немам речи, толика брига за мене. Ипак, одмах да вам одам разлоге своје везаности за Гаврила- не волим да се сикирам за живот мога изабраника. Шта ће мени пилот, да дркћем да ли ће АТЕРИРАТИ, да ли ће моћи да СЛЕТИ; мој Гаврило је поуздан и озбиљан, направио ми је чак и фигуру на свој лик. да га гледам и сањам кад је на терену, и да ми срце буде мирно...То је поуздан човек
Ал' кад је на терену,
Гавра многе цуре среће,
Ето новог повода
Да ти срце дркће...
Na ovoj, Vukomanovoj, i mnogim sličnim fotografijama centralni opijat čine perspektiva i visina, pruženi transgradijentnom sufuzijom svetlosti u detalje. U kojem mesecu maju je snimljena? Možda je ovo pre neki emblematični čas letnjeg sutonskog smiraja viđjen iz vazduha s prednebesnim visotama usisanim u objektiv kao kabinetski zraci u abažur svetiljke. Ovo je Beograd u projekciji koja nameće neku veštačku zavičajnost kojoj ipak nije prošao rok. Primetna je ritmična iznenadnost izazvana ulicama od kojih pojedine završavaju nekako isuviše neočekivano medju kartezijanskim, perspektivno skraćenim ( ili kao telo u preseku ), ordinatama fasada. Slučajne konvolute i laktovi sokaka podudaraju se s gestikulacijama razumljivim samo orijentalcu ili gluvonemima. Smerovi i pravci ulica imaju daleko više smisla od njihovih naziva jer i sama svetlost zida stvarajući površine (Le Corbusier: “Architecture is a learned game, correct and magnificent, of forms assembled in the light”).
Mogu se jasno nazreti i futuristička zaveštanja s očitim prisustvom kasnijih datuma (kao što se primećuje kod signalnih rampi, šaltera, vodomera, hidranta, brojčanika, šahtova i sportskih muzeja). Delovi grada simuliraju stepenice, harmoniku ili grafikone kao mustre kaleidoskopa nekog mozaičkog protektorata. Birokratski sive fasade, musave of manufakturnog smoga, ukazuju da grad nije junak u kozmetskoj aktivnosti. I po neki trg, čiji naziv, suprotno ulicama, ima dublji smisao od njega samog, izgleda isuviše rogljasto savijen – ovo dodajem samo zbog iluzije. Dakle, kako da se ne ushitimo kada je taj “nestali” Beograd na ovom forumu, i u duhu, potpuno obeštećen. gradjank
Мало о овоме. Српска књижевна задруга је 1909. године покренула иницијативу да се обележи стогодишњица
смрти Доситеја Обрадовића, а две године касније се расписује конкурс за његов споменик. Дванаест модела
споменика било је изложено у дворани основне школе код Саборне цркве. Ово је победничка макета,
рад Рудолфа Валдеца, слика из 1911.
Било је предлога да се споменик постави на Теразијама, где су 1911. настајале велике промене по
пројекту Јелисавете Начић. Споменик је ипак завшио на углу Париске и Кнез Михајлове, пред улазом
у главну алеју Калемегдана и то тако да буде у складу са спомеником Карађорђу који ће бити постављен
1913. године.
После I светског рата, током двадесетих, споменик је премештен у Академски парк, и Мићина слика је са те локације...
Buk, hoćeš da kažeš da je spomenik na mestu gde je danas!
Da me ubiješ, ne bih to pogodio...
Могуће да је сликано и у Париској. Ја све замишљам да је споменик премештен почетком двадесетих,
а све "твоје" слике испадоше да су из тридесетих. Није много ни битно.
Evo dve veoma slične iz knjige "ZEMUN, dani davni, dani sadašnji" Branka Hajholda, sa propratnim tekstom
Prva je Franja Kratohvila iz 1935, a druga Aleksandra Antića iz 1985
i ovo lici na isti park ispod proleca, u pozadini zgrada beogradske zadruge
Ово би требало да је исти парк, а зграда стара Београдска задруга, један угао десно у односу на претходну слику.
немам речи, толика брига за мене. Ипак, одмах да вам одам разлоге своје везаности за Гаврила- не волим да се сикирам за живот мога изабраника. Шта ће мени пилот, да дркћем да ли ће АТЕРИРАТИ, да ли ће моћи да СЛЕТИ; мој Гаврило је поуздан и озбиљан, направио ми је чак и фигуру на свој лик. да га гледам и сањам кад је на терену, и да ми срце буде мирно...То је поуздан човек
Ал' кад је на терену,
Гавра многе цуре среће,
Ето новог повода
Да ти срце дркће...
Ово би требало да је парк испред Пролећа, а да је старо Пролеће ова приземна зграда десно.
A kako se ranije zvalo "Proleće"?
Мало о овоме. Српска књижевна задруга је 1909. године покренула иницијативу да се обележи стогодишњица
смрти Доситеја Обрадовића, а две године касније се расписује конкурс за његов споменик. Дванаест модела
споменика било је изложено у дворани основне школе код Саборне цркве. Ово је победничка макета,
рад Рудолфа Валдеца, слика из 1911.
Било је предлога да се споменик постави на Теразијама, где су 1911. настајале велике промене по
пројекту Јелисавете Начић. Споменик је ипак завшио на углу Париске и Кнез Михајлове, пред улазом
у главну алеју Калемегдана и то тако да буде у складу са спомеником Карађорђу који ће бити постављен
1913. године.
После I светског рата, током двадесетих, споменик је премештен у Академски парк, и Мићина слика је са те локације...
У подножју пише: "Идућ учи у векове гледа".
Da me ubiješ, ne bih to pogodio...
Изногуде само напред, могу да нам завиде и ништа више :-p .
Што би реклу у "Рањеном орлу" "... па како неће бити леп, кад је авијатичар"......
Da me ubiješ, ne bih to pogodio...
Могуће да је сликано и у Париској. Ја све замишљам да је споменик премештен почетком двадесетих,
а све "твоје" слике испадоше да су из тридесетих. Није много ни битно.
Evo dve veoma slične iz knjige "ZEMUN, dani davni, dani sadašnji" Branka Hajholda, sa propratnim tekstom
Prva je Franja Kratohvila iz 1935, a druga Aleksandra Antića iz 1985