Да вам дочарам како је писао Драгомир Брзак, постављам линк ка страници блога, на којој сам окачио две његове приче. Прва прича се зове Једна идила, а друга У комисији. У причама Брзак описује своје доживљаје са службених путовања по Србији. Мислим да ће се дамама пре свидети ова прва.
Препоручујем!
Todićka piše da je fotograf Lecter imao atelje u j kući Pašona Ljubičina ulica 11. Da li neko ima sliku kuće i fotografskog ateljea.?
mica milovanovic je postavio ovaj Zarićev plan iz 1878.
A na netu sam pronašao sledeći tekst:
ĐORĐE I JANJA PAŠONA
Braća, Cincari iz Makedonije. Znali su da prave likere i druga žestoka pića, pa su zajednički otvorili takvu radnju, na kojoj su zaradili dobar novac.
Kada su se braća razortačila, Janja je nastavio da vodi svoj likerdžijski posao, dok je Đorđe podigao gostionicu, na uglu Makedonske i Jugovića ulice, na sprat. Kafana je bila, kao i sad, sa lica Makedonske, a jedini ulaz na sprat bio je iz Jugovićeve ulice. Na spratu su bile hotelske sobe a u visokom prizemlju sala za zabave i igranke. Nazvao ga je hotelom "Bulevar". Bio je čuven po "tingl-tangl" - stranim ženskim igračkim trupama, koje su stanovale u hotelskim sobama. Đorđe je bio stari bećar - neženja, pa su pravljeni vicevi na račun ove njegove "kombinacije".
Janja Pašona, a zatim i Đorđe H. Pašona pominju se od1871. kao vlasnici dela placa koji se godinama kupovinom širio između ulica Obilićevog venca, Kastriotove i Dva Jablanske.
Godine 1888. Đorđe H. Pašona dobija tapiju na vlasništvo zgrada i placa između ulica Obilićev venac, Kastriotove i Dva Jablanske. Ovo imanje prodao je Vanđelu Tomi 1900. za 150.000 dinara. Godine 1934. ono je prava i isključiva svojina Fonda Vanđela Tome, kojim rukuje Srpsko trgovačko udruženje.
Na ime duga za prodato imanje, Vanđel Toma je imao obavezu prema Đorđu H. Pašoni da mu svakog meseca do njegove smrti daje po 120 dinara mesecno. Pošto je Vanđel Toma umro godinu dana pre Đorđa H. Pašone, ova obaveza je Pašoni nadoknađivana iz prihoda sa imanja "Bulevar".
U Pašoninom hotelu "Bulevar" držali su zabave Beogradski radikali, Jevrejsko žensko društvo, Srpsko-jevrejsko pevačko društvo i beogradski muzičari. http://www.scd-lunjina.org/drugi_o_nama/carsija/pasona.html
Za nas su ovde interesantne sledeće stvari:
1. gostionica, na uglu Makedonske i Jugovića ulice,
2. Hotel "Bulevar".
3. plac koji se godinama kupovinom širio između ulica Obilićevog venca, Kastriotove i Dva Jablanske.
4. Fotka ateljea Lazara Lectera
За време рата 1876. године новоосновано Друштво Црвенога крста купило је прилоге у стварима и у новцу за српске рањенике. За сваки београдски кварт одређена су виђенија лица у одбор за ове прилоге. У једном кварту одређен је, поред осталих, и Драгомр Брзак, чиновник и чувени песник, који је био познат као врло паметан човек и који је увек представљао великог господина. Према томе, може се представити како му је пао овај избор!
Брзак је редовно проводио ноћи у Булевару, Цинцарина Ђорђа Пашоне, тада великог газде, али и велике тврдице, који је пазио на сваки марјаш. Тад су са њим били редовно Базрђан, кафеџија, Која Сушић, певач, Мита „Шогор“ правник, Стева Дескашев, глумац, а са њима је седио стално и Пашона. Ту се седи, пије и пева, често до зоре. Трошак су обично плаћали ревенски. Једне такве ноћи били су нарочито расположени, стога што су опили Пашону толико да није могао да се држи на ногама. А Пашона је у таквим приликама био врло одрешене руке и није давао никоме да плаћа. У најбољем расположењу, кад је и Пашона почео да подврискује, Брзак зграби пуну чашу вина, скочи и са некаквим нарочитим патосом поче да говори: – Господо! Наша малена Србија устала је противу крвожедних Турака. Крв се већ потоцима лије, топови ричу и пушке праште. Дични синови са свих страна полетеше овамо нама, латише се оружја и гину са осмехом на уснама. И не само да је узаврела јуначка крв код Срба, но и наши дични Цинцари, браћа по вери, са свију крајева полетеше у свету борбу за слободу. Баците, господо, поглед на Дрину. Тамо има безброј Цинцара, правих лавова. Тако вам је и на Тимоку, Јавору и Алексинцу. Сви су они у најстрашнијим окршајима и лете као вихорови са једног на друго место, просипајући своју племениту цинцарску крв. А њихови стари родитељи, сродници и пријатељи, следујући дивним примерима своје деце, одрешили су своје дубоке кесе и дају немилице на све стране за општу ствар.
