Сећам се једног догађаја из ове улице, јер сам се рдила у броју 12: имала сам две године када је једне ноћи камион ударио у овај стан обележен црвеним. Тада је страдала једна цела породица, у полусутеренском стану. Ко зна да ли се ико више овога сећа?
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Сећам се једног догађаја из ове улице, јер сам се рдила у броју 12: имала сам две године када је једне ноћи камион ударио у овај стан обележен црвеним. Тада је страдала једна цела породица, у полусутеренском стану. Ко зна да ли се ико више овога сећа?
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Сећам се приче о догађају у Војводе Степе, преко пута биоскопа. Опет је био у питању помахнитали камион који је покосио троје младих док су стајали на станици и чекали трамвај. Мислим да су од њих троје, двоје били младић и девојка. Како се сећам неких прича она је тек завршила медицинску школу. Сахрањена је у гробници на Централном гробљу.
Г. Дундо надам се да се нећете љутити што ћу ову поруку почети са вашим цитатом, згодан ми је за оно на шта хоћу да нагласим. На овом форуму постоје два корисника са веома сличним именом: први је: Падобранац75 а други сам ја тј само падобранац. Молио бих све чланове да приликом одговорања на постове Падобранца75 користе његово пуно име, напросто наши ставови се некад можда поклопе а некад не, па када неко некад буде читао поруке уколико их не чита све и по реду могао би да се збуни и да нас помеша. Немислим ништа лоше о падобранцу75, него напросто да избегнемо забуну.
Поштовани господине Падобранче,
Молим Вас за извињење што сам Вас заменио са господином Падобранац75. Морам да признам да нисам уочио разлику све док се Ви нисте јавили својом примедбом. Мислио сам да сте из неког (Вама познатог) разлога додали „75“ на свој псеудоним, а што се тиче аватара – па аватаре сматрам непотребним као и смајлије и друге web-бургије и мој поглед их једноставно прескаче.
Одавно читам редовно Ваше прилоге који ми причињавају задовољство и био сам изненађен променом стила, али свако има право на своје мишљење и нећу му замерити чак и кад ме мало наљути. Нисмо у рату већ на форуму и све се дâ довести у ред.
Свако добро и желим још дуги живот серије „Некад и сад“.
... мој отац је ... Као фотоаматер фотографисао сељаке ...
Poštovani Dundo, divan opis svakodnevnice Beograda pod okupacijom... I jedno malo pitanje; da li ste sačuvali negative seljaka koje je fotografisao vaš otac... Poznavajući njegov opus mogu da pretpostavim da je to danas fantastičani dokumentarni i etnološki materijal....
Поштовани господине V. A., негативе фотографија сељака мој отац је архивирао одвојено од осталих негатива. Другим речима, није мешао обавезу (боље рећи нужду) и задовољство. После смрти родитеља, при распремању стана, понео сам само кутију са негативима задовољства. Ону другу нисам могао, а није ме ни интересовала. У кутији су били само филмови 35 mm, а плоче (са старим снимцима) пропале су већ много раније, кад је влага из нужника пренасељених суседних кућа продрла у наш подрум и фотолабораторију.
Не знам да ли је мој однос према фотографијама сељака био баш рационалан, али у тренутку када с болом у срцу растурамо и бацамо предмете који нас везују за родитеље и године проведене са њима, подложни смо многим погрешним потезима.
Сећам се једног догађаја из ове улице, јер сам се рдила у броју 12: имала сам две године када је једне ноћи камион ударио у овај стан обележен црвеним. Тада је страдала једна цела породица, у полусутеренском стану. Ко зна да ли се ико више овога сећа?
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Сећам се приче о догађају у Војводе Степе, преко пута биоскопа. Опет је био у питању помахнитали камион који је покосио троје младих док су стајали на станици и чекали трамвај. Мислим да су од њих троје, двоје били младић и девојка. Како се сећам неких прича она је тек завршила медицинску школу. Сахрањена је у гробници на Централном гробљу.
Da,radi se o tom dogadaju,samo ja nisam znao pojedinosti. Kad obilazim grob bliznjih na Novom groblju,uvek prodjem pored groba jedne od devojaka,najmladje koja je tada stradala,bila je u to vreme maturant obliznje 12.bg.gimnazije. Na nadgrobnoj ploci pise i ono sto pise na ploci na zgradi. Da ih je usmrtio covek za volanom (bio sam ubedjen da su u pitanju kola). Strasnooo,tacno sam pretpostavio da ce se neko od starijih clanova foruma toga setiti.
