Судећи према капутима и јакнама, ово је снимљено зими. Није ми познато да је неко, поред онако дивних пекарских радњи, продавао хлеб на улици, на ногарама и даскама које се гибају под тежином хлеба.
Овај начин продаје хлеба видео сам једино у лето 1944. године на Ђерамској пијаци. То је био кратак период када је, између америчких ваздушних напада, на београдским пијацама било свачега. Чак су се на неким тезгама пушили роштиљи са ђевапчићима какве данас можемо да пожелимо.
Слика ме је подсетила на један леп, могу рећи дирљив догађај. За време овог благостања на пијаци Ђерам наишла је, Булеваром према центру, једна колона италијанских заробљеника коју су спроводили немачки стражари са шлемовима. Кад је колона стигла у висину пијаце, народ је почео да граби хлебове са провизорних тезги и баца у колону заробљеника. Стражари су се ушепртљили. Ако се сјуре на народ, побећи ће им заробљеници. Ако се сјуре на заробљенике, ништа неће урадити. Италијани као Италијани, хлебови су некуд нестали. „Мађионичарска“ вештина.
На пијаци се није направила никаква гужва зато што је хлеб нестајао са тезги. Можда су људи платили, можда пекари нису правили питање. Не знам.
Често сам касније мислио на овај догађај. Београд некад, у тешким данима. Великодушни и солидарни Београђани, спремни да помогну и дојучерашњем непријатељу. С правом категоришем овај догађај као „Београд кога више нема“. Неће га више никад ни бити.
Господине Путниче, нисам одговорио на питање. Добро, користио сам асоцијацију да напишем нешто друго.
Што се савезничких бомбардовања Подгорице тиче, бројке варирају али то заиста више није ни важно.
Dok ne rešim problem kopiranja zamolio bih sve da na MCM forumu potraže odgovore na svoja pitanja.
Priča o Crnoj Gori počinje na 8. strani, a Leskovac na 9.
Tačno je da brojke variraju, ne samo u slučaju Podgorice.
Problem je što i profesionalci (i istoričari i političari) sabiraju babe i žabe.
Ni po jednom parametru ne mogu da se upoređuju i sabiraju napadi jedne bombarderske grupe teških bombardera (strategijska bombardovanja) i napad, kako ih nazvaše, "čuvenih 'trojki' i 'šestorki' "(taktička bombardovanja).
Crnogorski autori koje citirate su to sve sabrali i onda poredili sa strategijskim napadima na nemačke gradove.
To je neozbiljan pristup.
Nisam shvatio ko je objavio dve knjige ...
Datum najjačeg bombardovanja, broj aviona i konstatacija da je to bilo najjače bombardovanje, tačni su.
Količina od 400 tona bombi se mnogo razlikuje od američke evidencije utroška (280 tona).
Autor se posebno proslavio sistematizovanjem bačenih bombi po kategorijama (feder, tepih, !?).
Opet po američkoj evidenciji utroška, bačene su isključivo razorne bombe. Tempirnih, zapaljivih i rasprskavajućih u ovom napadu nije bilo.
Poseban biser je tvrdnja "nekih izvora" o bombama od tri tone.
To neću da komentarišem. Sami se uverite u nosivost aviona B-17 i B-24
Јасно.
И врло занимљиво. И за нас карактеристично, колико је тих рашомонијада, из релативно недавне прошлости.
Твоји подаци из области историје архитектуре, и још неких људи, с овог и оног бившег форума, су ми врло драгоцени, и веома за њих благодарим Одакле их црпиш? :)
Пре свега хвала. Све податке које износим овде су резултат некадашњег десетогодишњег проучавања материје која ме је посебно занимала, јер сам схватио да је тема била потпуно непроучена, занимало ме је ово посебно доба, а објекти су се тада, деведесетих година колико толико још налазили на терену (данас их готово и нема). Извори за моје информације били су скоро свакодневно бављење у Историјском архиву града, али и претходне опаске других проучаваоца који су "пролазили" кроз ову својеврсну планотеку и бележили их у једну свеску. Надаље, ту су од посебног значаја била и сећања неких тада још живих актера, или људи који су радили у оно доба, а снимљени су и интервјуисани пред смрт. Нешто информација, мада кудикамо мање, било је у дневној и периодичној штампи. Када сам овом темом почео да се бавим затекао сам у животу још десет живих што значајних што мање значајних архитеката оног периода.
Нажалост, данас тих људи више нема, а често ми се чини да је премало урађено на проучавању ове изузетно обимне међуратне градитељске активности. Део заслуге за такво стање сигурно сноси и ондашња средина и архитектонски естаблишмент који су у проучавању историје (националне) архитектуре видели највећи "притисак на креативни ум младих архитеката", често негирајући било какву вредност у овим објектима прошлости.
Тада није урађено, сведока данас готово и да нема. Многе заоставштине су побацане услед потпуно игнорантског односа средине (управо, познат ми је један такав случај од а до ш), или се продају као предмети старина на пијаци и по бувљацима. Тек понешто је остало, а делићи вредних архитектонски оставштина налазе се у Музеју архитектуре.
А локација?
