Александра Бановић – „Београд 1930–2009”

   Мада је В.А. већ писао о овоме, ево још једног текста из књиге
  "Тајне Београда"- Зорица Гузина

POZDRAV SVIMA...

Некада је у згради железничке станице Жарково, или непосредно поред, постојала и пошта Жарково.
Некада су мање поште у Београду носиле име краја у коме су биле, или места које је у прошлости било ван Београда: Жарково, Железник, Чукарица, Раковица, Земун, Нови Београд. Данас постоји преко 120 пошта које носе назив Београд. Разликује их само поштански број који им припада.

Томас Карлајл, енглески филозоф и биограф великих људи, рече једаред (парафразираћу) да се светска историја састоји од збира појединачних биографија великих људи. Кад описујете биографију једног човека, морате описати и услове у којима је живео, како се одевао, чиме се хранио, с ким се дружио, против чега се борио, како је зарађивао... И ето сегмента историје. 
И ја се реших да опишем део београдске историје, кроз животе неколико људи из три генерације једне београдске породице.
Породице Брзак.
Породица Брзак потиче из места Опуле, у Грчкој. Родоначелник српске гране ове породице, Никола Константиновић Брзак, је тамо и рођен, а у Србију је дошао за време Првог српског устанка, 1805. године. По ослобођењу Београда ту се настанио и отпочео да се бави трговином.
После пропасти устанка одлази у Јерусалим на поклоњење и тако стиче додатак свога имена – Хаџи. По доласку на власт кнеза Милоша постаје базрђанбаша (главни трговачки посредник све робе која је преко београдске скеле извожена из Србије у Аустрију, или је из Аустрије, преко исте скеле увожена). На том радном месту смењивао се са Наумом Ичком. 
Ичко се, једног дана, реши да у Главној чаршији, преко путе Саборне цркве, а поред своје кафане, коју су по његовом зету звали "Томина кафана" (данас "?"), направи још једну кућу. Међутим, после неког времена ту кућу продаде свом колеги и побратиму Николи Брзаку. Тако данас поменуто здање људи зову и Ичкова кућа и Брзакова кућа:

 
Међутим, није то Николи Брзаку била једина кућа у најужем центру тадашње српске вароши. Био је најпре први комшија кнезу Милошу (1), а затим је направио кућу у Јеленској (данас Иван Беговој улици) (2), да би то заокружио куповином ове велике куће у чаршији(3).

 
Брзак је у Београду је имао пет кућа и један велики и угледан дућан. Затим га кнез поставља за назорника над школама, а онда и члана Народног суда. По одласку кнеза Милоша са власти 1839. године, још неко време је служио и његовог сина кнеза Михајла, све до 1842. године, односно до прекида владавине Обреновића.
Када је Александар Карађорђевић постао кнез, Хаџи Никола Брзак, као присталица и поузданик Обреновића, бива ухапшен и осуђен на смрт. Ова казна је касније преиначена у доживотну робију у Гургусовачкој кули (Гургусовац се данас зове Књажевац). Помиловање је, уствари, било само одлагање смртне пресуде, јер је услед грозних услова тамновања и лошег третмана, врло брзо умро.

(Има наставак)
 

Син Хаџи Николе рођен је у Београду 1820. године и добио је име по деди Константину. Основну школу завршио је 1832. године у Београду, а гимназију 1839. у Крагујевцу. Ухапшен је и осуђен на смрт заједно са оцем, али је после неког времена помилован и пуштен из затвора. 
Карађорђевић је извршио лустрацију и Брзаковима, доказаним присталицама Обреновића, одузео сву имовину. Брзакова породица је истерана на друм, а свих пет кућа са дућаном је на лицитацији продато за 5.000 гроша. Међутим, кнез Михајло је, преко својих сарадника, купио Брзаково имање, а затим његову жену позвао у Нови Сад где је тада боравио. Рекао јој је: „Располажи госпођо Хаџика са тим имањем као са својим!“ и напоменуо да је имање намењено њеној деци, која су препатила због очеве лојалности. 
Али, Карађорђевић је сазнао ко је купио Брзаково имање и одмах, пре него што су Брзакови успели да се настане, у његове куће је уселио државна надлештва. Кнезу Михајлу није преостало ништа друго него да Хаџики и деци уступи своју кућу у Београду. Младом Константину, Кочи, су Милош и Михајло дали да, у њиховом одсуству, води рачуна о њиховим имањима у Србији, да убире закупнине за издате куће и дућане и да их редовно обавештава о стању у Србији. 
Константин – Коча Хаџи Брзаковић је касније био чиновник Попечитељства внутрених дела, а затим, у унутрашњости Србије, и срески начелник. По повратку у Београд укључио се у пословне и културне кругове, те га видимо као једног од оснивача Читалишта београдског. Био је сарадник ондашњих листова Новина србских, Подунавке, и Новина Читалишта београдског. Писао је песме, али и књижевне и позоришне критике.
 

