Мало историје у Гавриловој библиотеци. Јун 1916 године. У Крушевцу мађарске окупационе снаге врше егзекуцију осморо грађана вешањем. Извршењу смртне казне присуствује и српски књижевник Војислав Илић млађи, који у свом дневнику бележи шта је видео.
Ускоро нове приче...
Ne bi se osevapio nego i osvetio, ako bi imena tih obesenika-krusevljana nekako nasao da im zapalimo svece! grk
Погледајте у чланку који је повезан линком. Наведена су имена свих погубљених, и околности под којима су осуђени...
Izvini al' meni se to ne ukazuje! Kakav, covece, link? Tebi Gavro i za ovo hvala i svaka cast! Al' objavi malo dostupnije ta srpska imena (a i ako neka nisu bas srpska no' srbofilska ) nema veze - mi ta'ke i trazimo! grk
Петар Кочић је седео у својој соби када је аустријска граната ударила о зид Болнице за с ума сишавше. Када су хитно отворили врата собе, видели су га како седи на кревету посут кречом, али неповређен. Само је прогунђао: Зар ме и овде нађоше (мислио је на Аустријанце, који су га раније прогањали због његове политичке делатности).
Умро је, односно угасио се, касније, природном смрћу.
Сведок свега тога био је Милан Јовановић Стојимировић, који је тада имао око 15-16 година, и за време Првог светског рата се склонио у болницу, код свог ујака Душана Стојимировића, који је био директор болнице. Душан Стојимировић је остао у болници, јер није хтео да напусти своје немоћне штићенике. За време рата је лечио Србе у Београду, ишао у визите, а Аустријанци га нису дирали, јер су зазирали од његових штићеника.
О свему томе Милан пише у својим Силуетама старог Београда.
Међутим, ја сам у смедеревској библиотеци пронашао рукопис, дневник М. Ј. Стојимировића, који је писан за време рата, а који се разликује од чланка из књиге (писао га је као дечак), и тај рукопис сам објавио у смедеревском књижевном часопису Mons Aureus.
Citao sam Mons Aureuse (kupim ih nekoliko na Sajmu knjiga) al' nisam znao da si to pisao ti! Dobro, razjasnice se sve! Nek' si ti ziv i zdrav i u dobrim odnosima s neodoljivom "kustosetom" smederevskog Narodnog Muzeja (ovaj, hm... )"- mislim na V. Star sam covek! grk
Izvini al' meni se to ne ukazuje! Kakav, covece, link? Tebi Gavro i za ovo hvala i svaka cast! Al' objavi malo dostupnije ta srpska imena (a i ako neka nisu bas srpska no' srbofilska ) nema veze - mi ta'ke i trazimo! grk
Вероватно је опет нека фрка око карактера? Неки кажу да сам благ ко блага буба, а неки јопет да сам тежак и на сан!
Мислим да ти то већ све знаш, јер се то тиче и Косте Војиновића, али ћу поновити интернет адресу: http://arhgavrilo3.blogspot.com/2012/01/blog-post_11.html
Ваљда ће сад бити боље?
Али пошто инсистираш, ево одломка са именима: „Окупаторски преки суд је заседао 11. јуна 1916. Истога дана на смрт су осуђени Војислав Браловић, Сибин Јеличић, Милосав Стевовић, Светозар Ковачевић, Влајко Павличевић, Тихомир Шљивић, Новица Павловић и Добросав Павличевић. Ова осморица су осуђени на смрт вешањем, али да се егзекуција обавља тако што неће бити обешени сви одједном, већ један по један, да би сам чин трајао што дуже и да би на грађанство оставио што упечатљивији утисак.“
Citao sam Mons Aureuse (kupim ih nekoliko na Sajmu knjiga) al' nisam znao da si to pisao ti! Dobro, razjasnice se sve! Nek' si ti ziv i zdrav i u dobrim odnosima s neodoljivom "kustosetom" smederevskog Narodnog Muzeja (ovaj, hm... )"- mislim na V. Star sam covek! grk
Хвала ти што си ме подсетио за Кочића.
Поставићу на свом блогу чланак који је за 30% дужи од онога што си могао да прочиташ у Mons Aureus-у. Уредник је скратио мој текст, јер је у њему писало нешто и о Душану Стојимировићу, што је он касније хтео да објави у посебном броју Монса.
Мислим да ће то бити занимљиво за ширу публику, јер се о последњим данима Петра Кочића углавном мало зна. Нарочито због тога што у том чланку има података о Београду за време Првог светског рата, као и о томе колико је Др Душан Стојимировић заслужан за отварање душевних болница у Нишу и Ковину.
Што се тиче моје сарадње са архивима, музејима и библиотекама у унутрашњости тиче, можеш да питаш Душана Напијала. Захваљујући тој сарадњи Душан је имао сигурне адресе у Смедереву, Шапцу, Крагујевцу, Крушевцу, Нишу...
У Скобаљу код Смедерева сам рођен, а у Смедереву сам радио три године. Имам пријатеље и у Архиву и у Народном музеју и у Народној библиотеци. Кад год нешто нађем о Смедереву, пошаљем им. Док сам радио у Смедереву објавио сам пар чланака у Нашем гласу, а у последње време шаљем чланке Mons Aureus-у. Све бесплатно. Севап је!
Ево, на блогу сам поставио текст о последњим данима Петра Кочића. Чланак садржи податке о оснивању Душевне болнице у Београду, кратке биографије Др Душана Стојимировића, управника Душевне болнице за време Првог светског рата, Милана Јовановића Стојимировића, познатог књижевника и хроничара Београда и Београђана (Силуете старог Београда), као и сведочење М. Ј. Стојимировића о Петру Кочићу, његовом боравку у Душевној болници и његовој смрти.
