Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
Поменуту књижицу из 1887. имао сам прилике да држим у рукама приликом постављања једне изложбе. То ремек дело књиговезачког заната једва је веће од кутије шибица - толико је мало, да би могло да стане дами у пунђу.
Интересантно је да је постојала и рубрика за уписивање одиграних игара...
Мили Рунде,
ова ми слика изазива велику сету и нујност. Хвала за то што је подељена са нама.
...Лети су гласови пролазника били хладни и равни, а поподне бисмо ишли у посету рођацима. Добро се сећам дебелог хлада дрвећа у сеновитим улицама, зграда са широм отвореним прозорима и завесама склоњеним у страну. Из станова би се, недељом поподне, чула увек иста емисија- пренос фудбалске утакмице и глас Радивоја Марковића: "Ауух, каква шанса! Каква шанса! У акцији је сада Леотар! Али, Пофалички се не предаје....гоол!" Сви су, чинило ми се, за ручак имали пржене кромпириће, а после су пили бозу и јели лубеницу, охлађену у лавору у купатилу или на чесми у дворишту. Сви су се много више дружили него данас, а посете рођацима биле су честе. Лето је било тако спокојно, да се из станова могло чути тикатакање сатова... (из приче "Географија детињства")
Фотку добро знамо, али мислим да никад нисмо одговорили на питања о историји ове куће ПОСЛЕ Јована Панђеле:
Ко су били власници, нарочито до 1945, а и после, све до рушења, ваљда 1954? Шта је било у згради до коначног рушења, ко је све становао, и као чија се водила - да ли је и она отета од неких наследника? Да ли је и зграда до ње била Панђелиних, а исто питање и о послератној (Други св. рат) судбини до рушења.
(Ја се сећам једино, као кроз маглу, да ми је баба причала како је ту куповала ноте за клавир, код Фрајта, један од локала у приземљу).
ево шта сам успела да сазнам, уз веелику помоћ својих Дечака са Форума:
Пројекат Куће је урадио Баварац Матија Шнајдер.
"Најзначајнија Шнајдерова кућа је Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата израђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."
кућа се водила на броју Влајковићева 2. Иза тога броја био је (у Влајковићевој) зид Стоваришта канализационих цеви, а следећа мала кућа носила је број 4. Кућа на спрат, поред стамбене зграде је била исто Панђелина, и ту је била прво кафана, па фабрика рукавица, па Ауто- салон "Видовић" (Браца Петковић га зове Видовићева "Шкода") а после рата (како ти је бака причала)..музичка школа Станковић и једно кратко време Друга београдска гимназија.. Било је много радњи у приземљу саме стамбене зграде: гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, Сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, радња „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња госн Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Једно време, Панђелине ћерке Катарина, Вида и Олга живеле су ту са својим мужевима, на првом спрату, да би на крају ту остала само једна. Један од зетова се обраћао градским службама да му одобри постављање ограде од дрвета према Стоваришту, "јер је кућа иовако већ одређена за експропријацију"...
О свему овоме више ускоро (у фебруару), на промоцији књиге "Кућа која није желела да нестане"....
... Ljubav će pobediti sve ! :).. .jer, kao što reče Faca - granice postoje samo u glavama ljudi ! ...
... a Kasina bi dodao - što manji ljudi, to granice veće ...
... Bonđorno :)...
Пре пар дана сам намеравао да напишем нешто о Горану али ево предухитрише ме. Горана Тодоровића или Фацу како га сви зовемо, упознао сам пре десетак година на неком од наших аеродрома, имао сам прилику да више пута скачем заједно са њим. Не желим овај пут да пишем о његовим врлинама, само ћу рећи - другарчина -. Срео сам га пре десетак дана на ВМА, место које је постало његов дом задњих осам година. Још га држи оптимизам, просто је невероватно колико духа и планова има у том човеку. Желим и овом приликом да га поздравим и пожелим му још пуно скокова, зарона и освојених врхова.
г. Дундо ми се лепо захвали за текст о Мухару од пре неки дан. Текст је стварно супер и не бих имао ништа против да сам га ја написао, али нисам, написао га је Аеропут. Мада ми је драго што се текстови о Земуну аутоматски "лепе" за мене. :)
... samo vas posmatram, i ne bi da se spuštam ! ...
... Ljubav će pobediti sve ! :).. .jer, kao što reče Faca - granice postoje samo u glavama ljudi ! ...
... a Kasina bi dodao - što manji ljudi, to granice veće ...
