Фотку добро знамо, али мислим да никад нисмо одговорили на питања о историји ове куће ПОСЛЕ Јована Панђеле:
Ко су били власници, нарочито до 1945, а и после, све до рушења, ваљда 1954? Шта је било у згради до коначног рушења, ко је све становао, и као чија се водила - да ли је и она отета од неких наследника? Да ли је и зграда до ње била Панђелиних, а исто питање и о послератној (Други св. рат) судбини до рушења.
(Ја се сећам једино, као кроз маглу, да ми је баба причала како је ту куповала ноте за клавир, код Фрајта, један од локала у приземљу).
ево шта сам успела да сазнам, уз веелику помоћ својих Дечака са Форума:
Пројекат Куће је урадио Баварац Матија Шнајдер.
"Најзначајнија Шнајдерова кућа је Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата израђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."
кућа се водила на броју Влајковићева 2. Иза тога броја био је (у Влајковићевој) зид Стоваришта канализационих цеви, а следећа мала кућа носила је број 4. Кућа на спрат, поред стамбене зграде је била исто Панђелина, и ту је била прво кафана, па фабрика рукавица, па Ауто- салон "Видовић" (Браца Петковић га зове Видовићева "Шкода") а после рата (како ти је бака причала)..музичка школа Станковић и једно кратко време Друга београдска гимназија.. Било је много радњи у приземљу саме стамбене зграде: гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, Сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, радња „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња госн Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Једно време, Панђелине ћерке Катарина, Вида и Олга живеле су ту са својим мужевима, на првом спрату, да би на крају ту остала само једна. Један од зетова се обраћао градским службама да му одобри постављање ограде од дрвета према Стоваришту, "јер је кућа иовако већ одређена за експропријацију"...
О свему овоме више ускоро (у фебруару), на промоцији књиге "Кућа која није желела да нестане"....
Овај Дечак натрчао пре неки дан на један мрачан кутак Панђелиног блока. Сваки крај има и тамну страну, не треба их прескакати...
Елем, одвајам тако експонате за изложбу о Холокаусту (биће у јануару у Муз. историје Југославије), наиђем на један анти-Јеврејски плакат. На страну гадан садржај, констатујем да је баш квалитетно урађен. Погледам доле, пише Беранек, Београд. Гвирнем у именик, нађем Беранек Јозеф, литографија, Влајковићева 4! То је та мала кућа иза Панђелине зграде...
Je l' to bila neka vrsta kooperacije?
Zar nije "Đuro Đaković" ime za posleratnu fabriku - negde u Slavoniji?
Čitav naziv sam skinuo zajedno sa forkom. Na trambelaju lepo piše - Jasenica, Smederevska palanka. Sve ostalo je nečija pametna zabuna!
Поручено 1936. и произведено 1937. стигло је у Београд 12 трамваја, од којих је (по истим плановима) 8 произведено у некадашњој фабрици вагона у Славонском Броду („Đuro Đaković“) са електричном опремом „Brown Bovery“ (гаражни бројеви 24 до 31). Остала четири произведена су у фабрици „Јасеница“ („Goša“) у Смедеревској Паланци са електричном опремом „Škoda“ (гаражни бројеви 32 до 35). На слици је један од та четири.
По пуштању у саобраћај ови трамваји су добили надимак „Земунци“ јер су саобраћали на линији Београд – Земун. Пред рат су чак имали и свој депо у Земуну, па је, после рушења моста, један већи број њих остао у НДХ као цестовна жељезница. Тек на интервенцију Немаца пребачено их је четири или шест (нема везе, подаци ГСП варирају као и увек) у Београд, док су два остала цело време НДХ у Земуну.
Још један податак: то су били први београдски трамваји који су носили грб Београда, у боји и у оригиналној верзији (на средини, неко говедо је управо то забрљало на слици).
Из ГСП-овим извора сам сазнао да их је из Земуна (по окупацији) пребачено 4 (монографија ГСП-а из '77. год.) , а да их је након рушења моста било заробљено 7. :arrow: www.railserbia.net/download/Gsb_60_Godina.pdf
Дакле, три вагона су возила у периоду од '41 до '44. године. Заправо, можда су та три возила и до '47. године.
