Da presećemo diskusije na kratko ili otvorimo nove! Teško je to znati a jedno je sigurno: sve smo bliži novoj hiljadarki a neki su postali nervozni :)
Idemo u 1960. godinu, Savsko kupalište, danas kej sa koga si ni reka ne može videti sa obale od splavova a kamo li druga obala. A sudeći koliko vlasnici splavova uopšte razmišljaju o bilo čemu vidi se i po tome što su dozvolili da između njihovih objekata i obale dođe do gomilanja svega i svačega, zabarivanja i oplićavanja, pa će relativno skoro i sami splavovi ostati nasukani na novoformiranu obalnu liniju.
Da presećemo diskusije na kratko ili otvorimo nove! Teško je to znati a jedno je sigurno: sve smo bliži novoj hiljadarki a neki su postali nervozni :)
Idemo u 1960. godinu, Savsko kupalište, danas kej sa koga si ni reka ne može videti sa obale od splavova a kamo li druga obala. A sudeći koliko vlasnici splavova uopšte razmišljaju o bilo čemu vidi se i po tome što su dozvolili da između njihovih objekata i obale dođe do gomilanja svega i svačega, zabarivanja i oplićavanja, pa će relativno skoro i sami splavovi ostati nasukani na novoformiranu obalnu liniju.
Dobro jutro!
... nisam je ni video dok sam postovao - baš lepo :)... a i onako toplo, da se čovek malo zgreje u ove jesenje dane ...
Три истоветне вишеспратнице на левој страни биле су стамбене зграде за железничаре. Налазиле си се између Булевара војводе Мишића и железничке пруге. Пруга је на том месту већ скретала према станици и било је места за зграде.
Предњи план прве слике показује место на којем се Улица Косте Главинића „уливала“ у Булевар. У циљу изградње минутне удбашке зграде давних педесетих година Улица Косте Главинића је премештена даље узбрдо. Приземне куће на десној страни припадале су делом улици Косте Главинића. Државна штампарија (данас се зна само за БИГЗ) подигнута је касније на крају тог реда кућа, иза једне попречне улице. Ту се некад налазила кафана „Бабуна“ (мислим да је била на супротном углу од штампарије). На десној страни ред кућа се настављао у пар лепих вила (ограда са зиданим стубовима вероватно је већ припадала једној од вила).
Доња слика није снимљена са места где се касније налазила Државна штампарија, већ са места где је некада Улица Васе Пелагића, после једне врло оштре кривине, улазила скоро под правим углом у Улицу Косте Главинића.
Својевремено сам нацртао план где су биле те улице пре премештања, а имао сам и најмање једну фотографију. Ако нађем, приложићу.
Г. Дундо, хвала на овим вредним информацијама и исправкама. Надам се да ћете наћи ту мапу и фотографије. Ја сам се, засад, послужио овом мапом из`30-тих, где се ситуација прилично добро види. Чак су уцртани "железнички" станови:
Такође, заинтригирала ме је кафана "Бабуна". Сећате ли се можда каква је била, фина ил` бирцуз? Откуд тако чудно име?
... veli gosn. Vidoje Golubović : "Reč je o kafani koja se nalazila preko puta današnjeg Sajma na Senjaku. Znana je i po tome što je u šupi ove kafane bio čuvan spomenik - statua Pobednika, posle odluke vlasti da se spomenik ne postavi na Terazijama. "
... da nastavimo prema Kalemegdanu, eno ga proviruje malo iznad kraja zgrade ...
... u potpisu stoji Ministarstvo finansija - kontrolno odeljenje ... znamo li nešto više o ovoj zgradi ? ...
Него Касина, да није ово зграда на чијем се месту данас налазе бараке у којима је дуго био смештен "Црвени сигнал"? Ова улица која иде попречно би, у том случају, требале да буду, заправо Велике степенице, њихов почетак, подножје...
Давно сам у некој од књига које су се бавиле старим Београдом (или то беше књига са разледницама, не сећам се најтачније) пронашао да је цела једна страна Великих степеница порушена у бомбардовању 6. априла.
Да није тада и страдала ова зграда?
А "Министарство финансија, контролно одељење"... хм... па има логике, царинарнице, магацини - личи на тако нешто.
Vrlo moguće da si u pravu! Ono iznad je Kalemegdan (Savsko šetalište)
Pogledaj uokvirenu zgradu, liči na onu kuću koja je postojala nedaleko od današnjeg Zavoda za zaštitu spomenika i bila joj veoma slična po igledu.
