Ове године, на дан Св. Саве, српска гимназија у Сен-Жану и Болие-у прославила је своју славу на врло скроман начин. Услед данашњих озбиљних прилика, управа ових школа донела је одлуку, да се ове године ђачка прослава прослави у најужем кругу, без икакве помпе. Због тога није ни било нарочитих званица, као прошле године. Светосавска прослава у Болие-у носила је ове године чисто васпитни карактер наше ђачке омладине.
Иако се у српским круговима у Ници знало за ову одлуку школске управе, ипак су на дан Св. Саве српска срца јаче закуцала: и старо и младо, и мушко и женско, сетило се тога дана својега детињства, сетило се ђачке славе, прослављане у слободној Краљевини Србији. И тада су многи похитали у Болие, да својим присуством увеличају ову скромну српску свечаност, да „Ускликну с љубављу Светитељу Сави,“ и да у тим свечаним тренутцима, макар и за најкраће време, забораве на велику трагедију српскога народа и на своју несрећну судбину, а у исто време и да се тренутно у мислима врате на своје безбрижно детињство, на своје ђаковање.
И не би било те силе, која би их могла спречити да пропусте овај свечани тренутак. На лепом и пространом тргу у Ници, на Масени, још рано изјутра виђале су се овде-онде групе Срба и Српкиња, који су похитали да за времена уграбе места у трамвајима, који иду за Болие. Међу њима је било народних посланика, виших официра, чиновника, трговаца, учитеља, војника...
На азурној страни лепе Француске Ривиере, освануо је диван дан, бистар као стакло. Ривиерско јануарско сунце почело је од ранога јутра просипати своје топле зраке, каокод нас у мају месецу. Непрегледно море, које је овде у ово годишње доба увек узнемирено, сад је било скоро сасвим мирно. Нигде поветарца, нигде таласа, И сама природа као да је осетила овај свечан српски тренутак, па је обуздала и притајила своје џиновске силе да га не ремети. Жарко сунце мирно се огледало у неизмерно морско огледало, и својим интензивним зрацима оцртавало бриљантну путању од видика ка копну, од истока ка западу - од Србије ка нама... И као да је тиме хтело рећи: Надајте се! Скоро ћете поћи овимсветлим путем и доћи ћете тамо куда одавно желите, доћи ћете на своје огњиште, у своју слободну Отаџбину!...
Простран и високи коридор величанствене палате хотела „Бристол“ у Болие-у, који је својина једног енглеског акционарског друштва, представљао је на дан Св. Саве богомољу оних изгнаника, који су сада далеко од своје Отаџбине, и који су се овде сакупили да скромно прославе дан свога највећег народног просветитеља и првог црквеног поглавара. Високи и дебели стубови, који се у већем броју налазе у овом коридору и свечан изглед присутника, давали су овом локалу тип правог Божјег Храма.
На служби Божјој, која је овде одржана, чинодејствовала су три наша свештеника: прота Здравко Пауновић, свештеник Богомир Петровић и протођакон Љуба Поповић. На јектенија је одговарао ђачки мешовити хор, који броји преко сто чланова. За време богослужења, поп Богомир је прочитао као друго јеванђеље, познату „Молитву Српског Ратника“ коју су сви присутни слушали клечећи. Силне речи из те молитве, отпеване као што се то чини у јеванђељу и изговорене кроз уста свештеникова тоном пуним туге и душевног бола, – до врхунца су узбуђивале душу изгнаника, који су своје сузне очи често управљали небу, придружујући се искрено Молитви Српског Ратника.
По свршеном богослужењу певачки хор отпевао је светосавску химну, а затим је настало извођење читавог низа тачака из уобичајеног програма за овакве свечаности. Том приликом отпеване су и српска народна химна, и француска марсељеза, и још неколико патриотских песама. Све те песме отпеване су одиста прецизно, и на задовољство свих слушалаца, зашта припада заслуга г. Владимиру Ђорђевићу, вишем учитељу музике.
