Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Ово је једна предивна вила на углу Милана Ракића и Чеде Мијатовића улице. Стоји и данас. Пројектант арх. Владета Максимовић (1938). Суседну вилу, чији се крајичак такође види на овом кадру скроз десно, и која је по стилу слична, пројектовао је исте године арх. Владислав Владисављевић.
Архитектура оваквих кућа била је веома честа у доба пред сам рат. Сличне куће и виле подизане су по Дедињу, а ово су заиста јединствени примери који су направљени на ондашњој градској периферији. Скоро сви архитекти оног доба опробали су се у овом стилу изградње. Собзиром да је био веома популаран, и да је изгледом требао да асоцира на иностране примере, али притом да не буде баш огољен као пуризам модерне, овај стил понео је назив "Hollywood"...
Зграда се налази преко пута моје гимназије. Да ли знате како се звао власник? Мислим да је био инжењер. Заборавио сам, а ми смо касније, као студенти, уздисали за његовом врло лепом ћерком. Она нас, као што следује, није гледала.
У Београду, на територији Новог гробља (најстаријег гробља у српској престоници), налазе се такозване руске парцеле на којима су сахрањени емигранти из првог и другог „таласа“: војна и духовна лица, државници, представници руске науке и културе који су дали велики допринос развоју различитих сфера српског друштвеног живота. На руским парцелама компактно је смештено 755 гробница у којима су посмртни остаци преко три хиљаде људи.
Међу овим људима осим војних, духовних лица и државника је и велики број истакнутих имена руске науке и културе: архитекте академици Николај Краснов, Виктор Лукомски, Петар Анагности, проф. Григорије Самојлов, слависти проф. Степан Кулбакин, проф. Фјодор Тарановски, византиста Георгије Острогорски, богослов проф. Сергеј Тројицки, професор механике Георгије Пио-Улски и његов ученик, проф. В. В. Фармаковски, професор термодинамике Александар Брандт, математичари академик Николај Салтиков, проф. Антон Билимович, балерине Нина Кирсанова, Тамара Полонска, Марина Оленина, глумица Наталија Ердели, оперска певачица Софија Драусал, извођач руских романси Олга Јанчевецка, писац и критичар Јевгеније Аничков, писац и кинооператер Михаил Иваников, сликари Степан Колесников, Леонид Шејка и други. Многа од ових имена ушла су у руске и српске енциклопедије.
На овим парцелама такође су и посмртни остаци руских војника који су погинули током Првог светског рата. У знак сећања на њих подигнути су меморијални споменик „Руске славе“ и Иверска капела, испред којих се сваке године одржавају међународне церемоније у знак сећања на жртве рата 1914 – 1918. год.
Меморијални споменик „Руске славе“ подигнут је 1935. год. (архитекта Р. Н. Верховски, пројекат В. В. Сташевског по идеји пуковника М. Ф. Скородумова). Један од натписа на споменику гласи овако: „Вечна слава императору Николају II и 2 000 000 руских војника Великог рата“. У основи споменика налази се гробница руских војника погинулих на Солунском фронту, официра и војника руских батерија који су дали своје животе у одбрани Београда, као и посмртни остаци четворице руских ратних заробљеника које су стрељали аустријанци у Горажду, затим двојице морнара са брода „Тираспољ“ погинулих код Кладова, и око сто руских војника преминулих у болницама.
Подизање капеле повезано је са стварањем руског гробља у Београду и залагањем кнегиње М. А. Свјатополк-Мирске да се изгради капела за одржавање опела за покојнике. Током преговора са градским властима стигла је вест о рушењу Иверске капеле у Москви (1929. год.), и тада се родила идеја о реконструисању Иверске светиње на српској земљи. Изградња капеле према пројекту В. В. Сташевског завршена је 1931. год. У гробници испод капеле сахрањен је блаженопочивши митрополит Антоније Храповицки, а око капеле – истакнута духовна лица руске емиграције.
Да ли неко може да препозна ову локацију?
Иначе, први споменик руским војницима у Србији подигнут је још 1880. године у знак сећања на изгинуле солдате код Алексинца у српско-турском рату.
У селу Горњи Адровац подигнута је и црквица у знак сећања на руског генерала Николу Рајевског, такође добровољца у том рату.
Давно решено (не сећам се ко): острво на завршетку Цариградске, Дринчићеве и Гундулићевог венца, лево-десно је 29. новембра, узбрдо иде Палмотићева (доњи део)...
Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Neko je napisao ranije da je dim od zapaljenih vagona sa gorivom na z. stanici.
Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Легенда уз слику каже да је то бомбардовање 16. априла `44. и да горе вагони са нафтом на железничкој станици.
U knjizi povodom 90-te godisnjice železnicke stanice Beograd,izdate 1974. izdate od strane same JZ,
piše DOSLOVNO :
Prilikom napada na Beograd 6. aprila 1941 bila je oštećena i železnička stanica Beograd.