Ovo zaokruženo žutom je kula koja je na drugoj, novijoj fotografiji takođe uokvirena žutom.
... Goldi, od samog početka je konstatovano da se ova zgrada nalazi u zoni ispod Kalemegdana : " ... da nastavimo prema Kalemegdanu, eno ga proviruje malo iznad kraja zgrade ..." odgovore o mogućoj nameni, dali su nam Putnik i Milovan, a za preciznu lokaciju će nam po ko zna koji put poslužiti dex i njegova avijacija (Dex, javiii seee) ...
Slikao Rista Marjanovic, 1944 saveznicko bombardovanje, ulica kneza Pavla
Koji je ovo deo Bulevara Despota Stefana?
Očigledno je došlo do zabune onog koji je priređivao legende: zapravo ovo je Kralja Milana ulica kod raskrsnice sa Resavskom.
Ih, vidim ja ne idem mi resavanje :)
A taman sam se ponadala nova slika iz mog kraja
Hvala!
И мене је, морам да признам, збунила та слика са погрешном легендом. Гледам сад у књизи "Фотографије Ристе Марјановића 1941-1945", баш се потрудио да овековечи тај тренутак. Сликао је из свих углова, упркос томе што му је глава дупло била у торби - ем падају бомбе, ем није имао дозволу за фотографисање...
Феноменалне слике које јасно објашњавају зашто је у савезничким бомбардовањима погинуло 100 Немаца и 10.000 Београђана...
"Види, Миле, она тамо иде право на нас!"
"Уу, оца јој, колика јее..."
Снимци нису направљени за време падања бомби. Бомбе нису падале једна за другом него су пале све истовремено. Чувени амерички „тепих“. Пошто се у даљини види дим, снимци су начињени после напада. И онај народ, који је изашао на улицу, није више био у опасности (до следеће прилике). Међутим, 16. априла 1944., кад су се зачуле америчке летеће тврђаве, многи грађани су изашли на улице и прозоре да поздраве „пријатеље“ и „савезнике“ машући им раздрагано. Тамо где су пале бомбе то је било последње махање тих грађана. Али није то једини узрок великог броја цивилних жртава. У већини напада врло мали број бомби погодио је Немце и њихове уређаје. Скоро би се могло рећи случајно.
16. априла 1944. налазио сам се у средини једне од зона напада. Та зона се простирала од Новог гробља (практички Улица св. Николе) па до Крунске улице. У том смеру су и летели авиони. Чула се само једна експлозија. То значи да су сви авиони по команди истог тренутка испустили бомбе, па где падну. У целој тој зони била су ми позната само три немачка објекта: Студентски дом, Технички факултет, Машински факултет. Оштећен је био само један угао Техничког факултета, а пун погодак добио је један бункер испред Студентског дома. Причало се да су становници околних зграда нашли чизме двојице Немаца који су вероватно били у бункеру. За разлику од тога, по улицама су лежали лешеви оних цивила који су поздрављали своје убице. Кад сам касније анализирао шему погодака могао сам да оценим на ком међусобном размаку су летели бомбардери. „Тепих“ није био хомоген, већ су се оцртавале групе погодака из појединих авиона.
Морам да напоменем и то да је већ извесно време пре првог напада кампања упозоравања становништва била јако појачана, што значи да се бомбардовање и очекивало. Иако су многи од нас то упозоравање сматрали непријатељском пропагандом, испоставило се да се велик број становништва склонио у подруме (и ја сам био у подруму, иначе данас не бих могао да пишем ово). Познато је да су после напада многи похитали да ископавају затрпане комшије, а да чак и код неких порушених вишеспратница није било жртава.
Већ следеће јутро избегли смо на периферију града. То пролеће и лето живот Београда одвијао се углавном на периферији и по околним селима, што је свакако смањило број жртава. Ту су се отварале кафане, трговине и занатске радиониоце, а чак су и поједина министарства и уставове имале своје канцеларије по Кумодражу и Мокром Лугу. Сећам се, на пример, да је некадашњи дворски фризер код „Лондона“ отворио салон у Заплањској улици. Школе нису радиле, а на крају школске године полагао сам испите у једној Кафани у (ни мање ни више) Великом Мокром Лугу.
**************
Неко је питао шта је значило велико Х на неким зидовима. Тиме су обележавана места на којима су се налазили хидранти, на које су могла да се прикључе ватрогасна црева. То је требало да олакша налажење хидраната испод шута и пепела.
