Istini za volju ovde je Točak radio muziku a tekst je pisao Mirko Glišić (što ne umanjuje lepotu samog teksta): Šumadijski Blues Arranged By – Smak (3) Music By – R.M. Točak*
Lyrics By – M. Glišić*
Ома сам исправио у посту
Uzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).
Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome? Једино што знам о пошти у близини двора је Пошта и телеграф Београд-Министарство. Ова пошта се налазила у објекту дозиданом уз некадашњи Шрепловићев двор за кнеза Михајла, који је овај уступио Министарству унутрашњих дела (у приземљу) и Министранству иностраних дела (на спрату). Али то је било у време краља Милана, и његовог сина Александра. Ова пошта је вршила службу за Двор и за српску владу, дакле за сва министарства, а директно је била потчињена Министарству унутрашњих дела.
Међутим, не верујем да ти је тетка рођена још тада (пу, пу, пу, да ме не чује колегиница). Дакле, мора да се ради о некој другој организационој јединици.
И уопште, постојала је пошта уз Смедеревски летњиковац Обреновића, за време Александра и Драге, и до скоро у СИВ-у, данас у згради Владе и Народне скупштине, па и у 7-8 војних објеката у граду. Дакле, свуда где су то државни органи захтевали...
Uzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).
Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome?
Једино што знам о пошти у близини двора је Пошта и телеграф Београд-Министарство. Ова пошта се налазила у објекту дозиданом уз некадашњи Шрепловићев двор за кнеза Михајла, који је овај уступио Министарству унутрашњих дела (у приземљу) и Министранству иностраних дела (на спрату). Али то је било у време краља Милана, и његовог сина Александра. Ова пошта је вршила службу за Двор и за српску владу, дакле за сва министарства, а директно је била потчињена Министарству унутрашњих дела.
Међутим, не верујем да ти је тетка рођена још тада (пу, пу, пу, да ме не чује колегиница). Дакле, мора да се ради о некој другој организационој јединици.
И уопште, постојала је пошта уз Смедеревски летњиковац Обреновића, за време Александра и Драге, и до скоро у СИВ-у, данас у згради Владе и Народне скупштине, па и у 7-8 војних објеката у граду. Дакле, свуда где су то државни органи захтевали...
:) Jes starija žena al ne treba preterivati ...;)
Ova moja potraga se odnosi na poštu oko ulaza u kompleks Belog dvora. Deda je tu bio upravnik negde tokom druge polovine 30-tih godina proslog veka. Pred rat je prešao za upravnika na Voždovac i tamo su proveli okupaciju. Posle rata su prešli u poštu na Kalenića pijaci čiju sliku sam već skinuo sa ovog foruma.
Ova moja potraga se odnosi na poštu oko ulaza u kompleks Belog dvora. Deda je tu bio upravnik negde tokom druge polovine 30-tih godina proslog veka. Pred rat je prešao za upravnika na Voždovac i tamo su proveli okupaciju. Posle rata su prešli u poštu na Kalenića pijaci čiju sliku sam već skinuo sa ovog foruma.
Да не бисмо форум оптерећивали личним подацима, пошаљи ми приватном поруком податке о деди, име, презиме, и све што знаш. Онда ћу ја да погледам шта могу да нађем и јавићу ти.
Nedaleko od nas, u Palmotićevoj 12 živela je porodica Sondermajer i Tadija Sondermajer, pionir i jedan od najzaslužnijih ljudi za uspešan razvoj naše civilne avijacije. I on je kao i mnogi drugi, zaboravljen zbog toga što se nije priklonio novim, komunističkim vlastima.
Otac Tadije Sondermajera, dr Roman Sondermajer, Poljak, , sa mesta docenta za hirurgiju na Krakovskom univerzitetu došao je u Srbiju 1886. godine i bio je sanitetski pukovnik i prvi hirurg srpske vojske.
Majka Stanislava, rođena Đurić, bila je ćerka generala Dimitrija Đurića, ministra vojnog i dugogodišnjeg nastavnika i upravnika Vojne akademije. Njihovo četvoro dece, tri sina (od kojih je jedan bio Tadija) i ćerka, kršteni su kao Srbi, pravoslavne vere. Tadijin sin Staško bio je moj drug i bubnjar u bendu "Fis dur" Mihaila "Mike" Živanovića u kome sam povremeno svirao klavir krajem četrdesetih godina 20. v. Bio je visok, mršav, veoma simpatičan mladić koji je uvek dolazio u iznošenojpilotskojkožnoj jakni, koju je verovatno nasledio od svoga oca.
