Са друге стране, имам податак да је Валериј око 1946. радио пројекат крова зграде која је данас Економски факултет, а грађена као Народни одбор. Није ми познато да ли је учествовао и на другим пројектима и на самом пројекту ове зграде, јер нисам видео планове. То укратко значи да није могао бити одведен 1945. у Сибир.
Da li postoje neki podaci o tome ko je autor današnjeg Ekonomskog fakulteta. Ako je, kako navodiš, Staševski još 1946. godine radio projekat krova, kada je uradjen projekat objekta? Za sada imam labava saznanja da je u pitanju Pavle Krat autor ili da je imao nekakve veze sa izgradnjom. Mislim, toliki objekat u centru a praktično se ništa ne zna o njemu.
Зима 1942/43. била је за Београд, а по причању других и за целу Србију, најгора по питању снабдевања храном и горивом. За огрев су жртвоване многе ограде, посечено је доста дрвећа, спаљене многе библиотеке, а страдали су и неки паркети и делови намештаја. Али што се тиче хране, ситуација је била безнадежна. Бивало је дана кад нисмо имали апсолутно ништа за јело, ни зрно кукуруза. Кад је грануло пролеће многи грађани су зграбили ашове и мотике и почели да обрађују сваки комадић незабетониране земље у граду. Улични травњаци, који су се само тако звали али никад нису имали траву, одједном су озеленели; то су биле биљке које су брзо расле у висину и доносиле плодове. Можда најлепшу слику у Београду пружала је Милешевска улица са својим широким травњацима, претвореним у лепе баште.
Разне установе закупиле су земљиште ван града и ту су се њихови службеници бавили земљорадњом. Тако је и Министарство грађевина имало велику башту на Ади Циганлији. У одређеним временским размацима службеници са члановима породица су ишли на обрађивање те баште, која је требала да им обезбеди бар најосновнију храну, пре свега кромпир, пасуљ, лук и слично. Сећам се да је Министарство закупљивало један трамвај који је полазио са Дорћола, уздуж и попреко прокрстарио Београд и скупивши успут „ратаре“ долазио до Чукарице, а одатле се прелазило неком скелом до Аде (Ада Циганлија у то време није била повезана са Чукарицом). Провели смо више времена у вожњи него у раду.
Отац је водио и мене. Сећам се да је у данима између две „радне акције“ најбоље напредовао коров и да смо највећи део времена трошили на плевљење. Да би белај био већи, коров је био врло јак и морали смо да га одстрањујемо мотикама. Никад нисам сазнао како се звао тај коров, знам само да је пуштао неко „млеко“ непријатног мириса, од којег ми је припадала мука.
Као што обично бива, материјална корист од баште била је више него бедна. Ипак, остале су нам ојачана колективна свест и неколико фотографија.
Групне фотографије „ратара“ Министарства грађевина на Ади Циганлији
Овако је изгледао мој отац у време глади 1943. (снимак са Аде Циганлије)...
... а за поређење фотографија уочи рата.
Да улепшам крaј, слободан сам да приложим и фотографију моје маленкости (наравно са „радне акције“ на Ади). Что сказала госпожа Вёснёчка: интимная история.
...
...
Да, Аду не знам само по купању и забави, већ и по смраду корова.
Zamolio bih ako neko ima mozda clanak u jednom od predhodnih brojeva o LP plocama i gramofonima ako ima bar skenirano da mi posalje....ili link jer je bio u arhivi ali sam zakasnio....moj drug je imao taj broj gde je bio taj clanak medjutim negde ga je sklonio ni sam ne zna gde je....znacilo bi mi jer sam veliki ljubitelj LP-a
Unapred veliko hvala i izvinjavam se na offtopicu!
Са друге стране, имам податак да је Валериј око 1946. радио пројекат крова зграде која је данас Економски факултет, а грађена као Народни одбор. Није ми познато да ли је учествовао и на другим пројектима и на самом пројекту ове зграде, јер нисам видео планове. То укратко значи да није могао бити одведен 1945. у Сибир.
Da li postoje neki podaci o tome ko je autor današnjeg Ekonomskog fakulteta. Ako je, kako navodiš, Staševski još 1946. godine radio projekat krova, kada je uradjen projekat objekta? Za sada imam labava saznanja da je u pitanju Pavle Krat autor ili da je imao nekakve veze sa izgradnjom. Mislim, toliki objekat u centru a praktično se ništa ne zna o njemu.
nije ovo
nije ovo
Зима 1942/43. била је за Београд, а по причању других и за целу Србију, најгора по питању снабдевања храном и горивом. За огрев су жртвоване многе ограде, посечено је доста дрвећа, спаљене многе библиотеке, а страдали су и неки паркети и делови намештаја. Али што се тиче хране, ситуација је била безнадежна. Бивало је дана кад нисмо имали апсолутно ништа за јело, ни зрно кукуруза. Кад је грануло пролеће многи грађани су зграбили ашове и мотике и почели да обрађују сваки комадић незабетониране земље у граду. Улични травњаци, који су се само тако звали али никад нису имали траву, одједном су озеленели; то су биле биљке које су брзо расле у висину и доносиле плодове. Можда најлепшу слику у Београду пружала је Милешевска улица са својим широким травњацима, претвореним у лепе баште.
Разне установе закупиле су земљиште ван града и ту су се њихови службеници бавили земљорадњом. Тако је и Министарство грађевина имало велику башту на Ади Циганлији. У одређеним временским размацима службеници са члановима породица су ишли на обрађивање те баште, која је требала да им обезбеди бар најосновнију храну, пре свега кромпир, пасуљ, лук и слично. Сећам се да је Министарство закупљивало један трамвај који је полазио са Дорћола, уздуж и попреко прокрстарио Београд и скупивши успут „ратаре“ долазио до Чукарице, а одатле се прелазило неком скелом до Аде (Ада Циганлија у то време није била повезана са Чукарицом). Провели смо више времена у вожњи него у раду.
Отац је водио и мене. Сећам се да је у данима између две „радне акције“ најбоље напредовао коров и да смо највећи део времена трошили на плевљење. Да би белај био већи, коров је био врло јак и морали смо да га одстрањујемо мотикама. Никад нисам сазнао како се звао тај коров, знам само да је пуштао неко „млеко“ непријатног мириса, од којег ми је припадала мука.
Као што обично бива, материјална корист од баште била је више него бедна. Ипак, остале су нам ојачана колективна свест и неколико фотографија.
Групне фотографије „ратара“ Министарства грађевина на Ади Циганлији
Овако је изгледао мој отац у време глади 1943. (снимак са Аде Циганлије)...
... а за поређење фотографија уочи рата.
Да улепшам крaј, слободан сам да приложим и фотографију моје маленкости (наравно са „радне акције“ на Ади). Что сказала госпожа Вёснёчка: интимная история.
Да, Аду не знам само по купању и забави, већ и по смраду корова.
Unapred veliko hvala i izvinjavam se na offtopicu!