Nekoliko jutrošnjih pokušaja da objasnim neke delove sećanja g. Dunda nije bilo uspešno. Sajt je inorisao ono što sam napisao.
Da probam još jednom.
Izgleda da g. Dundo nije znao da se nalazio u zoni veoma, veoma značajnog cilja - Fabrike Rogožarski, koja je tada bila sastavni deo nemačke avio-industrije.
Danas su to ruševine bivše fabrike IKL, kod Doma zdravlja Palilula.
Tadašnji američki standardi za preciznost strategijskih bombardovanja (velike grupe aviona, bombardovanje sa velikih visina, itd.) bili su:
- pogodak je ako bomba padne do 1.000 jardi od nišanske tačke (cilja).
- direktan pogodak je ako padne do 1.000 stopa od nišanske tačke.
Dakle, ako kao cilj računamo Rogožarski i bunker kod studentskog doma je pogodak.
Bombe koje su pale na porodilište u Krunskoj su prebačaj. Oni koji zloupotrebljavaju te žrtve treba da znaju da je pravac naleta aviona koji su bombardovali most na Savi bio takav da kašnjenje u odbacivanju bombi od samo 3-4 sekunde znači da će one pasti daleko od mosta - pa i u Krunsku.
I još nešto. Nisu svi avioni odbacili bombe u isto vreme.
Čak i za jedan avion između prve koja izađe i poslednje ima dovoljno vremena da na zemlju te dve padnu i nekoliko stotina metara jedna od druge.
Zato ni "tepih" ne može da bude baš apsolutno homogen.
Господине Падобранче,
Горња, црвено обојена реченица довела ме је у недоумицу да ли да на ову увреду уопште реагујем. Пишем на основу сопствених доживљаја, запажања и утисака.
Верујем да Вам није била намера да ме вређате и у циљу истине показујем исечак плана Београда са назнаком оса кретања америчких формација 16. априла 1944. Тог дана ојађена су два краја Београда: околина Бајлонове пијаце (посебно Дринчићева улица) и околина Вуковог споменика (посебно Молерова и Трнска улица). Бомбе су (логично) падале косо и из неких погодака [на пример угао Војводе Богдана/Петраљичка (Игманска) и угао Захумска/Ћирила и Mетодија] могли су да се реконструишу правац и смер летења.
Знам само отприлике (из студентских дана) где је била фабрика IKL, а кажете да је ту била и фабрика Рогожарски, и молим Вас, обележите то на плану (ако Вам није тешко). За оне који не траже велику прецизност рећи ћу: IKL је била негде у Кнез Даниловој улици у близини Палилулске пијаце. Зар није иронија већ сувише велика тиме што је то средина између оса напада, а најмање 1 km удаљено од било које осе. И где су ту под- или пребачаји?
Удаљење од савског моста до Крунске улице износи најмање 2 km. Свакако боље знате колико времена је требало тешким летећим тврђавама (са пропелерима) да пређу то растојање. Као акустичар знам да би звуку требало 6 секунди.
Према мојим сазнањима Породилиште у Крунској погођено је 16. априла и ту је био крај „тепиха“ из правца Новог гробља. Универзитетске клинике, болнице, цивилна железничка станица (често коришћена као алиби уништења стратегијских циљева) и старо сајмиште бомбардовани су 17. априла. Кажем „цивилна“ јер су Немци изградили и користили ранжирну станицу Топчидер на коју није пало ништа. Немци су при повлачењу морали сами да разоре ту станицу.
Налазим да су цитирани стандарди чист цинизам. Истини на вољу, Американци су, кад су хтели, гађали врло прецизно: пред крај ере бомбардовања Београда за кратко време су врло брзо и прецизно срушили оба железничка моста и уништили Шелово складиште текућих горива на Чукарици.
Ни Американци се нису интересовали за стандарде оних које су осудили и још увек осуђују за ратне слочине. А да је истина прва жртва сваког рата, о томе не треба дискутовати.