Поштовани г. Дундо, хвала Вам на овако детаљним одговорима. Већ сам се побојао да ће моја „животна“ питања остати загубљена у диму, мање од бомби, више од анти-анти-комунистичких препуцавања...
За биљку лобода нисам чуо, нит` сам је јео (хвала Богу ). Ипак је ово скорашње „савазничко“ бомбардовање краће трајало. Занимљив ми је податак да су сељаци волели да се сликају и били спремни да за то плате, упркос околностима.
Помало ме изненађује повратак у град 5. октобра, непосредно пред почетак борби. Сећате ли се можда, како је донета та одлука? Знало се да ће у центру бити густо, то сте и сами поменули...
Како сте провели битку за ослобођење? Претпостављам да је поменути подрум поново добро послужио, али ипак су борбе трајале данима...
И на крају, само још једно питање (засад ). Како су се понашали ослободиоци? Интересују ме Ваши утисци о понашању како црвеноармејаца, тако и партизана – у тим првим данима и недељама.
Хвала унапред! Да не испадне да само ислеђујем, ево још две слике Ристе Марјановића из тих дана, а по обичају говоре хиљаду речи.
Кошутњак, 14. октобар, привођење немачких заробљеника у месни НО одбор:
Поштовани господине Јуниоре, ни мало ми не пада тешко Ваше интересовање за некадашња збивања и наша виђења тих збивања. Свако од сведока види и доживи нешто друго, свако обрађује утиске на други начин и свако нешто памти и нешто заборавља. А обично ништа од тога не стоји у уџбеницима „упицањене“ историје.
Биће најбоље да лободу покажем на слици из Википедије:
Лобода је расла по баштама или уз ограде на београдској периферији, имао сам утисак да је расла дивље. Скидали смо лишће са ње и од њега су наше мајке кувале чорбуљаке. Била је горка, за мој рачун отужног укуса.
Сељаци у околини Београда нису били без пара. Већина њих се лоше понела према избеглицама, а богаћење је почело већ у априлском рату. Било је случајева да су „господи“, која су закуцала на њихова врата, наплаћивали и чашу воде. За време окупације многи Београђани су били принуђени да трампе ствари (укључујући и драгоцености) за мало хране. Тако се дешавало да су чак и клавири и кристални лустери прешли у сељачке куће, иако нико није умео да свира, а није било ни електричне инсталације (»Кад може да виси код господе, може и код мене«). Те 1944. године Кумодражани су били доста богати, а сељак је црко да се „слика“. Интересантан је податак, да су октобра 1944. сви некада „господски“ сатови из кућа Кумодражана прешли у руке црвеноармејаца. Пошто се животни услови ни мало нису поправили, мој отац је и једно (мало дуже) време после тога фотографисао сељаке па се слатко смејао том белају Кумодражана.
Управо зато што се очекивало да ускоро почну борбе за Београд, вратили смо се у град. Позвали смо и тетку и течу да сви пређемо у нашу кућу јер смо мислили да ће у кућицама на периферији бити много опасније него у граду. Одбили су и имали су право. У ноћи 14/15. октобра гледали су каћуше како са последње трамвајске станице на Вождовцу праве „ватромет“, легли су да спавају, а следеће јутро појавила су се два Руса на вратима тражећи сакривене Немце. Теча, бивши артиљерац и солунац, показао им је велику урамљену ратну фотографију на зиду, на којој је седео на лафету топа, Руси су салутирали и отишли. То је било све. А код нас је био пакао.