Наиме, прва трам линија после ослобођења био је "земунсли" остатак 14-ице (пуштен /поново/ у саобраћај новембра '44), који је возио је до '47, када је укинут. Немам података колико је вагона остало у Земуну у периоду од ослобођења, па до коначног укидања.
П.С.: дуго година (све до отприлике 2003. године) је једна "јасеница" стајала иза Исправљачке станице "Аутокоманда", као шупа за алат. После је замењена једним расходованим "Икарусовим" аутобусом. Пре око две године, ни тог буса више нема - сада су контејнер-кућице...
П.П.С.: чика Дундо, нико није "забрљао" грб, изгледа да је накнадно стављен :arrow:
VEROVATNO SU MNOGI OD VAS PREPOZNALI GDE SU USLIKANI BEOGRADSKI TRGOVCI. JA SAM DO SINOC BIO UBEDJEN DA JE U PITANJU NEKA OD BEOGRADSKIH CRKAVA. MEDJUTIM U KNJIZI IZ 1935. GODINE : " CRKVA SVETOG DJORDJA NA OPLENCU" PREPOZNADOH VRATA! KOJIM POVODOM SU BILI U TOPOLI - NE ZNAM. MOZDA PARASTOS KRALJU ALEKSANDRU, TRGOVACKA SLAVA ILI NESTO TRECE..... VELIKA SVECA JE U PITANJU.... POZDRAV SVIMA.
Naleteh na jedan intervju g. Mirka Šouca u kojem opisuje kako je pre više od 70 godina svirao lično mlađanom Kralju Petru: www.harmonike.com: Po svemu sudeći Vi ste, Mirko, započeli sa narodnom muzikom? Poznato je da su pre rata (misli se na Drugi svetski rat) darovita deca bila pozivana na Dvor povodom nekih praznika. Čuo sam da ste i Vi bili Kraljev gost. Mirko Šouc: “Da. Bio sam. Mislim da je to bilo . . . Sigurno je to bilo za Materice, 24. decembra. Da li je to bilo 1940. ili 1939. godine to ne znam tačno, ali sećam se da je jedna komšinica koja je imala radio aparat mami rekla:” gospođo Šouc jel čujete, preko radija stalno pozivaju roditelje Mirka Šouca da se jave.” I mama se posle stvarno javila i onda sam bio stvarno u Dvoru. Ja mislim da sam bio jedno tri meseca kod Kralja u Dvoru. www.harmonike.com: I šta ste radili? Svirali? Da li se sećate pesama koje ste svirali? Mirko Šouc: “Sećam se i koje su to bile pesme. On je lepo znao . . . Postavljao me je na levo koleno tako da mogu da razvlacim harmoniku lepo. Ja sam i svirao i pevao. Uvek sam počinjao sa pesmom “Oj, javore, javore”. To je prvo tražio. Pretpostavljam da je tu pesmu najviše voleo. Onda je tražio “Aj, kad sam sinoć pošla iz dućana”, “Oro sevije”, “oj, Moravo”, to su sve narodne pesme. Ove četiri se sećam sigurno, a bilo je toga više sigurno.” www.harmonike.com: Onda se sećate, sigurno, da ste svirali i Josipu Brozu? Mirko Šouc: “Ah, jesam i Josipu Brozu. Ali ne na taj način. Mislim da sam dva puta svirao.”
Mirko je bio u pravu, to je bilo 1939 godine, evo slike sa naslovne strane Politike (sutradan, 25 decembra):
Svima preporučujem da pročitaju ovaj vrlo interesantan intervju u celosti, dosta zanimjivih pričica o muzici i dešavanjima pre i posle Drugog svetskog rata, ovde:www.harmonike.net/mirkosouc.html
Milan Antonović je rođen u Beogradu 1868. goddine. Arhitekturu je studirao je Cirihu (1886-87) i Minhenu (1887-91). Kratko vreme je radio u Tehničkoj doirekciji Opštine grada Beograda, a potom je skoro čitav radni vek je proveo kao "privatan arhitekta" što je u ono vreme bila prava hrabrost, jer su svi "inženjeri i arhitekte bili u državnoj službi". Kao stvaralac, sudeći po iskazima savremenika, bio je neverovatno invetivan: njegov opus se kreće od "eklektičkog renesansa" preko "slobodnog akademizma" do čiste cecesije. Antonović je projektovao u svim "oblastima: školstva, zdravstva, ugostiteljstva, prodajno-skaldištenog prostora, umetničkih ateljea..."