Ја само знам да никад нећу ни заборавити ни опростити оно шта сам доживео и видео. Још увек нисам усамљен. А знам и да је ова тема увек била табу.
Izađe profesor na tablu i napiše reč crno, pa onda počne da razvija neku
matematičku formulu,
Без узбуђавања молим, та се наука зове трансформациона синтакса и доиста се развија и учи преко формула. Веома занимљива наука!
Потражићемо за драгог Гр неко једноставније објашњење за Млетке
Хм.... у добре намере Американаца не верујем никада... Него ,занима ме следеће- како су на мапама бомбардовања 1944 тачно означили где су бомбе пале? како?? зар оне не стварају прашину и дим кад падну...? пилоти се сигурно нису бакћали цртањем тачкица на мапама...
Сећам се једног догађаја из ове улице, јер сам се рдила у броју 12: имала сам две године када је једне ноћи камион ударио у овај стан обележен црвеним. Тада је страдала једна цела породица, у полусутеренском стану. Ко зна да ли се ико више овога сећа?
Поштовани г. Дундо, упркос суморној теми, желим да кажем да сам усхићен Вашим сведочењем! Ти трагични догађаји спадају у историју овога града, а мозаик се слаже уз помоћ кредибилних извора и сећања, као што је Ваше...
Не могу да издржим, а да Вам не поставим још неколико питања, за која се надам да ћете имати воље да ми одговарате. Најпре, (надам се да нисам индискретан) како сте се у току "избеглиштва" издржавали Ви и ваша породица? Да ли је било организоване помоћи, или су Ваши родитељи успели да се баве својим послом или неким занатом? И најзад, занима ме где сте били смештени и када сте се вратили у град?
Поштовани господине Јуниоре, радо ћу Вам одговорити на ваша питања.
Пре свега није постојала никаква званична служба збрињавања избеглица. Свако је ишао на своју одговорност и свој ризик. Моја тетка (очева сестра) и теча имали су једну кућицу изнад Централног гробља. То је било сасвим ван града, у једном насељу од неколико кућа, без струје, воде и канализације. Једноставно смо натоварили креветнину и још неке насушне ствари на колица и отишли тамо. У то време свако домаћинство је имало колица за превоз намирница и горива. Кућица је имала собу, кујну и застакљену веранду. Истог дана дошла је и друга родбина. У прво време било нас је укупно око 15 душа. Спавали смо у соби на поду и некако смо се сместили.
Из те куће пружао се диван поглед преко највећег дела Београда. Поглед дуж долине Кумодрашког потока ишао је практички до Саве. Већ првог дана могли смо да посматрамо бомбардовање 17. априла. Са ужасом смо гледали како бомбе падају на универзитетске клинике. Имали смо и један добар доглед. Кад су се дим и прашина разишли, јасно смо видели одсечени амфитеатар Анатомског института и још нека оштећења.
Снабдевање је било официјелно на бонове, неофицијелно црна берза. На бонове смо с мене па на уштап добијали мало брашна, шећера или уља. Што се тиче исхране задовољавали смо се и најосновнијим. Једна породица у комшилуку имала је једну козу. Сваког дана је нека друга кућа куповала млеко од њих, чак се гледало на ред. Било је и уступака. Меса је било врло врло ретко. Не знам да ли сте чули за биљку лобода. Често смо јели, боље рећи сркали, чорбу од лободе или неке друге биљке. Лободу сам посебно запамтио јер је нисам волео. У току лета исхрана се поправила. Мало по мало појавило се све и свашта у слободној продаји, а уз мало довијања могло је и да се купи нешто (мислим финансијски).
Иначе, као што сам већ написао, министарства су се преселила у околна села. Канцеларија мог оца била је у Кумодражу. Некако се радило и примале су се симболичке плате. Штавише, у Кумодражу се интензивно радило на електрификацији села. Стално одлажење на тај посао мој отац је искористио и за „тезгу“. Као фотоаматер фотографисао је сељаке и наплаћивао те услуге. То је био у то време главни приход. Свако се довијао како је знао.