Борбе 15. октобра провели смо у истом подруму као и америчко бомбардовање. У подрум се силазило из стана, а могло је да се уђе и из дворишта. Та врата из дворишта оставили смо широм отворена из више разлога: могућност да још неко из комшилука дође, да нам војске или детонације на развале врата, а и желели смо да колико-толико пратимо збивања. Борбе су биле од куће до куће. Кроз отворена врата видели смо директно полеђину вишеспратнице Аце Луткаша (на форуму је било речи о њој). На прозорима степеништа појављивали су се прво немачки шлемови и пушке, после кратке паузе партизанске капе и шлемови. Сви су некуда пуцали, повремено се чуо и неки јачи пуцањ, по нешто је зазвиждало у лету и пало у двориште, али све је било издржљиво. Истовремено чула се са Булевара тутњава мотора и звекет гусеница црвеноармејских тенкова. И кад смо већ мислили да је „линија фронта“ отишла даље и хтели да измилимо из подрума, почеше детонације из свих калибара, прштање гелера по крововима, падање којечега у двориште. Касније смо сазнали да је то био напад на немачку колону на Булевару код Студентског дома. Још се то није смирило кад почеше да звижде гранате директно изнад нас. Имао сам утисак да су Немци гађали нешто на Булбулдеру и да се то нешто приближавало нама; једноставно, експлозије граната су се приближавале. Мислим да су то били најдужи тренуци у мом животу. Срећом, паљба је престала „на време“, настала је пауза, а у тој паузи отрчали смо до вишеспратне куће мог ујака, где је подрум био заклоњенији и сигурнији од нашег. Ту смо дочекали 20. октобар.
Волео бих кад бих на последње питање одговорио неком другом приликом. Било је мешано. И знате како, неко воли попа, неко попадију (па неко још неће да чује за попа). А приближава се 3000. страна нашег форума.
Фотографије, које сте приложили, дивне су. Нарочито ова друга. Четворица позирају за фотографисање, а остали двадесеторица зинули у објектив. Чак је и фирмописац оставио „маршала Југослав(а)“ и сишао са мердевина. У првом плану совјетска застава. Тачно је да говоре хиљаду речи. Не знам где је била та гостионица „Кошутњак“ и ко су ови људи у позадини. Можда сам заборавио такве фаце.
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Сећам се приче о догађају у Војводе Степе, преко пута биоскопа. Опет је био у питању помахнитали камион који је покосио троје младих док су стајали на станици и чекали трамвај. Мислим да су од њих троје, двоје били младић и девојка. Како се сећам неких прича она је тек завршила медицинску школу. Сахрањена је у гробници на Централном гробљу.
Врло интересантна фотографија...
П.С. Мени је још увек жао што урушише Маршалат...
Г. Дундо надам се да се нећете љутити што ћу ову поруку почети са вашим цитатом, згодан ми је за оно на шта хоћу да нагласим. На овом форуму постоје два корисника са веома сличним именом: први је: Падобранац75 а други сам ја тј само падобранац. Молио бих све чланове да приликом одговорања на постове Падобранца75 користе његово пуно име, напросто наши ставови се некад можда поклопе а некад не, па када неко некад буде читао поруке уколико их не чита све и по реду могао би да се збуни и да нас помеша. Немислим ништа лоше о падобранцу75, него напросто да избегнемо забуну.
Поштовани господине Падобранче,
Молим Вас за извињење што сам Вас заменио са господином Падобранац75. Морам да признам да нисам уочио разлику све док се Ви нисте јавили својом примедбом. Мислио сам да сте из неког (Вама познатог) разлога додали „75“ на свој псеудоним, а што се тиче аватара – па аватаре сматрам непотребним као и смајлије и друге web-бургије и мој поглед их једноставно прескаче.
Одавно читам редовно Ваше прилоге који ми причињавају задовољство и био сам изненађен променом стила, али свако има право на своје мишљење и нећу му замерити чак и кад ме мало наљути. Нисмо у рату већ на форуму и све се дâ довести у ред.
Свако добро и желим још дуги живот серије „Некад и сад“.
Путниче, јави се! Докле да те чекамо!
... мој отац је ... Као фотоаматер фотографисао сељаке ...
Poštovani Dundo, divan opis svakodnevnice Beograda pod okupacijom... I jedno malo pitanje; da li ste sačuvali negative seljaka koje je fotografisao vaš otac... Poznavajući njegov opus mogu da pretpostavim da je to danas fantastičani dokumentarni i etnološki materijal....
Поштовани господине V. A., негативе фотографија сељака мој отац је архивирао одвојено од осталих негатива. Другим речима, није мешао обавезу (боље рећи нужду) и задовољство. После смрти родитеља, при распремању стана, понео сам само кутију са негативима задовољства. Ону другу нисам могао, а није ме ни интересовала. У кутији су били само филмови 35 mm, а плоче (са старим снимцима) пропале су већ много раније, кад је влага из нужника пренасељених суседних кућа продрла у наш подрум и фотолабораторију.