U Prvom svetskom ratu Tadija Sondermajer je na Solunskom frontu, zahvaljujući odličnim akrobatskim i streljačkim rezultatima u toku priprema, početkom marta 1918. upućen u najbolju francusku lovačku grupu "Roda", kojom je komandovao čuveni vazduhoplovni as Ginemer (Guynemer- 53 pobeda), a posle Ginemerove pogibije još uspešniji as, legendarni Rene Fonk(Fonck - 75 pobeda) .
Od 15. aprila do 21. maja 1918. , njegova grupa je za protivnika imala eskadrilu čuvenog nemačkog avijatičara Rihthofena, poznatijeg kao Crveni baron. Sam Sondermajer oborio je dva aviona i kao lovac je učestvovao u patrolama koje su drugi vodili u mnogim borbama, a 15. maja postao je samostalni vođa patrole.
Nakon demobilizacije završio je Višu aeronautičku školu (Ecole aéronautique supérieure) u Parizu. Po završetku ove svetski priznate vazduhoplovne škole, kao vazduhoplovni inženjer vratio se u Beograd i odmah se angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije.
***
Oktobra 1944. godine je uhapšen i iz zatvora je izašao godinu dana kasnije kada je na osnovu zakona o amnestiji oslobođenkrivične odgovornosti, rehabilitovan i vraćena su mu sva građanska prava. Juna 1947. godine mu je dozvoljeno da stupi kao honorarni službenik u građevinsko preduzeće "Polet", gde je od februara 1948. radio kao inženjer-planer i rukovodilac planskom službom.
Из сећања Милана М. Пајевића "Београд мога детињства"
Još kao dete više sam voleo kisele i slane stvari od slatkih, pa mi je kada sam dobijao pare "za čokoladu" najveće zadovoljstvo bilo da odem u bife "Moskva" na sredini bloka između Kursuline i Baba Višnjine ulice. Bife je držao jedan Rus, izbeglica i bio je mesto na kome se okupljalo dosta carskih ruskih emigranata.
Sendviči su pravljeni po narudžbini , a bilo je i svakojakih drugih đakonija od kojih su mene najviše interesovali veliki krastavci kiseljeni u vodi sa raznim mirodjijama, piroške (dvanaest vrsta!) i kvas koji su u ranim satima u velikim količinama konsumirali radi trežnjenja mamurni posetioci okolnih kafana – Savinačke kasine, Trandafilovića, Toplice, i drugih.
Sopstvenik bifea bio je nižeg rasta, sa istaknutim orlovskim nosem, odeven u crnu kubansku rubašku, jahaće pantalone i čizme, a na glavi je uvek nosio vojničku šapku sa širitom. Na nosu je imao cvikere u stilu Trockog. Pošto sam često dolazio na sendviče "bifedžija" me je pozdravljao kao starog znanca i redovnu mušteriju pa mi je poklanjao posebnu pažnju i pretvarao je pripremu sendviča u ritual u kome sam naročito uživao.
Svežu veknicu bi rasekao na pola, bogato bi je premazao puterom a zatim bi isekao nekoliko kriški sveže praške šunke koja je stajala na pultu stegnuta u metalnu presu i stavio ih u sendvič. Završnica se sastojala u otresanju od viška vode i sečenju na podužne komade većeg krastavca, koji je vadio iz jedne od tegli na pultu, i njihovo stavljanje u sendvič. Sendvič je koštao 2 dinara.
Možete da zamislite moju iznenađenost kada sam nedavno saznao da je moj "bifedžija" bio admiral carske crnomorske flote Leonid Frolov. Kako nije bio uključen u predratne antiboljševičke aktivnosti emigracije i nije voleo Nemce, zatvorio je bife odmah po završetku aprilskog rata i početka okupacije
Из сећања Милана М. Пајевића: "Београд мога детињства"
Милан Пајевић ми је пре пар година уступио на коришћење књигу својих сећања Београд мога детињства.
У њој се налази велики број значајних података о развоју телефоније и радија између два рата.
Запамтио сам причу Михајла Пајевића, Милановог оца, о ослобођењу Београда и спашавању централе у Косовској улици.
