Још мало о Енглеско-српској дечјој болници. Основала ју је др Кетрин Макфејл 1919. године. Претходно је била лекар у Србији 1915. и на Солунском фронту:
Болницу су снабдели Енглези и Американци, а сестре су биле Енглескиње. Болница је задуго била изузетно корисна, а због ограничености здравствених капацитета тадашње Србије, посебно после десетковања у Првом св. рату. Прва локација била је Студеничка/Кнеза Милоша (није ми баш јасно), а у овој бараци (1919):
Депаданс се налазио у Топчидеру:
Потом је пресељена у Вишеградску:
Пренос деце 1922.
Пошто је државно здравство напредовало, Кетрин је затворила и продала болницу 1934. и с тим парам саградила и отворила у Сремској Каменици "Енглеско-југословенску дечију болницу за туберкулозу костију". Ту је радила до 1941, када су је Немци репатрирали у Енглеску. Вратила се у Београд 1945, али јој је болница национализована а она отишла у Шкотску 1949. године. Умрла је 1974. године. Свака јој част.
Nesudjene uzdanice naše, zenemarene ali ne i zaboravljene. Bar prema zaslugama ukazanog im inostranog starateljstva, ( ma i majčinstva! ) ovi mali alternativni Škoti i Englezi gurkaju se ko’ komunari na barikadama ili kao pred juriš. Fovističkih likova, trag preguranog marazma, pogledom vam srce daju. Dušana odavno nema ili je samo ograničeno dostupan (pošto je u izvesnoj meri besmrtan). Bez ikoga svoga su – gladomorni – ali oni bi ga ponovo krunisali za cara i vratili stari bljesak srpskom oružju. Nesudjeni Dušanovi vitezovi, mali i još skloni samopovredjivanju, al’ uz ushit Srpstva maštaju umesto koga bi se rodili kada bi birali junaka. Struji nesvesan ponos. Lebdi osvetnička sujetnost zanemarenih. Musava lica ove svite želela bi da iskažu ono što se želi da prikrije. Puni plazme života, ljubav je njihova “oko i obrva” proroštvu o vaskrsu Srbije. Sa osmejkom i suvim plačem u očima, ovo su sirotani-sokolići što na otmene geste ljubavi i pažnje suznih očiju izrugivanjem uzvraćaju.
gradjank
Добродошли поново, гдине Грађанине К.
Видим да сте добро и здраво, које вам и даље желим.
Видим такође да сте овај панегирик упутили британском добровољачком санитету. И треба.
О овом санитету, и о британским лекаркама и медицинским сестрама појединачно, штампано је прилично књига, оригиналних и преведених, у по неколико издања, што је за сваку похвалу. Подигнути су им и споменици и спомен плоче по целој Србији.
То што ми своје пријатеље заборављамо и занемарујемо, то је посебна прича.
Занемарујемо и наше очеве, дедове и прадедове по целој бившој Југославији, Аустро-Угарској, Немачкој, северној Африци...
Па ништа.
Грехота је што уопште не помињемо, а камоли да дижемо споменике или спомен плоче својим руским пријатељима. Шта знамо о руском добровољачком санитету у Балканским ратовима и Првом светском рату. Само на неколико места и у неколико текстова у лекарским стручним часописима је написано по неколико речи. Да ли сте о њима читали у новинама, часописима, популарним издањима књига. Нисте? Па нисте ни могли, јер се о њима код нас не пише.
А да ли сте негде прочитали да је Српско лекарско друштво у априлу покренуло акцију за прикупљање средстава за постављање спомен плоче у част руских санитета у току Балканских и Првог светског рата. Наравно да нисте! Па како онда да дате прилог захвалности? Прочитајте на истом сајту.
Та спомен плоча би требало да изгледа, крајње једноставно, овако:
Ви, Грађанине К. свакако ћете сазнати, и обавестити нас да ли је до сада прикупљена довољна свота новца за спомен плочу.
Otkud aeroplanci da uđu u konkurenciju za brkove? Pa njima je vetar oduvao a propeler počupao ono malo dlaka ispod nosa.
Uostalom kako da naše Devojče gleda kroz prozor u Kosovsku i strepi dal će se vratiti. Nesiguran je to teren gore. A kada su i bili na zemlji samo su jurili sojke.
Ovo su bila gospoda. Brkovi od uveta do uveta. Crni - normalno, a kakvi će biti. Vidi leptirke kako ih prate, sve u horizontali. Piloti ni mač ni sablju nisu imali. Samo neku čakiju da si prekrate muke ako padnu neprijatelju u ruke.
