Pogledajte njih dvoje. Kakav savršen stajling. Šešir po poslednjoj modi, štucovana brada, svileni beli šal, kožne rukavice i veliki ručni sat. A tek ona; savršen profil, beretka sa brošem, ondulacija i kaput sa krznom. Perfektno. A u pitanju je samo jedan običan izlazak u.... (to još nismo saznali?)
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Ја се баш не пачам у војне ствари, али бих овде морао да се јавим јер ми се чини да је основна порука изнета мало непрецизно и стога збуњујуће. Наиме, из Банетовог пасуса би се могло закључити да је савезничко бомбардовање избацило из игре групу армија Е, из чега би могло произаћи и да је било оправдано, без обзира на жртве.
Чини ми се да основни закључак о уништењу или избацивању из игре није тачан, будући да је група армија Е већим делом изашла из Грчке и стигла до Босне коју је контролисала Немачка, односно придружила се својима код Сарајева, а затим отишла у Мађарску, па Аустрију и Немачку. Имала је губитке од, како кажу на сајту Војска, 26 хиљада људи, али овде говорим о главнини. То што није стигла до Италије није битно. Њено повлачење није спречавало само бомбардовање комуникација, већ и партизани свих фела а и долазак Црвене армије на Балкан. Сећам се како је Ђилас, онај прави, писао са похвалом о успешном повлачењу неког корпуса преко динарског појаса...
Што се тиче моралне стране бомбардовања, основно питање је да ли бомбардерска страна минимизује цивилне жртве (сећате се колатерлане штете?) или је баш брига јер се поводи искључиво за војним циљевима. Наиме, она је знала да је бомбародање непрецизно на тадашњем степену технологије и свакако је имала процену шта ће се вероватно догодити уколико гађа фабрику Рогожарски у центру града (рецимо, од 3 бомбе 2 промашују фабрику)... Ја немам одговор на ово питање, али очигледно многи у Србији мисле да савезници нису много пазили на жртве, односно да су били спремни да за малу војну добит убију доста људи. Стога би побијање тог осећаја морало да буде темљно аргументовано и образложено.
Бошко, реплицирајући на Ваш пост осврнућу се уједно и на Падобранца75, Господина Дунда и Бађунова, односно на оно што су и они написали након Вашег коментара. Унапред се извињавам свима који не сматрају да је тема бомбардовања Београда и Србије од стране Савезника у Другом светском рату спектакуларна и посебно важна за Београд кога више нема, али с обзиром да и данас производи, извесно, емоције, а и тиче се новије историје нашег града, даћу себи заправо да помало распламасам ову расправу, надајући се да све неће, као што написах у наслову - отићи у замарајући ОТ..
Како ја то видим, на основу свега што сам имао прилике да сазнам пачајући се помало у војну историју: најпре, 1944. година, са свиме што је носила, је кључна за тему Другог светског рата у Југославији (Србији) али је из конкретних разлога остала врло необрађена у домаћој историографији. Комунистичка (титоистичка 1945-1987) историја је опсежно фалсификовала целокупан рат и приказивала га апсолутно у складу са својим митом, каснија српска (1987-2000...) је безобзирно улетела у своју митологију Народа-Жртве, па тако ми и данас чекамо да нам неко заиста објасни шта се све нама дешавало у тој једној, пресудној години... Јер, из те 1944. проистичу дубока питања која нас још увек легитимно муче, а нисмо ни близу да добијемо јасан одговор: зашто бомбардовања април-септембар, откуд Бугари као нови Савезници, шта се дешавало у Нишу и око њега, откуд Совјети у Југославији, како је заиста изгледала битка за ослобођење Београда, шта је разлог Сремском фронту, итд. Титоисти су причали једно, Митолози друго, а истина оста у средини...
Са одлуком да се отвори Западни фронт, и са напредовањем Црвене армије, Савезницима је постало јасно да им на јужном боку, у Грчкој и делимично Бугарској, односно јужно од тока Дунава, остаје огромна маса немачке војске, армијска група Е (ово никако није Група Армија Е, како су то врло неструно превели послератни историчари а онда папагајски тај појам сви понављали, до данас...). Хитлер је тврдоглаво држао толике јединице на том простору, највише због укорењеног мита о слому Солунског фронта 1918. који је довео до свеопштег колапса и пораза Бугарске и Аустроугарске, и убеђености у причу о "меком трбуху Европе" како је Балкан називао главни заговорник инвазије на Рајх тим путем, британски премијер Черчил.
