Непознати US Army Air Force официр салутира приликом параде бораца ЈВуО у главној улици у варошици Рудник, лето 1944.
Ово је баш ОТ, пажалујста! Али, бар нема Бофорса и Флакова, неће ваљда да замере наше госпођице.
Американац је вероватно координирао извлачење дела оборених пилота ка аеродрому Прањани и њихову даљу евакуацију за Италију (операција Халјард) и, много значајније, на терену вршио извиђања циљева које је тих дана Савзничка авијација кренула да масовно бомбардује по Србији и Црној Гори, и то углавном саобраћајница (пруга, чворишта, мостова) којима су Немци покшавали да из Грчке извуку огромну масу војника коју је требало пребацити на фронт у Италији и део у Француску односно Мађарску.
Данас ту операцију знамо као RatWeek "Недеља пацова", а са Београдом све има везе утолико што је један део напада на наш град тада извршен и у склопу тог захвата да се разарањем саобраћајница онемогући тај немачки колосални захват.
Имали смо скоро овде полемику о томе.
Из истог разлога разарани су Подгорица, Сјеница, Даниловград, чак и Сарајево, Ниш, Краљево, и још нека места по Србији, Алибунар, итд., интензивно бомбардовање је пратило свуда куда су водиле линије комуникације из Грчке ка западном или источном фронту.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Београд је у том суровом рату великих сила платио велики данак. Као и читава Србија...
G. Gajiću, mislim da ste ovo objasnili tačno, na najkraći mogući način.
Ja se "ubih" dokazujući na jednom drugom forumu da bombardovanja nemaju mnogo veze ni sa Titovim ni Dražinim željama.
Da Srbi i srpski gradovi nisu bili cilj savezničke avijacije.
Naravno da za hilljade izginulih (ne samo u Srbiji i Crnoj Gori) nema utehe što je postignut cilj (armijska grupa E).
Ali, onda pošteno treba reći da je sukob:
- sistema "A" (svezničko strategijsko vazduhoplovstvo) i
- sistema "B" (nemačke i kvislinške snage), imao pogubne posledice po
- sistem "C" (ljude i sve što se nalazilo na toj teritoriji u vreme sukoba).
Ponašanje sistema "C" treba da izuči nauka koja se zove Viktomologija.
I g. Dundo mi je to posredno potvrdio.
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
G. Gajiću, još jednom hvala za ovaj tekst.
Ја немам уопште никаквих илузија око америчких циљева али и тактике бомбардовања Србије 1944. Да би уништили што више Немаца и онемогућили им повлачење из Грчке и на тај начин спречили појаву тих јединица насупрот англо-америчких снага, Американци нису имали скрупула везаних за локално становништво. Да је било неопходно за постизање постављених циљева, срушили би све што виде одозго и побили све под собом. А ту прича о некој хуманости постаје само обична пропаганда. Није тачно да је систем "Ц" био у сукобу са системом "А" а они који су страдали од система "А" били су пасивни у целом сукобу. Највероватније стоји констатација да америчко бомбардовање Србије није било по жељама ни Тита ни Драже али су обе те стране нешто тако прижељкивале. Нарочито НОВ и ПОЈ јер им је олакшавао продор у Србију након априлског пораза на Драгачевском фронту од удружених дражиноваца и љотићеваца. Заправо, опет можемо да констатујемо да овде гледамо рашомонски целу ствар, свако са својом диоптријом. Мени је диоптрије по којој је јефтинији изгинули вод или чета од једног уништеног тенка преко главе, то је филозофија ратовања која је наводно напуштена након страшних жртава на западном фронту у Првом светском рату али се и даље провлачи све до данашњих дана. Нарочито кад треба да гину "неки тамо други". Побијеш пар хиљада људи па препустиш виктимологији да проучава ствар и на крају "појео вук магарца".
Skoro sam dobio vrlo retko prvo izdanje knjige Vladimira Nazora "S partizanima". Knjiga je stampana u Moskvi, kao sto se i vidi i dajem iz nje par ilustracija i "Kratice" na kraju knjige. Dajem i fotografiju poljske stamparije ratnih izdanja "Borbe" (nisam je nikada citao). Izvinjavam se onima kojima bas i ne prija ovaj post. Inace, Nazor, hrvat, bio je genuini umetnik, odlican pesnik i pisac (skroz sam procitao njegova dela) i zaista je bio u gorama s partizanima dok su drugi sedeli po Zagrebu ... jedan dobar i posten covek. grk
Evo kako je ozbiljni Njujork tajms analizirao ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine: „Nesumnjivo postoji nešto u slovenskoj prirodi što nagoni one sa slovenskom krvlju da otvore prozor i u liberalnom duhu i velikim gestom pozovu neprijatelja da postane anđeo bez ikakvih daljih priprema ili pomagala.