Кратким и складним говором, госте је поздравио директор гимназије г. Светолик Стевановић, изневши у исто време велики значај данашњег дана. Али, из целог тог програма, најдубљи утисак на присутне учиниле су две ствари: једна декламација, и једна жива слика, коју су извели ђаци.
Војин Ђорђевић декламовао је песму ,,Поздрав из Отаџбине“ од непознатог писца. У тој песми, песник поздравља српске ратнике у име српских градова и планина, у име задужбина и река, у име српског села, њива, ливада, поља и дубрава, у име српског цвећа и дрвећа, које нестрпљиво чека на повратак српских орлова. Ове просте, али за нас изгнанике дирљиве речи – јер је лако тужног расплакати – Ђорђевић је изговорио право декламаторски, и звонким али тужним тоном, који је парао и срце и душу свију слушалаца, натерујући многе да гласно зајецају, и да свој велики бол за изгубљеном Отаџбином утоле у горким сузама.
Жива слика представљала је, како Свети Сава благосиља Српчад. Благодарећи труду г. Добриновића, бившег редитеља Краљевско-Српског Народног Позоришта, присутни гости имали су прилике да виде ову дивну слику. Када се дигла завеса на малој позорници, која је за ову сврху нарочито подигнута, пред нашим очима се указао величанствен призор: Св. Сава, беле косе и браде, у свештеничкој одежди, са правом владичанском митром на глави, благосиља Српчад, која пред њим клече. На десној страни ове дивне групе, напред је истакнут отац српског народног језика, Вук Караџић, са пуним седим брковима, који је у руци држао пергамент, на коме су биле исписане ове речи: ,,Величина душе српскога народа огледа се у народним умотворинама“...
С леве стране стајао је велики народни просветитељ, Доситије Обрадовић, који је такође држао у руци пергамент, на коме су исписане познате Змајеве речи: ,,Знање је светлост, знање је моћ, учите децо и дан и ноћ.“
После подне је приказан Трифковићев комад „Школски надзорник“ под редитељством г. Добриновића. И у овој прилици ми дугујемо благодарност г. Добриновићу, на његовом труду и успеху, јер је игра у томе комаду испала неочекивано. Ђаци ове гимназије одиграли су своје улоге са великом вољом и разумевањем.
После тога настала је игранка. У пространом дворишту дивног хотела „Панорама-Палас“, вило се Краљево Коло. У средини великог омладинског кола, уместо каквог оркестра, два ђака свирала су на виолини разна српска народна кола. Млади играчи, хитро и лако, весело и безбрижно, подскакиваху у колу, тренутно заборављајући на горку Српску Садашњост.
А ми посматрачи?... Ми смо тада помислили: боже, сачувај нам бар овај остатак наше омладине, – да се имамо са чим вратити у нашу слободну Отаџбину!
Ница, 23. јануара 1918.
(Објављено у Српским Новинама од 17. фебруара 1918. год.)
Преко пута породичне куће породице Стојковић, на углу Кнегиње Љубице и Борислава Б(ј)ерута (после Јевремове) била је добро снабдевена бакалница "Бараћ". Ту се сликао тата Стојковић, онај наочит младожења са сабљом, из цркве Александра Невског. СРЕЋНА НАМ 2500!
Предраг нас је мало ресетовао па нас јубилеј чека за неколико минута, ево једне премијере (или ја бар мислим да то јесте) а уједно и погађалице у то име: ?
У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Ћевапчићи
Добар јутар, ух... већ од раног јутра кренусмо жестоко... тешко ћу издржати "пресију" :innocent:
Свашта има на тој википедији... Колико се (тек овлаш) сећам, ћевапчићи су у Србији па и у Београду, ту донедавно, најчешће били такође танки, кратки, веома концентрованог (и дивног - ко је умео да направи) укуса (одатле и деминутив саме речи). Ова нова мода их је прекрстила у ћевапе, надула и направила дугачким (трпа се ту свашта, почев од соде бикарбоне па надаље), бацила на електричне плотне, плинске грејалице и све оне скаламерије тако далеко од правог роштиља који би им давао суштинску ноту укуса. Чињеница јесте да се нису јели "успут" и у лепињи (ово друго је карактеристичније, например за Сарајево, где су се још одржали аутентичним и заиста изузетним, што сам и пробао - но тамо се они, такође од давнина праве), већ на тањиру и са луком.
