Slikao Rista Marjanovic, 1944 saveznicko bombardovanje, ulica kneza Pavla
Koji je ovo deo Bulevara Despota Stefana?
Očigledno je došlo do zabune onog koji je priređivao legende: zapravo ovo je Kralja Milana ulica kod raskrsnice sa Resavskom.
Ih, vidim ja ne idem mi resavanje :)
A taman sam se ponadala nova slika iz mog kraja
Hvala!
И мене је, морам да признам, збунила та слика са погрешном легендом. Гледам сад у књизи "Фотографије Ристе Марјановића 1941-1945", баш се потрудио да овековечи тај тренутак. Сликао је из свих углова, упркос томе што му је глава дупло била у торби - ем падају бомбе, ем није имао дозволу за фотографисање...
Феноменалне слике које јасно објашњавају зашто је у савезничким бомбардовањима погинуло 100 Немаца и 10.000 Београђана...
"Види, Миле, она тамо иде право на нас!"
"Уу, оца јој, колика јее..."
Hvala Relja,radi se o tim knjigama! Nego,i ja sam zatecen bio kad sam to procitao da je Borcic pao u Sarajevsku,i to na vojnom forumu. Ako ste u toj materiji,mogli biste da to "istrazite" ako imate vremena i ako vas ne mrzi,jer me sad to malo zbunjuje :)
Tražih podatak o nekom padu u okolinu Sarajevske, ali ne nađoh ništa. Za Borčića je definitvno sigurno da je stradao na sasvim drugom mestu:
Iz spomenute knjige, odsnosi se na 6.april, počev od poletanja IK-3 u 6.55
Цитат:
Treća patrola Borčić-Banfić, leteći uskupno, napala je nad Pančevačkim Ritom veliku formaciju dvomotornih bombardera "Do-17" i uspela da u prvom iznenadnom naletu obori jedan nemački bombrader, ali je potom napadnuta od nemačkih lovaca iz pratnje. To je dovelo do ogorčene borbe između naša dva lovca IK-3 i eskadrile nemačkih "Me-109F" (prim.-zapravo Me-109E, tj. isti model koji je i naša avijacija koristila u odbrani Beograda). Nastala je borba u mešavini u kojoj su naši lovci pokazali izvanrednu veštinu i hrabrost, boreći se do poslednjeg metka. U toj borbi junački je poginuo potporučnik Borčić. On je tom prilikom uspeo da obori jednog nemačkog lovca, a potom je i sam našao smrt u oborenom avionu na batajničkoj adi (ostrvo na Dunavu kod Batajnice), a sahranjen je na groblju u s.Batajnici.
E.Banfić je bio teže ranjen u ovoj borbi, ali je uspeo da se sa oštećenim avionom spusti na aerodrom "Beograd", gde je previjen i upućen u bolnicu u Zemun.
Video sam da se po internetu od reči do reči ponavlja ista verzija o padu u Sarajevsku.
Ko zna odakle je to poteklo, ali ozbiljni autori se drže Kostićeve verzije ovog događaja.
In April 1941, on the first 12 manufactured IK-3, one aircraft (n°6, n/c 2156) had been lost on accident (fallen in the Danube on September 6th, 1940 during a simulated fight - pilot Anton Ercigoj killed), four were grounded for scheduled services and one aircraft was used for the modifications to Series II the IK-3. The 6 remaining aircrafts were assigned to 161st and 162nd fighter squadrons of the 51st Fighter group (3 IK-3 each). The GC 51 was part of the 6th fighter regiment of Royal Yugoslav Air force. Both squadrons were stationed at Zemun airport to defend Belgrade. On April 6th, 1941, 5 IK-3 attacked early in the morning german bombers but had to face Bf 109E of the JG 77. Five victories were claimed but one pilot was killed on borad n°10 n/c 2159 (2nd/Lt Dusan Borcic) and two others injured. After this first fight, only 3 IK-3 were airworthy. At about 10 am, they took off again and claimed two Ju 87 and one Bf 109E. On April 7th, the 3 IK-3 claimed some victories but the 2nd Lt Milisav Semiz landed its IK-3 seriously damaged and changed it for a brand new IK-3. April 11th was the last day of fight: M. Semiz claimed one Bf 110D, Todor Gojic and Dusan Vujicic one Ju 87 each. One source claims for a total of 11 victories for the IK-3 including 4 by the Flight Sergeant M. Semiz. At the end of the engagements, the three surviving aircrafts were burned during the night of April 11th and 12th in the auxiliary airfield of Veliki Radnici (with 8 Me 109 and 1 Ikarus Ik-2). Yougoslavia surrendered on April 17th.