Да би се спречило да се та количина јединица пребаци на друге фронтове и озбиљно поремети биланс снага (200.000 нових немачких војника би на било ком фронту била више него озбиљна претња), одлучено је да се уз стратешки циљ број 1 у тој фази (пролеће 1944) - бомбардовање рафинерија нафте у Румунији - предузму и кораци ка 1) онеспособљавању свих комуникација (железничких, путних, речних и поморских) којима би водио пут евакуације са Југа, и 2) онеспособе свих ваздухопловни потенцијали на том простору, а у скаду са доктрином ваздушне премоћи, која важи и дан данас. У реализацији тог циља предузимана су најпре бомбардовања копнене железничко-друмске линије Солун-Ниш-Београд-Будимпешта (мостови, ранжирне станице, складишта горива...), и речних пловних путева (интензивно минирање Дунава) као и разарање поморских лучних капацитета (Ријека, Задар, Сплит - сви тешко бомбардовани током те године, а Ријека до самог краја рата).
Када је започела совјетска летња офанзива у Белорусији и Пољској, и Англо-Американци кренули ка Паризу/Немачкој, пробивши се из Нормандије након искрцавања (август 44), Хитлер је тек онда наредио комплетно повлачење армијске групе Е, од Крита до бугарске луке Варна. Сва та сила је требало да Вардарском и Моравском долином крене ка Будимпешти, односно део је требало да Славонијом оде ка Западном фронту (Италија и Француска). Искључиви разлог зашто Црвена армија улази у Југославију је обезбеђење бока свог Трећег украјинског фронта од арм.групе Е. Из истог разлога Стаљин наређује Титу да прихвати Бугаре као нове савезнике јер су и они били укључени у обезбеђење тог бока као војнички и технички релативно добро потковани. Зато Совјети допуштају да Бугари преузму целокупан ратни плен из тек заузетог Ниша, убивши при том један број Титових партизана који су покушали да се томе супротставе.
Американци, делујући здружено и координисано са Совјетима, чувајући им бок, истовремено непрестано туку сва места куда иде немачко повлачење, приморавајући Немце да крену другим, нежељеним и тешко проходним путевима, најпре преко Косова и Црне Горе, односно један део чак и преко Албаније. Армијска група Е се јесте заглавила у том планинском пределу, са јадним, узаним и готово непроходним путевима. Ту војску све време напада и тактичка совјетска авијација (злогласна 7. СС Принц Еуген је тако комплетно разбијена на путу Прокупље-Мерошина), делимично снаге НОВЈ па чак и ЈВуО у једном мањем делу. Немци су се грчевито борили да сачувају Лапово и Сталаћ, па затим Краљево, па затим Вишеградску пругу (све како су их одбацивали све даље и даље на запад), па затим долину реке Босне одакле је требало да крену ка Мађарској. Зато и Сремски фронт који је био Титов удео у Савзеничкој (Совјетској) борби. Тиме се чувао бок и касније залеђе Црвене армије на путу ка стратешки важној Будимпешти...
Зато и британска морнарица на Јадрану која спречава повлачење тим, морским путем, и зато НОВЈ води, заједно са британским снагама борбе по острвима Јадрана, Корчули, Брачу, Хвару и полуострву Пељешац, у тој фази. Истовремено, снаге Balkan Air Force-а (БАФ), у којима поред британских (и Титових) лете и совјетски авиони (база Вис) тактички туку све успутне циљеве (немачке колоне возила, тунеле, чворишта, возове, пољске аеродроме)...
У тој фази, Други светски рат је свом својом силом ступио на овај наш простор, као никада пре, од 6. априла 1941. Оно што је била локална герилска борба одједном се претворило у поприште на коме се туку све релеватне војске: немачка, британска, совјетска и америчка.
Бомбардовање српских градова, и најпре Београда, мора и може да се ИСКЉУЧИВО гледа у том врло широком контексту. То је био оквир у коме се дешавала зла судбина Србије и њених градова у овој фази Другог светског рата. Нажалост, од тешке окупације са доста жртвава нашли смо се на линији големог фронта који је газила огромна ратна машинерија иза које су до тада већ остале десетине МИЛИОНА убијених цивила који су имали несрећу да се затекну тамо где се колосалне војске сударају.
Једина разлика за Србију и Београд у тој фази рата јесте што се знало да је реч о савезничкој земљи па Београд, Ниш и Лесковац упркос свој несрећи ипак нису прошли као комплетно девастирани Дрезден, Хамбург или Бремен. Да не звучим ненормално и да не бих био лоше схваћен, али например једна Перуђа, Софија или Будимпешта (градови НЕПРИЈАТЕЉСКИХ земаља) су далеко горе страдале од америчких бомби. О једном Бечу и да не говоримо.
Јасно је да са технологијом Другог светског рата није било могуће срушити фабрику авионских делова или мост у центру Београда, а да те бомбе не попадају још киломтрима далеко, убијајући хиљаде Београђана. Зато сам и написао да за Београђане тада није била никаква утеха што су Савезници постигли ратни циљ када су у рушевинама остали толики мртви... Ту стравичну цену смо платили јер смо се нашли на попришту.