Увече смо имали проблема и са осветљењем. Ни гас ни свеће нису могли да се купе. Некако смо се задовољавали једном карбидском лампом која је давала тек толико светла да смо могли да се крећемо.
Пошто ваздушни напади нису престајали, остали смо ту до 5. октобра, када се већ повремено чула топовска паљба Црвене армије из Баната. Вратили смо се у своју добро растрешену кућу са разваљеним и искривљеним вратима и прозорима. Хранили смо се скоро искључиво грожђем. Свакодневно су долазили сељаци из гроцке и околине и довозили пуна кола грожђа у оближњу пиљарницу. Да би то урадили, морали су да прелазе и преко линије фронта. Није ми јасно како су то успевали. Изгледа да тамо код њих није било тако густо као касније у граду.
Надам се да сам Вам колико-толико дочарао слику оних дана које су многи већ заборавили, а још већи број и не зна да су уопште постојали.
Поштовани господине Дундо, да ли сте добили моју поруку на пп? Само да знам, пошто је било неких сметњи приликом слања.
Свако добро.
Поштована госпођо Врачарић, добио сам Вашу поруку и јако сам Вам захвалан на њој. Врло лепо сте ми све објаснили, углавном све јасно и одговорићу Вам чим стигнем. Тренутно немам много времена за писање, а гледао сам да што пре и по реду одговорим на питања форумаша. Зачас се оде напред за неколико страна и не знам више где је шта било.
Nekoliko jutrošnjih pokušaja da objasnim neke delove sećanja g. Dunda nije bilo uspešno. Sajt je inorisao ono što sam napisao.
Da probam još jednom.
Izgleda da g. Dundo nije znao da se nalazio u zoni veoma, veoma značajnog cilja - Fabrike Rogožarski, koja je tada bila sastavni deo nemačke avio-industrije.
Danas su to ruševine bivše fabrike IKL, kod Doma zdravlja Palilula.
Tadašnji američki standardi za preciznost strategijskih bombardovanja (velike grupe aviona, bombardovanje sa velikih visina, itd.) bili su:
- pogodak je ako bomba padne do 1.000 jardi od nišanske tačke (cilja).
- direktan pogodak je ako padne do 1.000 stopa od nišanske tačke.
Dakle, ako kao cilj računamo Rogožarski i bunker kod studentskog doma je pogodak.
Bombe koje su pale na porodilište u Krunskoj su prebačaj. Oni koji zloupotrebljavaju te žrtve treba da znaju da je pravac naleta aviona koji su bombardovali most na Savi bio takav da kašnjenje u odbacivanju bombi od samo 3-4 sekunde znači da će one pasti daleko od mosta - pa i u Krunsku.
I još nešto. Nisu svi avioni odbacili bombe u isto vreme.
Čak i za jedan avion između prve koja izađe i poslednje ima dovoljno vremena da na zemlju te dve padnu i nekoliko stotina metara jedna od druge.
Zato ni "tepih" ne može da bude baš apsolutno homogen.
Господине Падобранче,
Г. Дундо надам се да се нећете љутити што ћу ову поруку почети са вашим цитатом, згодан ми је за оно на шта хоћу да нагласим. На овом форуму постоје два корисника са веома сличним именом: први је: Падобранац75 а други сам ја тј само падобранац. Молио бих све чланове да приликом одговорања на постове Падобранца75 користе његово пуно име, напросто наши ставови се некад можда поклопе а некад не, па када неко некад буде читао поруке уколико их не чита све и по реду могао би да се збуни и да нас помеша. Немислим ништа лоше о падобранцу75, него напросто да избегнемо забуну.
А када смо већ код америчког бомбардовања, своје мишљење сам већ једном приликом изнео, али ево да га поновим: Њих једноставно нису интересовале цивилне жртве са друге стране. Бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, скоро тотално уништавање Хамбурга и Дрездена су само неки драстични примери те тактике. Циљ им је био да на другу страну баце што више тона бомби.
