Najbolja vojska Evrope. Sramota me da gledam ove junake - dali bi nam oni (da samo malo ustanu opet) za KiM i ostalo! Bolno ih je gledati, a i bolelo bi! Grada-Englez.
Viđene ali po meni vrhunske!
Evo ponovo nailazim na NJIH ( II “gvozdeni”!) Sijaju - sjaaaaaj!
Zavere paktiranja, zakulisni savezi i ratovi kriju istinu od nas. Ko može da pruži zadovoljavajući argument za sva zla počinjena nevinima na svetu (decu tu da i zanemarimo jer ih i sami masovno abortiramo)? Verovatno samo Životodavna ljubav. Možda je to upravo isto što i Božija ljubav prema zločincima – kao ljubav blagog oca prema kriminalnom sinu za čije iskupljenje je nekada spreman da žrtvuje svoje drugo, ono nevino, dete.
Sjaaaaaj! Evo etnifikovanih ubojnih Srba poređanih kao za streljanje ili za horsko izvođenje. Za dvojicu ih je manje od sinova Jug-Bogdana. Melemni poluosmesi ovih vaoma opasnih ljudi pomalo su samoironični ali oni ipak izgledaju veoma ozbiljno (mada ne i važno!) pred objektivom. Opijajuća scena! Srbija za njih nije bila igra. Nisu bili sebi dika. Mada kontraintuitivno, oklevali su da ubiju a nisu voleli ni da pucaju (često ni u samoodbrani) – preodolevali su sebi. Upornost i žilava volja bili su im glavni “dokazni material” što je zahtevalo ekstra-budžet lične (a ne samo kolektivne) hrabrosti – bez strašljivog odnosa prema ranjavanju i umiranju u bolovima. Njihovi streljački lanci uterivali su strah u srž. Zadivili su ceo svet kao i Novak Đjoković što danas čini.
Nema degutantnog grupnog narcizma pred kamerom, tako isuviše očitog u cepidlačkoj samouverenosti strojeva dušmanskog korova K. u. K. Kao i kod Boga, milosrđe i pravednost bili su za srpskog vojnika jedno i isto – a mi to obično delimo jer nama je ovakvo jedinstvo neshvatljivo. Nije to isto kao kod naših saveznika, cinično vedrih i širokogrudih prema neuspešnima i postradalima. Par njih kao da žele da pokažu da liče na prestolonaslednika Aleksandra.
Tražili su jedino skromnu okućnicu, porodičan život i seks za ogrev. Herojska bravuroznost njihova prevazilazila je talent svakog pera, pa nije mogla biti opisana kako zaslužuje, niti će to ikada biti. Vojvoda srpskih komita Vasilije Trbić (već pominjan na forumu), neustrašiv i surov čovek, kaže u svojoj autobiografiji za jednog srpskog pešad. kapetana koga je posmatrao u direktnoj borbi u akcijama na Babuni 1912. da “se njegova hrabrost ne može opisati rečima” pa i komitski vojvoda odustaje od svakog daljeg komentara.
Uz molitvu za napad, znali su kako da izbore “prednost prvog”. Pruski generali s korbačem u ruci lecnu se na njihove pokrete i trubne znake jer tevtonske se dlake ježe na zastava srpskih šum! (Mariokov). gradjank
Бојим се да нисам баш најбоље разумео...ко је заправо овај господин и шта је он пројектовао?
Непосредно после Првог светског рата, Французи су инсталисали једну војну радиотелеграфску станицу на Бањици, која је служила за успостављање везе између краљевске владе СХС и самог краља Александра, који су се налазили у Београду, и српске делегације за мировне споразуме, који су склапани у Сен Жермену, крај Париза. По потписивању споразума, радиотелеграфска станица је уступљена Министарству пошта и телеграфа, за обављање међународног радиотелеграфског саобраћаја.
Убрзо је установљено да су капацитети те станице недовољни, па је отворен стечај (тендер) за избор концесионара за нову и јачу радиотелеграфску станицу у Раковици. Иако се на конкурс јавила енглеска фирма Маркони, наша влада се одлучила за француског кандидата Генералну компанију за бежичну телеграфију (Compagnie Generale de Telegrafie Sans Fils), скраћено ТеСаФи (TSF).
Један од бољих инжењера те фирме је био Крсто Анђус.
Анђус је рођен у Цариграду, 1890. године. Иначе, отац му је био из Светог Стефана, из Паштровића.
Завршио је гимназију у Одеси, а затим електротехнику у Паризу. Кратко време је радио у Цариграду, а затим се вратио у Париз, где је у фирми SFR радио на радиотелеграфској станици за обављање саобраћаја између Европе и Америке. Затим прелази у TSF.
Када је 1922. године ТеСаФи потписала уговор о концесији на радиотелеграфски саобраћај у Краљевини СХС. Крсто Анђус је одабран за представника ове фирме у Краљевини СХС.
Дакле, он није био грађевински инжењер и није пројектовао зграде у Београду, већ инжењер електротехнике, и пројектовао је или учествовао у изградњи великих радиотелеграфских станица.