Немци су у централи оставили једног свог инжењера, чија дужност је била да централу дигне у ваздух у тренутку кад немачка војска крене да се повлачи преко Саве. Међутим, тај инжењер је у централи провео око три године и спријатељио се са Михајлом Пајевићем који је пре рата једно време радио у Немачкој, као телекомуникациони инжењер, и где му се родио син Милан. У одлучујућем тренутку, Михајло је замолио Немца да не диже централу у ваздух. На крају, то је била немачка, Сименсова централа. Као контрауслугу му је обећао да ће га заштитити од репресије ослободилачке војске, совјетске и партизанске.
Тако централа није дигнута у ваздух. Када су дошли ослободиоци, одмах су питали да ли има Немаца, заосталих иза војске која се повлачила. Пајевић је показао на инжењера који је практично спасао центалу од рушења, и објаснио да му је обећао живот.
Ослободиоци су само рекли да немају намере да размишљају шта ће иза њихових леђа радити неки Немац, који је слободан. Онда су инжењера спровели до дворишта центале и поставили га уза зид. Када је Пајевић поново покушао да протествује, ови су само рекли, да слободно може да стане поред Немца, па ће и с њим завршити о истом трошку.
Тако је немачки инжењер стрељан, и одмах закопан у дворишту, пошто један део дворишта није био бетониран.
И сада ту лежи.
Ово сам написао у трећем разреду гимназије и као награду добио сабрана дела Достојевског, директна инспирација је Београд 80-тих :
''Све што љубав такне сачувано је од смрти'' Ромен Ролан
У сивом свету сивог града- сиви људи.И по дану само сенке. Можда је и то много. Један тужан цвет,запуштен врт,изневерена љубав.Зграде и небо сами.Људи далеки и отуђени.Само месец тужно бледи.Небо пред одлуком.Улица излоканих жеља.Стрепња у даху времена.Шапат оних које ветар ковитла у заборав,Још једна слика, улаз и изчезла врата. Само степенице.Време садашње и будуће у прошлом.Нема могућности.Стари оронули бидермајер издише у соби успомена.Једно срце лупа у лету очерупаног врапца.Цвркут,шкрипа,звук раштимован и раздражљив.И песма је напустила место са кога је човек одмахнуо руком.Небо се згадило над земљом и зацрнело да заурла.Једна реч је могла и звезде да утеши.У граду ољуштених фасада све је мирно.Тренутак ослушкивања.Капи и тресак.Све се сручило.И душа и живот и небо са кишом.Проклетство је остало у излоканим клупама и траљавим излозима.Једна ципела на отпаду људских пораза.Барица у ципели.Голуб.Мрак га је спречио да се вине.Тренутна смрт и безизлаз.Човек је посустао.Нада као да је негде другде.Реке су блатњаве,моћне и запуштене освојиле небрањене обале.Протрчале су кроз град изгубљених улица одневши му срце да трули у туђини.Реч која је могла да помогне није сигла на време.Спречили су да се изговори.Неки безначајни и безимени.У сну се јавила тежња да се помире три времена у једно будуће.У светлост и живот.Удахнута је свежина неба заборављеној улици.Процветала је крушка у запуштеном врту.Пчела је пренела нектар и мирис у саће прошлости.Покренути су вапај и молба.То је било довољно.Пучина је рекла:''Зовите ме љубав'' и повукла се.Раздрмани су крени нашег сећања.Оно је васкрсло и полетело ка светлости.На кућу је слетела птица. Бог јој је подарио јаје.Нови живот и сумња.Киша је добујући испрала трагове прашине.Сунце се подсмевало старом балкону.У сенци врта подне је откуцавало.Пуно је тога прошло.Вечерња свежина и страх.Хоће ли љубав бити јача од ноћи? Крошње разбарушеног дрвећа.Вера, молитва и икона предака.Живе ли они још у нама?Њихове сени опомињу. Грижа савести над бесмислом.Положен цвет на црном мермеру.Спокој.Мир столећа истиче. Може ли нови дан осванути?Смисао и трагање.Да ли ће и сутра оно што љубав такне бити сачувано од смрти?
Мислим да сам још једну загонетку решио...
Ово је сам почетак Солунске улице гледан од улице Тадеуша Кошћушка, а кад се вратим са одмора рећи ћу вам зашто ...