Треба знати да су истовремено, у склопу читаве операције, и хрватски градови платили цену свом положају у овом распореду снага: Сисак, Осијек, Славонски Брод, Дарувар, Загреб и чак Вараждин су били више пита мета англоамеричких бомбардера. Као и босански Сарајево, Бања Лука, Мостар... О разарању Подгорице већ је било речи. Велика концентрација немачких снага у повлачењу око и у Подгорици пресудиле су овом граду. То је био један од најгоре разорених градова у читавој Југославији. Лоше су прошли и суседни Даниловград, Беране, Никшић...
Армијска група Е је ОСТАЛА у балканским гудурама, упркос свим покушајима пробоја. Када су дошли у Босну, која је, као што Ви рекосте Бошко (Путниче), била Немачка, то није значило ништа. Од Босне до Трста или Секешфехервара у Мађарској био је дуг пут... Да се арм.група Е извукла, кога би онда Тито заробио у десетинама хиљада код Илирске Бистрице и околини? Чија је то војска била? Чије су биле колоне напуштене и побацане технике које су припадници НОВЈ МЕСЕЦИМА сакупљали од Клане до Целовеца ако није била од арм.групе Е?
Био сам језиво опширан у овом посту, опростите ми.
Бане, наша се гледишта већином слажу, мада не и код основне теме ових постова. Наиме, армијска група Е се извлачила и углавном извукла са јужног Балкана и стигла на тероторију коју је контролисао Вермахт (Босна итд). Шта је са њом касније било није релевантно за процену ефеката савезничког бомбардовања Србије, јер главни циљ тог бомбардовања - осујећење извлачења групе Е - није постигнут.
Американци, делујући здружено и координисано са Совјетима, чувајући им бок, истовремено непрестано туку сва места куда иде немачко повлачење, приморавајући Немце да крену другим, нежељеним и тешко проходним путевима, најпре преко Косова и Црне Горе, односно један део чак и преко Албаније. Армијска група Е се јесте заглавила у том планинском пределу, са јадним, узаним и готово непроходним путевима...
....
... О разарању Подгорице већ је било речи. Велика концентрација немачких снага у повлачењу око и у Подгорици пресудила је овом граду. То је био један од најгоре разорених градова у читавој Југославији. Лоше су прошли и суседни Даниловград, Беране, Никшић...
Армијска група Е је ОСТАЛА у балканским гудурама, упркос свим покушајима пробоја. Када су дошли у Босну, која је, као што Ви рекосте Бошко (Путниче), била Немачка, то није значило ништа. Од Босне до Трста или Секешфехервара у Мађарској био је дуг пут... Да се арм.група Е извукла, кога би онда Тито заробио у десетинама хиљада код Илирске Бистрице и околини? Чија је то војска била? Чије су биле колоне напуштене и побацане технике које су припадници НОВЈ МЕСЕЦИМА сакупљали од Клане до Целовеца ако није била од арм.групе Е?
Бошко, драго ми је да се слажемо, као што кажете. Ипак, мислим да нисте до краја у праву са овим што сте последње написали.
Зацрнио сам делове из мог претходног поста за које сматрам да су најбољи одговор на Вашу тврдњу да Американци нису успели да спрече повлачење арм.групе Е бомбардујући Србију. Дакле, ја сматрам да су успели у томе, итекако. Наравно, искључиво у садејству са Совјетима и њиховој војсци на (српској) земљи.
Када је група Е дефинитвно одбачена ка Босни, односно Црној Гори, Совјети заокрећу на Север и иду ка Будимпешти, једном од главних циљева у читавом рату, остављајући НОВЈ и бугарску армију да се носе са преосталим немачким снагама. Да су Совјети сматрали да Немци и даље представљају претњу на овом делу ратишта, и да могу да се из босанско-херцеговачких гудура икако врате на линију Солун-Београд-Будимпешта зар мислите да би оставили своја леђа на чување дојучерашњим герилцима (за фронт неискусним Титовим партизанима) и бугарским снагама (суштински далеко недораслим Немцима)?
Б.Гајић][quote=Путник][quote=Б.Гајић је написао/ла:
Јасно је да са технологијом Другог светског рата није било могуће срушити фабрику авионских делова или мост у центру Београда, а да те бомбе не попадају још киломтрима далеко, убијајући хиљаде Београђана. Зато сам и написао да за Београђане тада није била никаква утеха што су Савезници постигли ратни циљ када су у рушевинама остали толики мртви... Ту стравичну цену смо платили јер смо се нашли на попришту.
