Основна школа Вук Караџић, између Таковске, Џорџа Вашингтона и Далматинске, око 1900:
Раније је то место звано Палилулским тргом (мора да је била обрасла пољана), а Палилула се простирала све до Француске улице. Ево краја из 1878:
Ту је трг, касарна и јеврејско гробље у Далматинској, а школа је планирана на месту где је данас Палилулска пијаца. Нема још Палмотићеве, Стевана Сремца...
Онда смо се у јуну ове године вратили на ту тему. Не могу све да цитирам, али ово је битно:
Путник је написао/ла:
Негде сам видео да је тај простора резервисан за пијацу око 1900. године, али не знам да ли је тада и отворена...
Тражећи нешто друго налетео сам на пар детаља у вези пијаце/трга. После подизања нове зграде Палилулске школе 1894. године
(арх. Милан Антоновић) појавио се текст, опет архитекте, Светозара Зорића у коме он критикује Антоновићево решење Палилулске школе,
данас школе Вук Караџић у Таковској 41, и каже: "Зграда је постављена и усађена без смисла. Прва је грешка што је подигнута не у средини
широке Палилулске пијаце, но на горњем делу њеном. Али бисмо на послетку и то опростили...само не можемо да разумемо зашто је главна
фасада окренута палилулској касарни, а не широкој пијаци."
Спомиње се у вези тог имања (Палилулског трга) и Тома Вучић Перишић, али о томе други пут.
Изгледа да су се имања пијаце и школе пермутовала у периоду од 1890. до негде 1910. године. Јер, на другом крају Палилулског трга
ће по некима 1905. а можда и 1908. године нићи ова лепотица...
Позната у разним периодима као Ђачка кухиња, Школска трпеза, Ђачко склониште а у новије време као мала зграда основне школе
Вук Караџић (за ђаке прваке), ово здање је једна од многих задужбина Николе Спасића. Следећа слика је са овог сајта...
.... sledeće slike su Kasinine 8) ... što se i vidi :D ...
Beogradsko sajmište, ispred nemačkog paviljona, septembra 1940. S leva na desno: Solomon de Majo, Vesna Petković, Jelena de Majo, Samuilo de Majo, Isak de Majo, Ženika de Majo (rođena Medina). Ženika, Samuilo i njihovo troje dece stradali su kao logoraši logora Staro sajmište, maja 1942; ugušeni su u pokretnoj gasnoj komori ("dušegupka") maja 1942, u poslednjem transportu logoraša.
Sa sajta koji je juče Relja najavio: www.starosajmiste.info
У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Ћевапчићи
Добар јутар, ух... већ од раног јутра кренусмо жестоко... тешко ћу издржати "пресију" :innocent:
Свашта има на тој википедији... Колико се (тек овлаш) сећам, ћевапчићи су у Србији па и у Београду, ту донедавно, најчешће били такође танки, кратки, веома концентрованог (и дивног - ко је умео да направи) укуса (одатле и деминутив саме речи). Ова нова мода их је прекрстила у ћевапе, надула и направила дугачким (трпа се ту свашта, почев од соде бикарбоне па надаље), бацила на електричне плотне, плинске грејалице и све оне скаламерије тако далеко од правог роштиља који би им давао суштинску ноту укуса. Чињеница јесте да се нису јели "успут" и у лепињи (ово друго је карактеристичније, например за Сарајево, где су се још одржали аутентичним и заиста изузетним, што сам и пробао - но тамо се они, такође од давнина праве), већ на тањиру и са луком.
Е сад, тешко је то све пронаћи у Београду. Неко ми је рекао за место на Дорћолу које их прави на, онако, баш, посебан начин, но све остаде на успутној назнаци. Немам представе где се то место налази.
... svojevremeno nam je Goldi preneo ovu fotkicu, evo je i malo uvećane ...
.
Писао Путник у јулу 2010. год.:
Раније је то место звано Палилулским тргом (мора да је била обрасла пољана), а Палилула се простирала све до Француске улице. Ево краја из 1878:
Ту је трг, касарна и јеврејско гробље у Далматинској, а школа је планирана на месту где је данас Палилулска пијаца. Нема још Палмотићеве, Стевана Сремца...
Онда смо се у јуну ове године вратили на ту тему. Не могу све да цитирам, али ово је битно:
Тражећи нешто друго налетео сам на пар детаља у вези пијаце/трга. После подизања нове зграде Палилулске школе 1894. године
(арх. Милан Антоновић) појавио се текст, опет архитекте, Светозара Зорића у коме он критикује Антоновићево решење Палилулске школе,
данас школе Вук Караџић у Таковској 41, и каже: "Зграда је постављена и усађена без смисла. Прва је грешка што је подигнута не у средини
широке Палилулске пијаце, но на горњем делу њеном. Али бисмо на послетку и то опростили...само не можемо да разумемо зашто је главна
фасада окренута палилулској касарни, а не широкој пијаци."
Спомиње се у вези тог имања (Палилулског трга) и Тома Вучић Перишић, али о томе други пут.
Изгледа да су се имања пијаце и школе пермутовала у периоду од 1890. до негде 1910. године. Јер, на другом крају Палилулског трга
ће по некима 1905. а можда и 1908. године нићи ова лепотица...
Позната у разним периодима као Ђачка кухиња, Школска трпеза, Ђачко склониште а у новије време као мала зграда основне школе
Вук Караџић (за ђаке прваке), ово здање је једна од многих задужбина Николе Спасића. Следећа слика је са овог сајта...
.... sledeće slike su Kasinine 8) ... što se i vidi :D ...
.
... ma, ubavina edna :glasses: ...
.
... ma, ubavina edna :glasses: ...
pravac ebay.com ondak ;)
Sa sajta koji je juče Relja najavio: www.starosajmiste.info
- У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
http://sr.wikipedia.org/wiki/ЋевапчићиДобар јутар, ух... већ од раног јутра кренусмо жестоко... тешко ћу издржати "пресију" :innocent:
Свашта има на тој википедији... Колико се (тек овлаш) сећам, ћевапчићи су у Србији па и у Београду, ту донедавно, најчешће били такође танки, кратки, веома концентрованог (и дивног - ко је умео да направи) укуса (одатле и деминутив саме речи). Ова нова мода их је прекрстила у ћевапе, надула и направила дугачким (трпа се ту свашта, почев од соде бикарбоне па надаље), бацила на електричне плотне, плинске грејалице и све оне скаламерије тако далеко од правог роштиља који би им давао суштинску ноту укуса. Чињеница јесте да се нису јели "успут" и у лепињи (ово друго је карактеристичније, например за Сарајево, где су се још одржали аутентичним и заиста изузетним, што сам и пробао - но тамо се они, такође од давнина праве), већ на тањиру и са луком.
Е сад, тешко је то све пронаћи у Београду. Неко ми је рекао за место на Дорћолу које их прави на, онако, баш, посебан начин, но све остаде на успутној назнаци. Немам представе где се то место налази.