Idemo u 1960. godinu, Savsko kupalište, danas kej sa koga si ni reka ne može videti sa obale od splavova a kamo li druga obala. A sudeći koliko vlasnici splavova uopšte razmišljaju o bilo čemu vidi se i po tome što su dozvolili da između njihovih objekata i obale dođe do gomilanja svega i svačega, zabarivanja i oplićavanja, pa će relativno skoro i sami splavovi ostati nasukani na novoformiranu obalnu liniju.
Dobro jutro!
... Bonđorno :)...
Idemo u 1960. godinu, Savsko kupalište, danas kej sa koga si ni reka ne može videti sa obale od splavova a kamo li druga obala. A sudeći koliko vlasnici splavova uopšte razmišljaju o bilo čemu vidi se i po tome što su dozvolili da između njihovih objekata i obale dođe do gomilanja svega i svačega, zabarivanja i oplićavanja, pa će relativno skoro i sami splavovi ostati nasukani na novoformiranu obalnu liniju.
Dobro jutro!
... nisam je ni video dok sam postovao - baš lepo :)... a i onako toplo, da se čovek malo zgreje u ove jesenje dane ...
Три истоветне вишеспратнице на левој страни биле су стамбене зграде за железничаре. Налазиле си се између Булевара војводе Мишића и железничке пруге. Пруга је на том месту већ скретала према станици и било је места за зграде.
Предњи план прве слике показује место на којем се Улица Косте Главинића „уливала“ у Булевар. У циљу изградње минутне удбашке зграде давних педесетих година Улица Косте Главинића је премештена даље узбрдо. Приземне куће на десној страни припадале су делом улици Косте Главинића. Државна штампарија (данас се зна само за БИГЗ) подигнута је касније на крају тог реда кућа, иза једне попречне улице. Ту се некад налазила кафана „Бабуна“ (мислим да је била на супротном углу од штампарије). На десној страни ред кућа се настављао у пар лепих вила (ограда са зиданим стубовима вероватно је већ припадала једној од вила).
Доња слика није снимљена са места где се касније налазила Државна штампарија, већ са места где је некада Улица Васе Пелагића, после једне врло оштре кривине, улазила скоро под правим углом у Улицу Косте Главинића.
Својевремено сам нацртао план где су биле те улице пре премештања, а имао сам и најмање једну фотографију. Ако нађем, приложићу.
Г. Дундо, хвала на овим вредним информацијама и исправкама. Надам се да ћете наћи ту мапу и фотографије. Ја сам се, засад, послужио овом мапом из`30-тих, где се ситуација прилично добро види. Чак су уцртани "железнички" станови:
Такође, заинтригирала ме је кафана "Бабуна". Сећате ли се можда каква је била, фина ил` бирцуз? Откуд тако чудно име?
... veli gosn. Vidoje Golubović : "Reč je o kafani koja se nalazila preko puta današnjeg Sajma na Senjaku. Znana je i po tome što je u šupi ove kafane bio čuvan spomenik - statua Pobednika, posle odluke vlasti da se spomenik ne postavi na Terazijama. "
... kako ovde izgleda, kafana Babuna se nalazila takoreći na samoj senjačkoj pijaci ...
... kod nas na repertoaru 1935. godine ...
За ову нисам сигуран дал' је била:
Јел` ово десно поред пруге неки царински магацин?
... u potpisu stoji Ministarstvo finansija - kontrolno odeljenje ... znamo li nešto više o ovoj zgradi ? ...
Него Касина, да није ово зграда на чијем се месту данас налазе бараке у којима је дуго био смештен "Црвени сигнал"? Ова улица која иде попречно би, у том случају, требале да буду, заправо Велике степенице, њихов почетак, подножје...
Давно сам у некој од књига које су се бавиле старим Београдом (или то беше књига са разледницама, не сећам се најтачније) пронашао да је цела једна страна Великих степеница порушена у бомбардовању 6. априла.
Да није тада и страдала ова зграда?
А "Министарство финансија, контролно одељење"... хм... па има логике, царинарнице, магацини - личи на тако нешто.
Vrlo moguće da si u pravu! Ono iznad je Kalemegdan (Savsko šetalište)
Pogledaj uokvirenu zgradu, liči na onu kuću koja je postojala nedaleko od današnjeg Zavoda za zaštitu spomenika i bila joj veoma slična po igledu.
Ovo zaokruženo žutom je kula koja je na drugoj, novijoj fotografiji takođe uokvirena žutom.