(наставак Брзаковог говора) Ти велики људи, ти узори патриота, морају ући у историју и њихова имена биће исписана златним словима. Ти су великани ови: Ћир Кика, Ћир Канара, Ћир Џанга, Ћир Нича, Ћир Дума, Ћир Ђема и још многи, којих се сада не сећам. Слава свима тим дивовима цинцарским на бојиштима, а још већа хвала и слава њиховим родитељима и пријатељима који дадоше највеће прилоге... – Слава им, слава! – повикаше сви. Пашона је све време говора разрогаченим очима гледао Брзака и кад је овај завршио, почео је гласно да плаче. – Ето, драга браћо, сви ти поменути ћирови, наши драги Београђани, утркивали су се тако рећи у давању прилога. Неко је дао 150 дуката, а нико мање од 100 дуката. Њихова имена разнешена су по целом свету као узор патриота и, како чујем, Његова Светлост Књаз је наредио да се сваки награди са златном колајном. И право је. Држим да сви поменути добротвори нису ниуколико бољи и богатији од нашег дичног и далеко чувеног домаћина, Ћир Ђорђа Пашоне и да, према томе, он неће дозволити да га неко од његових Цинцара претекне у доброчинству. – Живео Пашона! – повикаше сви. – Па де, колико да си дам? – упита Пашона. – Па колико? Ћир Џанга дао је 150 дуката, највише од свију. А да би твоје име дошло прво у списку, дај макар један дукат више, – рече му Брзак. Тако је и било. Пашона се тешка срца одвојио од пара, али није имао куд. Тирада Брзакова помери му памет. То је једини прилог који је Брзак скупио.
(има наставак)
Хотел Булевар заузимао је блок зграда између улица: Македонске, Браће Југовића и 29. новембра (Деспота Стефана), дијагонално од данашњег Дома омладине, а обухватао је и данашњи биоскоп Балкан. Саградио га је Ђорђе Пашона, Цинцарин из Македоније, између 1860. и 1875. Пашона је мислио да је за зидање куће довољно купити плац и грађевински материјал и погодити мајсторе. Тако је и урадио и почео да копа темеље. Међутим, умешала се београдска Општина, која је захтевала планове зграде и протоколе регулације и нивелације. То је задало много брига Пашони и одгодило изградњу за неколико месеци. Упитан, у то време, шта то гради, Пашона је одговорио: – Зидам секирација од тврд материјал!
Др Дивна Ђурић-Замоло, Хотели и кафане XIX века у Београду
*****
Ово је прилог о Пашони, а наставак приче о Брзаку.
Можда ће нешто допринети и претходном посту оца Владе (В.А.)
Od mene što se tiče Lectera samo komentar da je imao i atelje na Terazijama, ja bih rekao kasnije u odnosu na onaj period o kome je reč u knjizi.
Debeljković inače navodi da je radio u 1870-tim, 1880-tim i 1890-tim.
Evo jedne od posetnica sa tom drugom adresom. Ja mislim da je sa kraja 80-tih ili početka 90-tih.
Била али...
Београд - Железничка станица 1941-1945
У овом стању зграда Главне железничке станице била је 1944. године, после једног од америчких ваздушних напада. Та иста зграда је 6. априла 1941. изгорела, потом је била поправљена, да би на њу, 1944. године, пале разорне бомбе.
Претпостављам да је зграда погођена 17. априла 1944., када је тепих бомби од Славије и Чубуре па све до иза концентрационог логора Старо сајмиште, захватио и железничку станицу. На основу амбијента и шута по целом тргу претпостављам да је снимак начињен кратко време после бомбардовања. Мотив снимка говори у прилог томе да је аутор неки немачки војник. Господине Напијало, вероватно боље знате одакле потиче ова фотографија.