Када им се у Италији на правцу напредовања нашао самостан Монте Касино једноставно су га уништили и то на основу претпоставке да су се немци у њему утврдили. (а не у његовој околини како се сад углавном сматра) Гађање фабрике Рогожарски је чак и у данашње време тешко извести а да се елиминиши цивилне жртве, тада се са сигурношћу могло тврдити да би у нај бољем случају двадесетак посто бачених бомби пало на тако (релативно) мали циљ а остале ће сигурно пасти по граду. Бомбардерска команда је рутински одређиваља циљеве а посаде су гледале само да одраде својих педесет мисија (јел толко беше квота?) и да оду кући. Било је битно на крају месеца написати извештај у којем ће писати колико је тона бомби бачено. Ако је икаква утеха људима који су то преживели, чињеница је да значајни градови у миру постају значајне мете у рату.
Поштовани господине Дундо, да ли сте добили моју поруку на пп? Само да знам, пошто је било неких сметњи приликом слања.
Свако добро.
Поштована госпођо Врачарић, добио сам Вашу поруку и јако сам Вам захвалан на њој. Врло лепо сте ми све објаснили, углавном све јасно и одговорићу Вам чим стигнем. Тренутно немам много времена за писање, а гледао сам да што пре и по реду одговорим на питања форумаша. Зачас се оде напред за неколико страна и не знам више где је шта било.
Још једном Вам се захваљујем. Поздрав.
А баш ме је интересовала дефиниција новокомпонованог антикомунисте по госпођи Звездарки Врачарић. Знам да већина таквих јесу жестоки антикомунисти са типично комунистичким манирима и начином размишљања. Штета због ове конспирације.
Мада, и ову пивару "одуваше" амери `44. И данас кад у центру Земуна видите новије зграде са великом сигурношћу можете тврдити да је тај крај настрадао септембра 44 у америчком бомбардовању, блок зграда где је данас позориште, десна страна Господске улице, блок зграда између улица Светосавске, Дубровачке, Рабина Алкалаја и Др. Радојчића где се налазила друга синагога, је такође скоро цео уништен као и већи број зграда у ближини Карађорђеве. Ово се правдало нападима на фабрике авиона Змај и Икарус. По мени сасвим непотребно. Земун је ослобођен месец дана касније а за то време ништа значајно није преоизведено у тим фабрикама. Немци априла `41 нису бомбардовали Земун због значајног броја њихових сународника који су ту живели.
Da probam još jednom.
Izgleda da g. Dundo nije znao da se nalazio u zoni veoma, veoma značajnog cilja - Fabrike Rogožarski, koja je tada bila sastavni deo nemačke avio-industrije.
Danas su to ruševine bivše fabrike IKL, kod Doma zdravlja Palilula.
Tadašnji američki standardi za preciznost strategijskih bombardovanja (velike grupe aviona, bombardovanje sa velikih visina, itd.) bili su:
- pogodak je ako bomba padne do 1.000 jardi od nišanske tačke (cilja).
- direktan pogodak je ako padne do 1.000 stopa od nišanske tačke.
Dakle, ako kao cilj računamo Rogožarski i bunker kod studentskog doma je pogodak.
Bombe koje su pale na porodilište u Krunskoj su prebačaj.
Oni koji zloupotrebljavaju te žrtve treba da znaju da je pravac naleta aviona koji su bombardovali most na Savi bio takav da kašnjenje u odbacivanju bombi od samo 3-4 sekunde znači da će one pasti daleko od mosta - pa i u Krunsku.
I još nešto. Nisu svi avioni odbacili bombe u isto vreme.
Čak i za jedan avion između prve koja izađe i poslednje ima dovoljno vremena da na zemlju te dve padnu i nekoliko stotina metara jedna od druge.
Zato ni "tepih" ne može da bude baš apsolutno homogen.
Господине Падобранче,
Горња, црвено обојена реченица довела ме је у недоумицу да ли да на ову увреду уопште реагујем. Пишем на основу сопствених доживљаја, запажања и утисака.