Palilulska osnovna škola
Po projektu arhitekte Milana Antonovića u Beogradu, u Takovskoj ulici br. 41, 1894. godine izgrađena je Palilulska osnovna škola. Ova slobodna građevina sa prizemljem i spratom predstavlja funkcionalno rešenje simetrične osnove po prihvaćenoj evropskoj shemi koja će dugo ostati model za mnoge školske zgrade u Srbiji. U prostornom rešenju ove građevine istaknut je srednji deo sa glavnim rizalitom, na kome su karakteristična dva simetrična ulaza (za mušku i žensku decu). Dva bočna rizalita, sa punim fasadama, bez otvora, uokviruju kompoziciju. Ovi se rizaliti razvijaju u bočna kraća krila. U komponovanju spoljnih masa Antonović je ovde još pod neposrednim uticajem neorenesansa. Radove je izvodio građevinar Đura Nikolić.
Bolnica kraljice Drage na Vračaru
Palata "Anker” na Terazijama
Neki istoričari arhitekture tvrde da ni do dan danas nije utvrđeno da li je M. Antonović, sam projektovao zgradu Ankera 1898-99 ili je, što je verovatnije, dobio gotov projekat od bečkog osiguravajućeg društva „Anker“ . Ali, sudeći po stilu Antonović je radio detalje i vodio nadzor nad izgradnjom ove velike palate na Terazijama. Ono što “Dom ankera” karakteriše je, kako ističe Nestorović, "znatno slobodni akademizam u kome nije prisutna renesansna podloga. Zgrada ima prizemlje i dva sprata, sa skladnim stilskim elementima gde su karakteristične visoke lizene kroz oba gornja sprata i neuobičajeno rešenje srednjeg rizalita sa dve osovine. U prizemlju se lokali a osnove spratova sadrže po dva stana koji predstavljaju znatno moderniju organizaciju, nego u ranijim primerima".
Stambena zgrada trg. Dimitrija Živadinovića
U stilu onda dominantne secesije ali, u ovom slučaju, sa sasvim mirnijom dekoracijom, Antonijević je projektovao spratnu stambenu zgradu trg. Dimitrija Živadinovića u Gračaničkoj ulici br. 8 koja je kasnijim doziđivanjem dobila na "masi i sjajno se uklopila u blok zgrada ispod malog parkića kod Crvenog pevca".
Zgrada društva za ulepšavanje Vračara, u Njegoševoj ulici br. 1
Na ovo zgradi arhitekte Milana Antonovića projektovane 1901-02 secesija je izražena uglavnom na atici i njenom završetku sa karakterističnim dekorativnim motivima izvedenim od kovanog gvožđa.
Hotel Grand
Hotel Grand je u svoje vreme je bio poznat i po tome što je to bila prva građevina u Srbiji gde je i "za kompoziciju fasade i za njenu dekoraciju prihvaćena secesija". Hotel se nalazio u Beogradu u Knez-Mihajlovoj ulici, na mestu gde se danas nalazi pjaceta Filozofskog fakulteta. Hotel je projektovao arhitekta Milan Antonović 1904. godine, i imao je prizemlje, gde je bila velika kafana sa nekoliko lukzuznih separea, i dva sprata, gde su se nalazile velike hotelske sobe. Sve do Drugog svetskog rata Grand Hotel je važio za najbolji beogradski hotel. Posebno su bile na glasu kafana, trpezarija i zimska bašta čija je tavanica bila zastakljena dekorativnim staklom. Na fasadi Grand hotela jasno se uočavao "plitki reljefi sa bogatim vegetabilnim i geometrijskim dekorativnim motivima". U stilu secesije bio je izrađeni i celokupni enterijer. Posle drugog svetskog rata Hotel je prepravljen čime je izgubljen sav sjaj njegove naglašene secesije i zatim negde sredinom šezdesetih godina srušen kada je počela izgradnja Današnjeg Filiozofskog fakulteta.
