Господине Гаврило, пуно Вам хвала на дивном напису о Драгомиру Брзаку. Са уживањем сам га прочитао. И не ради се само о уживању, већ и о просвећивању. Ми, наиме, о Брзаку нисмо ништа учили. За Дучића смо, на пример, знали да је као буржујски песник био брисан из наставног плана. А за Брзака нисмо знали зашто. Сад, кад сам ово прочитао, мислим да нису партизани криви за његово „брисање“, већ наши дични наставници нису о њему много знали. И они су читали Скерлића пре него што дођу на часове.
Ипак, ђаци као ђаци, знали смо за Брзака. Ако ништа друго, дотурали смо један другом, кришом испод клупа, чувену Брзакову „Оду говнету“. Пошто сам имао писаћу машину и умео да радим на њој, морао сам да преписујем ту оду. Онда није било данашњих штампача, већ се узимало неколико листова танке хартије зване пелир, између њих стављали су се листови индиго-папира и то се убацивало у писаћу машину да би се добило више (највише 4 - 5) примерака. Захваљујући тој „мануфактури“ задржао се један примерак и у мојој архиви.
За децу, која не знају шта је индиго-папир, следећа слика:
Ja nemam sliku kuće, ali imam nekoliko njegovih "vizitki" koje potvrđuju Todićkino pisanje - kako po pitanju lokacije ateljea, tako i po oceni kvaliteta...
U knjizi Stara srpska fotografija Branibor Debeljković još navodi da V. Danilović preuzima atelje Petra Jovanovića i dobija titulu "dvorski" [fotograf].
Takođe navodi i da na poleđini "vizitki" stavlja prednju stranu i poleđinu medalje "Expositione austoungarica industiale agricola 1882. Trieste".
Prema Debeljkoviću V. Danilović je aktivan u 1880-tim i 1890-tim.
Само да напоменем: ово је вила изграђена око 1942., а коју је градио индустријалац који је имао у току рата фабрику слаткиша, кекса и сличног.
После рата оптужен је за профитерство и убијен.
Неко од ослободиоца пикирао је вероватно на вилу.
Пројектант виле је мање познат (скоро непознат) београдски архитекта Ђорђе Радивојевић. Према зналачки примењеном стилу, човек је био учен и од струке, штета је што се о њему мало шта зна. Ова вила могла би се поредити са најбољим остварењима једног Борисављевића, рецимо. Посебно је занимљив средишњи паладијански мотив са лучним и равно, архитравно завршеним прозорима.
Радивојевић је пројектовао и модернистичку зграду у Земуну на тргу, коју је ту скоро неко окачио (зграда помало подсећа на Брашованову зграду фонда Беочинске фабрике цемента у Браће Југовића).
Prema knjizi "Arhitektura vila i rezidencija Beograda 1839-2000" Ljiljane Miletić Abramović (koju povremeno citiram) vila se vodi kao vila Živke Popadić a danas je u njoj Institut za meso. Autor knjige vilu svrstava u primer istoricističke arhitekture ali ne preterano originalnog rešenja.
Po ovom Zarićevom planu iz 1878. reklo bi se da je Topličin venac 1 jedna od ove dve zgrade (ili možda obe ako su na istom placu) na današnjem Obilićevom vencu.
Zgrada na tom mestu (gornji levi ugao) na ovom aero snimku iz 1920-tih (valjda) deluje mi mlađe...
Господине Гаврило, пуно Вам хвала на дивном напису о Драгомиру Брзаку.
Драги господине Дундо,
Мило ми је што вам се допао пост (у седам наставака) о Брзаку.
Е, сад да вам опричам нешто што не знате. Себи сам дао, поред осталог, два задатка:
Да сакупим, приредим и објавим дела двојице ПТ службеника: Димитрија Ц. Ђорђевића и Драгомира Брзака.
Уз помоћ Путника, Милоша Јуришића, Касине и још неких пријатеља, које не знате, треба да ускоро изађе прва књига прича Д. Ц. Ђорђевића о старом Београду. Остају још макар две књиге овог хроничара и књижевника, али о томе не бих унапред.