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
Нешто ми тај опис словенских предака страшно личи и на описе њихових властитих предака. Сви су варварски народи мање-више сличних обичаја и емоција. А кад је реч о суровостима итд., ни ту не стојимо много лошије. Ко год је имао прилике да макар једном сиђе у најниже просторије музеја Мадам Тисо - зна на шта мислим. Почев од оне сцене убиства краљевске деце у кревету. Иначе је један енглески лист, поводом краљеубиства у Србији (што је наводно за њих било нечувено, цврц) писао да Србију треба изазвати да пошаље своју флоту на отворено море и ту је потопити. Толико о знању географије и историје оних који су о Србији писали маја и јуна 1903.
Позивница на забаву из 1885; мало нам је закаснела, ваљда због поштара:
Јел' тај "спроћу" улаз из Сремске?
Управо тако. Пре но што је постала Сремска та улица се звала и Старог телеграфа.
Улица која се пружа од Теразија до Призренске улице звала се
Телеграфска (1872-1896)
Сремска (1896-1930)
Милорада Драшковића (1930-1946)
Сремска (1946-данас)
Цео крај од Теразија до Призренске звао се Стари телеграф, или Код старог телеграфа.
Тај стари телеграф се, уствари, налазио на углу улица Сремске и Маршала Бирјузова(Телеграфске и Космајске), па би обе ове улице могле бити „спроћу“ (наспрам, насупрот). Али, кафана Златни крст се налазила на Теразијама, па се у њу могло доћи одпозади само из Телеграфске улице.
Златни крст се налазио у данашњем броју 6, а некад се налазио на броју 10 (види приложени план), јер данас улица Теразије полази од угла са Сремском, а некада је улица Кнеза Милана полазила од угла са Обилићевим венцем.
Краља Милана. У позадини кућа на углу са Масариковом, а на месту Београђанке:
Не могу никако ову ограду да сместим у своје представе о овом месту. Да ли је постојала нека ограда испред СКЦ-а?
Постојала је ограда на СКЦ-у пред рат, а ево и после априлског бомбардовања:
Додуше, више не постоји зграда трговца Миливојевића.
Путниче, благодарим на овој слици и појашњењу. Да сам имао ову слику не бих питао, али ето, некако сам је пропустио. Да је уз башту Официрског дома постојала и ограда је потпуно смислено, само ми се са оне променадне слике учинило да она сеже много даље и захвата празан простор испред улаза.
Из књиге Бранка Вујовића "Београд у прошлости и садашњости":
Међутим, у књизи "Споменици и гробља из ратова Србије 1912-1918" наводи се да је аутор споменика Загорудњик:
... dok još nismo skroz zaboravili na ovu priču, stiže i mišljenje gosn. Miloša ...
"U vezi sa pitanjem autorstva Spomen-kosturnice na Novom groblju, bez obzira na razne netačne navode u stručnoj literaturi, autor spomenika je arhitekta i vajar Roman Verhovskoj, koji je i autor ogromne bronzane skulpture orla (na samoj skulpturi, na krilu, je urezano vajao Roman Verhovskoj 1929) a na samoj grobnici je uklesano na kamenom podnožju - arhitekt-vajar Roman Verhovskoj; osim toga prilikom svečanog otkrivanja spomenika 11.novembra 1931, Roman Verhovskoj je bio predstavljen kralju Aleksandru (B.O.N. br.21/22 1931). Živojin Lukić i Zagorodnjuk se takođe pominju u vezi sa spomenikom, međutim oni su radili prema zamisli i projektu samog Verhovskoja a Lukić je najverovatnije autor skulpture vojnika dok bi onda Zagorodnjuk verovatno radio na velikom klesanom orlu sa srpskim grbom, štitom na grudima. Mnogi "istraživači" i pisci su prevideli očigledno autorstvo Verhovskoja na samo kao idejnog autora spomenika već i kao autora izlivene skulpture orla, pa i prof.Kadijević, no u odličnoj monografiji Branislave Kostić "Novo groblje u Beogradu", podaci su naravno tačni. Verhovskoj je kao arhitekta i skulptor autor i spomen kosturnice Rusima izginulim u I svetskom ratu, takođe na Novom groblju. Verhovskoj se navodi i kao autor fasade zgrade u Knez Mihailovoj 34, autor bareljefa i skulpture Nike na zgradi Oficirskih stanova u Resavskoj ulici, a i autor orlova na jarbolima za zastave ispred Skupštine.na patiniranim kalotama ispod novo postavljenih (novo livbenih?) orlova pročitao urezani tekst - vajao R.Verhovskoj!."