Palata "Zora"
Na mestu stare jednospratne kuće u vlasništvu braće Popović, u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vasine, preko puta zgrade današnjeg Filozofskog fakulteta, sagrađena 1904. velelepna palata u bogatoj secesijskoj dekoraciji. Ovu zgradu je projektovao Milan Antonović (1868-1929), školovan u Beogradu, Cirihu i Minhenu i prvi srpski arhitekta koji je projektujući Hotela "Grand" 1900. godine primenio elemente secesije u Srbiji. Zgrada palate "Zora" je podignuta na oštrom uglu i imala je prizemlje i dva sprata. Na prednjoj fasadi se, kako piše Nestorović, uočavao "klasični element venaca sa rustikom u prizemlju, sa polukružnim otvorima na zasečenom uglu i sa visokom atikom iznad koje se, preko ugla uzdizalo veliko kube. Na prvom spratu bio je veliki balkon sa gvozdenom ogradom. Površine su bile dekorisane ornamentima koji su u znatnoj meri naginjali baroku i rokoko-stilu, ali slobodnije obrade koja je već nagoveštavala secesiju". Posle prvog svetskog rata zgrada je zbog velikih oštećenja potpuno rekonstruisana, a dodata su joj i dva nova sprata. Trenutno je u ovoj zgradi smešten kulturni centar Servanes.
Zgrada M. Pavlovića
Zgrada M. Pavlovića (1906-07) u Knez Mihailovoj 49, je zapravo rekonstrukcija starije zgrade i sadrži danas prizemlje i dva sprata sa punim uglom i visokim kubetom piramidalnog oblika u baroknoj profilaciji. Prilikom rekonstrukcije ove zgrade Antonović je zadržao raniju fasadnu obradu prvog sprata sa prozorima završenim timpanonom i karakterisičnim balkonom preko ugla; prihvatio je i klasični završni venac i punu atiku, ali je prozore drugog sprata dekorisao secesionističkim motivima, sa ženskim glavama. Slične motive Antonović je primenio i na samom krivim površinama ugla zgrade.
Zgrada u Kralja Petra 23.
1906-07
Kuća Dragoljuba Antonovića u Hilandarskoj 9
Za ovu Antonovićevu zgradu projektovanu 1907, karakteristično je, kako ističe M. Roter- Blagojević da su prozori "bez okvira, samo sa horizontalnom podprozornom gredicom i neobarknim floralnim vencem u parapetu", a da je horizontalni venac prekriven "secesijskom plastikom"
Kuća dr Platona Papapakostopulosa
Milan Antonović (1868-1929) je 1906. godine projektovao spratnu zgradu sa stanovima dr Platana Papapakostopulosa, na uglu Topličinog venca br. 9 i Carice Milice. Na ovoj reprezentativnoj zgradu, sa stanovima za izdavanje, se "zapaža slobodnija i bogatija dekoracija svedena na ženske glave i trake na međuprozorskim pilastrima", što je u prvoj deceniji XX veka postalo centralno ishodište arhitektonske poetike Milana Antonović..
Sopstvena kuća u Hilandarskoj 11
Zgrade fotografa Milana Jovanovića na Terazijama br. 40
Na fasadi jednospratne zgrade fotografa Milana Jovanovića (1911) na Terazijama br. 40 gde je najpre prvo bio uređeni fotografski atelje a potom bioskop Koloseum (sada Zvezda) na bočnom rizalitu izvedena je "lepo stilizovana secesijska dekoracija".
Kuća U KRALJICE NATALIJE NA MESTU GORNJEG TROTOARA TERAZIJSKE TERASE KOD UGLA SA SREMSKOM. (prema: francuz 4556, Posts: 129)
Last edited by Vladimir Andjelkovic; December 30th, 2008 at 12:48 AM.
Klub je postepeno ja~ao i dostizao starije suparnike. Ve} 1907. godine, najvi{e zahvaquju}i tada{wem predsedniku kluba advokatu Radivoju Novakovi}u, „Srpski ma~” je od beogradske op{tine uspeo da dobije dozvolu i nov~anu pomo} za podizawe svog igrali{ta. Kao mesto za izgradwu odre|en je deo parka Svetih ]irila i Metodija kod dana{weg Vukovog spomenika. Radovi su bili zavr{eni u septembru iste godine i igra je mogla da po~ne.