Мислим да сам данас међу реткима, који толико зна о Драгомиру Брзаку, јер сам њему посветио неколико година истраживања. Прикупио сам све његове приповетке, само једно његово самостално драмско дело (у рукопису). Осталима се не зна траг. Прикупио сам 2/3 његових песама, а могао сам и све, да последње 4 године није била затворена Народна библиотека Србије. Намеравам да кренем поново и прикупим све познате песме. Сакупио сам и десетак анегдота, у којима је он учесник. Од тога намеравам да направим Алманах о Брзаку. Тако ће се ваљда остварити његова жеља да има објављена сва дела на једном месту.
Што се тиче Оде: О њој знају сви, као о куриозуму, а он је њоме показао да је способан да напише оду, химну, баш о свему. Било је довољно да се чује да Краљ намерава да посети Београдско певачко друштво, и Брзак би одмах написао пригодну оду краљу, Мокрањац би ту химну компоновао, а певачко друштво увежбало за дан. Од свих њих је једино Брзак страдао због тога!
(има наставак)
Како је он помагао својим пријатељима:
Године 1899. на улици су се нашли следећи уметници: Милован Глишић (отпуштен), Јанко Веселиновић (отпуштен), Милорад Митровић (отпуштен), Милош Цветић (пензионисан), Милован Миловановић (отпуштен), Симо Матавуљ (отпуштен), Милорад Павловић Крпа (отпуштен), Радоје Домановић (отпуштен)... Све их је отпустио краљ Милан, јер су писали, или само причали негативно о власти (то ми је нешто познато).
Интересантно је да се и Брзак нашао „на расположењу“, и то годину дана раније!
Тако је Брзак ступио у контакт са младим краљем Александром Обреновићем и успео да око двора окупи уметнике (помогла му је Драга, јер се и сама бавила писањем). Често су на двору (у Београду, али и у летњиковцу код Смедерева) одржавана уметничка посела.
Церемонијал мајстор тих посела је био Бранислав Нушић, који је за владе краља Милана боравио у Забели. После Забеле је одмах примљен и две године је провео радећи у Поштанско-телеграфском одељењу министарства. А тамо је радио и Брзак, његов пријатељ, као инспектор. Каква случајност!
Због свега тога (сви уметници су поново ангажовани, добили посао) Брзак је пристао на компромис, и појавио се, званично, као оснивач листа Слога (погледајте образложење у мом основном посту о Брзаку), да би му касније, после смене династија, сви ти чувени уметници, за које је залегао, окренули леђа (и о томе пише Стеван Сремац, имате цитат).
Ето тако је то кад имате поуздане пријатеље, који вам очас посла окрену леђа, правећи се - ни лук јели, ни лук мирисали!
Сви униформисани, сјајна дугмад, у џепићима марамице...
„Успомена за дуго сећање колега и колегиница 1. и 2. г. сталне Поштанско-телеграфске школе“
На полеђини каширане фотографије исписано је прилично стихова, као у споменару.
Одабрао сам само две кратке песмице:
Сећаш се кад беху овде
академца она два?
Од тад те, мили роде,
још више волим ја!
Ружа, шафран, зеленкада
и остало вене цвеће,
али овај спомен драги
увенути никад неће!
Ипак, ђаци као ђаци, знали смо за Брзака. Ако ништа друго, дотурали смо један другом, кришом испод клупа, чувену Брзакову „Оду говнету“. Пошто сам имао писаћу машину и умео да радим на њој, морао сам да преписујем ту оду. Онда није било данашњих штампача, већ се узимало неколико листова танке хартије зване пелир, између њих стављали су се листови индиго-папира и то се убацивало у писаћу машину да би се добило више (највише 4 - 5) примерака. Захваљујући тој „мануфактури“ задржао се један примерак и у мојој архиви.
За децу, која не знају шта је индиго-папир, следећа слика:
Можда ће глобиш деца знати шта је carbon paper.
Ко је баш радознао и не фемише се, може поменуту оду да скине са интернета:
http://www.file-upload.net/download-4047456/Oda-govnetu.pdf.html
U knjizi Stara srpska fotografija Branibor Debeljković još navodi da V. Danilović preuzima atelje Petra Jovanovića i dobija titulu "dvorski" [fotograf].
Takođe navodi i da na poleđini "vizitki" stavlja prednju stranu i poleđinu medalje "Expositione austoungarica industiale agricola 1882. Trieste".
Prema Debeljkoviću V. Danilović je aktivan u 1880-tim i 1890-tim.
После рата оптужен је за профитерство и убијен.
Неко од ослободиоца пикирао је вероватно на вилу.