Да вам дочарам како је писао Драгомир Брзак, постављам линк ка страници блога, на којој сам окачио две његове приче. Прва прича се зове Једна идила, а друга У комисији. У причама Брзак описује своје доживљаје са службених путовања по Србији. Мислим да ће се дамама пре свидети ова прва.
Препоручујем!
Todićka piše da je fotograf Lecter imao atelje u j kući Pašona Ljubičina ulica 11. Da li neko ima sliku kuće i fotografskog ateljea.?
mica milovanovic je postavio ovaj Zarićev plan iz 1878.
A na netu sam pronašao sledeći tekst:
ĐORĐE I JANJA PAŠONA
Braća, Cincari iz Makedonije. Znali su da prave likere i druga žestoka pića, pa su zajednički otvorili takvu radnju, na kojoj su zaradili dobar novac.
Kada su se braća razortačila, Janja je nastavio da vodi svoj likerdžijski posao, dok je Đorđe podigao gostionicu, na uglu Makedonske i Jugovića ulice, na sprat. Kafana je bila, kao i sad, sa lica Makedonske, a jedini ulaz na sprat bio je iz Jugovićeve ulice. Na spratu su bile hotelske sobe a u visokom prizemlju sala za zabave i igranke. Nazvao ga je hotelom "Bulevar". Bio je čuven po "tingl-tangl" - stranim ženskim igračkim trupama, koje su stanovale u hotelskim sobama. Đorđe je bio stari bećar - neženja, pa su pravljeni vicevi na račun ove njegove "kombinacije".
Janja Pašona, a zatim i Đorđe H. Pašona pominju se od1871. kao vlasnici dela placa koji se godinama kupovinom širio između ulica Obilićevog venca, Kastriotove i Dva Jablanske.
Godine 1888. Đorđe H. Pašona dobija tapiju na vlasništvo zgrada i placa između ulica Obilićev venac, Kastriotove i Dva Jablanske. Ovo imanje prodao je Vanđelu Tomi 1900. za 150.000 dinara. Godine 1934. ono je prava i isključiva svojina Fonda Vanđela Tome, kojim rukuje Srpsko trgovačko udruženje.
Na ime duga za prodato imanje, Vanđel Toma je imao obavezu prema Đorđu H. Pašoni da mu svakog meseca do njegove smrti daje po 120 dinara mesecno. Pošto je Vanđel Toma umro godinu dana pre Đorđa H. Pašone, ova obaveza je Pašoni nadoknađivana iz prihoda sa imanja "Bulevar".
U Pašoninom hotelu "Bulevar" držali su zabave Beogradski radikali, Jevrejsko žensko društvo, Srpsko-jevrejsko pevačko društvo i beogradski muzičari.
http://www.scd-lunjina.org/drugi_o_nama/carsija/pasona.html
Za nas su ovde interesantne sledeće stvari:
1. gostionica, na uglu Makedonske i Jugovića ulice,
2. Hotel "Bulevar".
3. plac koji se godinama kupovinom širio između ulica Obilićevog venca, Kastriotove i Dva Jablanske.
4. Fotka ateljea Lazara Lectera
За време рата 1876. године новоосновано Друштво Црвенога крста купило је прилоге у стварима и у новцу за српске рањенике. За сваки београдски кварт одређена су виђенија лица у одбор за ове прилоге. У једном кварту одређен је, поред осталих, и Драгомр Брзак, чиновник и чувени песник, који је био познат као врло паметан човек и који је увек представљао великог господина. Према томе, може се представити како му је пао овај избор!
Брзак је редовно проводио ноћи у Булевару, Цинцарина Ђорђа Пашоне, тада великог газде, али и велике тврдице, који је пазио на сваки марјаш. Тад су са њим били редовно Базрђан, кафеџија, Која Сушић, певач, Мита „Шогор“ правник, Стева Дескашев, глумац, а са њима је седио стално и Пашона. Ту се седи, пије и пева, често до зоре. Трошак су обично плаћали ревенски.
(има наставак)Једне такве ноћи били су нарочито расположени, стога што су опили Пашону толико да није могао да се држи на ногама. А Пашона је у таквим приликама био врло одрешене руке и није давао никоме да плаћа.