Фотку добро знамо, али мислим да никад нисмо одговорили на питања о историји ове куће ПОСЛЕ Јована Панђеле:
Ко су били власници, нарочито до 1945, а и после, све до рушења, ваљда 1954? Шта је било у згради до коначног рушења, ко је све становао, и као чија се водила - да ли је и она отета од неких наследника? Да ли је и зграда до ње била Панђелиних, а исто питање и о послератној (Други св. рат) судбини до рушења.
(Ја се сећам једино, као кроз маглу, да ми је баба причала како је ту куповала ноте за клавир, код Фрајта, један од локала у приземљу).
ево шта сам успела да сазнам, уз веелику помоћ својих Дечака са Форума:
"Најзначајнија Шнајдерова кућа је Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата израђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."
кућа се водила на броју Влајковићева 2. Иза тога броја био је (у Влајковићевој) зид Стоваришта канализационих цеви, а следећа мала кућа носила је број 4. Кућа на спрат, поред стамбене зграде је била исто Панђелина, и ту је била прво кафана, па фабрика рукавица, па Ауто- салон "Видовић" (Браца Петковић га зове Видовићева "Шкода") а после рата (како ти је бака причала)..музичка школа Станковић и једно кратко време Друга београдска гимназија.. Било је много радњи у приземљу саме стамбене зграде: гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, Сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, радња „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња госн Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Једно време, Панђелине ћерке Катарина, Вида и Олга живеле су ту са својим мужевима, на првом спрату, да би на крају ту остала само једна. Један од зетова се обраћао градским службама да му одобри постављање ограде од дрвета према Стоваришту, "јер је кућа иовако већ одређена за експропријацију"...
О свему овоме више ускоро (у фебруару), на промоцији књиге "Кућа која није желела да нестане"....
Овај Дечак натрчао пре неки дан на један мрачан кутак Панђелиног блока. Сваки крај има и тамну страну, не треба их прескакати...
Елем, одвајам тако експонате за изложбу о Холокаусту (биће у јануару у Муз. историје Југославије), наиђем на један анти-Јеврејски плакат. На страну гадан садржај, констатујем да је баш квалитетно урађен. Погледам доле, пише Беранек, Београд. Гвирнем у именик, нађем Беранек Јозеф, литографија, Влајковићева 4! То је та мала кућа иза Панђелине зграде...
Je l' to bila neka vrsta kooperacije?
Zar nije "Đuro Đaković" ime za posleratnu fabriku - negde u Slavoniji?
Čitav naziv sam skinuo zajedno sa forkom. Na trambelaju lepo piše - Jasenica, Smederevska palanka. Sve ostalo je nečija pametna zabuna!
Поручено 1936. и произведено 1937. стигло је у Београд 12 трамваја, од којих је (по истим плановима) 8 произведено у некадашњој фабрици вагона у Славонском Броду („Đuro Đaković“) са електричном опремом „Brown Bovery“ (гаражни бројеви 24 до 31). Остала четири произведена су у фабрици „Јасеница“ („Goša“) у Смедеревској Паланци са електричном опремом „Škoda“ (гаражни бројеви 32 до 35). На слици је један од та четири.
По пуштању у саобраћај ови трамваји су добили надимак „Земунци“ јер су саобраћали на линији Београд – Земун. Пред рат су чак имали и свој депо у Земуну, па је, после рушења моста, један већи број њих остао у НДХ као цестовна жељезница. Тек на интервенцију Немаца пребачено их је четири или шест (нема везе, подаци ГСП варирају као и увек) у Београд, док су два остала цело време НДХ у Земуну.
Још један податак: то су били први београдски трамваји који су носили грб Београда, у боји и у оригиналној верзији (на средини, неко говедо је управо то забрљало на слици).
Имате леп чланак о овом типу трамваја на следећем линку (16. и 17. страна):
http://www.gsp.rs/novine/maj%202011.pdf
Из ГСП-овим извора сам сазнао да их је из Земуна (по окупацији) пребачено 4 (монографија ГСП-а из '77. год.) , а да их је након рушења моста било заробљено 7. :arrow:
www.railserbia.net/download/Gsb_60_Godina.pdf
Дакле, три вагона су возила у периоду од '41 до '44. године. Заправо, можда су та три возила и до '47. године.