Не знам да ли је мој однос према фотографијама сељака био баш рационалан, али у тренутку када с болом у срцу растурамо и бацамо предмете који нас везују за родитеље и године проведене са њима, подложни смо многим погрешним потезима.
Рекао бих да су неке од ових слика преузете баш са нашег форума:
http://www.e-novine.com/fotogalerija/fotogalerija-srbija/51957-Sweet-dreams-are-made-this.html
Шта ти мислиш, Рунде?
Meni su moji pričali da se sećaju jednog događaja, kada je neki čovek koji je upravljao kamionom spuštao niz Cetinjsku ulicu (ulica je bila tada prohodna u drugom pravcu) primetio da su mu otkazale kočnice. U isto vreme shvatio je da u podnožju ulice postoji grupa ljudi koja bi sigurno poginula bivajući pokošena njegovim pomahnitalim kamionom, pa je kod ugla sa Zetskom, naglo skrenuo i kamionom udario u zgradu, sprečivši time tragediju. On je na mestu ostao mrtav, a spomen ploča o ovom događaju stoji i danas na kući u Zetskoj.
Koji je broj zgrade koji je oznacen crvenim ? o ovoj temi sam nasao nesto na netu,ukucajte cirilicom MRAMOROVI PO BEOGRADU, LASTA DJAPANOVIC. da li neko pamti nesrecu iz 1971 u V.stepe, troje mladih je nastradalo,a ploca o toj nesreci stoji na zgradi u V.Stepe 68.
Сећам се приче о догађају у Војводе Степе, преко пута биоскопа. Опет је био у питању помахнитали камион који је покосио троје младих док су стајали на станици и чекали трамвај. Мислим да су од њих троје, двоје били младић и девојка. Како се сећам неких прича она је тек завршила медицинску школу. Сахрањена је у гробници на Централном гробљу.
Da,radi se o tom dogadaju,samo ja nisam znao pojedinosti. Kad obilazim grob bliznjih na Novom groblju,uvek prodjem pored groba jedne od devojaka,najmladje koja je tada stradala,bila je u to vreme maturant obliznje 12.bg.gimnazije. Na nadgrobnoj ploci pise i ono sto pise na ploci na zgradi. Da ih je usmrtio covek za volanom (bio sam ubedjen da su u pitanju kola). Strasnooo,tacno sam pretpostavio da ce se neko od starijih clanova foruma toga setiti.
Рекао бих да су неке од ових слика преузете баш са нашег форума:
http://www.e-novine.com/fotogalerija/fotogalerija-srbija/51957-Sweet-dreams-are-made-this.html
Шта ти мислиш, Рунде?
Pa jeste, čovek očigledno ima ukusa...ukrao je samo 19 mojih vlastoručnih fotografija....
За биљку лобода нисам чуо, нит` сам је јео (хвала Богу
). Ипак је ово скорашње „савазничко“ бомбардовање краће трајало. Занимљив ми је податак да су сељаци волели да се сликају и били спремни да за то плате, упркос околностима.
Помало ме изненађује повратак у град 5. октобра, непосредно пред почетак борби. Сећате ли се можда, како је донета та одлука? Знало се да ће у центру бити густо, то сте и сами поменули...
Како сте провели битку за ослобођење? Претпостављам да је поменути подрум поново добро послужио, али ипак су борбе трајале данима...
И на крају, само још једно питање (засад
). Како су се понашали ослободиоци? Интересују ме Ваши утисци о понашању како црвеноармејаца, тако и партизана – у тим првим данима и недељама.
Хвала унапред! Да не испадне да само ислеђујем, ево још две слике Ристе Марјановића из тих дана, а по обичају говоре хиљаду речи.
Кошутњак, 14. октобар, привођење немачких заробљеника у месни НО одбор:Поштовани господине Јуниоре, ни мало ми не пада тешко Ваше интересовање за некадашња збивања и наша виђења тих збивања. Свако од сведока види и доживи нешто друго, свако обрађује утиске на други начин и свако нешто памти и нешто заборавља. А обично ништа од тога не стоји у уџбеницима „упицањене“ историје.