... Bonđorno :)...
POZDRAV.
Ажурирање: 140.
... хм, да ли је ово угао Немањине и Коџине ? ...
Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
Поменуту књижицу из 1887. имао сам прилике да држим у рукама приликом постављања једне изложбе. То ремек дело књиговезачког заната једва је веће од кутије шибица - толико је мало, да би могло да стане дами у пунђу.
Интересантно је да је постојала и рубрика за уписивање одиграних игара...
...и тако се ређају игре, док не дође време за:
...па онда опет у круг...
Жао ми је једино, што се дама није потписала.
Мили Рунде,
ова ми слика изазива велику сету и нујност. Хвала за то што је подељена са нама.
...Лети су гласови пролазника били хладни и равни, а поподне бисмо ишли у посету рођацима. Добро се сећам дебелог хлада дрвећа у сеновитим улицама, зграда са широм отвореним прозорима и завесама склоњеним у страну. Из станова би се, недељом поподне, чула увек иста емисија- пренос фудбалске утакмице и глас Радивоја Марковића: "Ауух, каква шанса! Каква шанса! У акцији је сада Леотар! Али, Пофалички се не предаје....гоол!" Сви су, чинило ми се, за ручак имали пржене кромпириће, а после су пили бозу и јели лубеницу, охлађену у лавору у купатилу или на чесми у дворишту. Сви су се много више дружили него данас, а посете рођацима биле су честе. Лето је било тако спокојно, да се из станова могло чути тикатакање сатова... (из приче "Географија детињства")
Фотку добро знамо, али мислим да никад нисмо одговорили на питања о историји ове куће ПОСЛЕ Јована Панђеле:
Ко су били власници, нарочито до 1945, а и после, све до рушења, ваљда 1954? Шта је било у згради до коначног рушења, ко је све становао, и као чија се водила - да ли је и она отета од неких наследника? Да ли је и зграда до ње била Панђелиних, а исто питање и о послератној (Други св. рат) судбини до рушења.
(Ја се сећам једино, као кроз маглу, да ми је баба причала како је ту куповала ноте за клавир, код Фрајта, један од локала у приземљу).
ево шта сам успела да сазнам, уз веелику помоћ својих Дечака са Форума:
"Најзначајнија Шнајдерова кућа је Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата израђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."
кућа се водила на броју Влајковићева 2. Иза тога броја био је (у Влајковићевој) зид Стоваришта канализационих цеви, а следећа мала кућа носила је број 4. Кућа на спрат, поред стамбене зграде је била исто Панђелина, и ту је била прво кафана, па фабрика рукавица, па Ауто- салон "Видовић" (Браца Петковић га зове Видовићева "Шкода") а после рата (како ти је бака причала)..музичка школа Станковић и једно кратко време Друга београдска гимназија.. Било је много радњи у приземљу саме стамбене зграде: гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, Сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, радња „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња госн Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Једно време, Панђелине ћерке Катарина, Вида и Олга живеле су ту са својим мужевима, на првом спрату, да би на крају ту остала само једна. Један од зетова се обраћао градским службама да му одобри постављање ограде од дрвета према Стоваришту, "јер је кућа иовако већ одређена за експропријацију"...
О свему овоме више ускоро (у фебруару), на промоцији књиге "Кућа која није желела да нестане"....
... Ljubav će pobediti sve ! :).. .jer, kao što reče Faca - granice postoje samo u glavama ljudi ! ...
... a Kasina bi dodao - što manji ljudi, to granice veće ...
... Bonđorno :)...
Тако је, једном заљубљеник у безграничну љубав - увек заљубљеник у безграничну љубав.
... Ljubav će pobediti sve ! :).. .jer, kao što reče Faca - granice postoje samo u glavama ljudi ! ...
... a Kasina bi dodao - što manji ljudi, to granice veće ...
... Bonđorno :)...
Пре пар дана сам намеравао да напишем нешто о Горану али ево предухитрише ме. Горана Тодоровића или Фацу како га сви зовемо, упознао сам пре десетак година на неком од наших аеродрома, имао сам прилику да више пута скачем заједно са њим. Не желим овај пут да пишем о његовим врлинама, само ћу рећи - другарчина -. Срео сам га пре десетак дана на ВМА, место које је постало његов дом задњих осам година. Још га држи оптимизам, просто је невероватно колико духа и планова има у том човеку. Желим и овом приликом да га поздравим и пожелим му још пуно скокова, зарона и освојених врхова.
јесте ван теме, али...