На нека питања стално се обилази одговор јер се "не уклапају". Г. Дундо два-три пута ставља до знања да управо те 1944. год. Американци врло прецизно и ефикасно бомбардују и руше мостове на Сави и Дунаву (осим онда кад су побили логораше на Сајмишту), "Шелово" складиште на Чукарици а ја бих додао и аеродром на Бежанији. Откуд одједном таква прецизност? Неко им је из више команде ставио до знања да се ипак мало посвете више послу и да раде то прецизније? Да поновим и причу о Аушвицу: савезници нису хтели да бомбардују индустријски комплекс поред логора управо да не би побили логораше. Да ли су Американци уопште знали за Сајмиште или им број потенцијално мртвих логораша представљао "подношљиву цену"?
Зашто је железничка станица у Београду представљала циљ бомбардовања са свим оним расипањем погодака по околним улицама? Магацини су срушени још 1941. а како г. Дундо рече станица је коришћена искључиво у цивилне сврхе јер су Немци направили ранжирну станицу себи у Топчидеру. А ту ранжирну станицу нико није бомбардовао. Могу да разумем то што нису бомбардовали Топчидер паралелом са Токиом: једини поштеђени кварт од бомбардовања била је околина комплекса царске палате. Можда је и код Топчидера пресудила близина комплекса Белог двора. Али зашто Главна железничка станица? Због бугарског војног бироа на станици? Глупост. Можда због ложионице на станици? На крају крајева, бомбардовање железничке станице није имало смисла кад су се железнички правци контролисали успешно бомбардовањем мостова. Ако су савезници знали која фабрика у граду шта ради па и то да прави известан број падобрана за Немце онда верујем да су врло добро знали за ранжирну станицу у Топчидеру и искључиво цивилни карактер Главне железничке станице.
Јасно је да су бомбардовања од априла до августа била припрема за улазак Црвене Армије и НОВ и ПОЈ у Србију и да је то било садејство савезника. Избор циљева је, мислим, ипак био ствар Американаца.
На крају, ма колико ми историјска улога Немачке била недрага, не могу да прихватим (чисто са људске стране) разарања немачких градова али ни Софије.
Ах! Да! Кривица жртве. Г. Падобранче (онај са цифром): у последњем бомбардовању Београда сам био један од потенцијалних криваца. У кругу од 500-1000 м око мене падале су бомбе, срећом ни једна на мене. А могла је. Да јесте, био бих крив за своју смрт! Ко је мени крив што ми је отац својевремено могао само овај стан да добије а пара никад није било да се купи или подигне нешто мало пострани. А ни рођака немам са стране, па тако остадох као јаблан међу грмљем да гледам хоће ли ме који гром погодити. Сиротиња је увек сама крива за своју несрећу, теза позната још у енглеском закону о сиротињи из 1834. Јер ако је свако одговоран за своју судбину онда је бити сиромашан кривично дело па и чињеница да немате где да се склоните у невреме.
Ја обећавам да се више нећу јављати по овом питању. Моји ставови су јасни и беспотребно је више их образлагати.
Ух, Бане, сада улазимо у стратешке анализе краја Другог светског рата, што за нашу тему, верујем, није релеватно, а за шта нисмо, макар ја, квалификовани. Немачка је тада, почетком 1945, била све слабија и у дефанзиви, па нико у Берлину није помишљао да напредује до моравске долине, већ су гледали да успоставе линију одбране на територији коју су држали. Део линије био је сремски фронт, али да о тој тужној теми сада не причамо. Совјети су можда применили тактику "заобиђи утврђење и зађи му иза леђа, па ће касније или пасти или се повући".
Да поновим, главнина армијске групе Е се извукла, а савезничко бомбардовање из 1944. године то није спречило. Самим тим, лако је могуће да су цивилне жртве биле превелике. Поређење са Будимпештом и Бечом мислим да није умесно, пошто су то главни градови тврдих немачких савезника, док је Београд био главни град земље која је ратовала са Немцима, дакле савезник Американаца и Руса. Наравно, ако се поредимо са Хирошимом, добро смо прошли.
...
Зашто је железничка станица у Београду представљала циљ бомбардовања са свим оним расипањем погодака по околним улицама? Магацини су срушени још 1941. а како г. Дундо рече станица је коришћена искључиво у цивилне сврхе јер су Немци направили ранжирну станицу себи у Топчидеру. А ту ранжирну станицу нико није бомбардовао...
...
Али зашто Главна железничка станица? Због бугарског војног бироа на станици? Глупост. Можда због ложионице на станици? На крају крајева, бомбардовање железничке станице није имало смисла кад су се железнички правци контролисали успешно бомбардовањем мостова. Ако су савезници знали која фабрика у граду шта ради па и то да прави известан број падобрана за Немце онда верујем да су врло добро знали за ранжирну станицу у Топчидеру и искључиво цивилни карактер Главне железничке станице....