U mojoj arhivi samo ovo.
Ali, okrenuh mog pajtosa, zaljubljenika i ljubitelja avijacije, da se u knjizi Dragana Kljakića zaista pominje Sarajevska ulica, ali da vojna komisija koja je izlazila na teren pre konačne kapitulacije, nije naišla na ništa slično, pa se ovaj podatak ne uzima za ozbiljno.
In April 1941, on the first 12 manufactured IK-3, one aircraft (n°6, n/c 2156) had been lost on accident (fallen in the Danube on September 6th, 1940 during a simulated fight - pilot Anton Ercigoj killed), four were grounded for scheduled services and one aircraft was used for the modifications to Series II the IK-3. The 6 remaining aircrafts were assigned to 161st and 162nd fighter squadrons of the 51st Fighter group (3 IK-3 each). The GC 51 was part of the 6th fighter regiment of Royal Yugoslav Air force. Both squadrons were stationed at Zemun airport to defend Belgrade. On April 6th, 1941, 5 IK-3 attacked early in the morning german bombers but had to face Bf 109E of the JG 77. Five victories were claimed but one pilot was killed on borad n°10 n/c 2159 (2nd/Lt Dusan Borcic) and two others injured. After this first fight, only 3 IK-3 were airworthy. At about 10 am, they took off again and claimed two Ju 87 and one Bf 109E. On April 7th, the 3 IK-3 claimed some victories but the 2nd Lt Milisav Semiz landed its IK-3 seriously damaged and changed it for a brand new IK-3. April 11th was the last day of fight: M. Semiz claimed one Bf 110D, Todor Gojic and Dusan Vujicic one Ju 87 each. One source claims for a total of 11 victories for the IK-3 including 4 by the Flight Sergeant M. Semiz. At the end of the engagements, the three surviving aircrafts were burned during the night of April 11th and 12th in the auxiliary airfield of Veliki Radnici (with 8 Me 109 and 1 Ikarus Ik-2). Yougoslavia surrendered on April 17th.
U mojoj arhivi samo ovo.
У тексту на овој страници књиге пише да су Милоша Жунића убили стрелци из Штука. Пре доста година (чини ми се 1991. - на педесету годишњицу Априлског рата) јавно је објављено да је у немачким архивама пронађен снимак кинофотомитраљеза из немачког ловца чији пилот је пуцао и наводно убио Жунића док је висио на падобрану. Ипак, колико је мени познато, тај снимак никад код нас није приказан.
Са друге стране, није тачно да је Жунић убијен док је падао падобраном. Могуће да је пуцано на њега, али он је још био жив када је пао у Тамиш у висини веслачког клуба у Панчеву. Ту су га веслима дотукли... е, сад ту има више варијанти - два фолксдојчера, два Мађара, један фолкс и један Мађар...
Ову слику је поставио Вукоман пре једно `иљаду и по страна:
Чинило ми се да је то код Мостара, а данас нађох потврду у каталогу с оне изложбе слика Аце Симића:
Сликано отприлике с места БИГЗ-а, лево је Вапина фабрика хартије...
Три истоветне вишеспратнице на левој страни биле су стамбене зграде за железничаре. Налазиле си се између Булевара војводе Мишића и железничке пруге. Пруга је на том месту већ скретала према станици и било је места за зграде.
Предњи план прве слике показује место на којем се Улица Косте Главинића „уливала“ у Булевар. У циљу изградње минутне удбашке зграде давних педесетих година Улица Косте Главинића је премештена даље узбрдо. Приземне куће на десној страни припадале су делом улици Косте Главинића. Државна штампарија (данас се зна само за БИГЗ) подигнута је касније на крају тог реда кућа, иза једне попречне улице. Ту се некад налазила кафана „Бабуна“ (мислим да је била на супротном углу од штампарије). На десној страни ред кућа се настављао у пар лепих вила (ограда са зиданим стубовима вероватно је већ припадала једној од вила).
