Човеку напрасно застане дах када види какве смо изузетне архитекте имали.
Мене ова вила подсећа на један од најупечатљивијих и најлепших примера неоренесансне архитектуре између два рата, вилу Раде Петровића, насталу по пројекту непревазиђеног Војина Симеоновића.
Није ово никаква неоренесанса већ би пре било оно што си давно закључио а што ми је деловало заиста веродостојним и интересантним запажањем да је у питању нека врста ''постмодерне пре постмодерне'', у стилу француског класицизама 18-тог века...
У списима дела свих тадашњих архитеката који су градили овакве куће и виле стоји да су објекте правили у духу "француског неоренесанса", што има потпуног смисла, јер су елементи спољашњег руха прецизно преузимани са угледних примера архитектуре протеклих епоха.
Ипак, када сам говорио о "постмодерни пре постмодерне" мислио сам више на оне зграде архитектуре тридесетих чија је основа модернизам, али које су украшене читавим низом "измишљених" орнамената потеклих из класицистичке декорације али деформисаних, прерађених и трансформисаних у нешто сасвим креативно, несвакидашње и атипично.
Мислио сам на Постмодерну о којој си говорио везано за ову зграду из 1940 године...
Можда сам нешто непажњом испремештао када сам писао, јер Самојлов каже да је и ово у духу "неоренесанса".
Мени се чини да је са идејно-филозофске стране овај појам поприлично непроучен у историји српске архитектуре. Као можда нигде другде наша архитектура тог доба препуна је личних интерпретација, веома особеног дизајна и печата ствараоца, за разлику од интернационалне Модерне која је тежила индустријализацији, префабрикацији и губљењу печата аутора.
Многе од зграда данас не постоје али су биле и препуне елемената персонализације архитектонског дела: знаковити улази (понекад, у случају кућа које су подизали инвеститори Јевреји стављала се чак и стилизована менора), стубови у керамици, симболика елемената обраде и акцентовање најнемогућнијих детаља (балкони у јарко црвеној боји гвожђа наспрам потпуно пуристичке фасаде).
Нажалост, послератна архитектонска критика "на нож" је дочекала овакве покушаје, сматрајући их неукусом и неумереношћу.
Можда сам нешто непажњом испремештао када сам писао, јер Самојлов каже да је и ово у духу "неоренесанса".
Мени се чини да је са идејно-филозофске стране овај појам поприлично непроучен у историји српске архитектуре. Као можда нигде другде наша архитектура тог доба препуна је личних интерпретација, веома особеног дизајна и печата ствараоца, за разлику од интернационалне Модерне која је тежила индустријализацији, префабрикацији и губљењу печата аутора.
Многе од зграда данас не постоје али су биле и препуне елемената персонализације архитектонског дела: знаковити улази (понекад, у случају кућа које су подизали инвеститори Јевреји стављала се чак и стилизована менора), стубови у керамици, симболика елемената обраде и акцентовање најнемогућнијих детаља (балкони у јарко црвеној боји гвожђа наспрам потпуно пуристичке фасаде).
Нажалост, послератна архитектонска критика "на нож" је дочекала овакве покушаје, сматрајући их неукусом и неумереношћу.
Све је ок, код Самојлова си изрекао нешто што сам тада први пут чуо: Историјски стил обрађен до најмањих детаља прилагођен комфору тадашњих највиших стандарда у том смислу сам и разумео постмодерна пре постмодерне.
Ima li šanse za neku forenziku?
Na slici je moj deda, a nemam pojma ko su ostali ni gde se nalaze?
Deda je živeo na Banovom brdu, i bio član neke krojačke zadruge na Čukarici, ali ovo ne mora da bude to.
Otac mi kaže da je jedno kratko vreme radio u nekoj vojnoj ustanovi na Dorćolu.
Човеку напрасно застане дах када види какве смо изузетне архитекте имали.
Мене ова вила подсећа на један од најупечатљивијих и најлепших примера неоренесансне архитектуре између два рата, вилу Раде Петровића, насталу по пројекту непревазиђеног Војина Симеоновића.
Није ово никаква неоренесанса већ би пре било оно што си давно закључио а што ми је деловало заиста веродостојним и интересантним запажањем да је у питању нека врста ''постмодерне пре постмодерне'', у стилу француског класицизама 18-тог века...
У списима дела свих тадашњих архитеката који су градили овакве куће и виле стоји да су објекте правили у духу "француског неоренесанса", што има потпуног смисла, јер су елементи спољашњег руха прецизно преузимани са угледних примера архитектуре протеклих епоха.
Ипак, када сам говорио о "постмодерни пре постмодерне" мислио сам више на оне зграде архитектуре тридесетих чија је основа модернизам, али које су украшене читавим низом "измишљених" орнамената потеклих из класицистичке декорације али деформисаних, прерађених и трансформисаних у нешто сасвим креативно, несвакидашње и атипично.
Мислио сам на Постмодерну о којој си говорио везано за ову зграду из 1940 године...
Мени се чини да је са идејно-филозофске стране овај појам поприлично непроучен у историји српске архитектуре. Као можда нигде другде наша архитектура тог доба препуна је личних интерпретација, веома особеног дизајна и печата ствараоца, за разлику од интернационалне Модерне која је тежила индустријализацији, префабрикацији и губљењу печата аутора.
Многе од зграда данас не постоје али су биле и препуне елемената персонализације архитектонског дела: знаковити улази (понекад, у случају кућа које су подизали инвеститори Јевреји стављала се чак и стилизована менора), стубови у керамици, симболика елемената обраде и акцентовање најнемогућнијих детаља (балкони у јарко црвеној боји гвожђа наспрам потпуно пуристичке фасаде).
Нажалост, послератна архитектонска критика "на нож" је дочекала овакве покушаје, сматрајући их неукусом и неумереношћу.
Не знам да ли смо је имали - углавном, фонтана је била испред немачког павиљона.
Мени се чини да је са идејно-филозофске стране овај појам поприлично непроучен у историји српске архитектуре. Као можда нигде другде наша архитектура тог доба препуна је личних интерпретација, веома особеног дизајна и печата ствараоца, за разлику од интернационалне Модерне која је тежила индустријализацији, префабрикацији и губљењу печата аутора.
Многе од зграда данас не постоје али су биле и препуне елемената персонализације архитектонског дела: знаковити улази (понекад, у случају кућа које су подизали инвеститори Јевреји стављала се чак и стилизована менора), стубови у керамици, симболика елемената обраде и акцентовање најнемогућнијих детаља (балкони у јарко црвеној боји гвожђа наспрам потпуно пуристичке фасаде).
Нажалост, послератна архитектонска критика "на нож" је дочекала овакве покушаје, сматрајући их неукусом и неумереношћу.
Све је ок, код Самојлова си изрекао нешто што сам тада први пут чуо: Историјски стил обрађен до најмањих детаља прилагођен комфору тадашњих највиших стандарда у том смислу сам и разумео постмодерна пре постмодерне.
Na slici je moj deda, a nemam pojma ko su ostali ni gde se nalaze?
Deda je živeo na Banovom brdu, i bio član neke krojačke zadruge na Čukarici, ali ovo ne mora da bude to.
Otac mi kaže da je jedno kratko vreme radio u nekoj vojnoj ustanovi na Dorćolu.