Ima li šanse za neku forenziku?
Na slici je moj deda, a nemam pojma ko su ostali ni gde se nalaze?
Deda je živeo na Banovom brdu, i bio član neke krojačke zadruge na Čukarici, ali ovo ne mora da bude to.
Otac mi kaže da je jedno kratko vreme radio u nekoj vojnoj ustanovi na Dorćolu.
Na Dorćolu je postojala „Vojna odeća” gde je posle bio „Beko”, a postojala je i „NH Anđa Ranković”, koja se takođe bavila izradom odeće za vojsku.
Ali po ovoj beloj brezi i kućama u pozadini mogao bih da tvrdim da nije na Dorćolu. Pre mi liči na Senjak ili Banovo brdo.
Претпостављам да сте погледали онај Рељин линк, за мене је изненађујући квалитет филма, тај Кодакром је чудо...
П.С. Могао би Неша да нам каже у ком су се ауту довезли принчеви...
Наравно, ради се о америчком пакарду. Већину краљевског возног парка чинили су управо аутомобили овог произвођача. Имати пакарда био је знак престижа, па су тако многи имућни Београђани имали сличан аутомобил. Осим што краљевски пакарди нису носили регистарску таблицу, били су препознатљиви и по, рекло би се, масивној круни која се налазила на чепу хладњака. Интересантно је да таква круна нигде није виђена после рата па све до данас. Нема је чак ни код познатијих колекционара.
1. У аутомобилу су се довезли краљ Петар II Карађорђевић и кнежевић Александар Карађорђевић.
2. Аутомобил је пакард, модел 1708 Твелв спорт фетон (Packard, 1708 Twelve, Sport Phaeton), бр. мотора B-602077.
Драги господине Случајни, захвалан сам Вам за постављање горње слике. Стварно ме је обрадовала и дирнула Ваша пажња.
Овога места у топчидерском парку сећам се врло добро. Туда смо често пролазили у одласку на трамвајску станицу и у повратку са ње. Морам да Вам признам: успели сте да ме, макар за тренутак, повратите у детињство, када смо код овог „мостића“ стављали на воду поточића љуске од ораха, чамце од хартије или сличне предмете, а потом трчали до следеће стазе и сачекивали своје пловне објекте. Вода је била брза и морало је добро да се потрчи.
Сетио сам се недавних дивних есеја господе Гаврила и Градјанк. Истина је да Београд не нестаје већ живи и даље у нашим срцима. Понајвише захваљујући срцима оних који желе да обрадују друге.
Да вас лепо питам: Вас дан трљам главу да се сетим која песма од групе СМАК почиње тако што неко викне "Лазо почињи!", па тек онда почну да свирају. Помагајте, иначе ћу и сутрадан да ломим главу. Било давно.
Хвала бата Вулету и оном малом што скупља марке (мора да је из поштанске фамилије, што је за сваку похвалу!)
Да бих дочарао и остатку аудиторијума како је то леп блуз, преписао сам текст Мирка Глишића као причу.
Шумадијски блуз
– О, како сте људи моји?
Једна соба. Други свет.
– Ја сам сам у својој чоји, гледам туђи труо свет. Поклонио бих живот да пређем стари плот. Сањао сам жуту дуњу, земљу моју, зелен гај. Видео сам сјајну муњу, драг и далек завичај.
Неко ми тад приђе и рече:
– Странче, добро вече!
– Имаш лепа кола странче, сигурно си срећан ти?
А ја уплакан рекох, јадан:
– Дајем је за твој један дан!
А онда поче блуз: „Моја Шумадија пева о срећи“
И ово није ОТ. Из Београда се одмах улази у Шумадију
Да вас лепо питам: Вас дан трљам главу да се сетим која песма од групе СМАК почиње тако што неко викне "Лазо почињи!", па тек онда почну да свирају. Помагајте, иначе ћу и сутрадан да ломим главу. Било давно.
Хвала бата Вулету и оном малом што скупља марке (мора да је из поштанске фамилије, што је за сваку похвалу!)
Да бих дочарао и остатку аудиторијума како је то леп блуз, преписао сам Точков текст као причу.
Шумадијски блуз
– О, како сте људи моји?
Једна соба. Други свет.
– Ја сам сам у својој чоји, гледам туђи труо свет. Поклонио бих живот да пређем стари плот. Сањао сам жуту дуњу, земљу моју, зелен гај. Видео сам сјајну муњу, драг и далек завичај.
Неко ми тад приђе и рече:
– Странче, добро вече!
– Имаш лепа кола странче, сигурно си срећан ти?
А ја уплакан рекох, јадан:
– Дајем је за твој један дан!
