... мој отац је ... Као фотоаматер фотографисао сељаке ...
Poštovani Dundo, divan opis svakodnevnice Beograda pod okupacijom... I jedno malo pitanje; da li ste sačuvali negative seljaka koje je fotografisao vaš otac... Poznavajući njegov opus mogu da pretpostavim da je to danas fantastičani dokumentarni i etnološki materijal....
Поштовани г. Дундо, упркос суморној теми, желим да кажем да сам усхићен Вашим сведочењем! Ти трагични догађаји спадају у историју овога града, а мозаик се слаже уз помоћ кредибилних извора и сећања, као што је Ваше...
Не могу да издржим, а да Вам не поставим још неколико питања, за која се надам да ћете имати воље да ми одговарате. Најпре, (надам се да нисам индискретан) како сте се у току "избеглиштва" издржавали Ви и ваша породица? Да ли је било организоване помоћи, или су Ваши родитељи успели да се баве својим послом или неким занатом? И најзад, занима ме где сте били смештени и када сте се вратили у град?
Поштовани господине Јуниоре, радо ћу Вам одговорити на ваша питања.
Пре свега није постојала никаква званична служба збрињавања избеглица. Свако је ишао на своју одговорност и свој ризик. Моја тетка (очева сестра) и теча имали су једну кућицу изнад Централног гробља. То је било сасвим ван града, у једном насељу од неколико кућа, без струје, воде и канализације. Једноставно смо натоварили креветнину и још неке насушне ствари на колица и отишли тамо. У то време свако домаћинство је имало колица за превоз намирница и горива. Кућица је имала собу, кујну и застакљену веранду. Истог дана дошла је и друга родбина. У прво време било нас је укупно око 15 душа. Спавали смо у соби на поду и некако смо се сместили.
Из те куће пружао се диван поглед преко највећег дела Београда. Поглед дуж долине Кумодрашког потока ишао је практички до Саве. Већ првог дана могли смо да посматрамо бомбардовање 17. априла. Са ужасом смо гледали како бомбе падају на универзитетске клинике. Имали смо и један добар доглед. Кад су се дим и прашина разишли, јасно смо видели одсечени амфитеатар Анатомског института и још нека оштећења.
Снабдевање је било официјелно на бонове, неофицијелно црна берза. На бонове смо с мене па на уштап добијали мало брашна, шећера или уља. Што се тиче исхране задовољавали смо се и најосновнијим. Једна породица у комшилуку имала је једну козу. Сваког дана је нека друга кућа куповала млеко од њих, чак се гледало на ред. Било је и уступака. Меса је било врло врло ретко. Не знам да ли сте чули за биљку лобода. Често смо јели, боље рећи сркали, чорбу од лободе или неке друге биљке. Лободу сам посебно запамтио јер је нисам волео. У току лета исхрана се поправила. Мало по мало појавило се све и свашта у слободној продаји, а уз мало довијања могло је и да се купи нешто (мислим финансијски).
Иначе, као што сам већ написао, министарства су се преселила у околна села. Канцеларија мог оца била је у Кумодражу. Некако се радило и примале су се симболичке плате. Штавише, у Кумодражу се интензивно радило на електрификацији села. Стално одлажење на тај посао мој отац је искористио и за „тезгу“. Као фотоаматер фотографисао је сељаке и наплаћивао те услуге. То је био у то време главни приход. Свако се довијао како је знао.
Увече смо имали проблема и са осветљењем. Ни гас ни свеће нису могли да се купе. Некако смо се задовољавали једном карбидском лампом која је давала тек толико светла да смо могли да се крећемо.
Пошто ваздушни напади нису престајали, остали смо ту до 5. октобра, када се већ повремено чула топовска паљба Црвене армије из Баната. Вратили смо се у своју добро растрешену кућу са разваљеним и искривљеним вратима и прозорима. Хранили смо се скоро искључиво грожђем. Свакодневно су долазили сељаци из гроцке и околине и довозили пуна кола грожђа у оближњу пиљарницу. Да би то урадили, морали су да прелазе и преко линије фронта. Није ми јасно како су то успевали. Изгледа да тамо код њих није било тако густо као касније у граду.
Надам се да сам Вам колико-толико дочарао слику оних дана које су многи већ заборавили, а још већи број и не зна да су уопште постојали.
Поштовани г. Дундо, хвала Вам на овако детаљним одговорима. Већ сам се побојао да ће моја „животна“ питања остати загубљена у диму, мање од бомби, више од анти-анти-комунистичких препуцавања...
За биљку лобода нисам чуо, нит` сам је јео (хвала Богу ). Ипак је ово скорашње „савазничко“ бомбардовање краће трајало. Занимљив ми је податак да су сељаци волели да се сликају и били спремни да за то плате, упркос околностима.