Биће најбоље да лободу покажем на слици из Википедије:
Лобода је расла по баштама или уз ограде на београдској периферији, имао сам утисак да је расла дивље. Скидали смо лишће са ње и од њега су наше мајке кувале чорбуљаке. Била је горка, за мој рачун отужног укуса.
Сељаци у околини Београда нису били без пара. Већина њих се лоше понела према избеглицама, а богаћење је почело већ у априлском рату. Било је случајева да су „господи“, која су закуцала на њихова врата, наплаћивали и чашу воде. За време окупације многи Београђани су били принуђени да трампе ствари (укључујући и драгоцености) за мало хране. Тако се дешавало да су чак и клавири и кристални лустери прешли у сељачке куће, иако нико није умео да свира, а није било ни електричне инсталације (»Кад може да виси код господе, може и код мене«). Те 1944. године Кумодражани су били доста богати, а сељак је црко да се „слика“. Интересантан је податак, да су октобра 1944. сви некада „господски“ сатови из кућа Кумодражана прешли у руке црвеноармејаца. Пошто се животни услови ни мало нису поправили, мој отац је и једно (мало дуже) време после тога фотографисао сељаке па се слатко смејао том белају Кумодражана.
Управо зато што се очекивало да ускоро почну борбе за Београд, вратили смо се у град. Позвали смо и тетку и течу да сви пређемо у нашу кућу јер смо мислили да ће у кућицама на периферији бити много опасније него у граду. Одбили су и имали су право. У ноћи 14/15. октобра гледали су каћуше како са последње трамвајске станице на Вождовцу праве „ватромет“, легли су да спавају, а следеће јутро појавила су се два Руса на вратима тражећи сакривене Немце. Теча, бивши артиљерац и солунац, показао им је велику урамљену ратну фотографију на зиду, на којој је седео на лафету топа, Руси су салутирали и отишли. То је било све. А код нас је био пакао.
Борбе 15. октобра провели смо у истом подруму као и америчко бомбардовање. У подрум се силазило из стана, а могло је да се уђе и из дворишта. Та врата из дворишта оставили смо широм отворена из више разлога: могућност да још неко из комшилука дође, да нам војске или детонације на развале врата, а и желели смо да колико-толико пратимо збивања. Борбе су биле од куће до куће. Кроз отворена врата видели смо директно полеђину вишеспратнице Аце Луткаша (на форуму је било речи о њој). На прозорима степеништа појављивали су се прво немачки шлемови и пушке, после кратке паузе партизанске капе и шлемови. Сви су некуда пуцали, повремено се чуо и неки јачи пуцањ, по нешто је зазвиждало у лету и пало у двориште, али све је било издржљиво. Истовремено чула се са Булевара тутњава мотора и звекет гусеница црвеноармејских тенкова. И кад смо већ мислили да је „линија фронта“ отишла даље и хтели да измилимо из подрума, почеше детонације из свих калибара, прштање гелера по крововима, падање којечега у двориште. Касније смо сазнали да је то био напад на немачку колону на Булевару код Студентског дома. Још се то није смирило кад почеше да звижде гранате директно изнад нас. Имао сам утисак да су Немци гађали нешто на Булбулдеру и да се то нешто приближавало нама; једноставно, експлозије граната су се приближавале. Мислим да су то били најдужи тренуци у мом животу. Срећом, паљба је престала „на време“, настала је пауза, а у тој паузи отрчали смо до вишеспратне куће мог ујака, где је подрум био заклоњенији и сигурнији од нашег. Ту смо дочекали 20. октобар.
Волео бих кад бих на последње питање одговорио неком другом приликом. Било је мешано. И знате како, неко воли попа, неко попадију (па неко још неће да чује за попа). А приближава се 3000. страна нашег форума.
Фотографије, које сте приложили, дивне су. Нарочито ова друга. Четворица позирају за фотографисање, а остали двадесеторица зинули у објектив. Чак је и фирмописац оставио „маршала Југослав(а)“ и сишао са мердевина. У првом плану совјетска застава. Тачно је да говоре хиљаду речи. Не знам где је била та гостионица „Кошутњак“ и ко су ови људи у позадини. Можда сам заборавио такве фаце.