Један од синова Константина Хаџи Брзака, Алекса Хаџи Брзак(овић) започео је, 1854. године, каријеру као ђумрукџија у Митровици (Мачванској), а касније је био рачуноводитељ окружног суда у Ћуприји, па Књажевцу, да би постао срески начелник у Кладову. Био је то стамен, вредан државни чиновник и породичан човек. 

(Има наставак)

 Други син је добио име по деди Николи. Млади Никола Брзак је завршио школе и 1860. године се запослио као телеграфиста у Београду. Девет година касније се жени и добија распоред у свилајначком телеграфу. Исте године добија задатак да оде у Цетиње и у Црној Гори уведе телеграфски саобраћај. У Црној Гори борави, заједно са супругом Маријом, годину дана. Тамо је отворио четири телеграфске штације, обучио девет младих Црногораца да квалитетно обављају телеграфски саобраћај и ревидирао телеграфску конвенцију Црне Горе са Аустријом. За то време сматран је директором црногорског телеграфа. За успешно обављен задатак књаз Никола га одликује Даниловим орденом четвртог реда, и њему и његовој супрузи поклања скупоцена, златом везена црногорска народна одела.
Никола се у Свилајнац враћа 1870. године. Кратко време ради у телеграфу, а затим 22. новембра 1870. изненада умире од тровања угљен-моноксидом. Његова супруга Марија, не могавши да га прежали, убија се из пиштоља над његовим одром. Обоје су сахрањени у Свилајнцу.
Трећи син Константинов, Драгомир Брзак, рођен је у Београду 21. фебруара 1851. године. Осим основне школе и гимназије, завршио је поштанско-телеграфски курс у Бечу. Био је поштански чиновник, а за време Српско-турских ратова телеграфиста Врховне команде Српске војске. Касније је био писар Управе фондова, инспектор Главне контроле и поштанско-телеграфски инспектор.

Поред редовног посла бавио се књижевним радом. Познате су његове родољубиве песме Синђелићев гроб, Танаско Рајић, Хајдук Вељко и др. За живота је објавио осамдесетак песама у шездесетак листова, часописа и алманаха, укупно у 118 издања.
После својих почетничких приповедака Зулејка (1875), Грешник (1875), Филозоф (1881) и Како сам се одметнуо у ајдуке (1883), Брзак отпочиње серију приповедака о дoгађајима са његових пословних путовања, као ПТ инспектора, по Србији.

(Има наставак)

Биле су то приче: Страшна ноћ, Један жалостан randez-vous, Сирота богиња Талија!, Власт све може, У комисији, Једна идила, На силу лекар, Прангија и Мезимче. Приповетке су, у разним часописима, обично објављиване са наднасловима: Из живота једног чиновника, или У комисији. 
После боравка у Бечу волео је да се елегантно одева, био је прави денди, са моноклом, широком машнама и меканим Хабиг шеширима. Нушић му се изругивао, јер је волео да "колмује" косу (прави коврџе).

У исто време певао је баритон у Првом београдском певачком друштву, у коме је био и секретар. За певачко друштво је писао свечане песме и химне за различите прилике. Био је познат по таквим, пригодним песмама у част великих људи, поводом њихових смрти или годишњица (Хајдук-Вељка, Танаска Рајића, Бранка Радичевића, Ђуре Даничића, Вука Караџића, Вука Врчевића, Ђуре Јакшића, Војислава Илића, Драгутина Илића, Тоше Јовановића...) али и поводом значајних догађаја из новије српске историје. Неке од тих песама су биле посвећене и члановима династије Обреновић. Он је то чинио професионално, са великим успехом. Приредио је и прву песму која је певана као српска химна, Ој Србијо, мила мати. 

