„Никада у Беогаду није било толико света на тркама као на Преображење. Очевидна је ствар, да се свет код нас све више интересује за тај лепи спорт и интересоваће се, наравно, још много више кад буде могао на стално тркалиште долазити трамвајем и железницом, а не колима, која се сада плаћају 20 и 30 динара ! Био је Краљ, престолонаследник Александар, краљевић Ђорће, принцеза Јелена са својим вереником кнезом Јованом, готово сви министри, дипломате и цео најотменији београдски свет.“
Бата Мићо,
Алал ти... Чланак из Политике и инсерти филма. Ни у сну то нисам очекивао, и то за тако кратко време!
Одмах сам линк проследио нашој пријатељици Анни. Биће веома задовољна!
Да вас само обавестим, то је она госпођа која је, заједно са још пар колегиница, покренула код Српског лекарског друштва акцију за постављање спомен плоче руској санитетској мисији на старој Градској болници у Џорџа Вашингтона. Удата је за једног колегу музеалца из Новог Сада и живи наизменично у Новом Саду и у Москви, где ради на једном институту. Бави се историјом Србије и одлично говори српски језик. У Народној библиотеци тренутно истражује Смирновљеву заоставштину и помаже библиотеци у сређивању грађе на руском језику...
Још једном, хвала!
Нема нашта Железничару. Без обзира на све, лепо је што нешто корисно радите.
Јорадана Пешевског, нажалост, нисам упознао, али сам упознат са његовим радом. У ПТТ музеју постоје његови каталози пригодних поштанских жигова на тему железнице. Ако се распиташ код Бране и осталих у Музеју железнице, чућеш и приче о Зорету...
Када будете сређивали тај поштански вагон, могу вам обезбедити фотографије из прошлости превоза поште железницом.
Упознат сам да се прави Енциклопедија железничког саобраћаја Србије. Већ сам им дао грађу, фотографије и планове поштанских вагона, фотографије пошта на железничким станицама. Активно сарађујем са људима из Железнчког музеја...
Пре неког времена је био коментар о њој,штета да се лепо не слика док је не уклоне...
А шта она представља? Чему је служила,да осветљава сада непостојећи пут?
Па, драги Београђанине, ја је зовем Моника Белучи, а видим да и Бели има сличан укус што се жена тиче.
Чувена бандера је од цца. 1953. осветљавала прилазни пут од улице Тошин бунар до пристанишне зграде старог аеродрома.
Шта она представља је лепо филозофско питање, у сваком случају сада не ради.
Још постоји као један од фрагмената старог аеродрома и право је чудо да је преживела радове на комплетирању Булевара Милутина Миланковића.
На следећој фотографији она се не види, пошто је заклања дрвеће, али се лево поред стуба старе капије аеродрома види њена сестра близнакиња.
(Извињавам се због високе резолуције )
Кад смо већ овде да прокоментаришем и фотографију.
Наиме, десни кран и барака иза њега са белим кровом, као и она дугачка попречно постављена одмах иза ње стоје на месту бивше пристанишне зграде.
Леви кран и започета зграда стоје на месту првог хангара Аеропута (недавно овде помињан) а на следећој фотографији се виде заједно и пристанишна зграда и хангар (али као хангар Немачке Луфтханзе )
И Случајни, а сада и Бели, ме забринуше са том причом о уклањању. Не брините се, смислићу ја нешто. Неће то тек тако да прође
А зашто Моника Белучи?
Па сваког дана пролазим туда и редовно бленем у њу, као да је Моника Белучи.
Ако будем чукнуо некога на семафору, знам шта ћу да кажем саобраћајној полицији на увиђају
"A man is not old until regrets take the place of dreams." - John Barrymore
Споменик културе
Крст са Мале пијаце,
Парк између Карађорђеве улице и Светониколског трга
Међу првим јавним споменицима у Београду подигнут је 1862. године Крст на Малој пијаци на Сави, који се данас налази у парку код хотела „Бристол“. Споменик је подигао београдски трговац Ћира Христић у част незнаних јунака који су погинули при ослобођењу Београда 1806. године. Споменици у облику крста, подизани у време формирања нововековне српске државе, у идејној равни носили су симболику победе хришћанства над Турцима.
Првобитно, споменик је постављен на пјацети испред некадашњег хотела „Босна“, у близини зграде Београдске задруге. Чинили су га крст са крацима у виду тролиста и постамент, израђени од црвенкастог камена. Био је ограђен ниском оградом од металних шипки. Као једини сачувани оригинални примерак споменика у виду крста, Крст са Мале пијаце представља материјално сведочанство о подизању јавних споменика у још увек уметнички неразвијеној средини, какав је био Београд средином XIX века.