Doduše mogli su pisma otvarati, ona švalerajska. A gle ordenja na pesima. Pa pilot i kada dobije orden, više mu i ne treba.
A vidi Velikoplanjani. Lepi, visoki. Gde si video visokog pilota? Da je visok ne bi mogli da mu stave preko glave poklopac kabine. Leteo bi samo do dve-tri hiljade metara.
Poslednu modu prate ova dvojica mladih. Ko u Armaniju da su se obukli. Ovaj desni - leeep ko Klerk Gebl.
A cipele posebna priča. Celo do podne da ih šniraš. Imalo se.
A vidi ovog Nišliju. Pune ruke prstenja. To su bile gazde.
A ti Kosovče devojče, drži se poštara za svaki slučaj. Kad dođe prvi, a ono penzije. Još dve plate ozgo.
Девојче Косовче, види ово! Француски пилоти који су нам дошли у помоћ 1915. године! Сви бирани - лепи к'о уписани, а под обавезно бркати - да се не обрукају међ' нашим делијама плавих висина:
А овај је наш - истина из прека. Лекар, али први Србин који је летео летећом машином тежом од ваздуха:
А оне злобне инсинуације око швалерисања... па нису пилоти криви што их девојке салећу без милости! Ко би томе могао да се одупре? Овом са горње слике ни Исидора Секулић није могла да одоли...
Ova poslednja prikazuje, valjda, Francusku ambasadu u gradnji. što bi slike verovatno smestilo negde u proleće 1930.
Šeširići, svi na sličan kalup, verovatno bi pomogli da još preciznije datiramo sliku, ali očito nam ovde nedostaju istoričari mode.
Девојче Косовче, види ово! Француски пилоти који су нам дошли у помоћ 1915. године! Сви бирани - лепи к'о уписани, а под обавезно бркати - да се не обрукају међ' нашим делијама плавих висина:
А овај је наш - истина из прека. Лекар, али први Србин који је летео летећом машином тежом од ваздуха:
А оне злобне инсинуације око швалерисања... па нису пилоти криви што их девојке салећу без милости! Ко би томе могао да се одупре? Овом са горње слике ни Исидора Секулић није могла да одоли...
немам речи, толика брига за мене. Ипак, одмах да вам одам разлоге своје везаности за Гаврила- не волим да се сикирам за живот мога изабраника. Шта ће мени пилот, да дркћем да ли ће АТЕРИРАТИ, да ли ће моћи да СЛЕТИ; мој Гаврило је поуздан и озбиљан, направио ми је чак и фигуру на свој лик; да га гледам и сањам кад је на терену, и да ми срце буде мирно...То је поуздан човек
Potpuno si u pravu Gavrilo! Na zalost, ne znam nista o ovoj spomen-ploci Rusima ali dosta sam procitao o njihovim med. misijama u Srbiju u I sv. ratu. O vojnoj pomoci u I sv. ratu i da ne govorim (a ta pomoc, ti to bolje znas, pocinje sa Karadjordjem). O ulozi Cara Nikolaja II jos manje. Puno je ruskih lekara ostavilo ovde svoje zivote (ali i zapadnih, u Nisu postoji "Englesko groblje" lekara i sestara, itd.).
Takvi smo da sve to zanemarujemo. Jednostavno sam bio " izazvan " ovim slikama srpskih ratnih sirocica u Beogradu (u pozadini malisana i Dr Katarine prepoznaje se danasnja zgrada II Hir. klinike) i njihove "skotkinje" kao sto me i mnoge druge slike (medju njima, naravno, i puno tvojih i drugih "oceva" ovog foruma) ne ostavljaju ravnodusnim. Hvala ti na komentaru!
Koristim ovu repliku tebi da pozdravim forum na kome sam bio juce i danas ali brzina narastanja strana je nedostizna za mene pa idem i na preskok (za zaljenje jer cu nesto ispustiti).
Zahvalio bih se pre svega Francuzu za obecanu podrsku i pomoc da kaci neke moje buduce slike (bice nesto). Ponovo cu biti par meseci otsutan sa forume ali narednih dana intenzivno sam "uzicen". Pozdrav svima i hvala na sjajnim slikama poslednjih stotinak stranica (doduse, nisam ih sve video). gradjank
Добре вести за Земунце: као да се нешто дешава око Кинеског моста (Мунзе-Чабор).