Istini za volju ovde je Točak radio muziku a tekst je pisao Mirko Glišić (što ne umanjuje lepotu samog teksta):
Šumadijski Blues
Arranged By – Smak (3)
Music By – R.M. Točak*
Lyrics By – M. Glišić*
Ома сам исправио у посту
Uzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome?
Једино што знам о пошти у близини двора је Пошта и телеграф Београд-Министарство. Ова пошта се налазила у објекту дозиданом уз некадашњи Шрепловићев двор за кнеза Михајла, који је овај уступио Министарству унутрашњих дела (у приземљу) и Министранству иностраних дела (на спрату). Али то је било у време краља Милана, и његовог сина Александра. Ова пошта је вршила службу за Двор и за српску владу, дакле за сва министарства, а директно је била потчињена Министарству унутрашњих дела.
Међутим, не верујем да ти је тетка рођена још тада (пу, пу, пу, да ме не чује колегиница). Дакле, мора да се ради о некој другој организационој јединици.
И уопште, постојала је пошта уз Смедеревски летњиковац Обреновића, за време Александра и Драге, и до скоро у СИВ-у, данас у згради Владе и Народне скупштине, па и у 7-8 војних објеката у граду. Дакле, свуда где су то државни органи захтевали...
Uzgred kad smo kod poštarske familije, ne odredismo tu Dvorsku poštu (pokušaću tetku da privedem Bing mapi da mi pokaže koja je to tačno zgrada bila).
Poslednji put mi je rekla da se zgrada nalazila kod kapije starog Maršalata ali meni to malo znači. Ima li neko negde nekakvih tragova o tome?
Једино што знам о пошти у близини двора је Пошта и телеграф Београд-Министарство. Ова пошта се налазила у објекту дозиданом уз некадашњи Шрепловићев двор за кнеза Михајла, који је овај уступио Министарству унутрашњих дела (у приземљу) и Министранству иностраних дела (на спрату). Али то је било у време краља Милана, и његовог сина Александра. Ова пошта је вршила службу за Двор и за српску владу, дакле за сва министарства, а директно је била потчињена Министарству унутрашњих дела.
Међутим, не верујем да ти је тетка рођена још тада (пу, пу, пу, да ме не чује колегиница). Дакле, мора да се ради о некој другој организационој јединици.
И уопште, постојала је пошта уз Смедеревски летњиковац Обреновића, за време Александра и Драге, и до скоро у СИВ-у, данас у згради Владе и Народне скупштине, па и у 7-8 војних објеката у граду. Дакле, свуда где су то државни органи захтевали...
:) Jes starija žena al ne treba preterivati ...;)
Ova moja potraga se odnosi na poštu oko ulaza u kompleks Belog dvora. Deda je tu bio upravnik negde tokom druge polovine 30-tih godina proslog veka. Pred rat je prešao za upravnika na Voždovac i tamo su proveli okupaciju. Posle rata su prešli u poštu na Kalenića pijaci čiju sliku sam već skinuo sa ovog foruma.
Да не бисмо форум оптерећивали личним подацима, пошаљи ми приватном поруком податке о деди, име, презиме, и све што знаш. Онда ћу ја да погледам шта могу да нађем и јавићу ти.
Tadija Sondermajer
Nedaleko od nas, u Palmotićevoj 12 živela je porodica Sondermajer i Tadija Sondermajer, pionir i jedan od najzaslužnijih ljudi za uspešan razvoj naše civilne avijacije. I on je kao i mnogi drugi, zaboravljen zbog toga što se nije priklonio novim, komunističkim vlastima.
Otac Tadije Sondermajera, dr Roman Sondermajer, Poljak, , sa mesta docenta za hirurgiju na Krakovskom univerzitetu došao je u Srbiju 1886. godine i bio je sanitetski pukovnik i prvi hirurg srpske vojske.
Majka Stanislava, rođena Đurić, bila je ćerka generala Dimitrija Đurića, ministra vojnog i dugogodišnjeg nastavnika i upravnika Vojne akademije. Njihovo četvoro dece, tri sina (od kojih je jedan bio Tadija) i ćerka, kršteni su kao Srbi, pravoslavne vere. Tadijin sin Staško bio je moj drug i bubnjar u bendu "Fis dur" Mihaila "Mike" Živanovića u kome sam povremeno svirao klavir krajem četrdesetih godina 20. v. Bio je visok, mršav, veoma simpatičan mladić koji je uvek dolazio u iznošenoj pilotskoj kožnoj jakni, koju je verovatno nasledio od svoga oca.