Помало ме изненађује повратак у град 5. октобра, непосредно пред почетак борби. Сећате ли се можда, како је донета та одлука? Знало се да ће у центру бити густо, то сте и сами поменули...
Како сте провели битку за ослобођење? Претпостављам да је поменути подрум поново добро послужио, али ипак су борбе трајале данима...
И на крају, само још једно питање (засад ). Како су се понашали ослободиоци? Интересују ме Ваши утисци о понашању како црвеноармејаца, тако и партизана – у тим првим данима и недељама.
Хвала унапред! Да не испадне да само ислеђујем, ево још две слике Ристе Марјановића из тих дана, а по обичају говоре хиљаду речи.
Кошутњак, 14. октобар, привођење немачких заробљеника у месни НО одбор:
Kaliopa (grčkiΚαλλιόπη, Kalliópê = "lijepa glasa") jedna je od devet Muza, Zeusova i Mnemozinina kći. Zaštitnica je epskog pjesništva i govorništva
Atributi su joj voštana pločica i pisaljka, a često je nosila svitak papira ili knjigu, a prikazivana je i sa zlatnom krunom.
Ima dva sina - Orfeja i Linusa s Apolonom ili tračkim kraljem Eagrom. Najstarija je i najmudrija od Muza. Bila je sudac u raspravi između Adonisa te Afrodite i Perzefone, davši svakoj da provede jednaku količinu vremena s njime. Ahileja je pak naučila da pjevajući razveseli svoje prijatelje. Znana je i kao Homerova Muza jer je božica epskog pjesništva, a on je zaziva u svojim djelima - Ilijadi i Odiseji.
Simon Vouet, Les Muses Uranie et Calliope, c. 1634. Samuel H. Kress Collection, 1961.9.61
на музичком смо, у нижим разредима основне школе, учили ову песмицу:
"Тита, тита, лобода,
Имаш кога од рода?
Немам никог од рода
Осим брата рођенога"...
"Лобода- назив за неке биљке из рода Аtriplex и Chenopodium, зељаста биљка која се гаји као лиснто поврће...
А када смо већ код речи, ево и дуга Грку: Млеци, Млетака,-наш назив за Млетачку републику, односно некадашњи наш назив за град Венецију..."
("Речник српскога језика", Матица српска, Н.Сад, 2007)
... мој отац је ... Као фотоаматер фотографисао сељаке ...
Poštovani Dundo, divan opis svakodnevnice Beograda pod okupacijom... I jedno malo pitanje; da li ste sačuvali negative seljaka koje je fotografisao vaš otac... Poznavajući njegov opus mogu da pretpostavim da je to danas fantastičani dokumentarni i etnološki materijal....
Поштовани г. Дундо, упркос суморној теми, желим да кажем да сам усхићен Вашим сведочењем! Ти трагични догађаји спадају у историју овога града, а мозаик се слаже уз помоћ кредибилних извора и сећања, као што је Ваше...
Не могу да издржим, а да Вам не поставим још неколико питања, за која се надам да ћете имати воље да ми одговарате. Најпре, (надам се да нисам индискретан) како сте се у току "избеглиштва" издржавали Ви и ваша породица? Да ли је било организоване помоћи, или су Ваши родитељи успели да се баве својим послом или неким занатом? И најзад, занима ме где сте били смештени и када сте се вратили у град?
Поштовани господине Јуниоре, радо ћу Вам одговорити на ваша питања.
Пре свега није постојала никаква званична служба збрињавања избеглица. Свако је ишао на своју одговорност и свој ризик. Моја тетка (очева сестра) и теча имали су једну кућицу изнад Централног гробља. То је било сасвим ван града, у једном насељу од неколико кућа, без струје, воде и канализације. Једноставно смо натоварили креветнину и још неке насушне ствари на колица и отишли тамо. У то време свако домаћинство је имало колица за превоз намирница и горива. Кућица је имала собу, кујну и застакљену веранду. Истог дана дошла је и друга родбина. У прво време било нас је укупно око 15 душа. Спавали смо у соби на поду и некако смо се сместили.
Из те куће пружао се диван поглед преко највећег дела Београда. Поглед дуж долине Кумодрашког потока ишао је практички до Саве. Већ првог дана могли смо да посматрамо бомбардовање 17. априла. Са ужасом смо гледали како бомбе падају на универзитетске клинике. Имали смо и један добар доглед. Кад су се дим и прашина разишли, јасно смо видели одсечени амфитеатар Анатомског института и још нека оштећења.
