ЕПИЛОГ
Константин Брзак је имао и ћерке, али немам податак о њиховом броју и именима. Можда се то може сазнати у попису становника Београда из 1860-тих година, Међутим, ту књигу тренутно немам уз себе. Драгомир Брзак се није женио, није имао ни потомке. На Новом гробљу га је можда сахранила нека од сестара или синовица, учитељица Цвета Брзакова. Пре пар година посетио сам његов гроб, на Новом гробљу. Био је потпуно заборављен, запуштен, иако се гробница води као заштићено културно добро, због његових књижевних дела.
На споменику нема ни порцеланске слике, која је ту некад стајала. Слова су избледела.
Постоји Брзакова улица, испод Сењака, паралелна са Руском. Када сам последњи пут био била је преграђена једном великом зградом.
Да ли овај град и ова земља имају превише песника, књижевника, културних радника с краја 19. века, да би се одрекли овог човека, и заборавили ову београдску породицу.
**********
ЕТО КАКО ИЗГЛЕДА ПОСТОВАЊЕ НЕЧЕГ ШТО ЈЕ НЕКАД БИЛО ЈЕДАН ПОСТ.
Зато бисмо желели да нема ограничења за величину поста.
Срећом, данас је недеља и нема гужве, а пар пријатеља је љубазно сачекало да завршим свој пост.
Других дана, у уобичајено време, овај „пост“ би испресецало пет других постова и то не би могла да буде целина.
Prošlo je pola veka od smrti velike dobročiniteljke srpskog naroda, engleske plemkinje ledi Lejle Pedžet
„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka „Varen hauz”.
Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, „ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima”.
Kao supruga britanskog poslanika u Srbiji, ser Rafa Pedžeta, mlada ledi Pedžet je stigla u Beograd 1910. godine. U Prvom balkanskom ratu ledi Pedžet se odmah posvetila brizi o drugima, postala je jedna od prvih dobrovoljnih bolničarki u vojnim bolnicama u Beogradu. Uz brigu za ranjene, njena svakodnevica su postali i ribanje podova ili iznošenje okrvavljenog rublja. Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.
Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.
Vratila se u Skoplje već u julu, opet je upravljala bolnicom, a kada se srpska vojska povukla, ostala je u tom gradu, sada pod bugarskim okupatorom, uz ranjenike koji nisu mogli da se evakuišu. Odbila je zahteve svog muža i starog oca da sa srpskom vojskom odstupi preko Albanije.
Kada su poslednji ranjenici napustili skopsku bolnicu, u februaru 1916. godine, ledi Pedžet se vratila u Englesku. Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.
Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.
A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.
Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla, vek vekovala, za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.
Nedugo zatim, ledi Pedžet je preminula, pritisnuta pred kraj života jedino mišlju da li će je njeni Srbi zaboraviti.
Valjda se to nije dogodilo.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 24/09/2008
P.S. Svedska ambasada u Beogradu je na adresi ul. Ledi Pedzet # 2.
Само да напоменем: ово је вила изграђена око 1942., а коју је градио индустријалац који је имао у току рата фабрику слаткиша, кекса и сличног.
После рата оптужен је за профитерство и убијен.
Неко од ослободиоца пикирао је вероватно на вилу.
Пројектант виле је мање познат (скоро непознат) београдски архитекта Ђорђе Радивојевић. Према зналачки примењеном стилу, човек је био учен и од струке, штета је што се о њему мало шта зна. Ова вила могла би се поредити са најбољим остварењима једног Борисављевића, рецимо. Посебно је занимљив средишњи паладијански мотив са лучним и равно, архитравно завршеним прозорима.
Радивојевић је пројектовао и модернистичку зграду у Земуну на тргу, коју је ту скоро неко окачио (зграда помало подсећа на Брашованову зграду фонда Беочинске фабрике цемента у Браће Југовића).
