Да, не тако давно (стр.2618) поставио сам овај текст где се врло прецизно види динамика (тачније - хронологија) изградње овог храма, као и учешће поменутих архитеката у пројектовању и обликовању.
Хвала ммиловану на појашњењима јер је заиста у интересу истине да се погрешан податак о пројектовању Храма Светог Александра Невског не узима здраво за готово.
Храм Светог Александра Невског
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била постављена на Студентском тргу, испред зграде Београдског универзитета. Освештао ју је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године. С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима. По завршетку рата 1877. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. Шатор цркве је продат на лицитацији 1877. године, а црквене ствари су у већем делу пренете у Саборну цркву. Нешто касније, након изградње цркве Александра Невског на Дорћолу, премештене су у њу. По благослову Митрополита Михаила 1877. године започета је изградња, од чврстог материјала, цркве Св. Александра Невског на Дорћолу, смештене између улица Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, највероватније су утицала на то да храм посвећен руском светитељу буде срушен, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови. Занимљиво је да се то десило баш на дан освећења цркве 1. октобра 1891. године и да је том приликом погинуо један од радника. На месту где је била црква изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније је премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику). После три године, 1894. на углу улица Добрачине и Цара Душана постављени су темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Видљиво је то да су Обреновићи преименовали име патрона! Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима. Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње после династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича. Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу. У летопису пише да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи. Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Начићева је била прва жена која је у Србији дипломирала на тек отвореном архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а касније 1900. године била је цртач Министарства грађевине, вршилац дужности главног архитекте за град Београд. Аутор је пројекта јавних зграда као што је на пример: школа код Саборне цркве Краљ Петар Први , Калемегданско степениште и др. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Храм је до краја 1912. године озидан у висину сокла од 1,5 метара, а затим због Балканских ратова и Првог светског рата обустављена је његова градња. Тек 1927. године, настављена је градња по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Освећење новоподигнутог храма извршио је Патријарх српски Варнава 23. новембра 1930. године, (по старом календару на дан представљења св. Александра Невског) уз саслужење већег броја свештенства и у присуству Краља Александра I Карађорђевићa.
Koliko znam te dve klupe se nalaze pre Spomenika zahvalnosti Francuskoj, kada se sa glavne staze, iz pravca Kneza uđe u ovaj deo parka koji okružuje spomenik, pa sa desne strane.
Do njih se dolazi stazicom pokrivenom rizlom. Mislim da je ispod žalosnih vrba. Jako lepo mesto.
То је то место. Сада нам треба слика са спомеником. Мора да има нека.
Evo taze od sabajle. Doduše nisu žalosne vrbe, one su pozadi a klupice su ispod dve prelepe tise.
"Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u ..... 1915" написао је на овој фотографији хрватски официр у аустроуграској војсци. Нажалост, нечитко је написано шта пише на крају, али је ово сасвим сигурно Земун:
П.С. Дорћолац, сјајан посао са овим "некад и сад" приказом на Калемегдану!
Историјске фотографије понекад тако добију пун смисао када се прикаже како сада изгледа место где су некада настале...
Trebalo bi obići ovu izložbu na Kalemegdanu „kod grobova” - Zavoda za zaštitu spomenika „Multikulturni Beograd - spomeničko nasleđe” koja je lepo postavljena i uveče osvetljena.
Nažalost, već na prvom panelu naišao sam na grubu grešku, za ovakvu instituciju nedopustivu. Ali ako se osvrnemo na malopređašnje postove u vezi sa ogradom shvatićemo da u Zavodu ima propusta.
Naime ono što je meni skrenulo pažnju to je onaj motiv iz mog kraja - kuće u Dušanovoj ulici oko broja 10, najstarije sačuvane u Beogradu.
Ovde se naglašava da je ova kuća desno današnja broj 10 a znamo da to nije, što se čak lepo vidi iz nacrta. Jeste da liči ali nije.
Ovo na slici desno je broj 12.
Mislim da je Putnik pre nekih dve hiljade i kusur strana to lepo obeležio.
Ipak, eto bar imamo lepu fotografiju brojeva 12, 14 i 16.
"Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u ..... 1915" написао је на овој фотографији хрватски официр у аустроуграској војсци. Нажалост, нечитко је написано шта пише на крају, али је ово сасвим сигурно Земун:
П.С. Дорћолац, сјајан посао са овим "некад и сад" приказом на Калемегдану!
Историјске фотографије понекад тако добију пун смисао када се прикаже како сада изгледа место где су некада настале...
Ma jeste, u pravu si i hvala ti na podršci. Mada je meni mnogo lepše ovako:
Nekako mi je umetničkije, plastičnije i uverljivije. Mada iziskuje malo više fizikalisanja.
Mislim da posle 2.000 strana mogu i da je ponovim. Što bi rekao V. M. L. Kasina - Ovo mene sviđa. Nije što je moje !
"Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u ..... 1915" написао је на овој фотографији хрватски официр у аустроуграској војсци. Нажалост, нечитко је написано шта пише на крају, али је ово сасвим сигурно Земун:
Кад нешто не можете да прочитате, јавите се Гаврилу.
„Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u prosincu [decembru] 1915.“
Да, не тако давно (стр.2618) поставио сам овај текст где се врло прецизно види динамика (тачније - хронологија) изградње овог храма, као и учешће поменутих архитеката у пројектовању и обликовању.
Хвала ммиловану на појашњењима јер је заиста у интересу истине да се погрешан податак о пројектовању Храма Светог Александра Невског не узима здраво за готово.
Храм Светог Александра Невског
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била постављена на Студентском тргу, испред зграде Београдског универзитета. Освештао ју је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године. С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима. По завршетку рата 1877. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. Шатор цркве је продат на лицитацији 1877. године, а црквене ствари су у већем делу пренете у Саборну цркву. Нешто касније, након изградње цркве Александра Невског на Дорћолу, премештене су у њу. По благослову Митрополита Михаила 1877. године започета је изградња, од чврстог материјала, цркве Св. Александра Невског на Дорћолу, смештене између улица Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, највероватније су утицала на то да храм посвећен руском светитељу буде срушен, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови. Занимљиво је да се то десило баш на дан освећења цркве 1. октобра 1891. године и да је том приликом погинуо један од радника. На месту где је била црква изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније је премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику). После три године, 1894. на углу улица Добрачине и Цара Душана постављени су темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Видљиво је то да су Обреновићи преименовали име патрона! Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима. Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње после династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича. Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу. У летопису пише да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи. Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Начићева је била прва жена која је у Србији дипломирала на тек отвореном архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а касније 1900. године била је цртач Министарства грађевине, вршилац дужности главног архитекте за град Београд. Аутор је пројекта јавних зграда као што је на пример: школа код Саборне цркве Краљ Петар Први , Калемегданско степениште и др. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Храм је до краја 1912. године озидан у висину сокла од 1,5 метара, а затим због Балканских ратова и Првог светског рата обустављена је његова градња. Тек 1927. године, настављена је градња по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Освећење новоподигнутог храма извршио је Патријарх српски Варнава 23. новембра 1930. године, (по старом календару на дан представљења св. Александра Невског) уз саслужење већег броја свештенства и у присуству Краља Александра I Карађорђевићa.
Do njih se dolazi stazicom pokrivenom rizlom. Mislim da je ispod žalosnih vrba. Jako lepo mesto.
То је то место. Сада нам треба слика са спомеником. Мора да има нека.
Evo taze od sabajle. Doduše nisu žalosne vrbe, one su pozadi a klupice su ispod dve prelepe tise.
Usput uslikah i ono o čemu smo pričali. Fićir...
"Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u ..... 1915" написао је на овој фотографији хрватски официр у аустроуграској војсци. Нажалост, нечитко је написано шта пише на крају, али је ово сасвим сигурно Земун:
П.С. Дорћолац, сјајан посао са овим "некад и сад" приказом на Калемегдану!
Историјске фотографије понекад тако добију пун смисао када се прикаже како сада изгледа место где су некада настале...
Nažalost, već na prvom panelu naišao sam na grubu grešku, za ovakvu instituciju nedopustivu. Ali ako se osvrnemo na malopređašnje postove u vezi sa ogradom shvatićemo da u Zavodu ima propusta.
Naime ono što je meni skrenulo pažnju to je onaj motiv iz mog kraja - kuće u Dušanovoj ulici oko broja 10, najstarije sačuvane u Beogradu.
Ovde se naglašava da je ova kuća desno današnja broj 10 a znamo da to nije, što se čak lepo vidi iz nacrta. Jeste da liči ali nije.
Ovo na slici desno je broj 12.
Mislim da je Putnik pre nekih dve hiljade i kusur strana to lepo obeležio.
Ipak, eto bar imamo lepu fotografiju brojeva 12, 14 i 16.
"Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u ..... 1915" написао је на овој фотографији хрватски официр у аустроуграској војсци. Нажалост, нечитко је написано шта пише на крају, али је ово сасвим сигурно Земун:
П.С. Дорћолац, сјајан посао са овим "некад и сад" приказом на Калемегдану!
Историјске фотографије понекад тако добију пун смисао када се прикаже како сада изгледа место где су некада настале...
Ma jeste, u pravu si i hvala ti na podršci. Mada je meni mnogo lepše ovako:
Nekako mi je umetničkije, plastičnije i uverljivije. Mada iziskuje malo više fizikalisanja.
Mislim da posle 2.000 strana mogu i da je ponovim. Što bi rekao V. M. L. Kasina - Ovo mene sviđa. Nije što je moje
Sta je ovo?
Кад нешто не можете да прочитате, јавите се Гаврилу.
„Odjeli nemacke vojske sa glazbom prolaze glavnom ulicom u prosincu [decembru] 1915.“
Gde bi ove mogle da budu?
Ne znam gde, ali Srbi ( Bojovicevi "gvozdenopukovci" ) uisli su u BG tek u Nov, 1918g. grk