Густ стуб дима диже се из запаљених вагона-цистерни са горивом, које су биле део немачког војног транспорта, након америчког авио-напада, београдска Железничка станица, 1944.
Браво Мићо! Сјајна серија, још боља понуда за камповање! Како нема снега, ја би у те Млине, једино не знам може ли се возом до тамо?
Нешто се плашим ових небеских "скаламерија", а и моји су ми већ обезбедили пратњу у возу?
П.С. Може ли се до дозволе за излаз после 22 преко везе?
Pogledajte njih dvoje. Kakav savršen stajling. Šešir po poslednjoj modi, štucovana brada, svileni beli šal, kožne rukavice i veliki ručni sat. A tek ona; savršen profil, beretka sa brošem, ondulacija i kaput sa krznom. Perfektno. A u pitanju je samo jedan običan izlazak u.... (to još nismo saznali?)
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Ја се баш не пачам у војне ствари, али бих овде морао да се јавим јер ми се чини да је основна порука изнета мало непрецизно и стога збуњујуће. Наиме, из Банетовог пасуса би се могло закључити да је савезничко бомбардовање избацило из игре групу армија Е, из чега би могло произаћи и да је било оправдано, без обзира на жртве.
Чини ми се да основни закључак о уништењу или избацивању из игре није тачан, будући да је група армија Е већим делом изашла из Грчке и стигла до Босне коју је контролисала Немачка, односно придружила се својима код Сарајева, а затим отишла у Мађарску, па Аустрију и Немачку. Имала је губитке од, како кажу на сајту Војска, 26 хиљада људи, али овде говорим о главнини. То што није стигла до Италије није битно. Њено повлачење није спречавало само бомбардовање комуникација, већ и партизани свих фела а и долазак Црвене армије на Балкан. Сећам се како је Ђилас, онај прави, писао са похвалом о успешном повлачењу неког корпуса преко динарског појаса...
Што се тиче моралне стране бомбардовања, основно питање је да ли бомбардерска страна минимизује цивилне жртве (сећате се колатерлане штете?) или је баш брига јер се поводи искључиво за војним циљевима. Наиме, она је знала да је бомбародање непрецизно на тадашњем степену технологије и свакако је имала процену шта ће се вероватно догодити уколико гађа фабрику Рогожарски у центру града (рецимо, од 3 бомбе 2 промашују фабрику)... Ја немам одговор на ово питање, али очигледно многи у Србији мисле да савезници нису много пазили на жртве, односно да су били спремни да за малу војну добит убију доста људи. Стога би побијање тог осећаја морало да буде темљно аргументовано и образложено.
Бошко, реплицирајући на Ваш пост осврнућу се уједно и на Падобранца75, Господина Дунда и Бађунова, односно на оно што су и они написали након Вашег коментара. Унапред се извињавам свима који не сматрају да је тема бомбардовања Београда и Србије од стране Савезника у Другом светском рату спектакуларна и посебно важна за Београд кога више нема, али с обзиром да и данас производи, извесно, емоције, а и тиче се новије историје нашег града, даћу себи заправо да помало распламасам ову расправу, надајући се да све неће, као што написах у наслову - отићи у замарајући ОТ..
Како ја то видим, на основу свега што сам имао прилике да сазнам пачајући се помало у војну историју: најпре, 1944. година, са свиме што је носила, је кључна за тему Другог светског рата у Југославији (Србији) али је из конкретних разлога остала врло необрађена у домаћој историографији. Комунистичка (титоистичка 1945-1987) историја је опсежно фалсификовала целокупан рат и приказивала га апсолутно у складу са својим митом, каснија српска (1987-2000...) је безобзирно улетела у своју митологију Народа-Жртве, па тако ми и данас чекамо да нам неко заиста објасни шта се све нама дешавало у тој једној, пресудној години... Јер, из те 1944. проистичу дубока питања која нас још увек легитимно муче, а нисмо ни близу да добијемо јасан одговор: зашто бомбардовања април-септембар, откуд Бугари као нови Савезници, шта се дешавало у Нишу и око њега, откуд Совјети у Југославији, како је заиста изгледала битка за ослобођење Београда, шта је разлог Сремском фронту, итд. Титоисти су причали једно, Митолози друго, а истина оста у средини...
Са одлуком да се отвори Западни фронт, и са напредовањем Црвене армије, Савезницима је постало јасно да им на јужном боку, у Грчкој и делимично Бугарској, односно јужно од тока Дунава, остаје огромна маса немачке војске, армијска група Е (ово никако није Група Армија Е, како су то врло неструно превели послератни историчари а онда папагајски тај појам сви понављали, до данас...). Хитлер је тврдоглаво држао толике јединице на том простору, највише због укорењеног мита о слому Солунског фронта 1918. који је довео до свеопштег колапса и пораза Бугарске и Аустроугарске, и убеђености у причу о "меком трбуху Европе" како је Балкан називао главни заговорник инвазије на Рајх тим путем, британски премијер Черчил.
