Иако је прва телефонска централа у Београду инсталисана крајем 1897. године, јавни телефонски саобраћај је званично пуштен у саобраћај 1. септембра 1899. године (Ономад је било 110 година од тог догађаја). Дакле, од тих дана су први телефонски претплатници могли да разговарају међу собом, уз посредовање централе. 
Али, како су могли они који немају телефон у свом стану или канцеларији да позову неког ко има телефон. Никако, све до јануара 1901. године, кад су отворене прве телефонске говорнице. Помислили бисте: постављени су они стаклени киосци по граду, из којих је могло да се телефонира. Не. 
У три поште у Београду су отворени шалтери где је грађанин могао да попуни образац пријаве телефонског разговора, у који би уписао број телефона са којим је хтео да разговара. А онда је на тај образац требало да залепи поштанску марку у висини цене, унапред, према жељеној дужини разговора. Телефонисткиња на шалтеру би успоставила везу са позваним и упутила позиваоца у једну од телефонских кабина које су биле постављене у шалтерској сали поште. 
Те поште су биле: Главна пошта (у Коларчевом здању), Пошта Београд-Сава (у Ђумрукани), обе 6. јануара; и Пошта Београд-Станица (налазила се у холу београдске железничке станице) 10. јануара 1901.
Грађани су могли да разговарају и из објеката где се сабирао већи број корисника, из хотела, ресторана, позоришта... И овде је везу успостављао службеник те установе (на пример: рецепционер), а позивалац је разговарао из хотелске собе, кабине или услужног телефона. Позивалац није могао сам никог да позове јер тада није било аутоматске телефоније, односно није било телефона са бројчаником, као данас. 


(има наставак)

Верујем да из наведених разлога у Београду није било јавних телефонских говорница, као објеката, киоска, у граду, све док није уведен аутоматски телефонски саобраћај 1931. године. Барем за сада нисам нашао податак о томе, ни докуменат, ни објаву у службеним листовима и сл. 
Телефонске говорнице сам тражио и на београдским разгледницама, али их нисам нашао. Запажао сам киоске различитих величина и облика, али говорнице нисам. У Политици сам видео репродуковану следећу слику:


Тек сам на овом форуму, захваљујући љубазној дами од Великог Врачара, видео Јеремијине слике: 
Телефонска говорница на Теразијама, код Шишкове кафане (у средини слике)


И говорница у Карађорђевој улици (сасвим десно):


Волео бих да видим још неку говорницу, београдску, или из било ког града у Србији, до 1941. године.

+++++++++++
PS:
После овог позива, на форуму је постављен велики број фотографија на којима су биле представљене телефонске говорнице. Захваљујем се свима који су се потрудили! Међутим, сви су се сложили да је најупечатљивија била фотографија, коју је послао господин Милош Јуришић:

 

Gavrilo: 

Пресликавање фотографија је и тада био пробитачан посао. Неки фотографи су се, могло би се рећи, специјализовали за умножавање фотографија, које су некада рађене у уникату. Отуд фотографски „заводи“.

Nedavno sam nabavio dve iste fotografije od kojih je jedna verovatno nastala umnožavanjem druge:





Uzgred, zna li neko u kom je ateljeu nastala ova druga slika?

Ceo tekst i nema 5000 karaktera, njegov prvi deo ima oko 1900 karaktera. U tome je problem o kome sam pisao. Bilo kakav ozbiljniji post je onemogućen. Ono, nije moguća ni prepirka ali ovo sad je svedeno naskupštinu lakonaca.

Koja gužva u Ljubicinoj ulici. Preko puta Mojsilovića je bio Lecterov atelje. Da li neko ima onu fotku Luteranske crkve. Možda se na njoj nešto vidi?

Иза куће на имању кумова бакиних родитеља 1927.

За прву и последњу нисам сигуран где су сликане.Може помоћ пријатеља?

...