Da se malko odmorimo od ratova, mada bi ove starine, kada bi imale usta. mogle štošta ispričati i o tome.
Zahvaljujući dobrim ljudima sa ovog foruma mogu napraviti kraatk rezime i u slici i par reči ispričati istoriju ove zgrade, koja je prva komšinica one naj-naj, broja 10, i često se na prikazima javlja u sporednoj ulozi, pre bi se moglo reći statira.
Sada će me Runde nagrditi zbog ovog kadra, ali čekam da pootpada lisje pa će biti bolja.
Izgrađena je 1922. godine po projektu Milana Antonovića kao miraz za g-đicu Sofiju Kiš koja se udala za nekog lekara (možda će mi Grk pomoći da mu bar saznamo ime i prezime).
Na ovoj lepoj, čini mi se Zvezdarkinoj slici, lepo se uklapala sa susednim joj broj 6 i br. 4, koje su bile vlasništvo (sada sam već dosadan) porodice Jovičić, vinarske familije koja je imala vinariju na roglju u broju 2, sa tri prizemne građevine, gde su bile punionice, laboratorije i, u podrumu velika burad sa vinom. Nažalost broj 6 je 6. aprila 1941. srušena, a ona je bila stambena zgrada ove porodice. U broju 4 je stanovala, apsila Nemce i služila im slatko čuvena tetka Vuka. (Kako to tragikomično i životno zvuči).
Preko puta njih, maaaalo udesno nalazila se Jevrejska kasina (slika desno).
Za razliku od broja 4 i 6 koje nisu imale predviđen, sada bismo rekli, poslovni prostor, broj 8 je imao. I to kakav.
Lepo beše, imala je unutra i bilijarske stolove. Sve do Drugog rata. Tada su zgradu pogodile dve bombe i to obe u dvorišni deo zgrade. Jedna je eksplodirala a druga ne! Sva sreća jer je probila celu vertikalu i pala tik do suterena gde su se šćućurili komšije.
Poginulo je tada dvoje ljudi od eksplozije ove prve bombe, jedan je bio student, a od detonacije trenutno su ogluveli svi stanari zgrade.
Posle rata kafana je prestala da bude to što svi mi ovde volimo i postala radnička menza Vojne konfekcije „Anđa Ranković“ koja se nalazila u dvorištu broja 10 i izlazila na ulicu Strahinjića Bana. Posle nje tu je bila Snežana, pa PKB, pa Pekabeta, pa Maxi.
Sa druge strane ulaza, pre rata je isto bio prostor od ove kafane, a posle se pretvorilo u Vešeraj, a u novije vreme (Danino) je pregrađena pa su tu menjaju razni dragstori i menjačnica.
Dvorište je posebna priča. Za razliku od ulične fasade koja je u dva navrata revitalizovana, dvorišna strana nije nikad.
A ipak je ona mnogo duševnija, skrivenim čavrljanjem i mirisima bogatija. U dvorišnom delu nalaze se kuhinje sa devojačkim sobicama, i nekada je tu baka Cona pržila kafu. Stara Vranjanka je na terasu iznosila onu smešnu napravu i vrtela dok se dvorištem širio miris. Posle toga se mlelo na ručni mlin, pa dok voda provri - prođe celo pre podne. Lelujale su tu i arome pečenih paprika, kuvanog paradajza, džemova, pekmeza, slatka ali i pečene ribe i pohovanih šnicli. Skoro da se znako ko je šta imao za ručak. Danas ko da ljudi više ne jedu. Nedeljom su odjekivali tučkovi za meso dok smo mi klinci pikali fudbal i larmali iz sveg glasa, sve dok nekome ne prekipi i odozgo ne pljusne neko lavorče...
Pretpostavljate da toga više nema. I ako ima to je u malim dozama. A i deca se ne čuju više.
Ovim gelenderima smo se spuštali kao klinci, samo smo imali problem kada smo bili u kratkim pantalonama.
Ovo je čuveni Spasa Milutinović (na sledećoj slici u sredini - sa Vojinom Popovićem i Lolom Novaković).
U filmu "Besmrtna mladost" igra muzičara koji svira u bendu koji zabavlja Nemce (u nekom, za film izmišljenom, lokalu).
Tokom rata, Spasa i drugari (Bubiša Simić, Vojkan Đonović, Mladen Gureša, Vojin Popović koga vidimo na slici ovde levo) zaista su se muvali oko Radio Beograda, ali su tu spašavali glave, formalno bivajući angažovani u programima radija. Svi besposleni tokom rata mogli su da zaglave svašta: rudnik, na primer. Negde sam nalazio dokumenta da su ljudi zapošljavani proforme radi da ne bi nadrljali bivajući poslati negde u neko okno - odakle se više nije izlazilo i gde su mnogi kosti ostavili... Nadam se da će se naći neko ko će i potvrditi šta se zbivalo u borskom rudniku i sličnim mestima u okupiranoj Srbiji...