Снабдевање је било официјелно на бонове, неофицијелно црна берза. На бонове смо с мене па на уштап добијали мало брашна, шећера или уља. Што се тиче исхране задовољавали смо се и најосновнијим. Једна породица у комшилуку имала је једну козу. Сваког дана је нека друга кућа куповала млеко од њих, чак се гледало на ред. Било је и уступака. Меса је било врло врло ретко. Не знам да ли сте чули за биљку лобода. Често смо јели, боље рећи сркали, чорбу од лободе или неке друге биљке. Лободу сам посебно запамтио јер је нисам волео. У току лета исхрана се поправила. Мало по мало појавило се све и свашта у слободној продаји, а уз мало довијања могло је и да се купи нешто (мислим финансијски).
Иначе, као што сам већ написао, министарства су се преселила у околна села. Канцеларија мог оца била је у Кумодражу. Некако се радило и примале су се симболичке плате. Штавише, у Кумодражу се интензивно радило на електрификацији села. Стално одлажење на тај посао мој отац је искористио и за „тезгу“. Као фотоаматер фотографисао је сељаке и наплаћивао те услуге. То је био у то време главни приход. Свако се довијао како је знао.
Увече смо имали проблема и са осветљењем. Ни гас ни свеће нису могли да се купе. Некако смо се задовољавали једном карбидском лампом која је давала тек толико светла да смо могли да се крећемо.
Пошто ваздушни напади нису престајали, остали смо ту до 5. октобра, када се већ повремено чула топовска паљба Црвене армије из Баната. Вратили смо се у своју добро растрешену кућу са разваљеним и искривљеним вратима и прозорима. Хранили смо се скоро искључиво грожђем. Свакодневно су долазили сељаци из гроцке и околине и довозили пуна кола грожђа у оближњу пиљарницу. Да би то урадили, морали су да прелазе и преко линије фронта. Није ми јасно како су то успевали. Изгледа да тамо код њих није било тако густо као касније у граду.
Надам се да сам Вам колико-толико дочарао слику оних дана које су многи већ заборавили, а још већи број и не зна да су уопште постојали.
Поштовани г. Дундо, хвала Вам на овако детаљним одговорима. Већ сам се побојао да ће моја „животна“ питања остати загубљена у диму, мање од бомби, више од анти-анти-комунистичких препуцавања...
За биљку лобода нисам чуо, нит` сам је јео (хвала Богу
). Ипак је ово скорашње „савазничко“ бомбардовање краће трајало. Занимљив ми је податак да су сељаци волели да се сликају и били спремни да за то плате, упркос околностима.
Помало ме изненађује повратак у град 5. октобра, непосредно пред почетак борби. Сећате ли се можда, како је донета та одлука? Знало се да ће у центру бити густо, то сте и сами поменули...
Како сте провели битку за ослобођење? Претпостављам да је поменути подрум поново добро послужио, али ипак су борбе трајале данима...
И на крају, само још једно питање (засад
). Како су се понашали ослободиоци? Интересују ме Ваши утисци о понашању како црвеноармејаца, тако и партизана – у тим првим данима и недељама.
Хвала унапред! Да не испадне да само ислеђујем, ево још две слике Ристе Марјановића из тих дана, а по обичају говоре хиљаду речи.
Кошутњак, 14. октобар, привођење немачких заробљеника у месни НО одбор:За лаку ноћ ''Српски Краљ''...
... još uvek smo mahleni ...
... porastosmo ...
... Bonđorno :)...
Kaliopa (grčki Καλλιόπη, Kalliópê = "lijepa glasa") jedna je od devet Muza, Zeusova i Mnemozinina kći. Zaštitnica je epskog pjesništva i govorništva
Atributi su joj voštana pločica i pisaljka, a često je nosila svitak papira ili knjigu, a prikazivana je i sa zlatnom krunom.
Ima dva sina - Orfeja i Linusa s Apolonom ili tračkim kraljem Eagrom. Najstarija je i najmudrija od Muza. Bila je sudac u raspravi između Adonisa te Afrodite i Perzefone, davši svakoj da provede jednaku količinu vremena s njime. Ahileja je pak naučila da pjevajući razveseli svoje prijatelje. Znana je i kao Homerova Muza jer je božica epskog pjesništva, a on je zaziva u svojim djelima - Ilijadi i Odiseji.
Simon Vouet, Les Muses Uranie et Calliope, c. 1634. Samuel H. Kress Collection, 1961.9.61
"Тита, тита, лобода,
Имаш кога од рода?
Немам никог од рода
Осим брата рођенога"...
"Лобода- назив за неке биљке из рода Аtriplex и Chenopodium, зељаста биљка која се гаји као лиснто поврће...
А када смо већ код речи, ево и дуга Грку:
Млеци, Млетака,-наш назив за Млетачку републику, односно некадашњи наш назив за град Венецију..."
("Речник српскога језика", Матица српска, Н.Сад, 2007)