А онда поче блуз: „Моја Шумадија пева о срећи“
И ово није ОТ. Из Београда се одмах улази у Шумадију
Istini za volju ovde je Točak radio muziku a tekst je pisao Mirko Glišić (što ne umanjuje lepotu samog teksta): Šumadijski Blues
Uzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).
Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome?
Na slici je moj deda, a nemam pojma ko su ostali ni gde se nalaze?
Deda je živeo na Banovom brdu, i bio član neke krojačke zadruge na Čukarici, ali ovo ne mora da bude to.
Otac mi kaže da je jedno kratko vreme radio u nekoj vojnoj ustanovi na Dorćolu.
Na Dorćolu je postojala „Vojna odeća” gde je posle bio „Beko”, a postojala je i „NH Anđa Ranković”, koja se takođe bavila izradom odeće za vojsku.
Ali po ovoj beloj brezi i kućama u pozadini mogao bih da tvrdim da nije na Dorćolu. Pre mi liči na Senjak ili Banovo brdo.
П.С. Могао би Неша да нам каже у ком су се ауту довезли принчеви...
Наравно, ради се о америчком пакарду. Већину краљевског возног парка чинили су управо аутомобили овог произвођача. Имати пакарда био је знак престижа, па су тако многи имућни Београђани имали сличан аутомобил. Осим што краљевски пакарди нису носили регистарску таблицу, били су препознатљиви и по, рекло би се, масивној круни која се налазила на чепу хладњака. Интересантно је да таква круна нигде није виђена после рата па све до данас. Нема је чак ни код познатијих колекционара.
Караматина кућа
2. Аутомобил је пакард, модел 1708 Твелв спорт фетон (Packard, 1708 Twelve, Sport Phaeton), бр. мотора B-602077.
За г. Дунда, пре свега:
Драги господине Случајни, захвалан сам Вам за постављање горње слике. Стварно ме је обрадовала и дирнула Ваша пажња.
Овога места у топчидерском парку сећам се врло добро. Туда смо често пролазили у одласку на трамвајску станицу и у повратку са ње. Морам да Вам признам: успели сте да ме, макар за тренутак, повратите у детињство, када смо код овог „мостића“ стављали на воду поточића љуске од ораха, чамце од хартије или сличне предмете, а потом трчали до следеће стазе и сачекивали своје пловне објекте. Вода је била брза и морало је добро да се потрчи.
Сетио сам се недавних дивних есеја господе Гаврила и Градјанк. Истина је да Београд не нестаје већ живи и даље у нашим срцима. Понајвише захваљујући срцима оних који желе да обрадују друге.
pozdrav i dobrodoslica novom clanu milmiru :)
pozdrav i dobrodoslica novom clanu milmiru :)
Ово је мало старији модел пакарда. Снимљено приликом посете цара Бориса Београда.
http://www.youtube.com/watch?v=TdpHGrVXeDo&feature=related
Хвала бата Вулету и оном малом што скупља марке (мора да је из поштанске фамилије, што је за сваку похвалу!)
Да бих дочарао и остатку аудиторијума како је то леп блуз, преписао сам текст Мирка Глишића као причу.
Шумадијски блуз
– О, како сте људи моји?Једна соба. Други свет.
– Ја сам сам у својој чоји, гледам туђи труо свет. Поклонио бих живот да пређем стари плот. Сањао сам жуту дуњу, земљу моју, зелен гај. Видео сам сјајну муњу, драг и далек завичај.
Неко ми тад приђе и рече:
– Странче, добро вече!
– Имаш лепа кола странче, сигурно си срећан ти?
А ја уплакан рекох, јадан:
– Дајем је за твој један дан!
А онда поче блуз: „Моја Шумадија пева о срећи“
И ово није ОТ. Из Београда се одмах улази у Шумадију
http://www.youtube.com/watch?v=TdpHGrVXeDo&feature=related
Хвала бата Вулету и оном малом што скупља марке (мора да је из поштанске фамилије, што је за сваку похвалу!)
Да бих дочарао и остатку аудиторијума како је то леп блуз, преписао сам Точков текст као причу.
Шумадијски блуз
– О, како сте људи моји?Једна соба. Други свет.
– Ја сам сам у својој чоји, гледам туђи труо свет. Поклонио бих живот да пређем стари плот. Сањао сам жуту дуњу, земљу моју, зелен гај. Видео сам сјајну муњу, драг и далек завичај.
Неко ми тад приђе и рече:
– Странче, добро вече!
– Имаш лепа кола странче, сигурно си срећан ти?
А ја уплакан рекох, јадан:
– Дајем је за твој један дан!
А онда поче блуз: „Моја Шумадија пева о срећи“
И ово није ОТ. Из Београда се одмах улази у Шумадију
Istini za volju ovde je Točak radio muziku a tekst je pisao Mirko Glišić (što ne umanjuje lepotu samog teksta):
Šumadijski BluesUzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).
Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome?