За колегу из саобраћајне секције! Сигуран сам да ће цењени колега да се препозна, а вероватно и побољша причу о првом "Хало" у Београду!
Де си Боле?
Мало си се одмарао, скијао на Копу, Кортини дАмпецо, Аспену?
Акоће, синко, сад си прикупио енергију, па си већ почео да груваш. Причу о увођењу телефона у Београду, 1883. године, имаш на мом блогу.
Само кликни на овај горе плави текст.
Међутим, овог пута бих поново поставио један сличан пост са ССЦа, како си већ тражио.
Претпостављам да ће то моћи у три-четири цуга, ако не улети између неко други.
Ма, нема везе. Ајде да је забављамо. То је сврха сваког новог поста.
Само гледај!
Када смо већ причали о црно-белим фотографијама, можемо и да проговоримо о грешкама у процесу снимања, развијања и чувања негатива. Када снимамо, догоди се да нам у кадар "упадне" нешто што нам квари умјетнички дојам. Касније, кад развијамо или чувамо негатив (плочу или филм) догоди се да се филм загребе, а стаклена плоча напрсне или потпуно пукне. Али и из таквих негатива може да се развије позитив. Понекад нам у току израде позитива на фото папир падне длака или кончић. Све се то на позитиву касније види у облику некакве линије. Лек за то је ретуширање, или негатива или позитива. Међутим, код неких фотографских докумената треба двапут промислити пре него што се направи ретуш. Као пример даћу вам следећи снимак. Реч је о снимку Милана Јовановића која се датира као 1895/96. година:
Преко слике видите једну линију, коју су неки издавачи ладно ретуширали. Међутим, моје мишљење је да је то најстарији фотографски докуменат о београдској телефонији. Прве телефонске линије, само њих неколико, је 1883. године успоставио концесионар Панта Михајловић. Једна од њих је била између пожарне осматрачнице на Капетан-Мишином здању и Пожарне чете на северној страни Велике пијаце. Кад знамо да је Јовановић овај снимак начинио управо са осматрачнице, и да се линија, све тања и тања, пружа према ватрогасној станици - ето нам разлога да помислимо да је то баш та телефонска жица. Тачност те тврдње се може утврдити само увидом у оригиналну фотографску плочу. Ако нема напрслине или огреботине - то је жица. У једној ствари су се наши стручњаци лепо научили на туђим грешкама. То је начин развођења телефонских жица у Београду. Ево светских примера.
Зато су у Министарству народне привреде 1890. године донели законски акт Правило о телефонској установи, у коме пише: Члан 1. Линије се могу подизати само изнад кућа, на гвозденим стубићима. То значи да се телефонски водови, жице не могу по граду разводити по дрвеним стубовима, који могу да сметају грађанима или саобраћају. Зато су уведена следећа средства, металне конструкције, које су монтиране на крововима:
Ево како то изгледа на терену. Васина:
Коларчева улица, преко пута телефонске централе у Коларчевом здању:
Кнез Михаилова улица, Панђелина/ова кућа. Жице које се виде су електричне, а не телефонске:
Постоји само један случај када се може поставити дрвени стуб. Правило каже: Члан 3. Дугачки дрвени стубови могу се употребљивати само испред штација, и они морају бити тако намештени, да ни у колико не сметају уличном саобраћају или околном становништву. У Србији, крајем 19. и почетком 20. века, су се овакви уводни стубови (преко њих су се телефонске жице уводиле у централу) користили само код централа до 50 прикључака, телефонских бројева. Немамо примера за то у Београду, али имамо у Шапцу (почетак 20. века). Стуб у облику слова А, на десној страни, испред поште:
Или у Врању, између 1920. и 1930. године:
У местима преко 50 прикључака, на поштама је монтирана уводна кула.
Да не бих описивао, ево илустрација. Најпре Ваљево:
Затим, Обреновац:
И, на крају, Београд. Коларчево здање, пошта је са десне стране, а телефонска централа је на спрату. Прва централа је монтирана крајем 1897. године:
А овде је снимак Коларчевог здања, када је телефонска централа демонтирана. Види се само постоље за уводну кулу:
Има још један члан овог Правила који ми се нарочито свиђа: Члан 17. Ни једна телефонска линија не може бити повучена изнад или поред народних историјских или других каквих уметничких споменика. Дакле, 1890. године смо водили рачуна о културном наслеђу.
Међутим, и поред оволико труда, Брана Цветковић, у једном свом сатиричном чланку у Политици пише: Већ знате, да је Београд као у кавезу — сав је озго испреплетан жицама! Онај узвишени патролџија на Капетан-Мишином здању, гледа цео Београд кроз жице. Види нас како гмижемо сасвим к’о у кавезу. Па онда знате и то, да је већина тих жица телефонска. Зато су српске телефонџије, чим се повећао број телефонских претплатника, када је уведена нова централа са 1000 прикључака (1902. године) положиле прве подземне телефонске каблове (11 километара). Али, по тадашњој технологији, те телефонске жице су негде морале да изађу на површину, на крају кабла, или на местима где се сустицао велики број претплатника. Ту је постављан метални изводни стуб, од кога су се гранали претплатнички телефонски водови. Ево пар примера из различитих периода.
Народна скупштина:
Зелени венац: Али, нигде се не виде телефонске жице. Имамо два тумачења за ту појаву: Прво: Издавачи разгледница су телефонске жице ретуширали, јер су им сметале, ружиле су слику о белом граду. Друго: Телефонски водови су били тањи од електричних, око 2-3мм. Зато се можда нису ни регистровали. Затим, фотографи су се трудили да им сунце приликом снимања буде иза леђа, да не буде "контралихта". Тако се дешавало да су телефонске жице имале бели одблесак од сунца, па се на белој позадини нису ни виделе. Али виделе су се на тамној. Имамо два примера. Код старе Народне скупштине:
Мало (невештог) контраста:
Други пример: На београдском малом пијацу, који овде није потопила Сава. Изгледа ми као копија са филма, без ретуша:
Ево детаља:
На овој разгледници електрични, енергетски водови прекривају телефонске водове који се назири уз леву и десну ивицу разгледнице, како је то Дундо лепо приметио:
Ето, тако бата Боле. Толико од мене, као помоћ за разумевање телефонске технологије, крајем 19. и почетком 20. века, са примерима. Љубитељи и колекционари старих разгледница и фотографија на основу горњег поста могу да разлуче неке ствари. Напомињем да ових дана реинсталирам моје ПРВЕ постове са ССЦа. Прве постове које сам икад постављао на форумима. Зато су фотографије помало сирове, необрађене, а текст је опширан, као новински чланак. Али, не замерам себи ништа. Сваки почетак има лутања. И наивности.
Пројекат се чува у Архиву града Београда а како је Београд 1926. године био и домаћин највећег слободнозидарског скупа тог времена, Конгреса масона који је окупио чак 18 различитих делегација које су у престоницу Краљевине Срба Хрвата и Словенаца стигли са свих страна света, претпоставља се да је Красновљев пројекат могао да буде изведен како би се Београд у пуном сјају приказао масонском друштву али ова зграда ипак није никада саграђена а о разлозима постоје само спекулације.
Лек за досаду, или тугу, у овакво поподне је музика.
А сутра, прошетајте до продавнице РТС-а у Македонској, где за око 300 динара можете добити овај ДВД.
Ово није реклама, јер уметност се не рекламира, уметност се препоручује.
На овом ДВД-у наћи ћете и песму Тужно поподне. Немојте унапред да се растужујете. Бисера ће вам својим певањем изазвати осмех!
Де си Боле?
Мало си се одмарао, скијао на Копу, Кортини дАмпецо, Аспену?
Акоће, синко, сад си прикупио енергију, па си већ почео да груваш.
Причу о увођењу телефона у Београду, 1883. године, имаш на мом блогу.
Само кликни на овај горе плави текст.
Међутим, овог пута бих поново поставио један сличан пост са ССЦа, како си већ тражио.
Претпостављам да ће то моћи у три-четири цуга, ако не улети између неко други.
Ма, нема везе. Ајде да је забављамо. То је сврха сваког новог поста.
Само гледај!
Када смо већ причали о црно-белим фотографијама, можемо и да проговоримо о грешкама у процесу снимања, развијања и чувања негатива. Када снимамо, догоди се да нам у кадар "упадне" нешто што нам квари умјетнички дојам. Касније, кад развијамо или чувамо негатив (плочу или филм) догоди се да се филм загребе, а стаклена плоча напрсне или потпуно пукне. Али и из таквих негатива може да се развије позитив. Понекад нам у току израде позитива на фото папир падне длака или кончић. Све се то на позитиву касније види у облику некакве линије. Лек за то је ретуширање, или негатива или позитива.
Међутим, код неких фотографских докумената треба двапут промислити пре него што се направи ретуш. Као пример даћу вам следећи снимак. Реч је о снимку Милана Јовановића која се датира као 1895/96. година:
Преко слике видите једну линију, коју су неки издавачи ладно ретуширали. Међутим, моје мишљење је да је то најстарији фотографски докуменат о београдској телефонији. Прве телефонске линије, само њих неколико, је 1883. године успоставио концесионар Панта Михајловић. Једна од њих је била између пожарне осматрачнице на Капетан-Мишином здању и Пожарне чете на северној страни Велике пијаце. Кад знамо да је Јовановић овај снимак начинио управо са осматрачнице, и да се линија, све тања и тања, пружа према ватрогасној станици - ето нам разлога да помислимо да је то баш та телефонска жица. Тачност те тврдње се може утврдити само увидом у оригиналну фотографску плочу. Ако нема напрслине или огреботине - то је жица.