Е сад, тешко је то све пронаћи у Београду. Неко ми је рекао за место на Дорћолу које их прави на, онако, баш, посебан начин, но све остаде на успутној назнаци. Немам представе где се то место налази.
Kada se kaže ćevapčići na Dorćolu, najverovatnije se misli na nekadašnju kafanu „Užička Kremna”, kasnije, gle naziva - „Svetica”, a danas „Sarajevski ćevap”. Za one koji su zaboravili - to je u Dušanovoj ulici preko puta nekadašnje OŠ „Janko Veselinović”, danas „Drvo art”, odmah do roglja sa Kraljem Petrom.
Moram da priznam da su to najbolji ćevapčići koje sam jeo u Beogradu. Ne znam da li su lepši oni ili tanka lepinja koja se služi uz njih. Ali uz ove dobre ćevapčiće ide i „dobra” cena, pa tamo idem samo kada me neko vodi „na karticu”.
На углу Немањине и Хајдук-Вељковог венца убрзо после изградње Железничке станице, око 1887. године, диже се хотел Оријент.
Фотографије из прве деценије XX века.
Фотографија из I светског рата.
Цртеж Луке Младеновића.
Слика Јеремије Станојевића.
У другој половини двадесетих година хотел је проширен у делу ка Хајдук-Вељковом венцу. Слика из 1930. године у време соколског слета.
Ниже хотела Оријент, ка Железничкој станици, био је хотел Солун, срушен 1928. године да би се на његовом месту подигла зграда
Окружног уреда за осигурање радника, данас болница Свети Сава.
Панорама из 1934. године.
После II светског рата, спрат некадашњег хотел Оријент је претворен у станове, а приземље је остало кафана Оријент. У првој половини
шездесетих креће рушење због изградње Ријечког солитера, познатијег као палата Јадран.
Остаци хотела Оријент порушени су у пролеће 1964. године. Панорама Немањине, у позадини палата Јадран.
И завршена палата Јадран (архитекта Добрила Лалковић).
Светосавска прослава у Болие-у
Иако се у српским круговима у Ници знало за ову одлуку школске управе, ипак су на дан Св. Саве српска срца јаче закуцала: и старо и младо, и мушко и женско, сетило се тога дана својега детињства, сетило се ђачке славе, прослављане у слободној Краљевини Србији. И тада су многи похитали у Болие, да својим присуством увеличају ову скромну српску свечаност, да „Ускликну с љубављу Светитељу Сави,“ и да у тим свечаним тренутцима, макар и за најкраће време, забораве на велику трагедију српскога народа и на своју несрећну судбину, а у исто време и да се тренутно у мислима врате на своје безбрижно детињство, на своје ђаковање.
И не би било те силе, која би их могла спречити да пропусте овај свечани тренутак. На лепом и пространом тргу у Ници, на Масени, још рано изјутра виђале су се овде-онде групе Срба и Српкиња, који су похитали да за времена уграбе места у трамвајима, који иду за Болие. Међу њима је било народних посланика, виших официра, чиновника, трговаца, учитеља, војника...
На азурној страни лепе Француске Ривиере, освануо је диван дан, бистар као стакло. Ривиерско јануарско сунце почело је од ранога јутра просипати своје топле зраке, као код нас у мају месецу. Непрегледно море, које је овде у ово годишње доба увек узнемирено, сад је било скоро сасвим мирно. Нигде поветарца, нигде таласа, И сама природа као да је осетила овај свечан српски тренутак, па је обуздала и притајила своје џиновске силе да га не ремети. Жарко сунце мирно се огледало у неизмерно морско огледало, и својим интензивним зрацима оцртавало бриљантну путању од видика ка копну, од истока ка западу - од Србије ка нама... И као да је тиме хтело рећи: Надајте се! Скоро ћете поћи овим светлим путем и доћи ћете тамо куда одавно желите, доћи ћете на своје огњиште, у своју слободну Отаџбину!...