У најбољем расположењу, кад је и Пашона почео да подврискује, Брзак зграби пуну чашу вина, скочи и са некаквим нарочитим патосом поче да говори:
– Господо! Наша малена Србија устала је противу крвожедних Турака. Крв се већ потоцима лије, топови ричу и пушке праште. Дични синови са свих страна полетеше овамо нама, латише се оружја и гину са осмехом на уснама. И не само да је узаврела јуначка крв код Срба, но и наши дични Цинцари, браћа по вери, са свију крајева полетеше у свету борбу за слободу. Баците, господо, поглед на Дрину. Тамо има безброј Цинцара, правих лавова. Тако вам је и на Тимоку, Јавору и Алексинцу. Сви су они у најстрашнијим окршајима и лете као вихорови са једног на друго место, просипајући своју племениту цинцарску крв. А њихови стари родитељи, сродници и пријатељи, следујући дивним примерима своје деце, одрешили су своје дубоке кесе и дају немилице на све стране за општу ствар.
Ти велики људи, ти узори патриота, морају ући у историју и њихова имена биће исписана златним словима. Ти су великани ови: Ћир Кика, Ћир Канара, Ћир Џанга, Ћир Нича, Ћир Дума, Ћир Ђема и још многи, којих се сада не сећам. Слава свима тим дивовима цинцарским на бојиштима, а још већа хвала и слава њиховим родитељима и пријатељима који дадоше највеће прилоге...
– Слава им, слава! – повикаше сви.
Пашона је све време говора разрогаченим очима гледао Брзака и кад је овај завршио, почео је гласно да плаче.
– Ето, драга браћо, сви ти поменути ћирови, наши драги Београђани, утркивали су се тако рећи у давању прилога. Неко је дао 150 дуката, а нико мање од 100 дуката. Њихова имена разнешена су по целом свету као узор патриота и, како чујем, Његова Светлост Књаз је наредио да се сваки награди са златном колајном. И право је. Држим да сви поменути добротвори нису ниуколико бољи и богатији од нашег дичног и далеко чувеног домаћина, Ћир Ђорђа Пашоне и да, према томе, он неће дозволити да га неко од његових Цинцара претекне у доброчинству.
– Живео Пашона! – повикаше сви.
– Па де, колико да си дам? – упита Пашона.
– Па колико? Ћир Џанга дао је 150 дуката, највише од свију. А да би твоје име дошло прво у списку, дај макар један дукат више, – рече му Брзак.
Тако је и било.
Пашона се тешка срца одвојио од пара, али није имао куд. Тирада Брзакова помери му памет.
То је једини прилог који је Брзак скупио.
(има наставак)
Хотел Булевар, у средини слике.
Хотел Булевар заузимао је блок зграда између улица: Македонске, Браће Југовића и 29. новембра (Деспота Стефана), дијагонално од данашњег Дома омладине, а обухватао је и данашњи биоскоп Балкан. Саградио га је Ђорђе Пашона, Цинцарин из Македоније, између 1860. и 1875.
Пашона је мислио да је за зидање куће довољно купити плац и грађевински материјал и погодити мајсторе. Тако је и урадио и почео да копа темеље. Међутим, умешала се београдска Општина, која је захтевала планове зграде и протоколе регулације и нивелације. То је задало много брига Пашони и одгодило изградњу за неколико месеци. Упитан, у то време, шта то гради, Пашона је одговорио:
– Зидам секирација од тврд материјал!
Др Дивна Ђурић-Замоло, Хотели и кафане XIX века у Београду
*****
Ово је прилог о Пашони, а наставак приче о Брзаку.
Можда ће нешто допринети и претходном посту оца Владе (В.А.)
Debeljković inače navodi da je radio u 1870-tim, 1880-tim i 1890-tim.
Evo jedne od posetnica sa tom drugom adresom. Ja mislim da je sa kraja 80-tih ili početka 90-tih.
А адреса: Преко пута Теразијског кварата (полиције)
Девиза грба Карађорђевића је: Бог ми је прва нада (Spes mihi prima Deus)
Била али...
Београд - Железничка станица 1941-1945
Била али...
Београд - Железничка станица 1941-1945
У овом стању зграда Главне железничке станице била је 1944. године, после једног од америчких ваздушних напада. Та иста зграда је 6. априла 1941. изгорела, потом је била поправљена, да би на њу, 1944. године, пале разорне бомбе.
Претпостављам да је зграда погођена 17. априла 1944., када је тепих бомби од Славије и Чубуре па све до иза концентрационог логора Старо сајмиште, захватио и железничку станицу. На основу амбијента и шута по целом тргу претпостављам да је снимак начињен кратко време после бомбардовања. Мотив снимка говори у прилог томе да је аутор неки немачки војник. Господине Напијало, вероватно боље знате одакле потиче ова фотографија.