Мали пијац био је на оном простору на коме се сустичу пет улица, које су скоро све и данас задржале своје првобитно име, а то су: Карађорђева, Травничка, Херцеговачка, Јаворска и улица Краљевића Марка. Само је Савска улица добила ново име: Карађорђева.
Мали пијац је имао своје нарочито обележје: повисок крст од црвеног мрамора, који је имао гвоздену ограду. Дизао се насред Херцеговачке улице, између данашње палате Београдске задруге и хотела „Бристол“. Тај крст, који је о свом трошку поставио Ћира Христић, београдски трговац, био је у води кадгод је Сава плавила овај крај. Много доцније, кад су, због регулације овога краја старе зграде срушене, а Мали пијац је нестао, овај крст је морао бити уклоњен. Газда Лука Ћеловић, оснивач Београдске задруге, је наредио да се ово пијачно обележје, ради успомене на Мали пијац, пренесе у железнички парк, и ено га данас где стоји у парку, баш преко пута хотела „Бристол“.
Параносов хан и дућани Николе Ковачевића затварали су Мали пијац од стране железничке станице. На станицу се могло проћи само кроз двориште Параносовог хана. Првобитно, Параносов хан се звао Ковачевићев хан, кога је Ковачевић, опет, купио од некога Турчина. Овај хан је изгорео 1872. године, а имање је од Ковачевића купио газда Риста Паранос и сазидао исти хан, под својим именом.
Пре шездесет година, када је Мали пијац представљао центар наше извозне трговине, око Параносова хана слегала су се многобројна рабаџијска кола. Која су довозила пијачну робу са разних страна. Када је био пијачни дан, туда се могло са муком проћи. Штале и двориште Параносовог хана биле су закрчене. Поред земљорадничких производа, Ужичани су дотеривали сланину, пршуте, јагњећа и прасећа сува ребра, а од белог смока тврд сир и кајмак. То су доносили у караванима, на малим планинским коњима, који су били повезани један другом за реп. Пре повратка каравана за брдске крајеве ужичког и чачанског округа, у Параносовом хану је на коњске самаре товарена увезена трговачка роба.
До Параносовог хана, у Ковачевићевој згради, биле су фурунџинице, дућани са ћепенцима браће Луке и Гавре Ђурића, и ситничара Арсе Кржића званог Конзул. Под истим кровом био је и Пјанићев дућан, магаза са сољу Петра Шајкаша и опанчарска радња Петра Ере. У кући до ове била је магазаџијска радња и солара са каменим млином.
Бата Мићо,
Алал ти... Чланак из Политике и инсерти филма. Ни у сну то нисам очекивао, и то за тако кратко време!
Одмах сам линк проследио нашој пријатељици Анни. Биће веома задовољна!
Да вас само обавестим, то је она госпођа која је, заједно са још пар колегиница, покренула код Српског лекарског друштва акцију за постављање спомен плоче руској санитетској мисији на старој Градској болници у Џорџа Вашингтона. Удата је за једног колегу музеалца из Новог Сада и живи наизменично у Новом Саду и у Москви, где ради на једном институту. Бави се историјом Србије и одлично говори српски језик. У Народној библиотеци тренутно истражује Смирновљеву заоставштину и помаже библиотеци у сређивању грађе на руском језику...
Још једном, хвала!
Нема нашта Железничару. Без обзира на све, лепо је што нешто корисно радите.
Јорадана Пешевског, нажалост, нисам упознао, али сам упознат са његовим радом. У ПТТ музеју постоје његови каталози пригодних поштанских жигова на тему железнице. Ако се распиташ код Бране и осталих у Музеју железнице, чућеш и приче о Зорету...
Када будете сређивали тај поштански вагон, могу вам обезбедити фотографије из прошлости превоза поште железницом.
Упознат сам да се прави Енциклопедија железничког саобраћаја Србије. Већ сам им дао грађу, фотографије и планове поштанских вагона, фотографије пошта на железничким станицама. Активно сарађујем са људима из Железнчког музеја...
Да се не би враћали пар хиљада страна уназад...
А шта она представља? Чему је служила,да осветљава сада непостојећи пут?
Па, драги Београђанине, ја је зовем Моника Белучи, а видим да и Бели има сличан укус што се жена тиче.
)
Чувена бандера је од цца. 1953. осветљавала прилазни пут од улице Тошин бунар до пристанишне зграде старог аеродрома.
Шта она представља је лепо филозофско питање, у сваком случају сада не ради.
Још постоји као један од фрагмената старог аеродрома и право је чудо да је преживела радове на комплетирању Булевара Милутина Миланковића.
На следећој фотографији она се не види, пошто је заклања дрвеће, али се лево поред стуба старе капије аеродрома види њена сестра близнакиња.