У тим сећањима постоји и једна строфа песме коју је Петар Кочић често цитирао: Горе над нама српско је небо, На њему српски седи Бог, Око њег’ Срби анђели лебде: Дворе Србина Господа свог!
NEKO JE POSTAVIO POČETKOM OVE GODINE:
U MEĐUVREMENU JE MALO OTIŠAO U VISINU I DUŽINU, OFARBAO SE .....
DOK NIJE NESTAO......
Ускоро нове приче...
Ne bi se osevapio nego i osvetio, ako bi imena tih obesenika-krusevljana nekako nasao da im zapalimo svece! grk
Погледајте у чланку који је повезан линком. Наведена су имена свих погубљених, и околности под којима су осуђени...
Izvini al' meni se to ne ukazuje! Kakav, covece, link? Tebi Gavro i za ovo hvala i svaka cast! Al' objavi malo dostupnije ta srpska imena (a i ako neka nisu bas srpska no' srbofilska ) nema veze - mi ta'ke i trazimo! grk
Умро је, односно угасио се, касније, природном смрћу.
Сведок свега тога био је Милан Јовановић Стојимировић, који је тада имао око 15-16 година, и за време Првог светског рата се склонио у болницу, код свог ујака Душана Стојимировића, који је био директор болнице. Душан Стојимировић је остао у болници, јер није хтео да напусти своје немоћне штићенике. За време рата је лечио Србе у Београду, ишао у визите, а Аустријанци га нису дирали, јер су зазирали од његових штићеника.
О свему томе Милан пише у својим Силуетама старог Београда.
Међутим, ја сам у смедеревској библиотеци пронашао рукопис, дневник М. Ј. Стојимировића, који је писан за време рата, а који се разликује од чланка из књиге (писао га је као дечак), и тај рукопис сам објавио у смедеревском књижевном часопису Mons Aureus.
Citao sam Mons Aureuse (kupim ih nekoliko na Sajmu knjiga) al' nisam znao da si to pisao ti! Dobro, razjasnice se sve! Nek' si ti ziv i zdrav i u dobrim odnosima s neodoljivom "kustosetom" smederevskog Narodnog Muzeja (ovaj, hm... )"- mislim na V. Star sam covek! grk
grk је написао/ла: Izvini al' meni se to ne ukazuje! Kakav, covece, link? Tebi Gavro i za ovo hvala i svaka cast! Al' objavi malo dostupnije ta srpska imena (a i ako neka nisu bas srpska no' srbofilska ) nema veze - mi ta'ke i trazimo! grk
Вероватно је опет нека фрка око карактера? Неки кажу да сам благ ко блага буба, а неки јопет да сам тежак и на сан!Мислим да ти то већ све знаш, јер се то тиче и Косте Војиновића, али ћу поновити интернет адресу:
http://arhgavrilo3.blogspot.com/2012/01/blog-post_11.html
Ваљда ће сад бити боље?
Али пошто инсистираш, ево одломка са именима:
„Окупаторски преки суд је заседао 11. јуна 1916. Истога дана на смрт су осуђени Војислав Браловић, Сибин Јеличић, Милосав Стевовић, Светозар Ковачевић, Влајко Павличевић, Тихомир Шљивић, Новица Павловић и Добросав Павличевић. Ова осморица су осуђени на смрт вешањем, али да се егзекуција обавља тако што неће бити обешени сви одједном, већ један по један, да би сам чин трајао што дуже и да би на грађанство оставио што упечатљивији утисак.“
grk је написао/ла: Citao sam Mons Aureuse (kupim ih nekoliko na Sajmu knjiga) al' nisam znao da si to pisao ti! Dobro, razjasnice se sve! Nek' si ti ziv i zdrav i u dobrim odnosima s neodoljivom "kustosetom" smederevskog Narodnog Muzeja (ovaj, hm... )"- mislim na V. Star sam covek! grk
Хвала ти што си ме подсетио за Кочића.Поставићу на свом блогу чланак који је за 30% дужи од онога што си могао да прочиташ у Mons Aureus-у. Уредник је скратио мој текст, јер је у њему писало нешто и о Душану Стојимировићу, што је он касније хтео да објави у посебном броју Монса.
Мислим да ће то бити занимљиво за ширу публику, јер се о последњим данима Петра Кочића углавном мало зна. Нарочито због тога што у том чланку има података о Београду за време Првог светског рата, као и о томе колико је Др Душан Стојимировић заслужан за отварање душевних болница у Нишу и Ковину.
Што се тиче моје сарадње са архивима, музејима и библиотекама у унутрашњости тиче, можеш да питаш Душана Напијала. Захваљујући тој сарадњи Душан је имао сигурне адресе у Смедереву, Шапцу, Крагујевцу, Крушевцу, Нишу...
У Скобаљу код Смедерева сам рођен, а у Смедереву сам радио три године. Имам пријатеље и у Архиву и у Народном музеју и у Народној библиотеци. Кад год нешто нађем о Смедереву, пошаљем им. Док сам радио у Смедереву објавио сам пар чланака у Нашем гласу, а у последње време шаљем чланке Mons Aureus-у. Све бесплатно. Севап је!
У тим сећањима постоји и једна строфа песме коју је Петар Кочић често цитирао:
Горе над нама српско је небо,
На њему српски седи Бог,
Око њег’ Срби анђели лебде:
Дворе Србина Господа свог!
Петру Кочићу In memoriam.
Да ли је то био већ оркестар Александра Араницког, или је тај оркестар основан тек после рата?