Верујем да Вам није била намера да ме вређате и у циљу истине показујем исечак плана Београда са назнаком оса кретања америчких формација 16. априла 1944. Тог дана ојађена су два краја Београда: околина Бајлонове пијаце (посебно Дринчићева улица) и околина Вуковог споменика (посебно Молерова и Трнска улица). Бомбе су (логично) падале косо и из неких погодака [на пример угао Војводе Богдана/Петраљичка (Игманска) и угао Захумска/Ћирила и Mетодија] могли су да се реконструишу правац и смер летења.
Знам само отприлике (из студентских дана) где је била фабрика IKL, а кажете да је ту била и фабрика Рогожарски, и молим Вас, обележите то на плану (ако Вам није тешко). За оне који не траже велику прецизност рећи ћу: IKL је била негде у Кнез Даниловој улици у близини Палилулске пијаце. Зар није иронија већ сувише велика тиме што је то средина између оса напада, а најмање 1 km удаљено од било које осе. И где су ту под- или пребачаји?
Удаљење од савског моста до Крунске улице износи најмање 2 km. Свакако боље знате колико времена је требало тешким летећим тврђавама (са пропелерима) да пређу то растојање. Као акустичар знам да би звуку требало 6 секунди.
Према мојим сазнањима Породилиште у Крунској погођено је 16. априла и ту је био крај „тепиха“ из правца Новог гробља. Универзитетске клинике, болнице, цивилна железничка станица (често коришћена као алиби уништења стратегијских циљева) и старо сајмиште бомбардовани су 17. априла. Кажем „цивилна“ јер су Немци изградили и користили ранжирну станицу Топчидер на коју није пало ништа. Немци су при повлачењу морали сами да разоре ту станицу.
Налазим да су цитирани стандарди чист цинизам. Истини на вољу, Американци су, кад су хтели, гађали врло прецизно: пред крај ере бомбардовања Београда за кратко време су врло брзо и прецизно срушили оба железничка моста и уништили Шелово складиште текућих горива на Чукарици.
Ни Американци се нису интересовали за стандарде оних које су осудили и још увек осуђују за ратне слочине. А да је истина прва жртва сваког рата, о томе не треба дискутовати.
Ја само знам да никад нећу ни заборавити ни опростити оно шта сам доживео и видео. Још увек нисам усамљен. А знам и да је ова тема увек била табу.
[/quote]
Izađe profesor na tablu i napiše reč crno, pa onda počne da razvija neku
matematičku formulu,
Без узбуђавања молим, та се наука зове трансформациона синтакса и доиста се развија и учи преко формула. Веома занимљива наука!
Потражићемо за драгог Гр неко једноставније објашњење за Млетке
.Поштовани господине Дундо, да ли сте добили моју поруку на пп? Само да знам, пошто је било неких сметњи приликом слања.
Свако добро.
Поштовани г. Дундо, упркос суморној теми, желим да кажем да сам усхићен Вашим сведочењем! Ти трагични догађаји спадају у историју овога града, а мозаик се слаже уз помоћ кредибилних извора и сећања, као што је Ваше...
Не могу да издржим, а да Вам не поставим још неколико питања, за која се надам да ћете имати воље да ми одговарате. Најпре, (надам се да нисам индискретан) како сте се у току "избеглиштва" издржавали Ви и ваша породица? Да ли је било организоване помоћи, или су Ваши родитељи успели да се баве својим послом или неким занатом? И најзад, занима ме где сте били смештени и када сте се вратили у град?
Поштовани господине Јуниоре, радо ћу Вам одговорити на ваша питања.
Пре свега није постојала никаква званична служба збрињавања избеглица. Свако је ишао на своју одговорност и свој ризик. Моја тетка (очева сестра) и теча имали су једну кућицу изнад Централног гробља. То је било сасвим ван града, у једном насељу од неколико кућа, без струје, воде и канализације. Једноставно смо натоварили креветнину и још неке насушне ствари на колица и отишли тамо. У то време свако домаћинство је имало колица за превоз намирница и горива. Кућица је имала собу, кујну и застакљену веранду. Истог дана дошла је и друга родбина. У прво време било нас је укупно око 15 душа. Спавали смо у соби на поду и некако смо се сместили.