На насипу на левој обали Дунава су ударили стубове-међаше моста. На овој слици виде се прва два, док је трећи у даљини заклоњен жбуњем:
Ово је први - крајњи леви (или десни - зависи како ко гледа):
Средњи стуб у оси моста:
Други крајњи стуб на супротној страни:
Поглед преко Дунава:
А мало даље од насипа у пољу као да се ради на техничкој бази:
Јесте да је ово мало ОТ... али и то ће једног дана бити историја.
Болницу су снабдели Енглези и Американци, а сестре су биле Енглескиње. Болница је задуго била изузетно корисна, а због ограничености здравствених капацитета тадашње Србије, посебно после десетковања у Првом св. рату. Прва локација била је Студеничка/Кнеза Милоша (није ми баш јасно), а у овој бараци (1919):
Депаданс се налазио у Топчидеру:
Потом је пресељена у Вишеградску:
Пренос деце 1922.
Пошто је државно здравство напредовало, Кетрин је затворила и продала болницу 1934. и с тим парам саградила и отворила у Сремској Каменици "Енглеско-југословенску дечију болницу за туберкулозу костију". Ту је радила до 1941, када су је Немци репатрирали у Енглеску. Вратила се у Београд 1945, али јој је болница национализована а она отишла у Шкотску 1949. године. Умрла је 1974. године. Свака јој част.
Bar prema zaslugama ukazanog im inostranog starateljstva, ( ma i majčinstva! ) ovi mali alternativni Škoti i Englezi gurkaju se ko’ komunari na barikadama ili kao pred juriš. Fovističkih likova, trag preguranog marazma, pogledom vam srce daju. Dušana odavno nema ili je samo ograničeno dostupan (pošto je u izvesnoj meri besmrtan). Bez ikoga svoga su – gladomorni – ali oni bi ga ponovo krunisali za cara i vratili stari bljesak srpskom oružju. Nesudjeni Dušanovi vitezovi, mali i još skloni samopovredjivanju, al’ uz ushit Srpstva maštaju umesto koga bi se rodili kada bi birali junaka. Struji nesvesan ponos. Lebdi osvetnička sujetnost zanemarenih. Musava lica ove svite želela bi da iskažu ono što se želi da prikrije. Puni plazme života, ljubav je njihova “oko i obrva” proroštvu o vaskrsu Srbije. Sa osmejkom i suvim plačem u očima, ovo su sirotani-sokolići što na otmene geste ljubavi i pažnje suznih očiju izrugivanjem uzvraćaju.
gradjank
Добродошли поново, гдине Грађанине К.
Видим да сте добро и здраво, које вам и даље желим.
Видим такође да сте овај панегирик упутили британском добровољачком санитету. И треба.
О овом санитету, и о британским лекаркама и медицинским сестрама појединачно, штампано је прилично књига, оригиналних и преведених, у по неколико издања, што је за сваку похвалу. Подигнути су им и споменици и спомен плоче по целој Србији.
То што ми своје пријатеље заборављамо и занемарујемо, то је посебна прича.
Занемарујемо и наше очеве, дедове и прадедове по целој бившој Југославији, Аустро-Угарској, Немачкој, северној Африци...
Па ништа.
Грехота је што уопште не помињемо, а камоли да дижемо споменике или спомен плоче својим руским пријатељима. Шта знамо о руском добровољачком санитету у Балканским ратовима и Првом светском рату. Само на неколико места и у неколико текстова у лекарским стручним часописима је написано по неколико речи. Да ли сте о њима читали у новинама, часописима, популарним издањима књига. Нисте? Па нисте ни могли, јер се о њима код нас не пише.
Да ли сте негде прочитали да је у Београду промовисана књига Г. И. Шевцове "РУСИЈА И СРБИЈА, из историје руско-српских односа у годинама Првог светског рата" . Нисте? Па прочитајте на сајту Русија.рс.
А да ли сте негде прочитали да је Српско лекарско друштво у априлу покренуло акцију за прикупљање средстава за постављање спомен плоче у част руских санитета у току Балканских и Првог светског рата. Наравно да нисте! Па како онда да дате прилог захвалности? Прочитајте на истом сајту.
Та спомен плоча би требало да изгледа, крајње једноставно, овако:
Ви, Грађанине К. свакако ћете сазнати, и обавестити нас да ли је до сада прикупљена довољна свота новца за спомен плочу.
Uostalom kako da naše Devojče gleda kroz prozor u Kosovsku i strepi dal će se vratiti. Nesiguran je to teren gore. A kada su i bili na zemlji samo su jurili sojke.