U Prvom svetskom ratu Tadija Sondermajer je na Solunskom frontu, zahvaljujući odličnim akrobatskim i streljačkim rezultatima u toku priprema, početkom marta 1918. upućen u najbolju francusku lovačku grupu "Roda", kojom je komandovao čuveni vazduhoplovni as Ginemer (Guynemer - 53 pobeda), a posle Ginemerove pogibije još uspešniji as, legendarni Rene Fonk (Fonck - 75 pobeda) .
Od 15. aprila do 21. maja 1918. , njegova grupa je za protivnika imala eskadrilu čuvenog nemačkog avijatičara Rihthofena, poznatijeg kao Crveni baron. Sam Sondermajer oborio je dva aviona i kao lovac je učestvovao u patrolama koje su drugi vodili u mnogim borbama, a 15. maja postao je samostalni vođa patrole.
Nakon demobilizacije završio je Višu aeronautičku školu (Ecole aéronautique supérieure) u Parizu. Po završetku ove svetski priznate vazduhoplovne škole, kao vazduhoplovni inženjer vratio se u Beograd i odmah se angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije.
***
Oktobra 1944. godine je uhapšen i iz zatvora je izašao godinu dana kasnije kada je na osnovu zakona o amnestiji oslobođen krivične odgovornosti, rehabilitovan i vraćena su mu sva građanska prava. Juna 1947. godine mu je dozvoljeno da stupi kao honorarni službenik u građevinsko preduzeće "Polet", gde je od februara 1948. radio kao inženjer-planer i rukovodilac planskom službom.Из сећања Милана М. Пајевића "Београд мога детињства"
Još kao dete više sam voleo kisele i slane stvari od slatkih, pa mi je kada sam dobijao pare "za čokoladu" najveće zadovoljstvo bilo da odem u bife "Moskva" na sredini bloka između Kursuline i Baba Višnjine ulice. Bife je držao jedan Rus, izbeglica i bio je mesto na kome se okupljalo dosta carskih ruskih emigranata.
Sendviči su pravljeni po narudžbini , a bilo je i svakojakih drugih đakonija od kojih su mene najviše interesovali veliki krastavci kiseljeni u vodi sa raznim mirodjijama, piroške (dvanaest vrsta!) i kvas koji su u ranim satima u velikim količinama konsumirali radi trežnjenja mamurni posetioci okolnih kafana – Savinačke kasine, Trandafilovića, Toplice, i drugih.
Sopstvenik bifea bio je nižeg rasta, sa istaknutim orlovskim nosem, odeven u crnu kubansku rubašku, jahaće pantalone i čizme, a na glavi je uvek nosio vojničku šapku sa širitom. Na nosu je imao cvikere u stilu Trockog. Pošto sam često dolazio na sendviče "bifedžija" me je pozdravljao kao starog znanca i redovnu mušteriju pa mi je poklanjao posebnu pažnju i pretvarao je pripremu sendviča u ritual u kome sam naročito uživao.
Svežu veknicu bi rasekao na pola, bogato bi je premazao puterom a zatim bi isekao nekoliko kriški sveže praške šunke koja je stajala na pultu stegnuta u metalnu presu i stavio ih u sendvič. Završnica se sastojala u otresanju od viška vode i sečenju na podužne komade većeg krastavca, koji je vadio iz jedne od tegli na pultu, i njihovo stavljanje u sendvič. Sendvič je koštao 2 dinara.
Možete da zamislite moju iznenađenost kada sam nedavno saznao da je moj "bifedžija" bio admiral carske crnomorske flote Leonid Frolov. Kako nije bio uključen u predratne antiboljševičke aktivnosti emigracije i nije voleo Nemce, zatvorio je bife odmah po završetku aprilskog rata i početka okupacijeИз сећања Милана М. Пајевића: "Београд мога детињства"
У њој се налази велики број значајних података о развоју телефоније и радија између два рата.
Запамтио сам причу Михајла Пајевића, Милановог оца, о ослобођењу Београда и спашавању централе у Косовској улици.