Доња слика није снимљена са места где се касније налазила Државна штампарија, већ са места где је некада Улица Васе Пелагића, после једне врло оштре кривине, улазила скоро под правим углом у Улицу Косте Главинића.
Својевремено сам нацртао план где су биле те улице пре премештања, а имао сам и најмање једну фотографију. Ако нађем, приложићу.
Да допуним драгог пријатеља и ставим једну исправку: на фотографији Булевара Војводе Мишића види се она немачка радионица поред Вапине фабрике, па је датирање у каталогу промашено за једно десет година и требало би да гласи: "око 1940."
Или зграда сервиса није изграђена крајем треће деценије.
Драги пријатељу Миловане, ево, на овој слици се лепо види поменути аутосервис.
Овај клинац у предњем плану сам ја (што рече Госпођица из Косовске: интимна историја), а снимљено је негде средином тридесетих година.
Мислим да година у каталогу није погрешна.
У трећој згради
на левој страни (слика прва) родила се моја мајка. Та зграда је срушена приликом ускршњег бомбардовања, док су друге две остале нетакнуте, па се деда са породицом уселио
у испражњен стан на првом спрату у средишњој згради. По мамином сећању, узани, мали ходник, одмах лево од улазних врата клозет који је имао прозор према шпајзу , велика соба у којој се живело и мала соба у којој се спавало. У становима није било воде, већ је на сваком спрату, на средини ходника, била чесма са гусаним лавабоом. Врата се нису закључавала, а у летњим данима сви су се селили на шамлице испред улаза. Мама мисли да је иза ових зграда била мала пролазна станица, на којој се заустављао само ћира. Са последњег спрата ових зграда Бата Камени је скакао са отвореним кишобраном, а у непосредној близини живела је деветочлана породица Златка Чајковског, са чијим је братом Павлом мој ујак 1947. , кријући се испод вагона, пребегао у Трст.
Koji je ovo deo Bulevara Despota Stefana?
Očigledno je došlo do zabune onog koji je priređivao legende: zapravo ovo je Kralja Milana ulica kod raskrsnice sa Resavskom.
Ih, vidim ja ne idem mi resavanje :)
A taman sam se ponadala nova slika iz mog kraja
Hvala!
И мене је, морам да признам, збунила та слика са погрешном легендом. Гледам сад у књизи "Фотографије Ристе Марјановића 1941-1945", баш се потрудио да овековечи тај тренутак. Сликао је из свих углова, упркос томе што му је глава дупло била у торби - ем падају бомбе, ем није имао дозволу за фотографисање...
Феноменалне слике које јасно објашњавају зашто је у савезничким бомбардовањима погинуло 100 Немаца и 10.000 Београђана...
"Види, Миле, она тамо иде право на нас!"
"Уу, оца јој, колика јее..."
Tražih podatak o nekom padu u okolinu Sarajevske, ali ne nađoh ništa. Za Borčića je definitvno sigurno da je stradao na sasvim drugom mestu:
Iz spomenute knjige, odsnosi se na 6.april, počev od poletanja IK-3 u 6.55
Treća patrola Borčić-Banfić, leteći uskupno, napala je nad Pančevačkim Ritom veliku formaciju dvomotornih bombardera "Do-17" i uspela da u prvom iznenadnom naletu obori jedan nemački bombrader, ali je potom napadnuta od nemačkih lovaca iz pratnje. To je dovelo do ogorčene borbe između naša dva lovca IK-3 i eskadrile nemačkih "Me-109F" (prim.-zapravo Me-109E, tj. isti model koji je i naša avijacija koristila u odbrani Beograda). Nastala je borba u mešavini u kojoj su naši lovci pokazali izvanrednu veštinu i hrabrost, boreći se do poslednjeg metka. U toj borbi junački je poginuo potporučnik Borčić. On je tom prilikom uspeo da obori jednog nemačkog lovca, a potom je i sam našao smrt u oborenom avionu na batajničkoj adi (ostrvo na Dunavu kod Batajnice), a sahranjen je na groblju u s.Batajnici.