Наиме, прва трам линија после ослобођења био је "земунсли" остатак 14-ице (пуштен /поново/ у саобраћај новембра '44), који је возио је до '47, када је укинут. Немам података колико је вагона остало у Земуну у периоду од ослобођења, па до коначног укидања.
П.С.: дуго година (све до отприлике 2003. године) је једна "јасеница" стајала иза Исправљачке станице "Аутокоманда", као шупа за алат. После је замењена једним расходованим "Икарусовим" аутобусом. Пре око две године, ни тог буса више нема - сада су контејнер-кућице...
П.П.С.: чика Дундо, нико није "забрљао" грб, изгледа да је накнадно стављен :arrow:
Извор: Railserbia.net/forum
VEROVATNO SU MNOGI OD VAS PREPOZNALI GDE SU USLIKANI BEOGRADSKI TRGOVCI. JA SAM DO SINOC BIO UBEDJEN DA JE U PITANJU NEKA OD BEOGRADSKIH CRKAVA. MEDJUTIM U KNJIZI IZ 1935. GODINE : " CRKVA SVETOG DJORDJA NA OPLENCU" PREPOZNADOH VRATA! KOJIM POVODOM SU BILI U TOPOLI - NE ZNAM. MOZDA PARASTOS KRALJU ALEKSANDRU, TRGOVACKA SLAVA ILI NESTO TRECE..... VELIKA SVECA JE U PITANJU.... POZDRAV SVIMA.
www.harmonike.com: Po svemu sudeći Vi ste, Mirko, započeli sa narodnom muzikom? Poznato je da su pre rata (misli se na Drugi svetski rat) darovita deca bila pozivana na Dvor povodom nekih praznika. Čuo sam da ste i Vi bili Kraljev gost.
Mirko Šouc: “Da. Bio sam. Mislim da je to bilo . . . Sigurno je to bilo za Materice, 24. decembra. Da li je to bilo 1940. ili 1939. godine to ne znam tačno, ali sećam se da je jedna komšinica koja je imala radio aparat mami rekla:” gospođo Šouc jel čujete, preko radija stalno pozivaju roditelje Mirka Šouca da se jave.” I mama se posle stvarno javila i onda sam bio stvarno u Dvoru. Ja mislim da sam bio jedno tri meseca kod Kralja u Dvoru.
www.harmonike.com: I šta ste radili? Svirali? Da li se sećate pesama koje ste svirali?
Mirko Šouc: “Sećam se i koje su to bile pesme. On je lepo znao . . . Postavljao me je na levo koleno tako da mogu da razvlacim harmoniku lepo. Ja sam i svirao i pevao. Uvek sam počinjao sa pesmom “Oj, javore, javore”. To je prvo tražio. Pretpostavljam da je tu pesmu najviše voleo. Onda je tražio “Aj, kad sam sinoć pošla iz dućana”, “Oro sevije”, “oj, Moravo”, to su sve narodne pesme. Ove četiri se sećam sigurno, a bilo je toga više sigurno.”
www.harmonike.com: Onda se sećate, sigurno, da ste svirali i Josipu Brozu?
Mirko Šouc: “Ah, jesam i Josipu Brozu. Ali ne na taj način. Mislim da sam dva puta svirao.”
Mirko je bio u pravu, to je bilo 1939 godine, evo slike sa naslovne strane Politike (sutradan, 25 decembra):
Svima preporučujem da pročitaju ovaj vrlo interesantan intervju u celosti, dosta zanimjivih pričica o muzici i dešavanjima pre i posle Drugog svetskog rata, ovde:www.harmonike.net/mirkosouc.html
Милан Антоновић (1850-1929), архитект
Sa starog foruma
Milan Antonović je rođen u Beogradu 1868. goddine. Arhitekturu je studirao je Cirihu (1886-87) i Minhenu (1887-91). Kratko vreme je radio u Tehničkoj doirekciji Opštine grada Beograda, a potom je skoro čitav radni vek je proveo kao "privatan arhitekta" što je u ono vreme bila prava hrabrost, jer su svi "inženjeri i arhitekte bili u državnoj službi". Kao stvaralac, sudeći po iskazima savremenika, bio je neverovatno invetivan: njegov opus se kreće od "eklektičkog renesansa" preko "slobodnog akademizma" do čiste cecesije. Antonović je projektovao u svim "oblastima: školstva, zdravstva, ugostiteljstva, prodajno-skaldištenog prostora, umetničkih ateljea..."