Да би се спречило да се та количина јединица пребаци на друге фронтове и озбиљно поремети биланс снага (200.000 нових немачких војника би на било ком фронту била више него озбиљна претња), одлучено је да се уз стратешки циљ број 1 у тој фази (пролеће 1944) - бомбардовање рафинерија нафте у Румунији - предузму и кораци ка 1) онеспособљавању свих комуникација (железничких, путних, речних и поморских) којима би водио пут евакуације са Југа, и 2) онеспособе свих ваздухопловни потенцијали на том простору, а у скаду са доктрином ваздушне премоћи, која важи и дан данас. У реализацији тог циља предузимана су најпре бомбардовања копнене железничко-друмске линије Солун-Ниш-Београд-Будимпешта (мостови, ранжирне станице, складишта горива...), и речних пловних путева (интензивно минирање Дунава) као и разарање поморских лучних капацитета (Ријека, Задар, Сплит - сви тешко бомбардовани током те године, а Ријека до самог краја рата).
Када је започела совјетска летња офанзива у Белорусији и Пољској, и Англо-Американци кренули ка Паризу/Немачкој, пробивши се из Нормандије након искрцавања (август 44), Хитлер је тек онда наредио комплетно повлачење армијске групе Е, од Крита до бугарске луке Варна. Сва та сила је требало да Вардарском и Моравском долином крене ка Будимпешти, односно део је требало да Славонијом оде ка Западном фронту (Италија и Француска). Искључиви разлог зашто Црвена армија улази у Југославију је обезбеђење бока свог Трећег украјинског фронта од арм.групе Е. Из истог разлога Стаљин наређује Титу да прихвати Бугаре као нове савезнике јер су и они били укључени у обезбеђење тог бока као војнички и технички релативно добро потковани. Зато Совјети допуштају да Бугари преузму целокупан ратни плен из тек заузетог Ниша, убивши при том један број Титових партизана који су покушали да се томе супротставе.
Американци, делујући здружено и координисано са Совјетима, чувајући им бок, истовремено непрестано туку сва места куда иде немачко повлачење, приморавајући Немце да крену другим, нежељеним и тешко проходним путевима, најпре преко Косова и Црне Горе, односно један део чак и преко Албаније. Армијска група Е се јесте заглавила у том планинском пределу, са јадним, узаним и готово непроходним путевима. Ту војску све време напада и тактичка совјетска авијација (злогласна 7. СС Принц Еуген је тако комплетно разбијена на путу Прокупље-Мерошина), делимично снаге НОВЈ па чак и ЈВуО у једном мањем делу. Немци су се грчевито борили да сачувају Лапово и Сталаћ, па затим Краљево, па затим Вишеградску пругу (све како су их одбацивали све даље и даље на запад), па затим долину реке Босне одакле је требало да крену ка Мађарској. Зато и Сремски фронт који је био Титов удео у Савзеничкој (Совјетској) борби. Тиме се чувао бок и касније залеђе Црвене армије на путу ка стратешки важној Будимпешти...
Зато и британска морнарица на Јадрану која спречава повлачење тим, морским путем, и зато НОВЈ води, заједно са британским снагама борбе по острвима Јадрана, Корчули, Брачу, Хвару и полуострву Пељешац, у тој фази. Истовремено, снаге Balkan Air Force-а (БАФ), у којима поред британских (и Титових) лете и совјетски авиони (база Вис) тактички туку све успутне циљеве (немачке колоне возила, тунеле, чворишта, возове, пољске аеродроме)...
У тој фази, Други светски рат је свом својом силом ступио на овај наш простор, као никада пре, од 6. априла 1941. Оно што је била локална герилска борба одједном се претворило у поприште на коме се туку све релеватне војске: немачка, британска, совјетска и америчка.
Бомбардовање српских градова, и најпре Београда, мора и може да се ИСКЉУЧИВО гледа у том врло широком контексту. То је био оквир у коме се дешавала зла судбина Србије и њених градова у овој фази Другог светског рата. Нажалост, од тешке окупације са доста жртвава нашли смо се на линији големог фронта који је газила огромна ратна машинерија иза које су до тада већ остале десетине МИЛИОНА убијених цивила који су имали несрећу да се затекну тамо где се колосалне војске сударају.