Судећи према капутима и јакнама, ово је снимљено зими. Није ми познато да је неко, поред онако дивних пекарских радњи, продавао хлеб на улици, на ногарама и даскама које се гибају под тежином хлеба.
Овај начин продаје хлеба видео сам једино у лето 1944. године на Ђерамској пијаци. То је био кратак период када је, између америчких ваздушних напада, на београдским пијацама било свачега. Чак су се на неким тезгама пушили роштиљи са ђевапчићима какве данас можемо да пожелимо.
Слика ме је подсетила на један леп, могу рећи дирљив догађај. За време овог благостања на пијаци Ђерам наишла је, Булеваром према центру, једна колона италијанских заробљеника коју су спроводили немачки стражари са шлемовима. Кад је колона стигла у висину пијаце, народ је почео да граби хлебове са провизорних тезги и баца у колону заробљеника. Стражари су се ушепртљили. Ако се сјуре на народ, побећи ће им заробљеници. Ако се сјуре на заробљенике, ништа неће урадити. Италијани као Италијани, хлебови су некуд нестали. „Мађионичарска“ вештина.
На пијаци се није направила никаква гужва зато што је хлеб нестајао са тезги. Можда су људи платили, можда пекари нису правили питање. Не знам.
Често сам касније мислио на овај догађај. Београд некад, у тешким данима. Великодушни и солидарни Београђани, спремни да помогну и дојучерашњем непријатељу. С правом категоришем овај догађај као „Београд кога више нема“. Неће га више никад ни бити.
Господине Путниче, нисам одговорио на питање. Добро, користио сам асоцијацију да напишем нешто друго.
Што се савезничких бомбардовања Подгорице тиче, бројке варирају али то заиста више није ни важно.
Dok ne rešim problem kopiranja zamolio bih sve da na MCM forumu potraže odgovore na svoja pitanja.
Priča o Crnoj Gori počinje na 8. strani, a Leskovac na 9.
Tačno je da brojke variraju, ne samo u slučaju Podgorice.
Problem je što i profesionalci (i istoričari i političari) sabiraju babe i žabe.
Ni po jednom parametru ne mogu da se upoređuju i sabiraju napadi jedne bombarderske grupe teških bombardera (strategijska bombardovanja) i napad, kako ih nazvaše, "čuvenih 'trojki' i 'šestorki' "(taktička bombardovanja).
Crnogorski autori koje citirate su to sve sabrali i onda poredili sa strategijskim napadima na nemačke gradove.
To je neozbiljan pristup.
Nisam shvatio ko je objavio dve knjige ...
Datum najjačeg bombardovanja, broj aviona i konstatacija da je to bilo najjače bombardovanje, tačni su.
Količina od 400 tona bombi se mnogo razlikuje od američke evidencije utroška (280 tona).
Autor se posebno proslavio sistematizovanjem bačenih bombi po kategorijama (feder, tepih, !?).
Opet po američkoj evidenciji utroška, bačene su isključivo razorne bombe. Tempirnih, zapaljivih i rasprskavajućih u ovom napadu nije bilo.
Poseban biser je tvrdnja "nekih izvora" o bombama od tri tone.
To neću da komentarišem. Sami se uverite u nosivost aviona B-17 i B-24
www.warbirdsresourcegroup.org
Valjda sam dobro prekucao.
Јасно.
И врло занимљиво. И за нас карактеристично, колико је тих рашомонијада, из релативно недавне прошлости.
Твоји подаци из области историје архитектуре, и још неких људи, с овог и оног бившег форума, су ми врло драгоцени, и веома за њих благодарим Одакле их црпиш? :)
Пре свега хвала. Све податке које износим овде су резултат некадашњег десетогодишњег проучавања материје која ме је посебно занимала, јер сам схватио да је тема била потпуно непроучена, занимало ме је ово посебно доба, а објекти су се тада, деведесетих година колико толико још налазили на терену (данас их готово и нема). Извори за моје информације били су скоро свакодневно бављење у Историјском архиву града, али и претходне опаске других проучаваоца који су "пролазили" кроз ову својеврсну планотеку и бележили их у једну свеску. Надаље, ту су од посебног значаја била и сећања неких тада још живих актера, или људи који су радили у оно доба, а снимљени су и интервјуисани пред смрт. Нешто информација, мада кудикамо мање, било је у дневној и периодичној штампи. Када сам овом темом почео да се бавим затекао сам у животу још десет живих што значајних што мање значајних архитеката оног периода.
Нажалост, данас тих људи више нема, а често ми се чини да је премало урађено на проучавању ове изузетно обимне међуратне градитељске активности. Део заслуге за такво стање сигурно сноси и ондашња средина и архитектонски естаблишмент који су у проучавању историје (националне) архитектуре видели највећи "притисак на креативни ум младих архитеката", често негирајући било какву вредност у овим објектима прошлости.
Тада није урађено, сведока данас готово и да нема. Многе заоставштине су побацане услед потпуно игнорантског односа средине (управо, познат ми је један такав случај од а до ш), или се продају као предмети старина на пијаци и по бувљацима. Тек понешто је остало, а делићи вредних архитектонски оставштина налазе се у Музеју архитектуре.
Угао Булевара Војводе Степе и Боже Јанковића улице.