Пројектант виле је мање познат (скоро непознат) београдски архитекта Ђорђе Радивојевић. Према зналачки примењеном стилу, човек је био учен и од струке, штета је што се о њему мало шта зна. Ова вила могла би се поредити са најбољим остварењима једног Борисављевића, рецимо. Посебно је занимљив средишњи паладијански мотив са лучним и равно, архитравно завршеним прозорима.
Радивојевић је пројектовао и модернистичку зграду у Земуну на тргу, коју је ту скоро неко окачио (зграда помало подсећа на Брашованову зграду фонда Беочинске фабрике цемента у Браће Југовића).
Prema knjizi "Arhitektura vila i rezidencija Beograda 1839-2000" Ljiljane Miletić Abramović (koju povremeno citiram) vila se vodi kao vila Živke Popadić a danas je u njoj Institut za meso. Autor knjige vilu svrstava u primer istoricističke arhitekture ali ne preterano originalnog rešenja.
Zgrada na tom mestu (gornji levi ugao) na ovom aero snimku iz 1920-tih (valjda) deluje mi mlađe...
Драги господине Дундо,
Мило ми је што вам се допао пост (у седам наставака) о Брзаку.
Е, сад да вам опричам нешто што не знате. Себи сам дао, поред осталог, два задатка:
Да сакупим, приредим и објавим дела двојице ПТ службеника: Димитрија Ц. Ђорђевића и Драгомира Брзака.
Уз помоћ Путника, Милоша Јуришића, Касине и још неких пријатеља, које не знате, треба да ускоро изађе прва књига прича Д. Ц. Ђорђевића о старом Београду. Остају још макар две књиге овог хроничара и књижевника, али о томе не бих унапред.
Мислим да сам данас међу реткима, који толико зна о Драгомиру Брзаку, јер сам њему посветио неколико година истраживања. Прикупио сам све његове приповетке, само једно његово самостално драмско дело (у рукопису). Осталима се не зна траг. Прикупио сам 2/3 његових песама, а могао сам и све, да последње 4 године није била затворена Народна библиотека Србије. Намеравам да кренем поново и прикупим све познате песме. Сакупио сам и десетак анегдота, у којима је он учесник. Од тога намеравам да направим Алманах о Брзаку. Тако ће се ваљда остварити његова жеља да има објављена сва дела на једном месту.
Што се тиче Оде: О њој знају сви, као о куриозуму, а он је њоме показао да је способан да напише оду, химну, баш о свему. Било је довољно да се чује да Краљ намерава да посети Београдско певачко друштво, и Брзак би одмах написао пригодну оду краљу, Мокрањац би ту химну компоновао, а певачко друштво увежбало за дан. Од свих њих је једино Брзак страдао због тога!
(има наставак)
Године 1899. на улици су се нашли следећи уметници: Милован Глишић (отпуштен), Јанко Веселиновић (отпуштен), Милорад Митровић (отпуштен), Милош Цветић (пензионисан), Милован Миловановић (отпуштен), Симо Матавуљ (отпуштен), Милорад Павловић Крпа (отпуштен), Радоје Домановић (отпуштен)... Све их је отпустио краљ Милан, јер су писали, или само причали негативно о власти (то ми је нешто познато).
Интересантно је да се и Брзак нашао „на расположењу“, и то годину дана раније!
Тако је Брзак ступио у контакт са младим краљем Александром Обреновићем и успео да око двора окупи уметнике (помогла му је Драга, јер се и сама бавила писањем). Често су на двору (у Београду, али и у летњиковцу код Смедерева) одржавана уметничка посела.
Церемонијал мајстор тих посела је био Бранислав Нушић, који је за владе краља Милана боравио у Забели. После Забеле је одмах примљен и две године је провео радећи у Поштанско-телеграфском одељењу министарства. А тамо је радио и Брзак, његов пријатељ, као инспектор. Каква случајност!
Због свега тога (сви уметници су поново ангажовани, добили посао) Брзак је пристао на компромис, и појавио се, званично, као оснивач листа Слога (погледајте образложење у мом основном посту о Брзаку), да би му касније, после смене династија, сви ти чувени уметници, за које је залегао, окренули леђа (и о томе пише Стеван Сремац, имате цитат).
Ето тако је то кад имате поуздане пријатеље, који вам очас посла окрену леђа, правећи се - ни лук јели, ни лук мирисали!
П.С. У тексту се спомиње архитекта Милун Стамболић!
првом "Хало" у Београду!