Ovo su bila gospoda. Brkovi od uveta do uveta. Crni - normalno, a kakvi će biti. Vidi leptirke kako ih prate, sve u horizontali. Piloti ni mač ni sablju nisu imali. Samo neku čakiju da si prekrate muke ako padnu neprijatelju u ruke.
Doduše mogli su pisma otvarati, ona švalerajska. A gle ordenja na pesima. Pa pilot i kada dobije orden, više mu i ne treba.
A vidi Velikoplanjani. Lepi, visoki. Gde si video visokog pilota? Da je visok ne bi mogli da mu stave preko glave poklopac kabine. Leteo bi samo do dve-tri hiljade metara.
Poslednu modu prate ova dvojica mladih. Ko u Armaniju da su se obukli. Ovaj desni - leeep ko Klerk Gebl.
A cipele posebna priča. Celo do podne da ih šniraš. Imalo se.
A vidi ovog Nišliju. Pune ruke prstenja. To su bile gazde.
A ti Kosovče devojče, drži se poštara za svaki slučaj. Kad dođe prvi, a ono penzije. Još dve plate ozgo.
Девојче Косовче, види ово! Француски пилоти који су нам дошли у помоћ 1915. године! Сви бирани - лепи к'о уписани, а под обавезно бркати - да се не обрукају међ' нашим делијама плавих висина:
А овај је наш - истина из прека. Лекар, али први Србин који је летео летећом машином тежом од ваздуха:
А оне злобне инсинуације око швалерисања... па нису пилоти криви што их девојке салећу без милости! Ко би томе могао да се одупре? Овом са горње слике ни Исидора Секулић није могла да одоли...
Ova poslednja prikazuje, valjda, Francusku ambasadu u gradnji. što bi slike verovatno smestilo negde u proleće 1930.
Šeširići, svi na sličan kalup, verovatno bi pomogli da još preciznije datiramo sliku, ali očito nam ovde nedostaju istoričari mode.
Politika 30 avgust 1930
Ово би требало да је парк испред Пролећа, а да је старо Пролеће ова приземна зграда десно.
Девојче Косовче, види ово! Француски пилоти који су нам дошли у помоћ 1915. године! Сви бирани - лепи к'о уписани, а под обавезно бркати - да се не обрукају међ' нашим делијама плавих висина:
А овај је наш - истина из прека. Лекар, али први Србин који је летео летећом машином тежом од ваздуха:
А оне злобне инсинуације око швалерисања... па нису пилоти криви што их девојке салећу без милости! Ко би томе могао да се одупре? Овом са горње слике ни Исидора Секулић није могла да одоли...
немам речи, толика брига за мене. Ипак, одмах да вам одам разлоге своје везаности за Гаврила- не волим да се сикирам за живот мога изабраника. Шта ће мени пилот, да дркћем да ли ће АТЕРИРАТИ, да ли ће моћи да СЛЕТИ; мој Гаврило је поуздан и озбиљан, направио ми је чак и фигуру на свој лик; да га гледам и сањам кад је на терену, и да ми срце буде мирно...То је поуздан човек
Potpuno si u pravu Gavrilo! Na zalost, ne znam nista o ovoj spomen-ploci Rusima ali dosta sam procitao o njihovim med. misijama u Srbiju u I sv. ratu. O vojnoj pomoci u I sv. ratu i da ne govorim (a ta pomoc, ti to bolje znas, pocinje sa Karadjordjem). O ulozi Cara Nikolaja II jos manje. Puno je ruskih lekara ostavilo ovde svoje zivote (ali i zapadnih, u Nisu postoji "Englesko groblje" lekara i sestara, itd.).
Takvi smo da sve to zanemarujemo. Jednostavno sam bio " izazvan " ovim slikama srpskih ratnih sirocica u Beogradu (u pozadini malisana i Dr Katarine prepoznaje se danasnja zgrada II Hir. klinike) i njihove "skotkinje" kao sto me i mnoge druge slike (medju njima, naravno, i puno tvojih i drugih "oceva" ovog foruma) ne ostavljaju ravnodusnim. Hvala ti na komentaru!
Koristim ovu repliku tebi da pozdravim forum na kome sam bio juce i danas ali brzina narastanja strana je nedostizna za mene pa idem i na preskok (za zaljenje jer cu nesto ispustiti).
Zahvalio bih se pre svega Francuzu za obecanu podrsku i pomoc da kaci neke moje buduce slike (bice nesto). Ponovo cu biti par meseci otsutan sa forume ali narednih dana intenzivno sam "uzicen". Pozdrav svima i hvala na sjajnim slikama poslednjih stotinak stranica (doduse, nisam ih sve video). gradjank