E.Banfić je bio teže ranjen u ovoj borbi, ali je uspeo da se sa oštećenim avionom spusti na aerodrom "Beograd", gde je previjen i upućen u bolnicu u Zemun.
Video sam da se po internetu od reči do reči ponavlja ista verzija o padu u Sarajevsku.
Ko zna odakle je to poteklo, ali ozbiljni autori se drže Kostićeve verzije ovog događaja.
edit: nepismenost....
In April 1941, on the first 12 manufactured IK-3, one aircraft (n°6, n/c 2156) had been lost on accident (fallen in the Danube on September 6th, 1940 during a simulated fight - pilot Anton Ercigoj killed), four were grounded for scheduled services and one aircraft was used for the modifications to Series II the IK-3. The 6 remaining aircrafts were assigned to 161st and 162nd fighter squadrons of the 51st Fighter group (3 IK-3 each). The GC 51 was part of the 6th fighter regiment of Royal Yugoslav Air force. Both squadrons were stationed at Zemun airport to defend Belgrade. On April 6th, 1941, 5 IK-3 attacked early in the morning german bombers but had to face Bf 109E of the JG 77. Five victories were claimed but one pilot was killed on borad n°10 n/c 2159 (2nd/Lt Dusan Borcic) and two others injured. After this first fight, only 3 IK-3 were airworthy. At about 10 am, they took off again and claimed two Ju 87 and one Bf 109E. On April 7th, the 3 IK-3 claimed some victories but the 2nd Lt Milisav Semiz landed its IK-3 seriously damaged and changed it for a brand new IK-3. April 11th was the last day of fight: M. Semiz claimed one Bf 110D, Todor Gojic and Dusan Vujicic one Ju 87 each. One source claims for a total of 11 victories for the IK-3 including 4 by the Flight Sergeant M. Semiz. At the end of the engagements, the three surviving aircrafts were burned during the night of April 11th and 12th in the auxiliary airfield of Veliki Radnici (with 8 Me 109 and 1 Ikarus Ik-2). Yougoslavia surrendered on April 17th.
U mojoj arhivi samo ovo.
Ali, okrenuh mog pajtosa, zaljubljenika i ljubitelja avijacije, da se u knjizi Dragana Kljakića zaista pominje Sarajevska ulica, ali da vojna komisija koja je izlazila na teren pre konačne kapitulacije, nije naišla na ništa slično, pa se ovaj podatak ne uzima za ozbiljno.
Navodno se video rep aviona kako viri iz ruševina...ima li osnova?
In April 1941, on the first 12 manufactured IK-3, one aircraft (n°6, n/c 2156) had been lost on accident (fallen in the Danube on September 6th, 1940 during a simulated fight - pilot Anton Ercigoj killed), four were grounded for scheduled services and one aircraft was used for the modifications to Series II the IK-3. The 6 remaining aircrafts were assigned to 161st and 162nd fighter squadrons of the 51st Fighter group (3 IK-3 each). The GC 51 was part of the 6th fighter regiment of Royal Yugoslav Air force. Both squadrons were stationed at Zemun airport to defend Belgrade. On April 6th, 1941, 5 IK-3 attacked early in the morning german bombers but had to face Bf 109E of the JG 77. Five victories were claimed but one pilot was killed on borad n°10 n/c 2159 (2nd/Lt Dusan Borcic) and two others injured. After this first fight, only 3 IK-3 were airworthy. At about 10 am, they took off again and claimed two Ju 87 and one Bf 109E. On April 7th, the 3 IK-3 claimed some victories but the 2nd Lt Milisav Semiz landed its IK-3 seriously damaged and changed it for a brand new IK-3. April 11th was the last day of fight: M. Semiz claimed one Bf 110D, Todor Gojic and Dusan Vujicic one Ju 87 each. One source claims for a total of 11 victories for the IK-3 including 4 by the Flight Sergeant M. Semiz. At the end of the engagements, the three surviving aircrafts were burned during the night of April 11th and 12th in the auxiliary airfield of Veliki Radnici (with 8 Me 109 and 1 Ikarus Ik-2). Yougoslavia surrendered on April 17th.