... Goldi, od samog početka je konstatovano da se ova zgrada nalazi u zoni ispod Kalemegdana : " ... da nastavimo prema Kalemegdanu, eno ga proviruje malo iznad kraja zgrade ..." odgovore o mogućoj nameni, dali su nam Putnik i Milovan, a za preciznu lokaciju će nam po ko zna koji put poslužiti dex i njegova avijacija (Dex, javiii seee) ...
... ipak, da ovoga puta i označim ...
.. a za detalje, pitati Seniora 8) ...
Koji je ovo deo Bulevara Despota Stefana?
Očigledno je došlo do zabune onog koji je priređivao legende: zapravo ovo je Kralja Milana ulica kod raskrsnice sa Resavskom.
Ih, vidim ja ne idem mi resavanje :)
A taman sam se ponadala nova slika iz mog kraja
Hvala!
И мене је, морам да признам, збунила та слика са погрешном легендом. Гледам сад у књизи "Фотографије Ристе Марјановића 1941-1945", баш се потрудио да овековечи тај тренутак. Сликао је из свих углова, упркос томе што му је глава дупло била у торби - ем падају бомбе, ем није имао дозволу за фотографисање...
Феноменалне слике које јасно објашњавају зашто је у савезничким бомбардовањима погинуло 100 Немаца и 10.000 Београђана...
"Види, Миле, она тамо иде право на нас!"
"Уу, оца јој, колика јее..."
Снимци нису направљени за време падања бомби. Бомбе нису падале једна за другом него су пале све истовремено. Чувени амерички „тепих“. Пошто се у даљини види дим, снимци су начињени после напада. И онај народ, који је изашао на улицу, није више био у опасности (до следеће прилике). Међутим, 16. априла 1944., кад су се зачуле америчке летеће тврђаве, многи грађани су изашли на улице и прозоре да поздраве „пријатеље“ и „савезнике“ машући им раздрагано. Тамо где су пале бомбе то је било последње махање тих грађана. Али није то једини узрок великог броја цивилних жртава. У већини напада врло мали број бомби погодио је Немце и њихове уређаје. Скоро би се могло рећи случајно.
16. априла 1944. налазио сам се у средини једне од зона напада. Та зона се простирала од Новог гробља (практички Улица св. Николе) па до Крунске улице. У том смеру су и летели авиони. Чула се само једна експлозија. То значи да су сви авиони по команди истог тренутка испустили бомбе, па где падну. У целој тој зони била су ми позната само три немачка објекта: Студентски дом, Технички факултет, Машински факултет. Оштећен је био само један угао Техничког факултета, а пун погодак добио је један бункер испред Студентског дома. Причало се да су становници околних зграда нашли чизме двојице Немаца који су вероватно били у бункеру. За разлику од тога, по улицама су лежали лешеви оних цивила који су поздрављали своје убице. Кад сам касније анализирао шему погодака могао сам да оценим на ком међусобном размаку су летели бомбардери. „Тепих“ није био хомоген, већ су се оцртавале групе погодака из појединих авиона.
Морам да напоменем и то да је већ извесно време пре првог напада кампања упозоравања становништва била јако појачана, што значи да се бомбардовање и очекивало. Иако су многи од нас то упозоравање сматрали непријатељском пропагандом, испоставило се да се велик број становништва склонио у подруме (и ја сам био у подруму, иначе данас не бих могао да пишем ово). Познато је да су после напада многи похитали да ископавају затрпане комшије, а да чак и код неких порушених вишеспратница није било жртава.
Већ следеће јутро избегли смо на периферију града. То пролеће и лето живот Београда одвијао се углавном на периферији и по околним селима, што је свакако смањило број жртава. Ту су се отварале кафане, трговине и занатске радиониоце, а чак су и поједина министарства и уставове имале своје канцеларије по Кумодражу и Мокром Лугу. Сећам се, на пример, да је некадашњи дворски фризер код „Лондона“ отворио салон у Заплањској улици. Школе нису радиле, а на крају школске године полагао сам испите у једној Кафани у (ни мање ни више) Великом Мокром Лугу.
**************
Неко је питао шта је значило велико Х на неким зидовима. Тиме су обележавана места на којима су се налазили хидранти, на које су могла да се прикључе ватрогасна црева. То је требало да олакша налажење хидраната испод шута и пепела.
Pa Kasina je zaista slikovito prikazao nedvosmislenu potvrdu da je to ta zgrada. Tri pendžera, stepenice, vrata. Sve na svom mestu.
Koliko sa Dexovih slika vidim ova kuća se nalazila do samog današnjeg ulaza u tunel.