Godinama svakog dana prolazim pored Igumanove palate na Terazijama 33. Obradovalo me je kad je jednog dana bila obložena skelama, a još više kad su ovih dana skinute i zgrada sinula u svoj lepoti belog venčačkog mramora. Nije to fasada kakva je bila zadata konkursom krajem 1935. godine u srpsko-vizantijskom stilu, i kakvu su ispratili autori pobedničkog projekta braća Branko i Petar Krstić, već vrhunski domet internacionalnog modernizma.
Zgrada je podignuta iz fonda trgovca Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca (1804-1883), čoveka neverovatne biografije. Bogatio se i siromašio, trgujući duvanom, od koga je pravio tada mnogo traženi burmut. Bio se toliko obogatio da je to otvorilo apetit svemoćnog paše prizrenskog, koji mu je oduzeo sav novac i preuzeo tek započeti posao gajenja pijavica i još ga je bacio u carigradsku tamnicu. Tu upoznaje prijatelja svoga brata igumana (po kojem nosi nadimak), koji preko age oslobađa Simu, uz obavezu da će se brinuti o aginom potomstvu. Igumanov je održao obećanje i čak dao bogat miraz aginoj kćerki.
Celoj priči nedostaje srećni finale. Obnovljenoj zgradi fali nešto što pamti moja generacija, a to je grupna skulptura slovenačkog vajara Lojza Dolinara "Iguman(ov) sa srpskom decom". Ne znam da li se planira i ovaj poduhvat. Za to je potrebno, ako još nije preduzeto, da se na osnovu upotrebljivih kalupa koji se čuvaju u prizrenskoj bogosloviji, izlije skulptura. Time bi bila ispravljena greška kada je 60-tih godina XX veka iz ideološkog razloga sklonjena Dolinarova skulptura. Uveren da odgovorni u našem gradu neće držati ruke u džepovima, već vratiti dobrotvora sa siročićima na njihovo mesto. Tek tada će biti do kraja opravdana sredstva koja su odvojena iz gradskog budžeta za restauraciju zgrade i na pravi način odata dužna poštu čoveku bez koga i ne bi bilo ove zgrade.
JESTE, ALI OD PRE, MALO MANJE, OD GODINU DANA. PILOT JE UMRO U CELJU 2010. GODINE A OVO ŠTO JE NEKO POSTAVIO VREDNO JE MUZEJSKE ZBIRKE!!!! KAŽU DA JE TO,NAJVEROVATNIJE, POSLEDNJI PILOT KRALJEVINE JUGOSLAVIJE. POZDRAV. p.s. Evo još jednog zanimljivog znaka.....
ЕПИЛОГ
Константин Брзак је имао и ћерке, али немам податак о њиховом броју и именима. Можда се то може сазнати у попису становника Београда из 1860-тих година, Међутим, ту књигу тренутно немам уз себе.
Драгомир Брзак се није женио, није имао ни потомке. На Новом гробљу га је можда сахранила нека од сестара или синовица, учитељица Цвета Брзакова.
Пре пар година посетио сам његов гроб, на Новом гробљу. Био је потпуно заборављен, запуштен, иако се гробница води као заштићено културно добро, због његових књижевних дела.
На споменику нема ни порцеланске слике, која је ту некад стајала. Слова су избледела.
Постоји Брзакова улица, испод Сењака, паралелна са Руском. Када сам последњи пут био била је преграђена једном великом зградом.
Да ли овај град и ова земља имају превише песника, књижевника, културних радника с краја 19. века, да би се одрекли овог човека, и заборавили ову београдску породицу.
**********
ЕТО КАКО ИЗГЛЕДА ПОСТОВАЊЕ НЕЧЕГ ШТО ЈЕ НЕКАД БИЛО ЈЕДАН ПОСТ.
Зато бисмо желели да нема ограничења за величину поста.
Срећом, данас је недеља и нема гужве, а пар пријатеља је љубазно сачекало да завршим свој пост.
Других дана, у уобичајено време, овај „пост“ би испресецало пет других постова и то не би могла да буде целина.
Kuča B. Nestorovića u K Miloša.
Tekst nisam uspeo da smestim u 5000 karak. !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
POZDRAV SVIMA...
Topčider - da li je ovo sa neke aukcije?