... i da još malo zašarenimo sa jednom sa neta ...
I g. Dundo mi je to posredno potvrdio.
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
G. Gajiću, još jednom hvala za ovaj tekst.
Господине Падобранче75, нисам ја Вама ништа потврдио. Већ сам Вам објаснио и показао на плану Београда где се налазила фабрика Рогожарски, где су пале бомбе и који је био правац лета америчких бомбардера. Не знам шта називате „близином“. Немам намеру то да поновим.
Да су американци наводно гађали (и погодили!) војне циљеве, чули смо још исто вече, 16. априла 1944. у емисијама BBC и Гласа Америке, као и у коментару Грге Златопера.
Ако је тачно да су Американци гађали фабрику Рогожарски, онда је то огромна бламажа за њих. За толики промашај у Другом светском рату нема оправдања. Можда су се у току серије бомбардовања Београда извежбали па су на крају врло прецизно погађали железничке мостове на Сави и „Шелово“ стовариште на Чукарици (није ми позната нека већа колатерална штета том приликом). Дозволите да додам мало и свог цинизма.
Налазим да је тврдња, да су Американци својим бомбардовањем спречавали пребацивање немачких трупа из Грчке у Италију и Француску, чиста фантазија (као дугогодишњи судски вештак избегавам реч „лаж“). Па руку на срце, сремски партизани су много више ометали транспорте него амерички бомбардери.
Не улазим у то да ли је неко тражио бомбардовање Србије и ко. Знам само да све досадашње и нове софистичке анализе и негирање злочина не могу да прихватим. А ни мртве, који су пали „за више циљеве“, не могу да заборавим.
У свим ратовима се говоре и пишу неистине. Препоручујем свима да прочитају чувену књигу „Kriegstrommeln, Medien, Krieg und Politik“ наше земљакиње Мире Бехам (постоји у српском преводу под насловом „Ратни добоши“). Књига је доживела више издања у оригиналу и преведена је на више језика.
Р.Ѕ. На несрећу нисам становао у згради поред фабрике Рогожарски.
Непознати US Army Air Force официр салутира приликом параде бораца ЈВуО у главној улици у варошици Рудник, лето 1944.
Ово је баш ОТ, пажалујста! Али, бар нема Бофорса и Флакова, неће ваљда да замере наше госпођице.
Американац је вероватно координирао извлачење дела оборених пилота ка аеродрому Прањани и њихову даљу евакуацију за Италију (операција Халјард) и, много значајније, на терену вршио извиђања циљева које је тих дана Савзничка авијација кренула да масовно бомбардује по Србији и Црној Гори, и то углавном саобраћајница (пруга, чворишта, мостова) којима су Немци покшавали да из Грчке извуку огромну масу војника коју је требало пребацити на фронт у Италији и део у Француску односно Мађарску.
Данас ту операцију знамо као RatWeek "Недеља пацова", а са Београдом све има везе утолико што је један део напада на наш град тада извршен и у склопу тог захвата да се разарањем саобраћајница онемогући тај немачки колосални захват.
Имали смо скоро овде полемику о томе.
Из истог разлога разарани су Подгорица, Сјеница, Даниловград, чак и Сарајево, Ниш, Краљево, и још нека места по Србији, Алибунар, итд., интензивно бомбардовање је пратило свуда куда су водиле линије комуникације из Грчке ка западном или источном фронту.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Београд је у том суровом рату великих сила платио велики данак. Као и читава Србија...
G. Gajiću, mislim da ste ovo objasnili tačno, na najkraći mogući način.
Ja se "ubih" dokazujući na jednom drugom forumu da bombardovanja nemaju mnogo veze ni sa Titovim ni Dražinim željama.
Da Srbi i srpski gradovi nisu bili cilj savezničke avijacije.
Naravno da za hilljade izginulih (ne samo u Srbiji i Crnoj Gori) nema utehe što je postignut cilj (armijska grupa E).
Ali, onda pošteno treba reći da je sukob:
- sistema "A" (svezničko strategijsko vazduhoplovstvo) i
- sistema "B" (nemačke i kvislinške snage), imao pogubne posledice po
- sistem "C" (ljude i sve što se nalazilo na toj teritoriji u vreme sukoba).
Ponašanje sistema "C" treba da izuči nauka koja se zove Viktomologija.
I g. Dundo mi je to posredno potvrdio.
