Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
Поменуту књижицу из 1887. имао сам прилике да држим у рукама приликом постављања једне изложбе. То ремек дело књиговезачког заната једва је веће од кутије шибица - толико је мало, да би могло да стане дами у пунђу.
Интересантно је да је постојала и рубрика за уписивање одиграних игара...
...и тако се ређају игре, док не дође време за:
...па онда опет у круг...
Жао ми је једино, што се дама није потписала.
Bravo imenjače. Tek sada je priča komletirana ovim prefinjenim deteljem.
... dok ne dobijemo zuti karton ... da stavimo i poneku slicicu, samo za moju komsinicu i skolsku drugaricu (i ostale pritajene Obrenovicevce iz coska) ...
... princeza Natalija prema crtezu iz engleskih novina 1876. godine ...
... povratak kraljice Natalije 1889. godine i odusevljeni docek beogradjana, takodje ilustracija iz tadasnjeg engleskog casopisa ...
... stariji i mladji kraljevski par Obrenovica na razglednici ...
Неготин, 1909. Лепа слика.
Али, постоји једна зачкољица: слика је путовала као поштанска карта бугарске поште:
Опет али: текст је написан чистим српским језиком, па верујем да је наш Неготин.
Бејах три дана ван Београда, па сам заостао са грађом.
У овом случају, највероватније се ради о Неготинској крајини, односно о Неготину и Вратарници, селу јужније од Зајечара, на путу и железничкој прузи према Књажевцу.
Неготин у Крајини се у неким старијим записима помиње и као Неготино, те нема бриге око израза „у Неготини“.
Иначе, што се тиче полеђине фотографије и бугарског језика, то такође не треба да вас брине. У то време, а и до скоро, докле смо могли и код куће да развијамо црно-беле филмове и да израђујемо фотографије, произвођен је фото-папир који је на полеђини имао одштампане линије у облику обрасца дописнице. То је омогућавало власнику фотографије да на таквом обрасцу испише адресу и текст поруке, да залепи поштанску марку, те да такву фотографију пусти у поштански саобраћај као дописницу или разгледницу.
Могуће је да је фотографију снимио и израдио неки бугарски путујући фотограф, или је неготински фотограф (а било их је) фото материјал (фото-папир) куповао одмах преко границе, у Бугарској, која је географски била ближа од Београда.
Dana 19-og Decembra na Beogradskoj hronici gostovala su 2 mladica i pricali o starom aerodromu. Posto vidim da ne znate do kada je stari aerodrom bio u funkciji, mladic desno je rekao da je sledece godine 50 godina od kako je aerodrom prestao da radi, sto nije tacno, ocigledno ima pogresne podatke. Istina je da je otvoren novi Surcinski aerodrom 1962. i putnicki i robni saobracaj je krenuo te godine sa tog aerodroma a tehnicke delatnosti Jat-a su bile u funkciji sve do 1965-e godine na starom aerodromu. Ovo pouzdano znam jer u to doba imao sam 17 godina a komsija koji je stanovao ispod mene Nenad Krsnik poginuo je februara meseca 1965-e prilikom preleta avionom DC-3 sa starog na novi aerodrom.
На горњој Вукомановој фотографији је ухваћен тренутак када је отац Влада (стоји десно) Гаврилу (тј мени, љуљам се лево од њега) предао кесу металик сиве боје, у којој су се налазиле две књиге. Пошто на столу, а ни на мојој столици, поготово, није било места, однео сам горепоменуту кесу и окачио преко моје јакне, на чивилуку.
Касније су се догађале невероватне ствари: У неко доба је чивилук напао Вукомана, а кеса га је звизнула по глави. Вукоман се некако изборио са чивилуком, а кеса се, превентивно, негде сакрила.
Још касније, ја сам, нешто „замишљен“, кренуо кући, и кесу сам потпуно сметнуо с ума, пошто није била окачена преко моје јакне.
Молим сведоке, присутне овом хвалевредном и знаменитом догађају, да овде дају евентуално сведочење у ком правцу је кеса нестала, односно да ли је неко сачувао, посумњајући да бих ја могао кесу негде у путу да загубим.
Унапред захвалан,
Гавра, овдашњи.
... хм, да ли је ово угао Немањине и Коџине ? ...
Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
Поменуту књижицу из 1887. имао сам прилике да држим у рукама приликом постављања једне изложбе. То ремек дело књиговезачког заната једва је веће од кутије шибица - толико је мало, да би могло да стане дами у пунђу.
Интересантно је да је постојала и рубрика за уписивање одиграних игара...
...и тако се ређају игре, док не дође време за:
...па онда опет у круг...
Жао ми је једино, што се дама није потписала.
Bravo imenjače. Tek sada je priča komletirana ovim prefinjenim deteljem.
... princeza Natalija prema crtezu iz engleskih novina 1876. godine ...
... povratak kraljice Natalije 1889. godine i odusevljeni docek beogradjana, takodje ilustracija iz tadasnjeg engleskog casopisa ...
... stariji i mladji kraljevski par Obrenovica na razglednici ...
Али, постоји једна зачкољица: слика је путовала као поштанска карта бугарске поште:
Опет али: текст је написан чистим српским језиком, па верујем да је наш Неготин.
Бејах три дана ван Београда, па сам заостао са грађом.
У овом случају, највероватније се ради о Неготинској крајини, односно о Неготину и Вратарници, селу јужније од Зајечара, на путу и железничкој прузи према Књажевцу.
Неготин у Крајини се у неким старијим записима помиње и као Неготино, те нема бриге око израза „у Неготини“.
Иначе, што се тиче полеђине фотографије и бугарског језика, то такође не треба да вас брине. У то време, а и до скоро, докле смо могли и код куће да развијамо црно-беле филмове и да израђујемо фотографије, произвођен је фото-папир који је на полеђини имао одштампане линије у облику обрасца дописнице. То је омогућавало власнику фотографије да на таквом обрасцу испише адресу и текст поруке, да залепи поштанску марку, те да такву фотографију пусти у поштански саобраћај као дописницу или разгледницу.
Могуће је да је фотографију снимио и израдио неки бугарски путујући фотограф, или је неготински фотограф (а било их је) фото материјал (фото-папир) куповао одмах преко границе, у Бугарској, која је географски била ближа од Београда.
S' postovanjem
Gnjaca
.. TV zvezde kod Rade na kanabetu - lepo ! :)...
На горњој Вукомановој фотографији је ухваћен тренутак када је отац Влада (стоји десно) Гаврилу (тј мени, љуљам се лево од њега) предао кесу металик сиве боје, у којој су се налазиле две књиге. Пошто на столу, а ни на мојој столици, поготово, није било места, однео сам горепоменуту кесу и окачио преко моје јакне, на чивилуку.
Касније су се догађале невероватне ствари: У неко доба је чивилук напао Вукомана, а кеса га је звизнула по глави. Вукоман се некако изборио са чивилуком, а кеса се, превентивно, негде сакрила.
Још касније, ја сам, нешто „замишљен“, кренуо кући, и кесу сам потпуно сметнуо с ума, пошто није била окачена преко моје јакне.
Молим сведоке, присутне овом хвалевредном и знаменитом догађају, да овде дају евентуално сведочење у ком правцу је кеса нестала, односно да ли је неко сачувао, посумњајући да бих ја могао кесу негде у путу да загубим.
Унапред захвалан,
Гавра, овдашњи.