Da li neko zna šta se dalje dešavalo sa ovom kafanom i da li, naravno, neko ima fotku.
Preuzeto sa sajta:
Ledi Pedžet i njeni Srbi
„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.
(nastavice se ...)
Slobodan Kljakić
( ... nastavlja se)
Slobodan Kljakić
objavljeno: 24/09/2008
P.S. Svedska ambasada u Beogradu je na adresi ul. Ledi Pedzet # 2.
После рата оптужен је за профитерство и убијен.
Неко од ослободиоца пикирао је вероватно на вилу.
Пројектант виле је мање познат (скоро непознат) београдски архитекта Ђорђе Радивојевић. Према зналачки примењеном стилу, човек је био учен и од струке, штета је што се о њему мало шта зна. Ова вила могла би се поредити са најбољим остварењима једног Борисављевића, рецимо. Посебно је занимљив средишњи паладијански мотив са лучним и равно, архитравно завршеним прозорима.
Радивојевић је пројектовао и модернистичку зграду у Земуну на тргу, коју је ту скоро неко окачио (зграда помало подсећа на Брашованову зграду фонда Беочинске фабрике цемента у Браће Југовића).
Godinama svakog dana prolazim pored Igumanove palate na Terazijama 33. Obradovalo me je kad je jednog dana bila obložena skelama, a još više kad su ovih dana skinute i zgrada sinula u svoj lepoti belog venčačkog mramora. Nije to fasada kakva je bila zadata konkursom krajem 1935. godine u srpsko-vizantijskom stilu, i kakvu su ispratili autori pobedničkog projekta braća Branko i Petar Krstić, već vrhunski domet internacionalnog modernizma.
Zgrada je podignuta iz fonda trgovca Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca (1804-1883), čoveka neverovatne biografije. Bogatio se i siromašio, trgujući duvanom, od koga je pravio tada mnogo traženi burmut. Bio se toliko obogatio da je to otvorilo apetit svemoćnog paše prizrenskog, koji mu je oduzeo sav novac i preuzeo tek započeti posao gajenja pijavica i još ga je bacio u carigradsku tamnicu. Tu upoznaje prijatelja svoga brata igumana (po kojem nosi nadimak), koji preko age oslobađa Simu, uz obavezu da će se brinuti o aginom potomstvu. Igumanov je održao obećanje i čak dao bogat miraz aginoj kćerki.
Celoj priči nedostaje srećni finale. Obnovljenoj zgradi fali nešto što pamti moja generacija, a to je grupna skulptura slovenačkog vajara Lojza Dolinara "Iguman(ov) sa srpskom decom". Ne znam da li se planira i ovaj poduhvat. Za to je potrebno, ako još nije preduzeto, da se na osnovu upotrebljivih kalupa koji se čuvaju u prizrenskoj bogosloviji, izlije skulptura. Time bi bila ispravljena greška kada je 60-tih godina XX veka iz ideološkog razloga sklonjena Dolinarova skulptura. Uveren da odgovorni u našem gradu neće držati ruke u džepovima, već vratiti dobrotvora sa siročićima na njihovo mesto. Tek tada će biti do kraja opravdana sredstva koja su odvojena iz gradskog budžeta za restauraciju zgrade i na pravi način odata dužna poštu čoveku bez koga i ne bi bilo ove zgrade.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3626
Igumanova palata, Braća Krstić:
Да ли неко има оригиналне, конкурсне, планове браће Крстић.
Todićka piše da je fotograf Danilović imao svoj atelje u porodičnoj kući na Topličinom vencu 1. Da li neko ima sliku njegove kuće.?
Topčider - da li je ovo sa neke aukcije?
JESTE, ALI OD PRE, MALO MANJE, OD GODINU DANA. PILOT JE UMRO U CELJU 2010. GODINE A OVO ŠTO JE NEKO POSTAVIO VREDNO JE MUZEJSKE ZBIRKE!!!! KAŽU DA JE TO,NAJVEROVATNIJE, POSLEDNJI PILOT KRALJEVINE JUGOSLAVIJE. POZDRAV. p.s. Evo još jednog zanimljivog znaka.....