
Ја сам волео да телеграм саставим код куће, на једној цедуљи, лепо на миру. Нисам морао да преписујем на формулар. Чиновник би ту цедуљу намазао гум(и)арабиком и залепио на формулар.
У већ доста давно доба на пријемну пошту стизали су Морзеови знаци нашег телеграма, то је неки чиновник дешифровао и написао на формулару читак текст и савио формулар тако да се види адреса. Касније су то радили телепринтери. Разносач телеграма (један од оних које нам је показао госн. Гаврило) је то цедуљче стављао у специјалну кожну торбицу и најбржим путем одлазио до примаоца. Дешавало се, рецимо на Славу, да неколико пута видимо разносача телеграма. Могао је он да поднесе и неколико чашица ракије, нарочито зими.
Не знам, чини ми се да нема тога више. Ко још шаље приватан телеграм преко поште? И факс је већ скоро на издисају. Бато, ено ти тамо мобилни па пошаљи шта хоћеш. Сад ће неко још и да ме исмеје: какав мобилни? има новијих ствари. Свакако, али знам да мобилни није изумро: познајем момке и девојке који дневно шаљу и више од 100 SMS-порука.
Обрни, осврни, телеграф и даље живи. Штавише, стално се подмлађује. И ово, шта сад пишем и шаљем вама, у суштини је телеграфија. Нажалост, без оних љубазних службеника у униформама,кожних торбица, савијених и залепљених цедуљица, бакшиша и чашица ракије. И без њихових честитки.
Nije me bilo neko vreme pa rekoh ajde malo da dodam malo granja na vatricu...
Sećate li se one lepe Kasinine fotke sa nivelacijom staze za trke 1939, dole na krivini kod Drapšina?
Ovo je deo te priče...
∙――∙ ――― ――∙∙ ―∙∙ ∙―∙ ∙― ∙∙∙― ―∙ ∙∙
― ∙ ∙―∙∙ ∙ ――∙ ∙―∙ ∙― ――
Нисам сигуран, али мислим да кад бих данас отишао на пошту и обратио се младом чиновнику на шалтеру речима »Желим да пошаљем један телеграм«, овај би ме прво гледао бело, а затим би запитао »Је ли тежина већа или мања од 1 kg?« (при чему не бих знао да ли ме зеза или не). Потпуно могу да замислим такав сценарио.
Некада смо слали и примали телеграме. Ако изузмем оне важне државне, војне и партијске, оне са строгим наредбама, директивима и поздравима разним конгресима — ми смртни смо по неки пут јављали некоме нешто, а по најчешће честитали разна славља. Ишло се на пошту, ту се добијао формулар и на њему се писали адреса и порука. Морало је да се напише читко, а пре свега речи су морале да се јасно раздвајају: плаћало се по броју речи. Наравно, то је мамило и на кајшарење, па се неки пут речи и састављале. Оштро око чиновника је то одмах запажало и доводило у ред, али било је и недоумица (хвала Богу, као и данас кад пишемо). Долазило је и до расправа, али у случају недоумица странка је имала право.
Ја сам волео да телеграм саставим код куће, на једној цедуљи, лепо на миру. Нисам морао да преписујем на формулар. Чиновник би ту цедуљу намазао гум(и)арабиком и залепио на формулар.
У већ доста давно доба на пријемну пошту стизали су Морзеови знаци нашег телеграма, то је неки чиновник дешифровао и написао на формулару читак текст и савио формулар тако да се види адреса. Касније су то радили телепринтери. Разносач телеграма (један од оних које нам је показао госн. Гаврило) је то цедуљче стављао у специјалну кожну торбицу и најбржим путем одлазио до примаоца. Дешавало се, рецимо на Славу, да неколико пута видимо разносача телеграма. Могао је он да поднесе и неколико чашица ракије, нарочито зими.
Не знам, чини ми се да нема тога више. Ко још шаље приватан телеграм преко поште? И факс је већ скоро на издисају. Бато, ено ти тамо мобилни па пошаљи шта хоћеш. Сад ће неко још и да ме исмеје: какав мобилни? има новијих ствари. Свакако, али знам да мобилни није изумро: познајем момке и девојке који дневно шаљу и више од 100 SMS-порука.
Обрни, осврни, телеграф и даље живи. Штавише, стално се подмлађује. И ово, шта сад пишем и шаљем вама, у суштини је телеграфија. Нажалост, без оних љубазних службеника у униформама, кожних торбица, савијених и залепљених цедуљица, бакшиша и чашица ракије. И без њихових честитки.