Немци су у централи оставили једног свог инжењера, чија дужност је била да централу дигне у ваздух у тренутку кад немачка војска крене да се повлачи преко Саве. Међутим, тај инжењер је у централи провео око три године и спријатељио се са Михајлом Пајевићем који је пре рата једно време радио у Немачкој, као телекомуникациони инжењер, и где му се родио син Милан. У одлучујућем тренутку, Михајло је замолио Немца да не диже централу у ваздух. На крају, то је била немачка, Сименсова централа. Као контрауслугу му је обећао да ће га заштитити од репресије ослободилачке војске, совјетске и партизанске.
Тако централа није дигнута у ваздух. Када су дошли ослободиоци, одмах су питали да ли има Немаца, заосталих иза војске која се повлачила. Пајевић је показао на инжењера који је практично спасао центалу од рушења, и објаснио да му је обећао живот.
Ослободиоци су само рекли да немају намере да размишљају шта ће иза њихових леђа радити неки Немац, који је слободан. Онда су инжењера спровели до дворишта центале и поставили га уза зид. Када је Пајевић поново покушао да протествује, ови су само рекли, да слободно може да стане поред Немца, па ће и с њим завршити о истом трошку.
Тако је немачки инжењер стрељан, и одмах закопан у дворишту, пошто један део дворишта није био бетониран.
И сада ту лежи.
Ово сам написао у трећем разреду гимназије и као награду добио сабрана дела Достојевског, директна инспирација је Београд 80-тих :
''Све што љубав такне сачувано је од смрти'' Ромен Ролан
У сивом свету сивог града- сиви људи.И по дану само сенке. Можда је и то много. Један тужан цвет,запуштен врт,изневерена љубав.Зграде и небо сами.Људи далеки и отуђени.Само месец тужно бледи.Небо пред одлуком.Улица излоканих жеља.Стрепња у даху времена.Шапат оних које ветар ковитла у заборав,Још једна слика, улаз и изчезла врата. Само степенице.Време садашње и будуће у прошлом.Нема могућности.Стари оронули бидермајер издише у соби успомена.Једно срце лупа у лету очерупаног врапца.Цвркут,шкрипа,звук раштимован и раздражљив.И песма је напустила место са кога је човек одмахнуо руком.Небо се згадило над земљом и зацрнело да заурла.Једна реч је могла и звезде да утеши.У граду ољуштених фасада све је мирно.Тренутак ослушкивања.Капи и тресак.Све се сручило.И душа и живот и небо са кишом.Проклетство је остало у излоканим клупама и траљавим излозима.Једна ципела на отпаду људских пораза.Барица у ципели.Голуб.Мрак га је спречио да се вине.Тренутна смрт и безизлаз.Човек је посустао.Нада као да је негде другде.Реке су блатњаве,моћне и запуштене освојиле небрањене обале.Протрчале су кроз град изгубљених улица одневши му срце да трули у туђини.Реч која је могла да помогне није сигла на време.Спречили су да се изговори.Неки безначајни и безимени.У сну се јавила тежња да се помире три времена у једно будуће.У светлост и живот.Удахнута је свежина неба заборављеној улици.Процветала је крушка у запуштеном врту.Пчела је пренела нектар и мирис у саће прошлости.Покренути су вапај и молба.То је било довољно.Пучина је рекла:''Зовите ме љубав'' и повукла се.Раздрмани су крени нашег сећања.Оно је васкрсло и полетело ка светлости.На кућу је слетела птица. Бог јој је подарио јаје.Нови живот и сумња.Киша је добујући испрала трагове прашине.Сунце се подсмевало старом балкону.У сенци врта подне је откуцавало.Пуно је тога прошло.Вечерња свежина и страх.Хоће ли љубав бити јача од ноћи? Крошње разбарушеног дрвећа.Вера, молитва и икона предака.Живе ли они још у нама?Њихове сени опомињу. Грижа савести над бесмислом.Положен цвет на црном мермеру.Спокој.Мир столећа истиче. Може ли нови дан осванути?Смисао и трагање.Да ли ће и сутра оно што љубав такне бити сачувано од смрти?
Мислим да сам још једну загонетку решио...
Ово је сам почетак Солунске улице гледан од улице Тадеуша Кошћушка, а кад се вратим са одмора рећи ћу вам зашто ...
... Bonđorno :)...