POTPUNO RAZARANJE su izvršili ENGLEZI , 16. i 17. aprila 1944. godine.
Ako se pažljivo gledaju fotografije stanice sa početka i kraja rata, vide se razlike u
stepenu i količini oštećenja. Zapaljeni vagoni (od zapaljivih bombi) su goreli dva dana,a u
drugom naletu su teško stradale stambene zgrade oko same stanice, ali o tome je već bilo reči.
Ово је једна предивна вила на углу Милана Ракића и Чеде Мијатовића улице. Стоји и данас. Пројектант арх. Владета Максимовић (1938). Суседну вилу, чији се крајичак такође види на овом кадру скроз десно, и која је по стилу слична, пројектовао је исте године арх. Владислав Владисављевић.
Архитектура оваквих кућа била је веома честа у доба пред сам рат. Сличне куће и виле подизане су по Дедињу, а ово су заиста јединствени примери који су направљени на ондашњој градској периферији. Скоро сви архитекти оног доба опробали су се у овом стилу изградње. Собзиром да је био веома популаран, и да је изгледом требао да асоцира на иностране примере, али притом да не буде баш огољен као пуризам модерне, овај стил понео је назив "Hollywood"...
Зграда се налази преко пута моје гимназије. Да ли знате како се звао власник? Мислим да је био инжењер. Заборавио сам, а ми смо касније, као студенти, уздисали за његовом врло лепом ћерком. Она нас, као што следује, није гледала.
У техничкој документацији нашао сам да се на тој адреси 1938. године, као инвеститор, јавља Зденко Пилц. Значи ли Вам нешто то име?
Poštovane kolege,
ne želim da sjajni arhitektonsko-fotografski koncept ove teme kvarim vojno-tehničko-forenzičkim pristupom jednom periodu istorije Beograda, Srbije, pa (zašto da ne) i Jugoslavije.
Zato predlažem da o bombardovanjima diskutujemo na temi na koju vas je uputila koleginica ZvezdarkaVracaric: "Vazdušna bombardovanja na teritoriji Jugoslavije u WWII".
Tamo sam već postavio odgovore na neka vaša pitanja, pa, izvolite, pitajte i dalje.
Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Ово је једна предивна вила на углу Милана Ракића и Чеде Мијатовића улице. Стоји и данас. Пројектант арх. Владета Максимовић (1938). Суседну вилу, чији се крајичак такође види на овом кадру скроз десно, и која је по стилу слична, пројектовао је исте године арх. Владислав Владисављевић.
Архитектура оваквих кућа била је веома честа у доба пред сам рат. Сличне куће и виле подизане су по Дедињу, а ово су заиста јединствени примери који су направљени на ондашњој градској периферији. Скоро сви архитекти оног доба опробали су се у овом стилу изградње. Собзиром да је био веома популаран, и да је изгледом требао да асоцира на иностране примере, али притом да не буде баш огољен као пуризам модерне, овај стил понео је назив "Hollywood"...
Зграда се налази преко пута моје гимназије. Да ли знате како се звао власник? Мислим да је био инжењер. Заборавио сам, а ми смо касније, као студенти, уздисали за његовом врло лепом ћерком. Она нас, као што следује, није гледала.
У Београду, на територији Новог гробља (најстаријег гробља у српској престоници), налазе се такозване руске парцеле на којима су сахрањени емигранти из првог и другог „таласа“: војна и духовна лица, државници, представници руске науке и културе који су дали велики допринос развоју различитих сфера српског друштвеног живота. На руским парцелама компактно је смештено 755 гробница у којима су посмртни остаци преко три хиљаде људи.
Међу овим људима осим војних, духовних лица и државника је и велики број истакнутих имена руске науке и културе: архитекте академици Николај Краснов, Виктор Лукомски, Петар Анагности, проф. Григорије Самојлов, слависти проф. Степан Кулбакин, проф. Фјодор Тарановски, византиста Георгије Острогорски, богослов проф. Сергеј Тројицки, професор механике Георгије Пио-Улски и његов ученик, проф. В. В. Фармаковски, професор термодинамике Александар Брандт, математичари академик Николај Салтиков, проф. Антон Билимович, балерине Нина Кирсанова, Тамара Полонска, Марина Оленина, глумица Наталија Ердели, оперска певачица Софија Драусал, извођач руских романси Олга Јанчевецка, писац и критичар Јевгеније Аничков, писац и кинооператер Михаил Иваников, сликари Степан Колесников, Леонид Шејка и други. Многа од ових имена ушла су у руске и српске енциклопедије.
На овим парцелама такође су и посмртни остаци руских војника који су погинули током Првог светског рата. У знак сећања на њих подигнути су меморијални споменик „Руске славе“ и Иверска капела, испред којих се сваке године одржавају међународне церемоније у знак сећања на жртве рата 1914 – 1918. год.