Једина разлика за Србију и Београд у тој фази рата јесте што се знало да је реч о савезничкој земљи па Београд, Ниш и Лесковац упркос свој несрећи ипак нису прошли као комплетно девастирани Дрезден, Хамбург или Бремен. Да не звучим ненормално и да не бих био лоше схваћен, али например једна Перуђа, Софија или Будимпешта (градови НЕПРИЈАТЕЉСКИХ земаља) су далеко горе страдале од америчких бомби. О једном Бечу и да не говоримо.
Јасно је да са технологијом Другог светског рата није било могуће срушити фабрику авионских делова или мост у центру Београда, а да те бомбе не попадају још киломтрима далеко, убијајући хиљаде Београђана. Зато сам и написао да за Београђане тада није била никаква утеха што су Савезници постигли ратни циљ када су у рушевинама остали толики мртви... Ту стравичну цену смо платили јер смо се нашли на попришту.
Треба знати да су истовремено, у склопу читаве операције, и хрватски градови платили цену свом положају у овом распореду снага: Сисак, Осијек, Славонски Брод, Дарувар, Загреб и чак Вараждин су били више пита мета англоамеричких бомбардера. Као и босански Сарајево, Бања Лука, Мостар... О разарању Подгорице већ је било речи. Велика концентрација немачких снага у повлачењу око и у Подгорици пресудиле су овом граду. То је био један од најгоре разорених градова у читавој Југославији. Лоше су прошли и суседни Даниловград, Беране, Никшић...
Армијска група Е је ОСТАЛА у балканским гудурама, упркос свим покушајима пробоја. Када су дошли у Босну, која је, као што Ви рекосте Бошко (Путниче), била Немачка, то није значило ништа. Од Босне до Трста или Секешфехервара у Мађарској био је дуг пут... Да се арм.група Е извукла, кога би онда Тито заробио у десетинама хиљада код Илирске Бистрице и околини? Чија је то војска била? Чије су биле колоне напуштене и побацане технике које су припадници НОВЈ МЕСЕЦИМА сакупљали од Клане до Целовеца ако није била од арм.групе Е?
Био сам језиво опширан у овом посту, опростите ми.
Американци, делујући здружено и координисано са Совјетима, чувајући им бок, истовремено непрестано туку сва места куда иде немачко повлачење, приморавајући Немце да крену другим, нежељеним и тешко проходним путевима, најпре преко Косова и Црне Горе, односно један део чак и преко Албаније. Армијска група Е се јесте заглавила у том планинском пределу, са јадним, узаним и готово непроходним путевима...
....
... О разарању Подгорице већ је било речи. Велика концентрација немачких снага у повлачењу око и у Подгорици пресудила је овом граду. То је био један од најгоре разорених градова у читавој Југославији. Лоше су прошли и суседни Даниловград, Беране, Никшић...
Армијска група Е је ОСТАЛА у балканским гудурама, упркос свим покушајима пробоја. Када су дошли у Босну, која је, као што Ви рекосте Бошко (Путниче), била Немачка, то није значило ништа. Од Босне до Трста или Секешфехервара у Мађарској био је дуг пут... Да се арм.група Е извукла, кога би онда Тито заробио у десетинама хиљада код Илирске Бистрице и околини? Чија је то војска била? Чије су биле колоне напуштене и побацане технике које су припадници НОВЈ МЕСЕЦИМА сакупљали од Клане до Целовеца ако није била од арм.групе Е?
Бошко, драго ми је да се слажемо, као што кажете. Ипак, мислим да нисте до краја у праву са овим што сте последње написали.
Зацрнио сам делове из мог претходног поста за које сматрам да су најбољи одговор на Вашу тврдњу да Американци нису успели да спрече повлачење арм.групе Е бомбардујући Србију. Дакле, ја сматрам да су успели у томе, итекако. Наравно, искључиво у садејству са Совјетима и њиховој војсци на (српској) земљи.
Када је група Е дефинитвно одбачена ка Босни, односно Црној Гори, Совјети заокрећу на Север и иду ка Будимпешти, једном од главних циљева у читавом рату, остављајући НОВЈ и бугарску армију да се носе са преосталим немачким снагама. Да су Совјети сматрали да Немци и даље представљају претњу на овом делу ратишта, и да могу да се из босанско-херцеговачких гудура икако врате на линију Солун-Београд-Будимпешта зар мислите да би оставили своја леђа на чување дојучерашњим герилцима (за фронт неискусним Титовим партизанима) и бугарским снагама (суштински далеко недораслим Немцима)?
Јасно је да са технологијом Другог светског рата није било могуће срушити фабрику авионских делова или мост у центру Београда, а да те бомбе не попадају још киломтрима далеко, убијајући хиљаде Београђана. Зато сам и написао да за Београђане тада није била никаква утеха што су Савезници постигли ратни циљ када су у рушевинама остали толики мртви... Ту стравичну цену смо платили јер смо се нашли на попришту.
