Историографске родне студије настале су у оквиру истраживања друштвене историје која је тражила другачије приче од дотад преовлађујућег политичког/мушког наратива. Првих неколико деценија историја рода се бавила готово искључиво женама или сексуалним мањинама. Онда се, логично, указала потреба да се истражи и друга половина приче о родовима, она мушка. Као и историја жена, историја мушкости се више развијала у САД него у Европи.

   Књига Волфганга Шмалеа „Историја мушкости“ („Клио“, превео са немачког Владимир Бабић), једна је од првих синтеза која се бави историјом мушкости у Европи. Или, како сâм аутор каже, „мушкостима“.

Књига се бави различитим концептима мушкости у новом веку, али, наравно, почиње од средњовековних представа. Првобитни узор за родне улоге у хришћанском свету су Адам и Ева. Представа о првобитном греху и подели одговорности за њега имала је утицаја и на концепте мушкости у средњовековној Европи. Ренесанса је обновила античко дивљење премa боголиком људском телу, пре свега мушком, алиje дошло и до дефинисања других врлина, моралних и интелектуалних, које неког чине „правим мушкарцем“.

Неки Шмалеови налази поричу устаљене представе. Рецимо о томе да војнички живот, као суштински мушки простор, није био тако родно искључив у доба Тридесетогодишњег рата; или, да је у свету раног новог века било кризе мушкости и несигурности према женама, а не само мушке хегемоније и неоспораване патријархалне владавине; или, како је индустријализација раздвојила посао и кућу, што је удаљило очеве од деце.

Тек је осамнаести век, са развојем комуникација (штампе) и интегративних институција као што су школа и војска, створио услове за хегемони концепт мушкости, који потискује раније разнородне концепте (алтернативне, поткултурне итд.). Са тим концептом повезани су шири појмови, као нација, која је одмах одређена као претежно мушка ствар. Срж хегемоне мушкости су постали војска и војнички живот, који ће, после увођења опште војне обавезе у 18. и 19. веку, постати најопштије заједничко мушко искуство.

Хегемони концепт мушкости је почео да се повлачи после свог врхунца у Првом светском рату. Тоталитарни режими су га опет ојачали (у СССР-у је до 1933. владала сексуална либерализација, да би после тога дошло до ретрадиционализације и у овој сфери). После Другог светског рата постепено је потпуно разграђен хегемони концепт мушкости. Као и у свим другим областима друштвеног и културног живота, и ту је 1968. велика прекретница. Шмале под „1968“ правилно подразумева две деценије од средине педесетих до средине седамдесетих година. Мушкост је демилитаризована, а хегемони концепт углавном одбачен, али је било и реакција. Једна од њих је опсесија обликовањем тела, која постаје последњи „забран“ мушкости. Фиксација јавности на мишићаво мушко тело је у непосредној вези са растом феминизма, што је још један одговор на „кризу мушкости“.