У једној ствари су се наши стручњаци лепо научили на туђим грешкама. То је начин развођења телефонских жица у Београду. Ево светских примера.
Њујорк:
Чикаго:
(има наставак)
Зато су у Министарству народне привреде 1890. године донели законски акт Правило о телефонској установи, у коме пише:
Члан 1. Линије се могу подизати само изнад кућа, на гвозденим стубићима.
То значи да се телефонски водови, жице не могу по граду разводити по дрвеним стубовима, који могу да сметају грађанима или саобраћају. Зато су уведена следећа средства, металне конструкције, које су монтиране на крововима:
Ево како то изгледа на терену. Васина:
Коларчева улица, преко пута телефонске централе у Коларчевом здању:
Кнез Михаилова улица, Панђелина/ова кућа. Жице које се виде су електричне, а не телефонске:
Постоји само један случај када се може поставити дрвени стуб. Правило каже:
Члан 3. Дугачки дрвени стубови могу се употребљивати само испред штација, и они морају бити тако намештени, да ни у колико не сметају уличном саобраћају или околном становништву.
У Србији, крајем 19. и почетком 20. века, су се овакви уводни стубови (преко њих су се телефонске жице уводиле у централу) користили само код централа до 50 прикључака, телефонских бројева. Немамо примера за то у Београду, али имамо у Шапцу (почетак 20. века). Стуб у облику слова А, на десној страни, испред поште:
Или у Врању, између 1920. и 1930. године:
У местима преко 50 прикључака, на поштама је монтирана уводна кула.
Да не бих описивао, ево илустрација. Најпре Ваљево:
И, на крају, Београд. Коларчево здање, пошта је са десне стране, а телефонска централа је на спрату. Прва централа је монтирана крајем 1897. године:
А овде је снимак Коларчевог здања, када је телефонска централа демонтирана. Види се само постоље за уводну кулу:
(има наставак)
Има још један члан овог Правила који ми се нарочито свиђа:
Члан 17. Ни једна телефонска линија не може бити повучена изнад или поред народних историјских или других каквих уметничких споменика.
Дакле, 1890. године смо водили рачуна о културном наслеђу.
Међутим, и поред оволико труда, Брана Цветковић, у једном свом сатиричном чланку у Политици пише:
Већ знате, да је Београд као у кавезу — сав је озго испреплетан жицама! Онај узвишени патролџија на Капетан-Мишином здању, гледа цео Београд кроз жице. Види нас како гмижемо сасвим к’о у кавезу. Па онда знате и то, да је већина тих жица телефонска.
Зато су српске телефонџије, чим се повећао број телефонских претплатника, када је уведена нова централа са 1000 прикључака (1902. године) положиле прве подземне телефонске каблове (11 километара). Али, по тадашњој технологији, те телефонске жице су негде морале да изађу на површину, на крају кабла, или на местима где се сустицао велики број претплатника. Ту је постављан метални изводни стуб, од кога су се гранали претплатнички телефонски водови. Ево пар примера из различитих периода.
Народна скупштина:
Зелени венац:
Али, нигде се не виде телефонске жице. Имамо два тумачења за ту појаву:
Прво: Издавачи разгледница су телефонске жице ретуширали, јер су им сметале, ружиле су слику о белом граду.
Друго: Телефонски водови су били тањи од електричних, око 2-3мм. Зато се можда нису ни регистровали. Затим, фотографи су се трудили да им сунце приликом снимања буде иза леђа, да не буде "контралихта". Тако се дешавало да су телефонске жице имале бели одблесак од сунца, па се на белој позадини нису ни виделе. Али виделе су се на тамној.
Имамо два примера. Код старе Народне скупштине:
Други пример: На београдском малом пијацу, који овде није потопила Сава. Изгледа ми као копија са филма, без ретуша:
Ево детаља:
На овој разгледници електрични, енергетски водови прекривају телефонске водове који се назири уз леву и десну ивицу разгледнице, како је то Дундо лепо приметио:
Pgledajte film..
Пројекат се чува у Архиву града Београда а како је Београд 1926. године био и домаћин највећег слободнозидарског скупа тог времена, Конгреса масона који је окупио чак 18 различитих делегација које су у престоницу Краљевине Срба Хрвата и Словенаца стигли са свих страна света, претпоставља се да је Красновљев пројекат могао да буде изведен како би се Београд у пуном сјају приказао масонском друштву али ова зграда ипак није никада саграђена а о разлозима постоје само спекулације.
Лек за досаду, или тугу, у овакво поподне је музика.
А сутра, прошетајте до продавнице РТС-а у Македонској, где за око 300 динара можете добити овај ДВД.
Ово није реклама, јер уметност се не рекламира, уметност се препоручује.
На овом ДВД-у наћи ћете и песму Тужно поподне.
Немојте унапред да се растужујете. Бисера ће вам својим певањем изазвати осмех!