Из те куће пружао се диван поглед преко највећег дела Београда. Поглед дуж долине Кумодрашког потока ишао је практички до Саве. Већ првог дана могли смо да посматрамо бомбардовање 17. априла. Са ужасом смо гледали како бомбе падају на универзитетске клинике. Имали смо и један добар доглед. Кад су се дим и прашина разишли, јасно смо видели одсечени амфитеатар Анатомског института и још нека оштећења.
Снабдевање је било официјелно на бонове, неофицијелно црна берза. На бонове смо с мене па на уштап добијали мало брашна, шећера или уља. Што се тиче исхране задовољавали смо се и најосновнијим. Једна породица у комшилуку имала је једну козу. Сваког дана је нека друга кућа куповала млеко од њих, чак се гледало на ред. Било је и уступака. Меса је било врло врло ретко. Не знам да ли сте чули за биљку лобода. Често смо јели, боље рећи сркали, чорбу од лободе или неке друге биљке. Лободу сам посебно запамтио јер је нисам волео. У току лета исхрана се поправила. Мало по мало појавило се све и свашта у слободној продаји, а уз мало довијања могло је и да се купи нешто (мислим финансијски).
Иначе, као што сам већ написао, министарства су се преселила у околна села. Канцеларија мог оца била је у Кумодражу. Некако се радило и примале су се симболичке плате. Штавише, у Кумодражу се интензивно радило на електрификацији села. Стално одлажење на тај посао мој отац је искористио и за „тезгу“. Као фотоаматер фотографисао је сељаке и наплаћивао те услуге. То је био у то време главни приход. Свако се довијао како је знао.
Увече смо имали проблема и са осветљењем. Ни гас ни свеће нису могли да се купе. Некако смо се задовољавали једном карбидском лампом која је давала тек толико светла да смо могли да се крећемо.
Пошто ваздушни напади нису престајали, остали смо ту до 5. октобра, када се већ повремено чула топовска паљба Црвене армије из Баната. Вратили смо се у своју добро растрешену кућу са разваљеним и искривљеним вратима и прозорима. Хранили смо се скоро искључиво грожђем. Свакодневно су долазили сељаци из гроцке и околине и довозили пуна кола грожђа у оближњу пиљарницу. Да би то урадили, морали су да прелазе и преко линије фронта. Није ми јасно како су то успевали. Изгледа да тамо код њих није било тако густо као касније у граду.
Надам се да сам Вам колико-толико дочарао слику оних дана које су многи већ заборавили, а још већи број и не зна да су уопште постојали.
Поштовани господине Дундо, да ли сте добили моју поруку на пп? Само да знам, пошто је било неких сметњи приликом слања.
Свако добро.
Поштована госпођо Врачарић, добио сам Вашу поруку и јако сам Вам захвалан на њој. Врло лепо сте ми све објаснили, углавном све јасно и одговорићу Вам чим стигнем. Тренутно немам много времена за писање, а гледао сам да што пре и по реду одговорим на питања форумаша. Зачас се оде напред за неколико страна и не знам више где је шта било.
Још једном Вам се захваљујем. Поздрав.
Da probam još jednom.
Izgleda da g. Dundo nije znao da se nalazio u zoni veoma, veoma značajnog cilja - Fabrike Rogožarski, koja je tada bila sastavni deo nemačke avio-industrije.
Danas su to ruševine bivše fabrike IKL, kod Doma zdravlja Palilula.
Tadašnji američki standardi za preciznost strategijskih bombardovanja (velike grupe aviona, bombardovanje sa velikih visina, itd.) bili su:
- pogodak je ako bomba padne do 1.000 jardi od nišanske tačke (cilja).
- direktan pogodak je ako padne do 1.000 stopa od nišanske tačke.
Dakle, ako kao cilj računamo Rogožarski i bunker kod studentskog doma je pogodak.
