Mozda je ipak bilo ispred kafane ....

Da, major  Dragutin Gavrilovic (koga nema na ovoj sjajnoj slici) bio je komandant 2. bataljona X kadr. pesad. puka. Bio je profesionalni vojnik. Ovde je samo jedna ceta X. puka. Ne kaze se koja ceta i koga bataljona toga slavnog ( tj. X. ) puka. Slika je fantasticna, hvala!, jedino da se ne zaletimo ... e, da nam je sada Dr Andrej Mitrovic!   

Paz'te sad, gledajte, ... obrukacu se! Ali komandir ove cete je, ako je to njegov lik ( u centru ), mladi i neustrasivi potporucnik Djordje Ros. Bio je komandir 4. voda 1. cete 2. bataljona X. kadr. pesad. puka.

E, sada, to je mozda i potporuc. Vojislav Kovacevic - Lavce (to ce reci, lavic), komandir 3. voda 1. cete, 2. bataljona X. kadr. pesad. puka. Obojica junaka bili su majorovi potcinjeni. Ima ovde jedan "stos" : he, he, ... njih dvojica su jedini komandiri 2. bataljona X. puka koji nisu imali brkove. Svi ostali su imali brcice ( izuzetak je potpor. Mladen Zujovic ali je on bio vodnik mitralj. odeljenja X. kadr. pesad. puka, jes' brijao brkove al' ovo nisu mitraljsci ).    grk



 

Чини ми се да је Добрица Ћосић у једној од задњих књига "Време смрти" навео да је мајор Гавриловић свој чувени говор одржао код кафане "Шаран" - испод Бајлонове пијаце ка Дунаву, а познато је да је он приликом писања "Времена смрти" користио архивску грађу у коју је уткао своје ликове (Катиће, Толу Дачића...).

Da, moguce je!   g.

Cini mi se da ovde ima nekih koji se zanimaju za stare beogradske muzicke grupe ....

Septembra 1961, pogled na Trg Marksa i Engelsa. U vreme Samita nesvrstanih zemalja.

1. septembra 1961, kolona automobila na putu ka zgradi SNS-a. Pre pet decenija, glavni grad tadasnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije, docekao je i ugostio, u atmosferi punoj entuzijazma, sefove zemalja treceg sveta na prvom Samitu nesvrstanih.

29. avgusta 1961, docek predsednika Indonezije dr Ahmeta Sukarna.  Takodje na prvom Samitu nesvrstanih.

Ово горе није уобичајено шкрабање да се попуни поље "наслов" већ шифра најпознатијег киоска на овим просторима, београдским али и бивше-југословенским. Недавно је била на ТВ емисија која се дотакла ове теме, аутор киоска је словеначки архитекта Саша Махтиг, креирао га је 1967. године а правио се од 1968. у Љутомеру. Већина нас га памти као киоск ПКБ са ондашњим најпопуларнијим фастфудом, виршлама и кобасицама, најчешће конзумираним док се чека аутобус. Не знам колико их је преостало, ево (додуше, минијатурних) фотографија (усликаних пре десет и више година) са београдских улица, препознатљиве су локације:



Ова два горња су и понајвише верна оригиналу, има ту дорада и ликовног дорађивања али су у основи мало измењени.
Следе примери архитектуре деведесетих:


Овоме ако бане инспекција, нема шта да тражи, човек је отворио киоск:




Вишенаменски, и грил и кинеска роба:


Главни разлог зашто су стављани ови сулундари био је прелаз са куваних виршли на месо са роштиља, ћумур је дефинитивно однео превагу над другим изворима енергије:




За крај, један из мог блока, власник је направио баштицу у руралном стилу око њега:


Да се подсетимо (то памте само маторији) како беше пре К67:

(Ева Рас у паркићу испод Москве 1968, Д. Макавејев)
Претпостављам да сте сви после овога огладнели...