На нека питања стално се обилази одговор јер се "не уклапају". Г. Дундо два-три пута ставља до знања да управо те 1944. год. Американци врло прецизно и ефикасно бомбардују и руше мостове на Сави и Дунаву (осим онда кад су побили логораше на Сајмишту), "Шелово" складиште на Чукарици а ја бих додао и аеродром на Бежанији. Откуд одједном таква прецизност? Неко им је из више команде ставио до знања да се ипак мало посвете више послу и да раде то прецизније? Да поновим и причу о Аушвицу: савезници нису хтели да бомбардују индустријски комплекс поред логора управо да не би побили логораше. Да ли су Американци уопште знали за Сајмиште или им број потенцијално мртвих логораша представљао "подношљиву цену"?
Зашто је железничка станица у Београду представљала циљ бомбардовања са свим оним расипањем погодака по околним улицама? Магацини су срушени још 1941. а како г. Дундо рече станица је коришћена искључиво у цивилне сврхе јер су Немци направили ранжирну станицу себи у Топчидеру. А ту ранжирну станицу нико није бомбардовао. Могу да разумем то што нису бомбардовали Топчидер паралелом са Токиом: једини поштеђени кварт од бомбардовања била је околина комплекса царске палате. Можда је и код Топчидера пресудила близина комплекса Белог двора. Али зашто Главна железничка станица? Због бугарског војног бироа на станици? Глупост. Можда због ложионице на станици? На крају крајева, бомбардовање железничке станице није имало смисла кад су се железнички правци контролисали успешно бомбардовањем мостова. Ако су савезници знали која фабрика у граду шта ради па и то да прави известан број падобрана за Немце онда верујем да су врло добро знали за ранжирну станицу у Топчидеру и искључиво цивилни карактер Главне железничке станице.
Јасно је да су бомбардовања од априла до августа била припрема за улазак Црвене Армије и НОВ и ПОЈ у Србију и да је то било садејство савезника. Избор циљева је, мислим, ипак био ствар Американаца.
На крају, ма колико ми историјска улога Немачке била недрага, не могу да прихватим (чисто са људске стране) разарања немачких градова али ни Софије.
Ах! Да! Кривица жртве. Г. Падобранче (онај са цифром): у последњем бомбардовању Београда сам био један од потенцијалних криваца. У кругу од 500-1000 м око мене падале су бомбе, срећом ни једна на мене. А могла је. Да јесте, био бих крив за своју смрт! Ко је мени крив што ми је отац својевремено могао само овај стан да добије а пара никад није било да се купи или подигне нешто мало пострани. А ни рођака немам са стране, па тако остадох као јаблан међу грмљем да гледам хоће ли ме који гром погодити. Сиротиња је увек сама крива за своју несрећу, теза позната још у енглеском закону о сиротињи из 1834. Јер ако је свако одговоран за своју судбину онда је бити сиромашан кривично дело па и чињеница да немате где да се склоните у невреме.
Ја обећавам да се више нећу јављати по овом питању. Моји ставови су јасни и беспотребно је више их образлагати.
Да поновим, главнина армијске групе Е се извукла, а савезничко бомбардовање из 1944. године то није спречило. Самим тим, лако је могуће да су цивилне жртве биле превелике. Поређење са Будимпештом и Бечом мислим да није умесно, пошто су то главни градови тврдих немачких савезника, док је Београд био главни град земље која је ратовала са Немцима, дакле савезник Американаца и Руса. Наравно, ако се поредимо са Хирошимом, добро смо прошли.
...
Зашто је железничка станица у Београду представљала циљ бомбардовања са свим оним расипањем погодака по околним улицама? Магацини су срушени још 1941. а како г. Дундо рече станица је коришћена искључиво у цивилне сврхе јер су Немци направили ранжирну станицу себи у Топчидеру. А ту ранжирну станицу нико није бомбардовао...
...
Али зашто Главна железничка станица? Због бугарског војног бироа на станици? Глупост. Можда због ложионице на станици? На крају крајева, бомбардовање железничке станице није имало смисла кад су се железнички правци контролисали успешно бомбардовањем мостова. Ако су савезници знали која фабрика у граду шта ради па и то да прави известан број падобрана за Немце онда верујем да су врло добро знали за ранжирну станицу у Топчидеру и искључиво цивилни карактер Главне железничке станице....
Густ стуб дима диже се из запаљених вагона-цистерни са горивом, које су биле део немачког војног транспорта, након америчког авио-напада, београдска Железничка станица, 1944.
Нешто се плашим ових небеских "скаламерија", а и моји су ми већ обезбедили пратњу у возу?
П.С. Може ли се до дозволе за излаз после 22 преко везе?