(Извињавам се због високе резолуције
Кад смо већ овде да прокоментаришем и фотографију.
)
Наиме, десни кран и барака иза њега са белим кровом, као и она дугачка попречно постављена одмах иза ње стоје на месту бивше пристанишне зграде.
Леви кран и започета зграда стоје на месту првог хангара Аеропута (недавно овде помињан) а на следећој фотографији се виде заједно и пристанишна зграда и хангар (али као хангар Немачке Луфтханзе
И Случајни, а сада и Бели, ме забринуше са том причом о уклањању. Не брините се, смислићу ја нешто. Неће то тек тако да прође
А зашто Моника Белучи?
Па сваког дана пролазим туда и редовно бленем у њу, као да је Моника Белучи.
Ако будем чукнуо некога на семафору, знам шта ћу да кажем саобраћајној полицији на увиђају
... premijera iz leve lože, sa pogledom na gore :glasses: ...
... Bonđorno :)...
Park ispred hotela "Bristol".
http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/savski_venac/krst_male_pijace....
Споменик културе
Крст са Мале пијаце,
Парк између Карађорђеве улице и Светониколског трга
Међу првим јавним споменицима у Београду подигнут је 1862. године Крст на Малој пијаци на Сави, који се данас налази у парку код хотела „Бристол“. Споменик је подигао београдски трговац Ћира Христић у част незнаних јунака који су погинули при ослобођењу Београда 1806. године. Споменици у облику крста, подизани у време формирања нововековне српске државе, у идејној равни носили су симболику победе хришћанства над Турцима.
Првобитно, споменик је постављен на пјацети испред некадашњег хотела „Босна“, у близини зграде Београдске задруге. Чинили су га крст са крацима у виду тролиста и постамент, израђени од црвенкастог камена. Био је ограђен ниском оградом од металних шипки. Као једини сачувани оригинални примерак споменика у виду крста, Крст са Мале пијаце представља материјално сведочанство о подизању јавних споменика у још увек уметнички неразвијеној средини, какав је био Београд средином XIX века.
Првобитно место крста Ћире Христића
Мали пијац
Мали пијац био је на оном простору на коме се сустичу пет улица, које су скоро све и данас задржале своје првобитно име, а то су: Карађорђева, Травничка, Херцеговачка, Јаворска и улица Краљевића Марка. Само је Савска улица добила ново име: Карађорђева.Мали пијац је имао своје нарочито обележје: повисок крст од црвеног мрамора, који је имао гвоздену ограду. Дизао се насред Херцеговачке улице, између данашње палате Београдске задруге и хотела „Бристол“. Тај крст, који је о свом трошку поставио Ћира Христић, београдски трговац, био је у води кадгод је Сава плавила овај крај. Много доцније, кад су, због регулације овога краја старе зграде срушене, а Мали пијац је нестао, овај крст је морао бити уклоњен. Газда Лука Ћеловић, оснивач Београдске задруге, је наредио да се ово пијачно обележје, ради успомене на Мали пијац, пренесе у железнички парк, и ено га данас где стоји у парку, баш преко пута хотела „Бристол“.
Параносов хан и дућани Николе Ковачевића затварали су Мали пијац од стране железничке станице. На станицу се могло проћи само кроз двориште Параносовог хана. Првобитно, Параносов хан се звао Ковачевићев хан, кога је Ковачевић, опет, купио од некога Турчина. Овај хан је изгорео 1872. године, а имање је од Ковачевића купио газда Риста Паранос и сазидао исти хан, под својим именом.
Пре шездесет година, када је Мали пијац представљао центар наше извозне трговине, око Параносова хана слегала су се многобројна рабаџијска кола. Која су довозила пијачну робу са разних страна. Када је био пијачни дан, туда се могло са муком проћи. Штале и двориште Параносовог хана биле су закрчене. Поред земљорадничких производа, Ужичани су дотеривали сланину, пршуте, јагњећа и прасећа сува ребра, а од белог смока тврд сир и кајмак. То су доносили у караванима, на малим планинским коњима, који су били повезани један другом за реп. Пре повратка каравана за брдске крајеве ужичког и чачанског округа, у Параносовом хану је на коњске самаре товарена увезена трговачка роба.
До Параносовог хана, у Ковачевићевој згради, биле су фурунџинице, дућани са ћепенцима браће Луке и Гавре Ђурића, и ситничара Арсе Кржића званог Конзул. Под истим кровом био је и Пјанићев дућан, магаза са сољу Петра Шајкаша и опанчарска радња Петра Ере. У кући до ове била је магазаџијска радња и солара са каменим млином.
Тако је изгледао Мали пијац, пре 60 до 70 година.