Простран и високи коридор величанствене палате хотела „Бристол“ у Болие-у, који је својина једног енглеског акционарског друштва, представљао је на дан Св. Саве богомољу оних изгнаника, који су сада далеко од своје Отаџбине, и који су се овде сакупили да скромно прославе дан свога највећег народног просветитеља и првог црквеног поглавара. Високи и дебели стубови, који се у већем броју налазе у овом коридору и свечан изглед присутника, давали су овом локалу тип правог Божјег Храма.
На служби Божјој, која је овде одржана, чинодејствовала су три наша свештеника: прота Здравко Пауновић, свештеник Богомир Петровић и протођакон Љуба Поповић. На јектенија је одговарао ђачки мешовити хор, који броји преко сто чланова. За време богослужења, поп Богомир је прочитао као друго јеванђеље, познату „Молитву Српског Ратника“ коју су сви присутни слушали клечећи. Силне речи из те молитве, отпеване као што се то чини у јеванђељу и изговорене кроз уста свештеникова тоном пуним туге и душевног бола, – до врхунца су узбуђивале душу изгнаника, који су своје сузне очи често управљали небу, придружујући се искрено Молитви Српског Ратника.
По свршеном богослужењу певачки хор отпевао је светосавску химну, а затим је настало извођење читавог низа тачака из уобичајеног програма за овакве свечаности. Том приликом отпеване су и српска народна химна, и француска марсељеза, и још неколико патриотских песама. Све те песме отпеване су одиста прецизно, и на задовољство свих слушалаца, зашта припада заслуга г. Владимиру Ђорђевићу, вишем учитељу музике.
Кратким и складним говором, госте је поздравио директор гимназије г. Светолик Стевановић, изневши у исто време велики значај данашњег дана. Али, из целог тог програма, најдубљи утисак на присутне учиниле су две ствари: једна декламација, и једна жива слика, коју су извели ђаци.
Војин Ђорђевић декламовао је песму ,,Поздрав из Отаџбине“ од непознатог писца. У тој песми, песник поздравља српске ратнике у име српских градова и планина, у име задужбина и река, у име српског села, њива, ливада, поља и дубрава, у име српског цвећа и дрвећа, које нестрпљиво чека на повратак српских орлова. Ове просте, али за нас изгнанике дирљиве речи – јер је лако тужног расплакати – Ђорђевић је изговорио право декламаторски, и звонким али тужним тоном, који је парао и срце и душу свију слушалаца, натерујући многе да гласно зајецају, и да свој велики бол за изгубљеном Отаџбином утоле у горким сузама.
Жива слика представљала је, како Свети Сава благосиља Српчад. Благодарећи труду г. Добриновића, бившег редитеља Краљевско-Српског Народног Позоришта, присутни гости имали су прилике да виде ову дивну слику. Када се дигла завеса на малој позорници, која је за ову сврху нарочито подигнута, пред нашим очима се указао величанствен призор: Св. Сава, беле косе и браде, у свештеничкој одежди, са правом владичанском митром на глави, благосиља Српчад, која пред њим клече. На десној страни ове дивне групе, напред је истакнут отац српског народног језика, Вук Караџић, са пуним седим брковима, који је у руци држао пергамент, на коме су биле исписане ове речи: ,,Величина душе српскога народа огледа се у народним умотворинама“...
С леве стране стајао је велики народни просветитељ, Доситије Обрадовић, који је такође држао у руци пергамент, на коме су исписане познате Змајеве речи: ,,Знање је светлост, знање је моћ, учите децо и дан и ноћ.“
После подне је приказан Трифковићев комад „Школски надзорник“ под редитељством г. Добриновића. И у овој прилици ми дугујемо благодарност г. Добриновићу, на његовом труду и успеху, јер је игра у томе комаду испала неочекивано. Ђаци ове гимназије одиграли су своје улоге са великом вољом и разумевањем.