За Народно позориште је превео неколико либрета опера и оперета (Гејша, Лутка, Кармен, Кад твоју љубав имам...) и написао позоришне комада: Мика практикант (1883), Колера (1883), Паланачке новине (1884), Мило за драго (1891), Ђидо (1894), Жртва (1897, неизведено), Опклада (1898), Олуја (1899), и Кроз зид (1900). Два дела је написао у сарадњи са Јанком Веселиновићем, (Ђидо и Опклада). За Ђидо кажу да је, до данас, наш најизвођенији позоришни комад са певањем и пуцањем. Са Чича-Илијом Станојевићем је драматизовао Ивкову славу Стевана Сремца. Превео је и Шекспиров Сан летње ноћи. Био је члан Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта.


(Има наставак)

Бавећи се писањем и певањем, било је неминовно да постане и саучесник београдске боемије у ондашњем београдском кафанском Бермудском троуглу: Позоришна кафана – Дарданели – Коларац. Свако ко је писао о београдској боемији крајем 19. века најпре је помињао Драгомира Брзака и анегдоте о догађајима у којима је и он учествовао. Његови најближи пријатељи, кардаши, били су поменути Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Милован Глишић, Радоје Домановић и Бранислав Нушић.

Породица Брзак је имала блиске пријатељске односе са породицом Обреновић. Драгомир Брзак је то искористио да, после ригидне владавине краља Милана, уметнички свет приближи краљу Александру и краљици Драги. У томе је успео, али је морао да учини и уступак. Основао је лист Слога у коме је бранио Драгу Машин, практично је лобирао за њу у време када је она требало да, удајом за краља Александра Обреновића, постане српска краљица. Постоје докази да је уводнике у овом листу писао сам краљ. После убиства Александра и Драге, односно после промене династије, многи су Драгомиру Брзаку, као доказаном и присном пријатељу породице Обреновић окренули леђа.

(Има наставак)

Стеван Сремац описује једну такву ситуацију:
"Једном, баш на ускрс дошао Брзак и сео пред Дарданеле и очекује. Мало после дође и седе крај њега наш Јанко. 
- Баш тебе чекам, кардо (побратиме).
- Па ево ме.
- Да ми будеш гост о Ускрсу сва три дана. 
- Не могу, - вели овај.
- Бар првог дана. 
- Не могу.
- Онда другога. 
- Не могу ни другога.
- Што? 
- Позван сам још раније за сва три дана.
- Дакле, безецован си. 
- Јесте, Не могу, Бога ми!
Брзак само повуче и избаци као сукију из пушке један густ прамен дима, окрете главу на другу страну и заћута.
Тако је било и са другим његовим пријатељем и трећим, четвртим, петим... Брзак већ љут.
Напослетку, долази Бец. Брзаку сину лице, јер још сва нада није изгубљена: 
- Аха, - вели Брзак, - "Ево га ево / чуднога свеца / Тодора Беца". Тошо, да ми будеш гост кога хоћеш дана о Ускрсу!
- Не могу, Бога ми, баш ниједнога. 
- Позван си раније, је ли?
- Јесте, раније... - вели овај. 
Брзак ућута. Поче скупљати све испред себе, табакеру метну у џеп, а муштиклу у футролу, спреман да иде.
- Е, нека ми одсад још неко само каже да у Београду има сиротиње! - рече после кратке паузе. 
Па се диже љутит и, као убијен, оде."

Када се династија променила, Скерлић почиње да га помиње као писца полтронске поезије и избацује га из своје Историје српске књижевности. Али, постојали су и они који су мислили другачије. Богдан Поповић га је ценио и обећао је да напише предговор Брзаковим сабраним делима, које је требало да објави Мита Стајић. 
Међутим, овај подухват није окончан, Драгомир Брзак је умро у четвртак, 4. марта 1904. године, у четири и по часа после подне. Његова сабрана дела никад нису објављена, а многобројна поетска и прозна дела и даље су расута по разним листовима и часописима. 
Карађорђевићи му пријатељство са Обреновићима нису заборавили. Осим пар родољубивих песама (Синђелићев гроб, Хајдук Вељко...) Брзак је нестао из књижевности, до данас. Стално га је пратила Скерлићева негативна оцена, па се књижевни историчари нису ни трудили да га васкрсну и ставе у антологије. 

(Има наставак)