Da se malko odmorimo od ratova, mada bi ove starine, kada bi imale usta. mogle štošta ispričati i o tome.
Zahvaljujući dobrim ljudima sa ovog foruma mogu napraviti kraatk rezime i u slici i par reči ispričati istoriju ove zgrade, koja je prva komšinica one naj-naj, broja 10, i često se na prikazima javlja u sporednoj ulozi, pre bi se moglo reći statira.
Sada će me Runde nagrditi zbog ovog kadra, ali čekam da pootpada lisje pa će biti bolja.
Izgrađena je 1922. godine po projektu Milana Antonovića kao miraz za g-đicu Sofiju Kiš koja se udala za nekog lekara (možda će mi Grk pomoći da mu bar saznamo ime i prezime).
Na ovoj lepoj, čini mi se Zvezdarkinoj slici, lepo se uklapala sa susednim joj broj 6 i br. 4, koje su bile vlasništvo (sada sam već dosadan) porodice Jovičić, vinarske familije koja je imala vinariju na roglju u broju 2, sa tri prizemne građevine, gde su bile punionice, laboratorije i, u podrumu velika burad sa vinom. Nažalost broj 6 je 6. aprila 1941. srušena, a ona je bila stambena zgrada ove porodice. U broju 4 je stanovala, apsila Nemce i služila im slatko čuvena tetka Vuka. (Kako to tragikomično i životno zvuči).
Preko puta njih, maaaalo udesno nalazila se Jevrejska kasina (slika desno).
Za razliku od broja 4 i 6 koje nisu imale predviđen, sada bismo rekli, poslovni prostor, broj 8 je imao. I to kakav.
Lepo beše, imala je unutra i bilijarske stolove. Sve do Drugog rata. Tada su zgradu pogodile dve bombe i to obe u dvorišni deo zgrade. Jedna je eksplodirala a druga ne! Sva sreća jer je probila celu vertikalu i pala tik do suterena gde su se šćućurili komšije.
Poginulo je tada dvoje ljudi od eksplozije ove prve bombe, jedan je bio student, a od detonacije trenutno su ogluveli svi stanari zgrade.
Posle rata kafana je prestala da bude to što svi mi ovde volimo i postala radnička menza Vojne konfekcije „Anđa Ranković“ koja se nalazila u dvorištu broja 10 i izlazila na ulicu Strahinjića Bana. Posle nje tu je bila Snežana, pa PKB, pa Pekabeta, pa Maxi.
Sa druge strane ulaza, pre rata je isto bio prostor od ove kafane, a posle se pretvorilo u Vešeraj, a u novije vreme (Danino) je pregrađena pa su tu menjaju razni dragstori i menjačnica.
Dvorište je posebna priča. Za razliku od ulične fasade koja je u dva navrata revitalizovana, dvorišna strana nije nikad.
.
A ipak je ona mnogo duševnija, skrivenim čavrljanjem i mirisima bogatija. U dvorišnom delu nalaze se kuhinje sa devojačkim sobicama, i nekada je tu baka Cona pržila kafu. Stara Vranjanka je na terasu iznosila onu smešnu napravu i vrtela dok se dvorištem širio miris. Posle toga se mlelo na ručni mlin, pa dok voda provri - prođe celo pre podne. Lelujale su tu i arome pečenih paprika, kuvanog paradajza, džemova, pekmeza, slatka ali i pečene ribe i pohovanih šnicli. Skoro da se znako ko je šta imao za ručak. Danas ko da ljudi više ne jedu. Nedeljom su odjekivali tučkovi za meso dok smo mi klinci pikali fudbal i larmali iz sveg glasa, sve dok nekome ne prekipi i odozgo ne pljusne neko lavorče...
Pretpostavljate da toga više nema. I ako ima to je u malim dozama. A i deca se ne čuju više.
Ovim gelenderima smo se spuštali kao klinci, samo smo imali problem kada smo bili u kratkim pantalonama
A njih su uglačale i stare ruke naših roditelja.
Ovo je čuveni Spasa Milutinović (na sledećoj slici u sredini - sa Vojinom Popovićem i Lolom Novaković).
U filmu "Besmrtna mladost" igra muzičara koji svira u bendu koji zabavlja Nemce (u nekom, za film izmišljenom, lokalu).
Tokom rata, Spasa i drugari (Bubiša Simić, Vojkan Đonović, Mladen Gureša, Vojin Popović koga vidimo na slici ovde levo) zaista su se muvali oko Radio Beograda, ali su tu spašavali glave, formalno bivajući angažovani u programima radija. Svi besposleni tokom rata mogli su da zaglave svašta: rudnik, na primer. Negde sam nalazio dokumenta da su ljudi zapošljavani proforme radi da ne bi nadrljali bivajući poslati negde u neko okno - odakle se više nije izlazilo i gde su mnogi kosti ostavili... Nadam se da će se naći neko ko će i potvrditi šta se zbivalo u borskom rudniku i sličnim mestima u okupiranoj Srbiji...