U mojoj arhivi samo ovo.
У тексту на овој страници књиге пише да су Милоша Жунића убили стрелци из Штука. Пре доста година (чини ми се 1991. - на педесету годишњицу Априлског рата) јавно је објављено да је у немачким архивама пронађен снимак кинофотомитраљеза из немачког ловца чији пилот је пуцао и наводно убио Жунића док је висио на падобрану. Ипак, колико је мени познато, тај снимак никад код нас није приказан.
Са друге стране, није тачно да је Жунић убијен док је падао падобраном. Могуће да је пуцано на њега, али он је још био жив када је пао у Тамиш у висини веслачког клуба у Панчеву. Ту су га веслима дотукли... е, сад ту има више варијанти - два фолксдојчера, два Мађара, један фолкс и један Мађар...
Феноменалне слике које јасно објашњавају зашто је у савезничким бомбардовањима погинуло 100 Немаца и 10.000 Београђана...
Ма, да, погинуло је једно 250 милиона Београђана...
Како немате меру, ви, новокомпоновани антикомунисти, па то није здраво...
А уопште не схватате да је то у ствари крајње непоштовање према жртвама, које, наводно, браните.
Чинило ми се да је то код Мостара, а данас нађох потврду у каталогу с оне изложбе слика Аце Симића:
Сликано отприлике с места БИГЗ-а, лево је Вапина фабрика хартије...
Три истоветне вишеспратнице на левој страни биле су стамбене зграде за железничаре. Налазиле си се између Булевара војводе Мишића и железничке пруге. Пруга је на том месту већ скретала према станици и било је места за зграде.
Предњи план прве слике показује место на којем се Улица Косте Главинића „уливала“ у Булевар. У циљу изградње минутне удбашке зграде давних педесетих година Улица Косте Главинића је премештена даље узбрдо. Приземне куће на десној страни припадале су делом улици Косте Главинића. Државна штампарија (данас се зна само за БИГЗ) подигнута је касније на крају тог реда кућа, иза једне попречне улице. Ту се некад налазила кафана „Бабуна“ (мислим да је била на супротном углу од штампарије). На десној страни ред кућа се настављао у пар лепих вила (ограда са зиданим стубовима вероватно је већ припадала једној од вила).
Доња слика није снимљена са места где се касније налазила Државна штампарија, већ са места где је некада Улица Васе Пелагића, после једне врло оштре кривине, улазила скоро под правим углом у Улицу Косте Главинића.
Својевремено сам нацртао план где су биле те улице пре премештања, а имао сам и најмање једну фотографију. Ако нађем, приложићу.
Да допуним драгог пријатеља и ставим једну исправку: на фотографији Булевара Војводе Мишића види се она немачка радионица поред Вапине фабрике, па је датирање у каталогу промашено за једно десет година и требало би да гласи: "око 1940."
Или зграда сервиса није изграђена крајем треће деценије.
Драги пријатељу Миловане, ево, на овој слици се лепо види поменути аутосервис.
Овај клинац у предњем плану сам ја (што рече Госпођица из Косовске: интимна историја), а снимљено је негде средином тридесетих година.
Мислим да година у каталогу није погрешна.
У трећој згради на левој страни (слика прва) родила се моја мајка. Та зграда је срушена приликом ускршњег бомбардовања, док су друге две остале нетакнуте, па се деда са породицом уселио
у испражњен стан на првом спрату у средишњој згради. По мамином сећању, узани, мали ходник, одмах лево од улазних врата клозет који је имао прозор према шпајзу , велика соба у којој се живело и мала соба у којој се спавало. У становима није било воде, већ је на сваком спрату, на средини ходника, била чесма са гусаним лавабоом. Врата се нису закључавала, а у летњим данима сви су се селили на шамлице испред улаза. Мама мисли да је иза ових зграда била мала пролазна станица, на којој се заустављао само ћира. Са последњег спрата ових зграда Бата Камени је скакао са отвореним кишобраном, а у непосредној близини живела је деветочлана породица Златка Чајковског, са чијим је братом Павлом мој ујак 1947. , кријући се испод вагона, пребегао у Трст.