За нешто више од месец дана (6. септембра) навршиће се 80 година (1931) од увођења аутоматског телефонског саобраћаја у Београду. Прва аутоматска телефонска централа система Сименс потиче из репарације за ратну штету коју је Србији нанела Немачка у Првом светском рату. Централа је била инсталисана у згради старе телефонске централе у Косовској 47.
За нешто више од месец дана (6. септембра) навршиће се 80 година (1931) од увођења аутоматског телефонског саобраћаја у Београду. Прва аутоматска телефонска централа система Сименс потиче из репарације за ратну штету коју је Србији нанела Немачка у Првом светском рату. Централа је била инсталисана у згради старе телефонске централе у Косовској 47.
Кад смо већ код годишњица, ове године и Агенција за контролу лета слави 80 година постојања - а да они то највероватније и не знају. Наиме, 1931. године на аеродрому на Бежанијској коси почела је са радом контрола лета која је од опреме, поред радио-станице за одржавање радио везе са авионима, имала и радио-гониометријски уређај, и то први на Балкану! Куриозитет је да су први контролори били морнарички официри који су били обучени за рад са радио-гониометријским уређајем, а на основу тога да ли је јачина сигнала радио-станице на авиону временом расла или слабила одређивали су не само положај авиона, већ и то да ли лети ка Бежанијском аеродрому или од њега...
Viđene ali po meni vrhunske!
Sjaaaaaj! Evo etnifikovanih ubojnih Srba poređanih kao za streljanje ili za horsko izvođenje. Za dvojicu ih je manje od sinova Jug-Bogdana. Melemni poluosmesi ovih vaoma opasnih ljudi pomalo su samoironični ali oni ipak izgledaju veoma ozbiljno (mada ne i važno!) pred objektivom. Opijajuća scena! Srbija za njih nije bila igra. Nisu bili sebi dika. Mada kontraintuitivno, oklevali su da ubiju a nisu voleli ni da pucaju (često ni u samoodbrani) – preodolevali su sebi. Upornost i žilava volja bili su im glavni “dokazni material” što je zahtevalo ekstra-budžet lične (a ne samo kolektivne) hrabrosti – bez strašljivog odnosa prema ranjavanju i umiranju u bolovima. Njihovi streljački lanci uterivali su strah u srž. Zadivili su ceo svet kao i Novak Đjoković što danas čini.
Бојим се да нисам баш најбоље разумео...ко је заправо овај господин и шта је он пројектовао?
Непосредно после Првог светског рата, Французи су инсталисали једну војну радиотелеграфску станицу на Бањици, која је служила за успостављање везе између краљевске владе СХС и самог краља Александра, који су се налазили у Београду, и српске делегације за мировне споразуме, који су склапани у Сен Жермену, крај Париза. По потписивању споразума, радиотелеграфска станица је уступљена Министарству пошта и телеграфа, за обављање међународног радиотелеграфског саобраћаја.
Убрзо је установљено да су капацитети те станице недовољни, па је отворен стечај (тендер) за избор концесионара за нову и јачу радиотелеграфску станицу у Раковици. Иако се на конкурс јавила енглеска фирма Маркони, наша влада се одлучила за француског кандидата Генералну компанију за бежичну телеграфију (Compagnie Generale de Telegrafie Sans Fils), скраћено ТеСаФи (TSF).
Један од бољих инжењера те фирме је био Крсто Анђус.
Анђус је рођен у Цариграду, 1890. године. Иначе, отац му је био из Светог Стефана, из Паштровића.
Завршио је гимназију у Одеси, а затим електротехнику у Паризу. Кратко време је радио у Цариграду, а затим се вратио у Париз, где је у фирми SFR радио на радиотелеграфској станици за обављање саобраћаја између Европе и Америке. Затим прелази у TSF.
Када је 1922. године ТеСаФи потписала уговор о концесији на радиотелеграфски саобраћај у Краљевини СХС. Крсто Анђус је одабран за представника ове фирме у Краљевини СХС.
Дакле, он није био грађевински инжењер и није пројектовао зграде у Београду, већ инжењер електротехнике, и пројектовао је или учествовао у изградњи великих радиотелеграфских станица.
Razumeo sam. Hvala lepo.
Кад смо већ код годишњица, ове године и Агенција за контролу лета слави 80 година постојања - а да они то највероватније и не знају. Наиме, 1931. године на аеродрому на Бежанијској коси почела је са радом контрола лета која је од опреме, поред радио-станице за одржавање радио везе са авионима, имала и радио-гониометријски уређај, и то први на Балкану! Куриозитет је да су први контролори били морнарички официри који су били обучени за рад са радио-гониометријским уређајем, а на основу тога да ли је јачина сигнала радио-станице на авиону временом расла или слабила одређивали су не само положај авиона, већ и то да ли лети ка Бежанијском аеродрому или од њега...
Inače, koliko je uopšte OŠ bilo u Beogradu pre WWII?
Ову сам својевремено прокоментарисао, мислим да је реч о павиљону "Цвијете Зузорић"...
Основна школа "Карађорђе" на Вождовцу, улица Јове Илића.