Palilulska osnovna škola
Po projektu arhitekte Milana Antonovića u Beogradu, u Takovskoj ulici br. 41, 1894. godine izgrađena je Palilulska osnovna škola. Ova slobodna građevina sa prizemljem i spratom predstavlja funkcionalno rešenje simetrične osnove po prihvaćenoj evropskoj shemi koja će dugo ostati model za mnoge školske zgrade u Srbiji. U prostornom rešenju ove građevine istaknut je srednji deo sa glavnim rizalitom, na kome su karakteristična dva simetrična ulaza (za mušku i žensku decu). Dva bočna rizalita, sa punim fasadama, bez otvora, uokviruju kompoziciju. Ovi se rizaliti razvijaju u bočna kraća krila. U komponovanju spoljnih masa Antonović je ovde još pod neposrednim uticajem neorenesansa. Radove je izvodio građevinar Đura Nikolić.
Bolnica kraljice Drage na Vračaru
Palata "Anker” na Terazijama
Neki istoričari arhitekture tvrde da ni do dan danas nije utvrđeno da li je M. Antonović, sam projektovao zgradu Ankera 1898-99 ili je, što je verovatnije, dobio gotov projekat od bečkog osiguravajućeg društva „Anker“ . Ali, sudeći po stilu Antonović je radio detalje i vodio nadzor nad izgradnjom ove velike palate na Terazijama. Ono što “Dom ankera” karakteriše je, kako ističe Nestorović, "znatno slobodni akademizam u kome nije prisutna renesansna podloga. Zgrada ima prizemlje i dva sprata, sa skladnim stilskim elementima gde su karakteristične visoke lizene kroz oba gornja sprata i neuobičajeno rešenje srednjeg rizalita sa dve osovine. U prizemlju se lokali a osnove spratova sadrže po dva stana koji predstavljaju znatno moderniju organizaciju, nego u ranijim primerima".
Stambena zgrada trg. Dimitrija Živadinovića
U stilu onda dominantne secesije ali, u ovom slučaju, sa sasvim mirnijom dekoracijom, Antonijević je projektovao spratnu stambenu zgradu trg. Dimitrija Živadinovića u Gračaničkoj ulici br. 8 koja je kasnijim doziđivanjem dobila na "masi i sjajno se uklopila u blok zgrada ispod malog parkića kod Crvenog pevca".
Zgrada društva za ulepšavanje Vračara, u Njegoševoj ulici br. 1
Na ovo zgradi arhitekte Milana Antonovića projektovane 1901-02 secesija je izražena uglavnom na atici i njenom završetku sa karakterističnim dekorativnim motivima izvedenim od kovanog gvožđa.
Hotel Grand
Hotel Grand je u svoje vreme je bio poznat i po tome što je to bila prva građevina u Srbiji gde je i "za kompoziciju fasade i za njenu dekoraciju prihvaćena secesija". Hotel se nalazio u Beogradu u Knez-Mihajlovoj ulici, na mestu gde se danas nalazi pjaceta Filozofskog fakulteta. Hotel je projektovao arhitekta Milan Antonović 1904. godine, i imao je prizemlje, gde je bila velika kafana sa nekoliko lukzuznih separea, i dva sprata, gde su se nalazile velike hotelske sobe. Sve do Drugog svetskog rata Grand Hotel je važio za najbolji beogradski hotel. Posebno su bile na glasu kafana, trpezarija i zimska bašta čija je tavanica bila zastakljena dekorativnim staklom. Na fasadi Grand hotela jasno se uočavao "plitki reljefi sa bogatim vegetabilnim i geometrijskim dekorativnim motivima". U stilu secesije bio je izrađeni i celokupni enterijer. Posle drugog svetskog rata Hotel je prepravljen čime je izgubljen sav sjaj njegove naglašene secesije i zatim negde sredinom šezdesetih godina srušen kada je počela izgradnja Današnjeg Filiozofskog fakulteta.