После тога настала је игранка. У пространом дворишту дивног хотела „Панорама-Палас“, вило се Краљево Коло. У средини великог омладинског кола, уместо каквог оркестра, два ђака свирала су на виолини разна српска народна кола. Млади играчи, хитро и лако, весело и безбрижно, подскакиваху у колу, тренутно заборављајући на горку Српску Садашњост.
А ми посматрачи?... Ми смо тада помислили: боже, сачувај нам бар овај остатак наше омладине, – да се имамо са чим вратити у нашу слободну Отаџбину!
Ница, 23. јануара 1918.
(Објављено у Српским Новинама од 17. фебруара 1918. год.)
СРЕЋНА НАМ 2500!
- У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
http://sr.wikipedia.org/wiki/ЋевапчићиДобар јутар, ух... већ од раног јутра кренусмо жестоко... тешко ћу издржати "пресију" :innocent:
Свашта има на тој википедији... Колико се (тек овлаш) сећам, ћевапчићи су у Србији па и у Београду, ту донедавно, најчешће били такође танки, кратки, веома концентрованог (и дивног - ко је умео да направи) укуса (одатле и деминутив саме речи). Ова нова мода их је прекрстила у ћевапе, надула и направила дугачким (трпа се ту свашта, почев од соде бикарбоне па надаље), бацила на електричне плотне, плинске грејалице и све оне скаламерије тако далеко од правог роштиља који би им давао суштинску ноту укуса. Чињеница јесте да се нису јели "успут" и у лепињи (ово друго је карактеристичније, например за Сарајево, где су се још одржали аутентичним и заиста изузетним, што сам и пробао - но тамо се они, такође од давнина праве), већ на тањиру и са луком.
Е сад, тешко је то све пронаћи у Београду. Неко ми је рекао за место на Дорћолу које их прави на, онако, баш, посебан начин, но све остаде на успутној назнаци. Немам представе где се то место налази.
Kada se kaže ćevapčići na Dorćolu, najverovatnije se misli na nekadašnju kafanu „Užička Kremna”, kasnije, gle naziva - „Svetica”, a danas „Sarajevski ćevap”. Za one koji su zaboravili - to je u Dušanovoj ulici preko puta nekadašnje OŠ „Janko Veselinović”, danas „Drvo art”, odmah do roglja sa Kraljem Petrom.
Moram da priznam da su to najbolji ćevapčići koje sam jeo u Beogradu. Ne znam da li su lepši oni ili tanka lepinja koja se služi uz njih. Ali uz ove dobre ćevapčiće ide i „dobra” cena, pa tamo idem samo kada me neko vodi „na karticu”.
На углу Немањине и Хајдук-Вељковог венца убрзо после изградње Железничке станице, око 1887. године, диже се хотел Оријент.
Фотографије из прве деценије XX века.
Фотографија из I светског рата.
Цртеж Луке Младеновића.
Слика Јеремије Станојевића.
У другој половини двадесетих година хотел је проширен у делу ка Хајдук-Вељковом венцу. Слика из 1930. године у време соколског слета.
Ниже хотела Оријент, ка Железничкој станици, био је хотел Солун, срушен 1928. године да би се на његовом месту подигла зграда
Окружног уреда за осигурање радника, данас болница Свети Сава.
Панорама из 1934. године.
После II светског рата, спрат некадашњег хотел Оријент је претворен у станове, а приземље је остало кафана Оријент. У првој половини
шездесетих креће рушење због изградње Ријечког солитера, познатијег као палата Јадран.
Остаци хотела Оријент порушени су у пролеће 1964. године. Панорама Немањине, у позадини палата Јадран.
И завршена палата Јадран (архитекта Добрила Лалковић).
... Čestitam ! :party: ...