А онда смо кречили...

 

ДРАГИ МОЈ ПУТНИЧЕ,
СВАШТА САМ ЧИНИО АЛИ ОЧИГЛЕДНО ЈА САМ ЛОШ ИСТРАЖИВАЧ,
ПРОБАО САМ У ГРАДСКОМ ЗАВОДУ ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА, АРХИВИМА ГРАДА, СРБИЈЕ И ЈУГОСЛАВИЈЕ,
НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРБИЈЕ,
БИБЛИОТЕЦИ  И МУЗЕЈУ ГРАДА БЕОГРАДА,
КОД ДРАГОЦЕНИХ И СЈАЈНИХ КОЛЕКЦИОНАРА ГОСПОДЕ ЈУРИШИЋА,БЛАГОЈЕВИЋА. ВИЦИЋ...
УРБАНИСТА ДИК МАНОЈЛОВИЋ, (ИЗВИЊАВАМ СЕ АКО САМ НЕКОГ ПРОПУСТИО), "НАМЋОР"....

И  И ДАЉЕ НЕЗНАМО КО ЈЕ И КАДА ГРАДИО И КАКО ЈЕ ПРВОБИТНО ИЗГЛЕДАЛА  ПАЛАТА ДРУГИ ДОМ АНКЕРА У БАЛКАНАКОЈ 7.
ВЕРОВАТНО ЈЕ ГРАЂЕНА  ИЗМЕЂУ 1903 И 1912 ДА ЈЕ ИЗВЕО  АРХИТЕКТА АНТОНОВИЋ (ПРЕМА ДИКУ МАНОЈЛОВИЋУ)
КОЈИ ЈЕ ИЗВО И ДОМ АНКЕРА ТЕРАЗИЈЕ 26,
НЕ ОДУСТАЈЕМО, ВЕОМА САМ РАДОСТАН ДА ЈЕ ПОЧЕЛА РАСПРАВА И ДА СУ СЕ "фОРУМАШИ" УКЉУЧИЛИ
ЈЕР ТО ЈЕ УСЛОВ ДА ДОЂЕ ДО РЕЗУЛТАТА
СРДАЧНО РАНКО САВИЋ 064 8389 888

Sjajno! Bila je i ranije i "fajlovao" sam je - "Dr-kula". Ipak, nikad iz ovog ingenioznog kosougla. Kao da ju je, ... ovaj ...  Runde ( il' njegov deda-Spiro ) strucno snimio!

Inace, mada vecina to zna, nas Petar Kocic ubijen je u ovoj kuli, gde je bio na duzem lecenju (da ne nevodim njegovu dijagnozu koju su imali i najveci pisci Evrope toga doba - ne striktno i veci od Kocica - nego iz vecih nacija ), zalutalim parcetom austrijske granate (valjda sarpnelom) dok je mirno lezao u svom bolesnickom krevetu. Tada, 1915g., cak i u momentima pomracenja svesti, ocitovala se duboka plementost i srpskost Kocicevog srca (po svedocenjima lekara i lekarskih pomocnika).                                                      grk

Спиртина кућа у Земуну (јел' то имао БМВ-а?)


 

Ne bi se osevapio nego i osvetio, ako bi imena tih obesenika-krusevljana nekako nasao da im zapalimo svece!       grk

Петар Кочић је седео у својој соби када је аустријска граната ударила о зид Болнице за с ума сишавше. Када су хитно отворили врата собе, видели су га како седи на кревету посут кречом, али неповређен. Само је прогунђао: Зар ме и овде нађоше (мислио је на Аустријанце, који су га раније прогањали због његове политичке делатности).
Умро је, односно угасио се, касније, природном смрћу.
Сведок свега тога био је Милан Јовановић Стојимировић, који је тада имао око 15-16 година, и за време Првог светског рата се склонио у болницу, код свог ујака Душана Стојимировића, који је био директор болнице. Душан Стојимировић је остао у болници, јер није хтео да напусти своје немоћне штићенике. За време рата је лечио Србе у Београду, ишао у визите, а Аустријанци га нису дирали, јер су зазирали од његових штићеника.
О свему томе Милан пише у својим Силуетама старог Београда.
Међутим, ја сам у смедеревској библиотеци пронашао рукопис, дневник М. Ј. Стојимировића, који је писан за време рата, а који се разликује од чланка из књиге (писао га је као дечак), и тај рукопис сам објавио у смедеревском књижевном часопису Mons Aureus.

Kako se moze cenjenom i uvazenom Dusanu Napijalu bilo sta i bilo kada i bilo kako, zameriti. Super-adria fotka!  g.

Погледајте у чланку који је повезан линком. Наведена су имена свих погубљених, и околности под којима су осуђени...