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
G. Gajiću, još jednom hvala za ovaj tekst.
Ја немам уопште никаквих илузија око америчких циљева али и тактике бомбардовања Србије 1944. Да би уништили што више Немаца и онемогућили им повлачење из Грчке и на тај начин спречили појаву тих јединица насупрот англо-америчких снага, Американци нису имали скрупула везаних за локално становништво. Да је било неопходно за постизање постављених циљева, срушили би све што виде одозго и побили све под собом. А ту прича о некој хуманости постаје само обична пропаганда. Није тачно да је систем "Ц" био у сукобу са системом "А" а они који су страдали од система "А" били су пасивни у целом сукобу. Највероватније стоји констатација да америчко бомбардовање Србије није било по жељама ни Тита ни Драже али су обе те стране нешто тако прижељкивале. Нарочито НОВ и ПОЈ јер им је олакшавао продор у Србију након априлског пораза на Драгачевском фронту од удружених дражиноваца и љотићеваца. Заправо, опет можемо да констатујемо да овде гледамо рашомонски целу ствар, свако са својом диоптријом. Мени је диоптрије по којој је јефтинији изгинули вод или чета од једног уништеног тенка преко главе, то је филозофија ратовања која је наводно напуштена након страшних жртава на западном фронту у Првом светском рату али се и даље провлачи све до данашњих дана. Нарочито кад треба да гину "неки тамо други". Побијеш пар хиљада људи па препустиш виктимологији да проучава ствар и на крају "појео вук магарца".
Skoro sam dobio vrlo retko prvo izdanje knjige Vladimira Nazora "S partizanima". Knjiga je stampana u Moskvi, kao sto se i vidi i dajem iz nje par ilustracija i "Kratice" na kraju knjige. Dajem i fotografiju poljske stamparije ratnih izdanja "Borbe" (nisam je nikada citao). Izvinjavam se onima kojima bas i ne prija ovaj post. Inace, Nazor, hrvat, bio je genuini umetnik, odlican pesnik i pisac (skroz sam procitao njegova dela) i zaista je bio u gorama s partizanima dok su drugi sedeli po Zagrebu ... jedan dobar i posten covek. grk
Tek da kažem "nije nego"! >>> http://istorijabalkana.yuku.com/topic/28/Vladimir-Nazor-Nazzaro-1876-1949
Mada zaista ne znam čemu ovakvo skretanje s teme? Kakve sad pa ovo ima veze s Beogradom?
Zoran Panović:
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_forest_gamp.1083.html?news_id=2...
Нешто ми тај опис словенских предака страшно личи и на описе њихових властитих предака. Сви су варварски народи мање-више сличних обичаја и емоција. А кад је реч о суровостима итд., ни ту не стојимо много лошије. Ко год је имао прилике да макар једном сиђе у најниже просторије музеја Мадам Тисо - зна на шта мислим. Почев од оне сцене убиства краљевске деце у кревету. Иначе је један енглески лист, поводом краљеубиства у Србији (што је наводно за њих било нечувено, цврц) писао да Србију треба изазвати да пошаље своју флоту на отворено море и ту је потопити. Толико о знању географије и историје оних који су о Србији писали маја и јуна 1903.
Јел' тај "спроћу" улаз из Сремске?
Управо тако. Пре но што је постала Сремска та улица се звала и Старог телеграфа.
Улица која се пружа од Теразија до Призренске улице звала се
Телеграфска (1872-1896)
Сремска (1896-1930)
Милорада Драшковића (1930-1946)
Сремска (1946-данас)
Цео крај од Теразија до Призренске звао се Стари телеграф, или Код старог телеграфа.
Тај стари телеграф се, уствари, налазио на углу улица Сремске и Маршала Бирјузова(Телеграфске и Космајске), па би обе ове улице могле бити „спроћу“ (наспрам, насупрот). Али, кафана Златни крст се налазила на Теразијама, па се у њу могло доћи одпозади само из Телеграфске улице.
Златни крст се налазио у данашњем броју 6, а некад се налазио на броју 10 (види приложени план), јер данас улица Теразије полази од угла са Сремском, а некада је улица Кнеза Милана полазила од угла са Обилићевим венцем.
Споменик незнаном јунаку
Купатило Крсмановића у Душановој
Још уколико тамо у дубини лево постоји неки шанк...
Zašto danas, ovim novim digitalcima, ne može da se napravi ovo.........
Sve nešto prebiram po glavi gde bi ova skulptura mogla biti, ali avaj... ne ide, pa ne ide...
Не могу никако ову ограду да сместим у своје представе о овом месту. Да ли је постојала нека ограда испред СКЦ-а?