Bombe koje su pale na porodilište u Krunskoj su prebačaj.
Oni koji zloupotrebljavaju te žrtve treba da znaju da je pravac naleta aviona koji su bombardovali most na Savi bio takav da kašnjenje u odbacivanju bombi od samo 3-4 sekunde znači da će one pasti daleko od mosta - pa i u Krunsku.
I još nešto. Nisu svi avioni odbacili bombe u isto vreme.
Čak i za jedan avion između prve koja izađe i poslednje ima dovoljno vremena da na zemlju te dve padnu i nekoliko stotina metara jedna od druge.
Zato ni "tepih" ne može da bude baš apsolutno homogen.
Господине Падобранче,
Г. Дундо надам се да се нећете љутити што ћу ову поруку почети са вашим цитатом, згодан ми је за оно на шта хоћу да нагласим. На овом форуму постоје два корисника са веома сличним именом: први је: Падобранац75 а други сам ја тј само падобранац. Молио бих све чланове да приликом одговорања на постове Падобранца75 користе његово пуно име, напросто наши ставови се некад можда поклопе а некад не, па када неко некад буде читао поруке уколико их не чита све и по реду могао би да се збуни и да нас помеша. Немислим ништа лоше о падобранцу75, него напросто да избегнемо забуну.
А када смо већ код америчког бомбардовања, своје мишљење сам већ једном приликом изнео, али ево да га поновим: Њих једноставно нису интересовале цивилне жртве са друге стране. Бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, скоро тотално уништавање Хамбурга и Дрездена су само неки драстични примери те тактике. Циљ им је био да на другу страну баце што више тона бомби.
Када им се у Италији на правцу напредовања нашао самостан Монте Касино једноставно су га уништили и то на основу претпоставке да су се немци у њему утврдили. (а не у његовој околини како се сад углавном сматра) Гађање фабрике Рогожарски је чак и у данашње време тешко извести а да се елиминиши цивилне жртве, тада се са сигурношћу могло тврдити да би у нај бољем случају двадесетак посто бачених бомби пало на тако (релативно) мали циљ а остале ће сигурно пасти по граду. Бомбардерска команда је рутински одређиваља циљеве а посаде су гледале само да одраде својих педесет мисија (јел толко беше квота?) и да оду кући. Било је битно на крају месеца написати извештај у којем ће писати колико је тона бомби бачено. Ако је икаква утеха људима који су то преживели, чињеница је да значајни градови у миру постају значајне мете у рату.
Поштовани господине Дундо, да ли сте добили моју поруку на пп? Само да знам, пошто је било неких сметњи приликом слања.
Свако добро.
Поштована госпођо Врачарић, добио сам Вашу поруку и јако сам Вам захвалан на њој. Врло лепо сте ми све објаснили, углавном све јасно и одговорићу Вам чим стигнем. Тренутно немам много времена за писање, а гледао сам да што пре и по реду одговорим на питања форумаша. Зачас се оде напред за неколико страна и не знам више где је шта било.
Још једном Вам се захваљујем. Поздрав.
А баш ме је интересовала дефиниција новокомпонованог антикомунисте по госпођи Звездарки Врачарић. Знам да већина таквих јесу жестоки антикомунисти са типично комунистичким манирима и начином размишљања. Штета због ове конспирације.
Мада, и ову пивару "одуваше" амери `44. И данас кад у центру Земуна видите новије зграде са великом сигурношћу можете тврдити да је тај крај настрадао септембра 44 у америчком бомбардовању, блок зграда где је данас позориште, десна страна Господске улице, блок зграда између улица Светосавске, Дубровачке, Рабина Алкалаја и Др. Радојчића где се налазила друга синагога, је такође скоро цео уништен као и већи број зграда у ближини Карађорђеве. Ово се правдало нападима на фабрике авиона Змај и Икарус. По мени сасвим непотребно. Земун је ослобођен месец дана касније а за то време ништа значајно није преоизведено у тим фабрикама. Немци априла `41 нису бомбардовали Земун због значајног броја њихових сународника који су ту живели.