Меморијални споменик „Руске славе“ подигнут је 1935. год. (архитекта Р. Н. Верховски, пројекат В. В. Сташевског по идеји пуковника М. Ф. Скородумова). Један од натписа на споменику гласи овако: „Вечна слава императору Николају II и 2 000 000 руских војника Великог рата“. У основи споменика налази се гробница руских војника погинулих на Солунском фронту, официра и војника руских батерија који су дали своје животе у одбрани Београда, као и посмртни остаци четворице руских ратних заробљеника које су стрељали аустријанци у Горажду, затим двојице морнара са брода „Тираспољ“ погинулих код Кладова, и око сто руских војника преминулих у болницама.
Подизање капеле повезано је са стварањем руског гробља у Београду и залагањем кнегиње М. А. Свјатополк-Мирске да се изгради капела за одржавање опела за покојнике. Током преговора са градским властима стигла је вест о рушењу Иверске капеле у Москви (1929. год.), и тада се родила идеја о реконструисању Иверске светиње на српској земљи. Изградња капеле према пројекту В. В. Сташевског завршена је 1931. год. У гробници испод капеле сахрањен је блаженопочивши митрополит Антоније Храповицки, а око капеле – истакнута духовна лица руске емиграције.
Да ли неко може да препозна ову локацију?
Иначе, први споменик руским војницима у Србији подигнут је још 1880. године у знак сећања на изгинуле солдате код Алексинца у српско-турском рату.
У селу Горњи Адровац подигнута је и црквица у знак сећања на руског генерала Николу Рајевског, такође добровољца у том рату.
Да ли неко може да препозна ову локацију?
Давно решено (не сећам се ко): острво на завршетку Цариградске, Дринчићеве и Гундулићевог венца, лево-десно је 29. новембра, узбрдо иде Палмотићева (доњи део)...
Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Neko je napisao ranije da je dim od zapaljenih vagona sa gorivom na z. stanici.
Ако се не варам, зграда испред стуба дима је Пошта Београд 2, која још није оштећена. Да ли се зна датум овог бомбардовања и шта је проузроковало овај дим?
Легенда уз слику каже да је то бомбардовање 16. априла `44. и да горе вагони са нафтом на железничкој станици.
piše DOSLOVNO :
Prilikom napada na Beograd 6. aprila 1941 bila je oštećena i železnička stanica Beograd.
POTPUNO RAZARANJE su izvršili ENGLEZI , 16. i 17. aprila 1944. godine.
Ako se pažljivo gledaju fotografije stanice sa početka i kraja rata, vide se razlike u
stepenu i količini oštećenja. Zapaljeni vagoni (od zapaljivih bombi) su goreli dva dana,a u
drugom naletu su teško stradale stambene zgrade oko same stanice, ali o tome je već bilo reči.
Ово је једна предивна вила на углу Милана Ракића и Чеде Мијатовића улице. Стоји и данас. Пројектант арх. Владета Максимовић (1938). Суседну вилу, чији се крајичак такође види на овом кадру скроз десно, и која је по стилу слична, пројектовао је исте године арх. Владислав Владисављевић.
Архитектура оваквих кућа била је веома честа у доба пред сам рат. Сличне куће и виле подизане су по Дедињу, а ово су заиста јединствени примери који су направљени на ондашњој градској периферији. Скоро сви архитекти оног доба опробали су се у овом стилу изградње. Собзиром да је био веома популаран, и да је изгледом требао да асоцира на иностране примере, али притом да не буде баш огољен као пуризам модерне, овај стил понео је назив "Hollywood"...
Зграда се налази преко пута моје гимназије. Да ли знате како се звао власник? Мислим да је био инжењер. Заборавио сам, а ми смо касније, као студенти, уздисали за његовом врло лепом ћерком. Она нас, као што следује, није гледала.
У техничкој документацији нашао сам да се на тој адреси 1938. године, као инвеститор, јавља Зденко Пилц. Значи ли Вам нешто то име?
За Зденка Пилца нереализовани пројекат (можда баш за ту локацију?) радио је архитекта Војин Симеоновић:
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=1450-605X0809155T
А што се тиче лепе кћерке, човек никад задовољан - вас студенте су сигурно гледале неке гимназијалке...
ne želim da sjajni arhitektonsko-fotografski koncept ove teme kvarim vojno-tehničko-forenzičkim pristupom jednom periodu istorije Beograda, Srbije, pa (zašto da ne) i Jugoslavije.
Zato predlažem da o bombardovanjima diskutujemo na temi na koju vas je uputila koleginica ZvezdarkaVracaric: "Vazdušna bombardovanja na teritoriji Jugoslavije u WWII".
Tamo sam već postavio odgovore na neka vaša pitanja, pa, izvolite, pitajte i dalje.