Постојала је ограда на СКЦ-у пред рат, а ево и после априлског бомбардовања:
Додуше, више не постоји зграда трговца Миливојевића.
Путниче, благодарим на овој слици и појашњењу. Да сам имао ову слику не бих питао, али ето, некако сам је пропустио. Да је уз башту Официрског дома постојала и ограда је потпуно смислено, само ми се са оне променадне слике учинило да она сеже много даље и захвата празан простор испред улаза.
Sve nešto prebiram po glavi gde bi ova skulptura mogla biti, ali avaj... ne ide, pa ne ide...
Међутим, у књизи "Споменици и гробља из ратова Србије 1912-1918" наводи се да је аутор споменика Загорудњик:
"U vezi sa pitanjem autorstva Spomen-kosturnice na Novom groblju, bez obzira na razne netačne navode u stručnoj literaturi, autor spomenika je arhitekta i vajar Roman Verhovskoj, koji je i autor ogromne bronzane skulpture orla (na samoj skulpturi, na krilu, je urezano vajao Roman Verhovskoj 1929) a na samoj grobnici je uklesano na kamenom podnožju - arhitekt-vajar Roman Verhovskoj; osim toga prilikom svečanog otkrivanja spomenika 11.novembra 1931, Roman Verhovskoj je bio predstavljen kralju Aleksandru (B.O.N. br.21/22 1931). Živojin Lukić i Zagorodnjuk se takođe pominju u vezi sa spomenikom, međutim oni su radili prema zamisli i projektu samog Verhovskoja a Lukić je najverovatnije autor skulpture vojnika dok bi onda Zagorodnjuk verovatno radio na velikom klesanom orlu sa srpskim grbom, štitom na grudima. Mnogi "istraživači" i pisci su prevideli očigledno autorstvo Verhovskoja na samo kao idejnog autora spomenika već i kao autora izlivene skulpture orla, pa i prof.Kadijević, no u odličnoj monografiji Branislave Kostić "Novo groblje u Beogradu", podaci su naravno tačni. Verhovskoj je kao arhitekta i skulptor autor i spomen kosturnice Rusima izginulim u I svetskom ratu, takođe na Novom groblju. Verhovskoj se navodi i kao autor fasade zgrade u Knez Mihailovoj 34, autor bareljefa i skulpture Nike na zgradi Oficirskih stanova u Resavskoj ulici, a i autor orlova na jarbolima za zastave ispred Skupštine.na patiniranim kalotama ispod novo postavljenih (novo livbenih?) orlova pročitao urezani tekst - vajao R.Verhovskoj!."
... i da još malo zašarenimo sa jednom sa neta ...
... i dve moje ...
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
G. Gajiću, još jednom hvala za ovaj tekst.
Господине Падобранче75, нисам ја Вама ништа потврдио. Већ сам Вам објаснио и показао на плану Београда где се налазила фабрика Рогожарски, где су пале бомбе и који је био правац лета америчких бомбардера. Не знам шта називате „близином“. Немам намеру то да поновим.
Да су американци наводно гађали (и погодили!) војне циљеве, чули смо још исто вече, 16. априла 1944. у емисијама BBC и Гласа Америке, као и у коментару Грге Златопера.
Ако је тачно да су Американци гађали фабрику Рогожарски, онда је то огромна бламажа за њих. За толики промашај у Другом светском рату нема оправдања. Можда су се у току серије бомбардовања Београда извежбали па су на крају врло прецизно погађали железничке мостове на Сави и „Шелово“ стовариште на Чукарици (није ми позната нека већа колатерална штета том приликом). Дозволите да додам мало и свог цинизма.
Налазим да је тврдња, да су Американци својим бомбардовањем спречавали пребацивање немачких трупа из Грчке у Италију и Француску, чиста фантазија (као дугогодишњи судски вештак избегавам реч „лаж“). Па руку на срце, сремски партизани су много више ометали транспорте него амерички бомбардери.
Не улазим у то да ли је неко тражио бомбардовање Србије и ко. Знам само да све досадашње и нове софистичке анализе и негирање злочина не могу да прихватим. А ни мртве, који су пали „за више циљеве“, не могу да заборавим.
У свим ратовима се говоре и пишу неистине. Препоручујем свима да прочитају чувену књигу „Kriegstrommeln, Medien, Krieg und Politik“ наше земљакиње Мире Бехам (постоји у српском преводу под насловом „Ратни добоши“). Књига је доживела више издања у оригиналу и преведена је на више језика.
Р.Ѕ. На несрећу нисам становао у згради поред фабрике Рогожарски.