Palata "Zora"
Na mestu stare jednospratne kuće u vlasništvu braće Popović, u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vasine, preko puta zgrade današnjeg Filozofskog fakulteta, sagrađena 1904. velelepna palata u bogatoj secesijskoj dekoraciji. Ovu zgradu je projektovao Milan Antonović (1868-1929), školovan u Beogradu, Cirihu i Minhenu i prvi srpski arhitekta koji je projektujući Hotela "Grand" 1900. godine primenio elemente secesije u Srbiji. Zgrada palate "Zora" je podignuta na oštrom uglu i imala je prizemlje i dva sprata. Na prednjoj fasadi se, kako piše Nestorović, uočavao "klasični element venaca sa rustikom u prizemlju, sa polukružnim otvorima na zasečenom uglu i sa visokom atikom iznad koje se, preko ugla uzdizalo veliko kube. Na prvom spratu bio je veliki balkon sa gvozdenom ogradom. Površine su bile dekorisane ornamentima koji su u znatnoj meri naginjali baroku i rokoko-stilu, ali slobodnije obrade koja je već nagoveštavala secesiju". Posle prvog svetskog rata zgrada je zbog velikih oštećenja potpuno rekonstruisana, a dodata su joj i dva nova sprata. Trenutno je u ovoj zgradi smešten kulturni centar Servanes.
Zgrada M. Pavlovića
Zgrada M. Pavlovića (1906-07) u Knez Mihailovoj 49, je zapravo rekonstrukcija starije zgrade i sadrži danas prizemlje i dva sprata sa punim uglom i visokim kubetom piramidalnog oblika u baroknoj profilaciji. Prilikom rekonstrukcije ove zgrade Antonović je zadržao raniju fasadnu obradu prvog sprata sa prozorima završenim timpanonom i karakterisičnim balkonom preko ugla; prihvatio je i klasični završni venac i punu atiku, ali je prozore drugog sprata dekorisao secesionističkim motivima, sa ženskim glavama. Slične motive Antonović je primenio i na samom krivim površinama ugla zgrade.
Zgrada u Kralja Petra 23.
1906-07
Kuća Dragoljuba Antonovića u Hilandarskoj 9
Za ovu Antonovićevu zgradu projektovanu 1907, karakteristično je, kako ističe M. Roter- Blagojević da su prozori "bez okvira, samo sa horizontalnom podprozornom gredicom i neobarknim floralnim vencem u parapetu", a da je horizontalni venac prekriven "secesijskom plastikom"
Kuća dr Platona Papapakostopulosa
Milan Antonović (1868-1929) je 1906. godine projektovao spratnu zgradu sa stanovima dr Platana Papapakostopulosa, na uglu Topličinog venca br. 9 i Carice Milice. Na ovoj reprezentativnoj zgradu, sa stanovima za izdavanje, se "zapaža slobodnija i bogatija dekoracija svedena na ženske glave i trake na međuprozorskim pilastrima", što je u prvoj deceniji XX veka postalo centralno ishodište arhitektonske poetike Milana Antonović..
Sopstvena kuća u Hilandarskoj 11
Zgrade fotografa Milana Jovanovića na Terazijama br. 40
Na fasadi jednospratne zgrade fotografa Milana Jovanovića (1911) na Terazijama br. 40 gde je najpre prvo bio uređeni fotografski atelje a potom bioskop Koloseum (sada Zvezda) na bočnom rizalitu izvedena je "lepo stilizovana secesijska dekoracija".
Kuća U KRALJICE NATALIJE NA MESTU GORNJEG TROTOARA TERAZIJSKE TERASE KOD UGLA SA SREMSKOM. (prema: francuz 4556, Posts: 129)
Last edited by Vladimir Andjelkovic; December 30th, 2008 at 12:48 AM.
Klub je postepeno ja~ao i dostizao starije suparnike. Ve} 1907. godine, najvi{e zahvaquju}i tada{wem predsedniku kluba advokatu Radivoju Novakovi}u, „Srpski ma~” je od beogradske op{tine uspeo da dobije dozvolu i nov~anu pomo} za podizawe svog igrali{ta. Kao mesto za izgradwu odre|en je deo parka Svetih ]irila i Metodija kod dana{weg Vukovog spomenika. Radovi su bili zavr{eni u septembru iste godine i igra je mogla da po~ne.